Stihovi...Stihovi, moji...opevajte me, vi najdraži...

SVE STO MI OSTAJE


Sve sto mi ostaje to je moje srce,
veliko kao nebo
i duboko kao more.
Zamisli,
to je sve što ostaje,
a ja sam mislio da će
mnogo više toga biti.
Cak ni svoju zvijezdu nemam,
rijeka mi je davno protekla,
ali ipak imam jedno veliko srce
i u njemu beskraj tuge,
bijelu zoru predivnu na dlanu,
imam zaista mnogo...
Vjeruj mi ne žalim
za mnom sjaj ne blijedi.
================
Željko Krznarić

DOK SE ZABORAVLJAMO


dok se zaboravljamo

ne unistavaj sve one
spomenarske patnje

dok brojis dane
protekle s nama

ne mijenjaj skole

na jedno dugo putovanje
avionom se spremi

i tek pri trecem slijetanju

reci mrzim te.....
================
Željko Krznarić

CHITAM MILJKOVICA

Bijela je noc u jutro tvoje belo
belasa noc i jutro moje bijelo
bijeli se noc do jutra tvoga belog
bela je noc u jutro moje bijelo
Raspolovljen
izmedju e i ije
chekam da topla kisha obale razrije
Bachen trajem
severno od svijeta
brojim dane
bez zime i ljeta
drhtim gôran
jutro moje belo
ne mogu da stanem uspravan i spravan
ko jablan
Nema cvecca koje se okrecce
prema suncu iznad moje sjene
prekricce me
mesecheve tamne mijene
zhuto lishcce trulih drvoreda
Nemoj nemoj
jutro moje belo
--------------------------------
Rade Sherbedzhija

Molitva

Poslušaj me Bože, veliki gospodine,
ako me još nekada budeš pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni ciganin.

Pretvori me u jedno veloko drvo.
Sto godina tako da rastem, i da me onda poseku.

Naćve od mene da naprave.

Sto godina u meni testo da mese,

od leba sav da se raspadnem!

---------------------------

Mika Antić

Dažd


Trebalo bi opet naučiti
da slušamo kako dažd pada pada

Trebalo bi se odkameniti
i poći bez osvrtanja kroz kapiju grada

Trebalo bi ponovo pronaći
izgubljene staze one plave trave

Trebalo bi u obilju bilja
zagrliti panične makove i mrave

Trebalo bi se iznova umiti
i sniti u jasnim kapima ozorne rose

Trebalo bi onesvijestiti se
u tamnim vlasima neke travne kose

Trebalo bi načas stati
sa suncem svojim i sjenkom svojom stasati

Trebalo bi se konačno sastati
sa već davno odbjeglim vlastitim srcem

Trebalo bi se odkameniti
i proči bez osvrtanja kroz kamenu kapiju ovog kamenog grada

Trebalo bi htjeti
i svu noć bdjeti slušajuć kako dažd pravedni pada pada pada
-----------------------------------------
Mak Dizdar

Izmedju dva dana


I

Prošla je pored kuće gde se pali svetlost pije mleko i spava i ostavila na trotoaru svoje stope kao klavirske dirke od tada nosim na usnama poljubac veliki ko njeno čelo i smišljam reč koja će je pronaći i prepoznati

II

rodio sam se od jutros uprkos svim podacima o meni a ipak sam stariji od jutra i od sutra i nisam zaboravio ništa što je bilo pre moga rođenja i sećam se svega što je bilo posle moje smrti i nisam kriv nizašta što se desilo juče

III

kažem
ćutim
izgovorena reč stoji nasuprot meni
optužuje me
nasmejem se
reč se vraća postiđena u moja usta
moje me reči ne prepoznaju

IV

voleo sam je
a sreo sam je na trotoaru
onoga jutra kad sam se rodio
i bilo mi je krivo što je ona postojala i juče

V

juče je ono što je bilo davno
juče je ono što je bilo pre 24 časa
juče je ono što nikada nije bilo
juče je sve ono što je bilo i nije bilo prije 24 časa

sutra je ono što će biti ko zna kada
sutra je ono što će biti posle 24 časa
sutra je ono što nikada neće biti
sutra je sve ono što će biti i neće biti posle 24 časa

danas je okamenjeno vreme između juče i sutra
danas jedina smetnja da bude sutra
kameno danas koga uporno razbijaju otkucaji časovnika
časovnik na zidu je jedina savest
----------------------

Branko Miljković

U mojoj glavi stanujesh: tu ti je
Soba i mali balkon s koga puca
Vidik na moje misli najtajnije.

Ponekad slushash kako mi zakuca
Srce ko zhivi leptir iz kutije.

Ja ti odshkrinem vrata: niz basamke
Silazish u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdish poput slamke.

(Dok za to vreme, mozhda: neoprezna
Stojish na nekom rubu, ispred zamke..)

