Stihovi...Stihovi, moji...opevajte me, vi najdraži...

Odlaziš

Kažeš zauvek
uzimaš čak i onaj stari kaput
koji je u ormaru visio
iz čiste sentimentalnosti
i rukavice izmedju ostalog
koje si nosila one hladne zime
kad su ti samo oči bile tople
ljubavi

Ova godina mora da je loše pocela

Ima u tome nešto
što nećemo nikad razumeti
ima tako nekih tuga
koje ne osetiš
i koje te zateknu pri budjenju

I sad ti odlaziš

Nervozno pališ cigaretu
Okreni se još jednom
i pogledaj me u oči
pogledaj u budućnost
koja gori negde daleko
i reci
pošteno od srca

Znas i sama da takvih ljubavi
nema na svetu
i sad kad ideš
izadji tiho na prstima
predji tih par koraka
iz sadašnjosti

Zaustavi vetar

Poneku sitnicu namerno zaboravi
da se možeš vratiti
kad prodju godine
i kad srce sabere sve dobro i loše

Odlaziš

Čak i to činiš na svoj prefinjeni način
u sobi tišina
samo neka pesma na radiju
dopola izgorjela sveća
napolju prve pahulje snega

Kraj koji sam već negde čitao u romanima

Blesav i nepotreban

Ubitačan

Kraj koji ostavlja tragove

Godina će biti loša...

Ž. Krznaric

Uskoro, a noć.

lagali su me, a istinu doznah ...
Pre nego se desi osetim i znam
da su postupci planirani. Pitanje početka.

Kako li si mogao usude, moj bliski prijatelju
da pokazuješ grehe prošlosti,
a da nisi dozvolu tražio od starijeg brata?
Otklonivši predmete bola
skrenuh s puta kojim sam išao dugo,
neplanski i ludo
zgazih reči kao da su nepotrebne bile
od praha postale u prah se vratile.

Krili su te, a ja te nađoh...
Pre nego se desi osetim i znam
da su posledice neminovne. Pitanje završetka.

Ima li te u nekim izmaglicama davno izmišljenim
samo za tvoje oči pokajničke,
suzne od vetrova prošlih života?
Pomislih da si nepostojeća, izmišljena
u mojim pričama, prošlost davno izbrisana,
treset naslagan stolećima,
jedan život je dovoljan da shvatiš da si živeo,
da shvatiš da si spreman.

Radovan Bajatović

Molitva

Molim za Sunce u tvojim ocima,
za dodir koji budi treptaj zivota,
za tebe jedina ljubavi moja.

Molim da ruze ne uvenu kao secanja,
da nijednu suzu ne puste vise.
Molim za tvoje reci satkane od zelje,
Za nase duse obojene tugom.

Molim da samoca ne boli vise,
da dodjes u moj svet,
da svaka nada postane stvarnost,
da svaki tren sa tobom bude vecnost.

Molim da tvoje ruke,
Otope led moga zivota,
da vreme izbrise boli,
da srce zakuca jos jace.

Molim da ne zivim od secanja koja se gase,
Da nikada – postane ZAUVEK.
Molim,molim za LJUBAV.

Vesna Parun

Barbara


Secas li se Barbara
Padala je kisa neprestana
Nad Brestom tog dana
A ti si isla nasmejana
Pokisla ozarena ocarana
Pod krupnim kapima kise
Seti se Barbara -
Sretoh te u ulici Sijama
Smejala si se
I ja sam se smejao
Secas li se Barbara
Nisam te poznavao
A nisi ni ti mene
Secas li se
Seti se toga dana
I ne zaboravi ga
Jedan covek ispod neke kapije
Zaklonjen
Viknuo je tvoje ime
Barbara
A ti si potrcala ka njemu po kisi
Pokisla ozarena ocarana
I bacila si mu se u zagrljaj
Secas li se Barbara
Ne ljuti se na mene sto ti kazem ti
Jer ti kazem svakom koga volim
Pa makar ga samo jednom video u zivotu
Jer ti kazem svakom koga volim
Pa cak i ako ga ne poznajem
Seti se Barbara
I ne zaboravi nikad
Tu kisu tako blagu i tako srecnu
Na tvome licu srecnom
Nad tim gradom srecnim
Tu kisu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom iz Cesana
O, Barbara
Velika je svinjarija taj rat
I sta je sa tobom sada
Pod kisom od gvozdja
Vatre, celika, krvi…
A onaj koji te je stezao u zagrljaju
Zaljubljeno
Da li je umro, nestao ili je jos ziv
O, Barbara
Jos uvek pada kisa nad Brestom
Kao sto je padala nekad
Ali nije to isto, jer sve je poruseno
To su samo posmrtne kapi kise
Uzasne i ocajne
A nije ni onaj potop vise
Gvozdja, celika, krvi…
Ves prosto kisa iz oblaka
Koji nestaju kao psi
Kao psi koje odnosi
Vodena struja iz Bresta
Da istrule negde daleko
Vrlo daleko od Bresta
Od koga nije ostalo nista.

