Stihovi...Stihovi, moji...opevajte me, vi najdraži...

Opet su boje
U sliku sklopljene

Kroz mutne dane
Slepilo me vuklo

Daleko si ostajala

Sreca je nad zeljama
Sipala konfete

U jednoj zarkoj zelji
Stadoh pored tebe.

POTEZ

I svako svoj potez na uzici drži
Zarobljen u uglu podsvesti svoje
I pogledom se traži izlaz ko glad
Vreme od mramora ko kula od zaborava

Nesvetan pokret poguban bi bio
Staze su ovde od mulja i peska
Pogrešan korak vodi u agoniju
Nek’ mutno nebo sakrije reč tiho izrečenu

Na potez čekaju i Dama i Kralj
Nesigurna ruka grči se u strahu
Mahovina plete po njihovim licima mrežu
Dok vreme curi ko peščani sat

I pravi potez svako bi hteo
Za mesečare noćas staze ne postoje
Al’ ruka ćuti…..ćuti i noć
Mnogo je toga u igri
I strah i strast i očaj i moć

LJUBAV

Sjaj u ocima
Tuge nema

Bol mine

Zelja davanja
Sunce posle kise

Duga

Zivim ljubav
U plimi osecaja.

Sve sto mi ostaje to je moje srce

Veliko kao nebo
i duboko kao more

Zamisli...

To je sve što ostaje
a ja sam mislila da ce
mnogo toga više biti
Cak ni svoju zvezdu nemam
reka mi je davno protekla
Ali ipak imam jedno veliko srce
i u njemu beskrajno mnogo tuge
belu zoru predivnu na dlanu

Imam zaista mnogo
i zato ne žali
za mnom sjaj i beda
nikada ne bledi...

Kada mi nedostajes
Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostajes...

Mika Antic

Sve je do mene…


Osećam, u dnu svoga bića,
Drhtaje, sećanja, dodire,
Kao u nekom tesnacu,
Iz kojeg bi izašla na cestu,
Prohodnu i dugu,
Samo da se oslobodim te teskobe,
Misleći da ih više neću sobom nositi!

Ali sva ta sećanja, drhtaji, dodiri,
Uvek će uz mene biti,
Moju nutrinu će uvek ispunjavati,
Sa svakom novom nevoljom ću ista biti!

Možda će tesnaca nestati,
Možda će i teskoba prestati,
Ako most do druge obale pređem!?

Ali ipak, pre toga moram naći,
Moram u samu sebe zaći,
Sebe pronaći, put i most
Do same sebe,
Svega se osloboditi,
Kako bih dalje mogla slobodno hoditi...

N.N

Pada u suton i bjezi
ta divna suncana misao
i kome si dao
i kome si pisao

sve to na kraju srce zbroji
ovo su moji
a ovo tvoji komadici duse
kao krijesnice lete i lete

i reci mi da nisi
bas jako odrasla
da zivi u tebi jos neko dijete
usne namazane medom
i prvo skolsko zvono
pa tako redom

godine neka se pletu
i ako ostanemo sami na svijetu
tako sami
da zvijezde redom gasimo
da osmjehom nekog spasimo

pa ako ti dodjem ranom zorom
i miris jabuka ti stavim na usne

znat ces da je smrt neozbiljna
i samo se sali

znat ces da nas ima i po tome
koliko smo ljubavi dali


Zeljko Krznaric

Стојим...

Шамарам себе сопственом хладноћом.
Промрзао нос још се бори,
и прострујала крв у образима.

Ушушкани осећај сигурности у капуту
полако се губи.

Тежак је то капут.
Саткан од снова.
Прекривен дистанцом.

Осећам га - притиска крхка рамена.
Отежава кретање.
А пут - дугачак.

Јер...

Предалеко је... Живот.
Коначна дестинација.

Кидам и задње дугме.
Тромим, уморним покретима
скидам га са себе.

Гледам у Небо... Празно је.

Дрхтим...

Али корачам...

H.H

TAMA


Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?

Ivo Andric

Boje


Ti si mi rekao
kako da dohvatim nebo
dok ljudi hodaju i gledaju
ja ponavljam Tvoje reči:
Pogledaj u nebo i videćeš
boje moje ljubavi
gotov je osmeh,

nema više sećanja
osećam da misle da sam luda
ali ja znam da ću gledajući nebo videti
boje Tvoje ljubavi
možda ću uzeti ludost
da me štiti
jer ove boje su toliko jake
da skoro ne verujem u njih.


Čudiš se strahu u mojim očima
kako da Ti obljasnim
da onaj ko dugo nije imao
boje ljubavi
ne može tako lako
da veruje u njihovo postojanje
i zato me drži čvrsto
i uli u mene veru da
su boje na nebu Tvoje
i da ih daješ meni u večnosti.


nep. autor

MIR

Miran sam
U lotosovoj skoljci

Nemam drhtaj
Ka dalekoj pucini

Razapinjem senku
Ne prkoseci.

Те ноћи
нисам приметио звезде
јер љубав је имала
зачарани укус меда.
А ти си ми рекла
да је то
као са срећом:
Отворићеш понекад
свој свемирни прозор
и пожелећеш твоје небо
ове ноћи
или свих година потом.
И ја се више
нисам усуђивао
да те ишта питам.
Гледао сам те озбиљно
после љубави
и љубећи увек
на твом лицу пронађох
моју срећу.
Jер љубав са тобом
је увек имала
зачарани укус меда
а твоје је лице
лице свих жена
најлепше лице љубави.

...А волим те
необично дуго
необично тихо
као неку светлост
не сувише стварно.

Peer Sever-Sena

Igracka Vjetrova


Pati bez suza, zivi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Taste su suze, a jadikovke
ublazit nece gorki san.

Podaj se pjanom vjetru zivota,
pa nek te vije bilo kud,
pusti ko listak neka te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lisce sto vir ga vije
za let si duso, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet sto nema korijena


Tin Ujevic

Nashi Ljubavni Sastanci Kod Lava



Kako smo ti i ja,
da nije bilo ovog juzznoslovenskog nacionalistichkog ludila,
mogli divno stariti.

A evo,
od chitavog nasheg zzivota
ostali su nam jedino
ovi nashi tuzzni ljubavni sastanci na groblju kod Lava.

Reci cu ti
i kad sam u svojoj nesreci najsretniji:
kad me na groblju uhvati kisha.

Uzzasno volim da kisnemo zajedno!


Izet SaraJlic

Chini Mi Se



Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

Ne treba mi niko

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

Niko mi ne treba

Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

Niko mi ne treba

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

Ne treba mi niko

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrNce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

Niko mi ne treba...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...


M.Zzivkovic