Nekad ( u mojoj glavi dok bash skachesh
U morsku penu, ispod sunca, gola)
Spazim te kako po kishi preskachesh
Barice i sva u blatu do pola
Zhurish na pos`o s licem ko da plachesh.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Po pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvog lica punog mira
Da ne znash kako zhivish dva zhivota.

U mojoj glavi stanujesh i dubish
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bezhish il` me ljubish?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubish....



Stevan Raickovic

Matija Beckovic

VERA PAVLADOLJSKA

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Kolko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicama
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da idees iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kada sam u zavicaje bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran-pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom slicna je fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su sve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetima mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni idrugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvoga imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

POLJUBAC
Od svega što se u glavi krije,
od svih čuda što se tu množe,

poljubac je najdivnije
čudo što ti se desiti može.

Kad se, kružeći ovim svemirom
bezbrojnih srca, putanjom dugom

dva srca ozare istim nemirom
i oglednu se jedno u drugom,

tada i glave malo zastanu
s krunicama od rosnog klasja,

a usnice se sretnu i planu
plamičkom poljpca što svet obasja.

I tako kroz dva tela poteče
svetlost što stvara novu planetu,

jer, poljubac je, kao što reče
pesnik, najlepši susret na svetu!

Dobrica Erić

NE VERUJ

Aleksa Santic

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kazu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -

Ne vjeruj ni kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krsa,
Tamo gdje u grmu proljece leprsa
I gdje slatko spava nas jorgovan plavi,

Dodji, cekacu te U casima tijem,
Kad na grudi moje priljubis se cvrsce,
Osjetis li, draga, da mi tjelo drsce,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj vise
Jer istinska ljubav za rijeci ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove pise .

Takva sam ja

Odavno sam, sugradjani cestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mrznja i ljubavi
i cutanja i romora.
Za vasu borbu zivotnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, medjutim, vecno zedno
svega onoga cega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo cas spokojstva.

Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da zivim
samo od zivljenja;
jer ni za sta cega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj zivotni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
zivota ja bih zadrzala krug,
jer boli mene ipak cudesno
sto ce me jednom nestati.

Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noc hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti ce ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.
==================
Desanka Maksimovic

ZA TEBE GOVORIM

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemnje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

M.Bećković

Ta pesma
i ovaj prvi stih,
sam ja...
ja otrgnuta, zatrgnuta,
šarana, ogoljena,
pisana, otvorena, iskrena
ja, ja koja je ostala!

Pređi i dođi,
reci što ti na srcu leži.
Znaš me,
Ovako nežnu
i blesavu,
zagrli
i nedaj me!

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli..
Miroslav Antic

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese

Cekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i posla si sa mnom,
I iduci stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i srece smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo nasli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno prezivljenih jada...

I za navek kad se rastasmo, i tako
Stezuc svoje srce rukama obema,
Otisla si placna, zamrzla i nema,
Ko sto bese dosla, tuzno i polako.

("Susret", Jovan Ducic)

Neko drugo more
jutrom ti osvice pod
oknima.

Neka druga ruka
u snu ti kupine na
dlanu nosi.

Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zeni
ogleda.

Neko drugo uho iz
sna tvoga,
muziku za svoje uho
izbira.

Neka druga senka podnevom
dotice.

Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane.

Није то никаква бајка.
Безазлени нека запуше своје румене уши и - ћуте.
Заволели смо се
понешто псећи и светачки,
и заковали једно у друго најбељим ексерима зуба.

Испричали смо нешто раменима и рукама
што у преводу на дисање значи-љубав.

Детињство је те ноћи отишло босоного из њених ципела.
Махало је шареним коцкама, књигама бајки,
играчкама и сновима.
................................................
Одједном смо имали сувише руку
везаних у сулуде чворове.
Паралисана ноћ на поду
увлачила је вунасту њушку у рукаве пиџаме
и зидови су расли, и расли,
и неспретно имитирали борове.

Није то никаква бајка.
Само, сећам се,
она се нешто прво мало изгубила.
После је била сасвим ја,
тако да је нисам ни препознао више.

У мраку зеленом од кише
руке су добиле крила и одлетеле некуд
до болести далеко,
далеко до: никад више.

После је заспала.
Био сам у њој будан исав ломан,
и сав рањив.

Спавала је као моја припитомљена кожа,
као моји рскавичави лактови,
моје подеране ноздрве
и опаране жиле на рукама.

Детињство је сасвим, сасвим отишло из њених ципела.

Без ње су склопиле очи све лепе лутке на свету.
Без ње су плишани медведи савили мале руке
цицаним, мусавим пајацима око врата.
Бајке су из шарених књига побегле сасвим нечујно
на неку другу планету
да сутра другом кану у очи мрву злата.

Није то никаква бајка.
Склупчана као наранџа,
сва мека, сва ситна и сва млака,
она је спавала у мом изгладнелом уху
и цреповима шака.