Jacques Prevert

Jecaj mene!

U stihu ove pesme, otuzne i male,
devojka izkazuje svoje osecanje.
Pati I jeca, jer ljubav joj kleca,
a srce trazi milovanje.

Treptaj srca, bezbroj suza,
govori o njoj I njenoj patnji,
govori o njenim usnama nemim
o njenom pogledu dalekom.

Odsutnost njenu vide ljudi,
prolaznici zastajkuju u cudjenju,
a ona trazi ruku njegovu,
ona trazi utehu!

lazna ljubav jos tinja u meni

Da volim ga, al to je sada nebitno
nije kraj mene, nije tu u blizini mojoj
da me greje, sapce reci lazne
kao nekad….

Da, kad su nasa tela spojena bila
kada je moje gorelo a tvoje….
sve je bilo tako lazno a meni opet lepo
sve je bilo tako lepo a tebi lazno.

Da nije ti prva ljubav lazna ta bila
poznata I izgradjena prica koja se prepricava
koja tinja, tu je uvek kraj tebe
koja oslikava osobu koja bese kraj mene….

Kroj

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

(Mika Antic)

Zaboravi


Ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me sreces prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noci zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u nasoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...

Zaboravi da si ikada rekla da me volis,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuskanca,
I onaj nas poljubac na kisi
Za koga bi znala reci:
"Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi...

I kada ti kazem da zaboravis,
Kazem ti to zato sto te volim
Kazem ti to bez gorcine,

Otvori oci ljubavi,
Nasim gradom prosli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali..., imali...
Zato... Zaboravi.

Cemu sjecanja...?
Pogledaj kako tresnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmijesi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je vec dragana, hocu da kazem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo vise djeca
I znam da nije lako,

I znam da mozda i boli, ...ali pokusaj,
Molim te,....pokusaj...zaboravi!

I ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreces prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi... i zaboravi.

(Rade Serbedzija)

Ove noci

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

Pablo Neruda

AKO ME ZABORAVIŠ

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Pablo Neruda

DA LI BESKRAJ IMA KRAJ

Duso moja, volela bih da si tu.
Uzdahnula sam upravo duboko,
i u trenu shvatila da te zelim kraj sebe,
da imam strahovitu zelju da ustanem,
da ti pridjem i da te zagrlim, snazno,
da mi zagrljajem das snagu za buduci dan.
Zelim da spustim glavu u tvoje krilo,
zagnjurim lice u tvoj stomak,
u tvoje grudi i cutim samo tren,
mali, majusni tren,
dovoljan da mi da snage za jos stotinu dana.
Isuvise dugo sam bez tebe,
bez tvog pogleda koji bi se zaustavio na meni
makar samo u prolazu,
da me pomiluje ili opomene,
svejedno, ali samo da je tu.
Da li cu imati snage da te cekam do beskraja?
Da li beskraj ima kraj?
Kako je strasno cekati nekoga
a da ne znas kada ce on doci.
I da li ce uopste doci.


na zalost ne znam ko je autor...

Na sve spremna budi

Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao devojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeleti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci
a ti ces misliti da je zauvek prosao nas maj.
Na sve spremna budi. Na smeh i na suze.
U zivotima nasim tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da ti napisem stotine ovakvih
redaka,
jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka,
tako ce biti i hiljadu godina posle nase, posle tvoje
i moje ere.
Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je
i da cekamo i da spavamo,
da strahujemo za sunca, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga, a u nasim glavama,
na zalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad udjes
s ulice.
Nekad tvojim cerkama zaboravicu da ispricam
"Snezanu" i "Crvenkapicu"
i cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri
beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem, kao drzava,
ni Danton, ni Hajne, ni Goran,
i to ja, koga si za besmrtnog drzala,
na koga sam i sam bio ljubomoran.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale,
te ruke su svete!