I srušiše se lepi snovi moji,

Jer glavu tvoju venac sad pokriva,

Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čestit'o sam ti. I ti reče "Hvala!"…

A da li znadeš da se u tom času

Granitna zgrada mojih ideala

Sruši i smrvi i u pep'o rasu?



Al' ne! Ne vidim od toga ni sena:

Po tvome licu radost se razliva…

I svršeno je! Ti si sada žena -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Ja neću kleti ni njega ni tebe,

Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;

Ja neću kleti čak ni samog sebe,

Jer ja bih time svoju ljubav kleo.



I našto kletve! Našto ružne reči?

O sreći svojoj čovek vazda sniva;

Bol, jad i patnju smrt jedino leči.

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:

Da Bog da sunce sreće da ti sija!

Sve što god počneš svršila u sreći!

Sa tvoje sreće biću srećan i ja.



I svakog dana ja ću da se molim

Kad zvono verne u crkvu poziva…

Ja nisam znao da te tako volim

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:

Sva patnja što si pis'o njoj k'o ženi,

Nek mimoiđe nju, i neka padne

Na onaj deo što je pisan meni!



Usliši ovu molitvu, o Bože!

I duša će mi mirno da počiva:

I šaputaće večno, dok god može:

Prosta ti bila moja ljubav živa!



I onda kada dođe ono doba

U kom će zemlja telo da mi skriva,

Čućeš i opet sa dna moga groba:

"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

Volim te

Volim rascvetalo
drvo kruske koje
mirise ulicom...

Volim lagane
dodire vetra koji
nosi tihe reci...

Volim poeziju
prirode. Opadanje lisca
sto krije tajne poruke...

Volim da ih
govorim javno,
da kazem: "Volim te!"

Vracanje

Kad mi opet dodjes, ti mi pridji tada,
Ali ne ko zena sto cezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Trazec mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadezne, duge,
Ne secaj me nikad da bi mogla doci
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponocno sunce iz dubine noci.

Jer ti ne znas, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje zene
U tvom caru ljubljah sav car neke druge...
I ti bese samo sen necije sene...

Ducic

Slamka

U onoj noci s petka na subotu
Sudnjega casa u tvome zivotu
Cistaja djevo i najredji cvetu
Poslednje sto si ti od mene cula
Bilo je: Volim te
Najvise na svetu!"
Ali na cemu bi onaj sto ne ume
Vise ziveti odrzao sebe
Da mu na usnama sto se ne dvoume
Ne dodade slamku
I rec
"I ja tebe!"

M.Beckovic

Ja sad idem van i vratit ću se tek ujutro.

Bit ću vani, ne čekaj me, idi spavati, ondje ću sjediti
i ćučati i doći ću pijan.

Ja sad idem van i vratit ću se možda tek na godinu, šta
tako gledaš u mene?

Ja sad idem van i vratit ću se mozda tek za trista godina,
pa zar je to neko vrijeme?

Past ću ti na prozor u spodobi jednog besprizornog
razrokog fotona. Posadit ću se u obliku
prašine, spale nekome sa cipela,
na prag tvojih vrata.

A ti onda ne budi zla i pusti me k sebi. Ne pravi mi
scene. Ljubavnike
ćemo pokupiti u pokrivač i izbaciti kroz prozor.

I ostavit ćemo sebi svjetlo. Ta pusti me k sebi.

Ta pusti me već k sebi, pa pusti me već, zašto ti
to toliko traje, to je nekoliko trenutaka, ta to je
grozno dugo, pa ja ću tu usahnuti umrijeti umrijeti od
žalosti, ta molim te ipak otvori il ću ti ta vrata razvaliti,
kožu ću ti izgrepsti, oči ću ti iskopati

ljubavi moja.


moj omiljeni čeh Jiri Šotola

Bez svega mogu,
bez ruku,bez nogu,
bez glave se osjecam
cak mnogo komotnije.
Ali bez srca,
bez srca ne mogu
tog malenog srca
svojeg i svacijeg...

Vito Nikolic

Što više gledam, to više vidim

Što više gledam, to više vidim
svijet podijeljen na dva dijela:
žene se bez treme svađaju, to im je posao
svakodnevno na placu i s mesarima.

Muškarci bi najradije mira:
pušti me stat, vrijeme je novac.

Muškarci su najčešće žene: spuštaju duga lica
Kisele se svojim ženomuževima, traže da ih se tetoši,
žene su opet muškarci: pa to je sitnica
nećemo sada trošiti živce, smiri se.

A nas dvoje, ni jedno ne zna nazvati taksi,
petljamo se između kofera, sjedimo na rubu pločnika
otpuhujući i smijući se bez razloga.
Još ćemo se povaliti na sred ceste.

Ivan Slamnig, predivna pjesma