Izet Sarajlic

Ko sam ? Sta sam ?

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj zivot uzgred, tuzna lica,
ja proziveh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
mnogo puta vec se ljubih s drugom,
k'o da kresem vatru po sibici,
nezne reci sapucem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
dusa hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod coveka,
nema vise istine u njemu.

Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, trazec' srodnu sebi,
muceci se bez neznosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tuzna lica,
isto tako k'o ostali svet

Sergej Jesenjin

Kad budes stara

Kad budes stara, seda, pred spavanje snena
Dremala kraj vatre, ovu knjigu tada
Uzmi, citaj i sanjaj kako si bila mlada,
Ociju toplog sjaja i dubokih sjena.

I kako mnogi u lepotu tvoju zaljubljeni bise
I kraj tebe iskreni i lazni znase da se sjate
Dok je samo jedan voleo ti dusu i mislio na te
Kad lepotu tvog lica brige osencise.

Pa dok se svijas kraj toplog vatrinog gnezda
Promrmori setno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvezda.

William Butler Yeats

...dok sam te imao...

jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike nevoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora, bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao…

Pero Zubac

Bosonoga pesma

Ovo je pesma
Za tvoja usta od višanja
I pogled crn
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove
Ja umem u svakom novembru
Da napravim jun
I nemam obične sreće
I nemam obične grehove
Moja je sreća srneća
A grešno mi je smešno
Ako me neko čačne
U ove oči plačne
Nije to neutešno
Ja umem od suza da pravim
Klikere lepe,prozračne

Podeliću sa tobom
Sva moja šašava zdravlja
Zavoli moju senku
Što se klati niz dan
Sutra nas mogu sresti
Ponori ili uzglavlja
Ludo moja,zar ne znaš
Divno je nemati plan
Izađi iz tog detinjstva
Kao iz starih patika
Zavoli moj osmeh, dubok
Kao jezerske vode
Evo, i ja sam se izuo
Pod vrelim tabanima
Rastapa mi se asfalt
Budi uz mene kad odem

Mika A.

Za tebe, ljubavi

Isao sam na trg ptica
i ptice kupio
za tebe
ljubavi.

Isao sam na cvetni trg
i cvece kupio
za tebe
ljubavi.

Isao sam na trg staroga gvozdja
i lance kupio
teske okove
za tebe
ljubavi.

A onda sam otisao na trg robova
i trazio te
ali te nasao nisam
ljubavi moja.

Jacques Prevert

Daleko u nama

~*~

Ociju tvojih da nije
ne bi bilo neba
u malom nasem stanu

Smeha tvoga da nema
zidovi ne bi nikad
iz ociju nestajali

Slavuja tvojih da nije
vrbe ne bi nikad
nezne preko praga presle

Ruku tvojih da nije
sunce ne bi nikad
u snu nasem prenocilo


~*~

Pahuljica si snezna
tisinu oko mene
sto raspeva

Grana si mi rascvetana
osmeh na usnama
sto mi zapali

Oluja si letnja
krila sto mi da
i polomi

Dunja si zrela
u srce sto mi padne
duboko


~*~

Ulice tvojih pogleda
nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
na jug se sele

Sa jasika u grudima tvojim
lisce ne opada

Na nebu tvojih reci
sunce ne zalazi


~*~

Koraci tvoji sa plocnikom
razgovaraju

Koraci tvoji pevaju
u mome telu

Bosi koraci tvoji vesele
stidljivu rosu

I duboke ostavljaju tragove
u snegu moga srca


~*~

Prisutna si
u zizi moje samoce
sa dve ruke
kako bih svet zagrlio

Prisutna si
u prozoru moje suze
u dva oka
kako bih svet udomio

Prisutna si
u svakoj mojoj pesmi
u jednom snu
kako bih svet obogatio


~*~

Sijalicu dobru palis
u tuzi mojoj smedjoj

Livadu mi prostires
na grudima svojim

Golubove okupljas
u radosti mojoj bele

Cigaretu mojih briga
u srcu svome gasis

U grozdu tamjanike
na moje usne cekas

Vasko Popa

Ekspres za sever


Mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas.

Tvoje ruke bele kao samoca.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voca.
Tvoj malo sustavi glas.

Sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,

da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Mika Antic

Pisi mi na zelenu adresu ljeta

Pisi mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi saljes neka bude posljednje vecernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nesto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su citave price.
Najveci uticaj na mene izvrsila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tice.
Koga se tice to sto si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajuci, obidjoh uzduz i popreko.

Tvoje ime nije uslo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijece u vazi.

Tvoje oci su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.

Izet Sarajlic

Senka


1.

Zbog svega sto smo potajno hteli,
hocu uz mene niz dan da krenes.

Ma bili svetovi crni il beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
pokusaj da se ne okrenes.

Znas li koliko zivot traje?
Zar ne razumes,
lepa glavo?

Samo toliko, koliko umes
da gledas i da zmuris pravo.

Hocu da drzis moju ruku.
Da se ne bojis vetra i mraka.
Uspravna i kad kise tuku.

Koliko slaba - isto i jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
da se ne zagrcnes kad zvezde pijes
i da ne zelis da se vratis.

Vraca se samo ko nema kuda.

Nase je kuda od bezbroj cuda.
Znas ko te tamo zeljno ceka?

Ti sebe cekas izdaleka.


2.

Rasnjiraj svoju senku i sljusti.
Igraj se,
cak i kad se brines.
Dok jesen po nama shiba i pljushti
hocu da magle sa sveta skines.

Ja nemam staze koje se maze.
Ja nemam cak ni putokaze.
Hocu da sa mnom vecito plamtis.

U toj buducnosti dalekoj nekoj
mi smo vec bili.
Zar ne pamtis?

Znas li koliko zivot traje?
Zar ne razumes,
lepa glavo?
Samo toliko koliko umes
da gledas i da zmuris pravo.

Mika Antic

Ne

Noc te unistava da bih te trazio
kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost rusi, zivot se zatvorio.

Kakva samoca i mrak, kakav suh mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neocekivanu odsutnost u noci koja raste.

Moje ruke te ne stezu i moje oci te ne poznaju.
Moje su reci uspravne trazeci te utaman.
Spokojna noc u meni, horizontalna i duga,
pruzena kao reka sa samostalnim obalama.

Ali idem da te trazim, otimam te i cupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje secanje.
Tisina gradi tvoju neobjasnjivu istinu.
Svet se zatvorio. Sa mnom ostajes...

Jose Luis Hidalgo

Dusa ti je bila

Dusa ti je bila otvorena, svijetla
tako da ne mogoh nikad u nju uci.
Okusah precace uzane, prolaze strme i opasne.
Al tvojoj se dusi pristupiti moglo putima sirokim.
Spremih ljestve vitke -
zidine visoke sanjah kako prijece pristup tvojoj dusi
- ali dusa tvoja bijase bez straze, zidova i plota.
Trazio sam k tebi uska vrata duse,
al dusa ti bjese tako otvorena,
da nikakvih vrata na njoj nije bilo.
Gdje je pocinjala?
Svrsavala, gdje je?
I ostadoh tako zauvijek sjedeci tu,
na zagonetnom pragu tvoje duse.

Pedro Salinas

Rastanak

Izmedju mene i moje ljubavi treba podici
tri stotine noci kao tri stotine zidova
a more ce biti carolija medju nama
Ostat ce mi tek uspomena
Oh, veceri mukom zasluzene
noci provedene s nadom da te ugledam
polja mojega prolaska, nebeski svode
sto ga upravo promatram i gubim...
Konacna poput mramora
tvoja ce odsutnost ispunjavati tugom
i druga kasna popodneva

Jose Luis Borges

Oprostaj

Dan sto je potkopao nas rastanak.
Dan sjajan i blag i uzasan poput mracna andjela.
Dan, kada su nase usne zivele u nagoj bliskosti poljubaca.
Neizbezno vreme prelilo se iznad uzaludnog zagrljaja.
Oboje smo rasipali strast, ne za nas, nego za blisku samocu.
Danja svetlost nas je odbacila; noc je zacas pala.
Posli smo do ograde pritisnuti mrakom sto ga vec Danica blazi
Kao sto se covek vraca iz zemlje maceva, ja se vratih iz tvojih suza.
Dan koji je zivo urezan, kao san, medju drugim danima.
Tek kasnije sam dohvatio i nadmasio noci i plovidbe.

Jose Luis Borges

Prica

Secam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slucajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oci i cutim.

Kad bagrem do godine zamirise,
ko zna gde cu biti.

U tisini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad vise.

Milos Crnjanski