Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:28 am
Младен Лесковац

Pрилично је јасно шта ваља схватити под појмом старије српске поезије: како
се почетак наше новије лирике, а са много основаног разлога, ставља веома позно, у
годину појаве Бранка Радичевића, читав ранији, њиме заклоњени период песничког
развоја код Срба, а који је трајао безмало такође читаво једно столеће, јесте оно време
када се зачела и у правим порођајним мукама, уз врло нагла и немирна смењивања
најразноврснијих а оштро различитих утицаја стварала наша старија поезија. Она је, и
данас и већ поодавно, по тиранској механици навике, на веома ниској цени, а поред
других, оправданијих разлога још и стога што се никако не би могло рећи да је
довољно испитана, и што је, уосталом, и није лако ваљано упознати. У нашој и иначе
маленој књижевности, где су право свечани тренуци тако проређено усамљени а
пустолински размаци међу њима зјапе чамотињом сиротињства, онај који је отворио
нову епоху српског песништва и младићком чари свога ведрога генија обасјао њену
туробну сивину, родно се прекасно. „Ми смо несрећни по многоме којечему (да не
речем у свачему)“, — писао је Вук Караџић баш негде почетком године 1848 — „али
смо у књижевности најнесрећнији.“ Ова горка мисао пристаје уз многа наша
књижевна размишљања; није неприкладна ни овде, данас. Баш срећни књижевни
пролом Бранка Радичевића у години 1847, толико јасно пресудан да су му значај (и
када не сав, — а и како би!) сместа осетили и савременици, бар они најбуднији, донео
је собом и један крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна
победа не иде без губитака, ни једна заиста крупна без заиста тешких. Јер почев од
тога тренутка, сва предбранковска поезија била је, more ѕerbіco, безмало у потпуности
збрисана до те опаке мере да смо се читавога тога у поезији занимљивога столећа
одрекли једним махом, великодушно, као да нам се збиља пресипа. На тај начин је
читава предбранковска поезија некако грубо, скоро презриво искључена из наших
мисли и осећања, као да је, пажње достојне па и знатне, никако није ни било; као да и
сама засењујућа појава Бранка Радичевића, колико зачетак нечега битно новога, није
истовремено, а бар у толико исто одсудном степену и опсегу, такође и завршни
уметнички резултат свега онога што се код нас у поезији дешавало читаво једно
столеће пре њега; као да би било могуће замислити Бранка који би у старо карловачко
вино поезије из времена свога ђаковања насуо непента, па одједном заборавио све ове
стихове и све што се у овој књизи поезије давнога времена које му је претходило
намеће као идеал и канон. Баш због свега тога, састављање Антологије старије
српске поезије — а то значи антологије српске поезије пре Бранка па, неминовно, и без
Бранка — може на први поглед изгледати посао прилично узалудан и непотребан: час
као вештачко и насилно оживљавање нечега што је већ давно а заслужено мртво, час
као ташта забава са склоностима за бизарно, куриозно и прециозно у овим временима
најмање приличним таквим тенденцијама, а час можда баш и као заједљива антитеза
и јетка упадица сред свеопштег величања песника Ђачког растанка. Јер, кога би данас
могла још оправдано загрејати, и који поетски став или потребу плодно потпомоћи
или правдати ова не много привлачна, прашна и сабласно несавремена тема?
Када би у намерама ове Антологије била рехабилитација начелних заблуда
предбранковске епохе, горњи приговори и сумње били би итекако умесни. Овој
Антологији међутим задатак је много ужи и скромнији. Чак и када је очевидно да је
наша поезија још дуго после године 1847, упорном и поетски неплодном тиранијом
највише механичког типа десетерца и свим оним што је из тога баровитог и лепог духа
произилазило, у многим правцима заостајала испод резултата већ достигнутих у
времену које обухвата ова Антологија, њен задатак није да на тој, са
књижевноисторијског гледишта одиста крупној чињеници компулсорно инзистира.
Ова Антологија жели да, у првоме реду, сређено прикупи све оне најузорније текстове
које је наша књижевна традиција још могла понудити Бранковој књижевној
оријентацији, и првенствено као уметничку насладу и радост, јер такав пример и
подстрек, и да овакав приказ непрекинутог песничког развоја уоквири у целину једне
слике, колико је то са нашим мршавим данашњим знањем о њему уопште могуће; не
допушта дакле ова књига да поплава нашег немара сасвим отплави ову најпоузданије
нашу баштину. Других задатака Антологија нема: ни овај сам није незамашан...
Најосновније питање у вези са Бранком Радичевићем данас — из којих елемената је он
заправо произишао — није, као што је познато, нимало једноставно. Није оно ни
пречишћено, и далеко од тога.
Iz Antologije srpske poezije L_28acc069cd5244b5d742c9de71aecd-1


Poslednji put izmenio MustraBecka dana Ned Jul 19, 2009 4:08 pm, izmenio ukupno 2 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:29 am
Јасно је ипак: тај песник се не даје свести на једину,
глатку формулу, већ и стога што ако таквих формула и има за тренутно потребне
програматске ставове, има их много ређе — или их никако и нема — за дефинитивне
уметничке резултате. И Бранко Радичевић је, тако, сложенији него што би наше
недовољно знање о њему желело, и више је „наслага“ у њему но што бисмо на први,
површан поглед слутили. Сви знамо камо је он избио, докле, и како поуздано и
радосно захватао — док је могао. Али, одакле је заправо пошао, и са каквим
књижевним наслеђем и оптерећењем, и са колико потребе, свести и снаге да их се
било делимично било сасвим ослободи — питање је већ мање јасно а одговори на њега
много мање једнодушни, много мање поуздани и много мање убедљиви. Из свих тих
разлога ће вероватно будућа размишљања у вези са Бранком Радичевићем морати
много подробније и продубљеније, са много више присне сљубљености са
предбранковским временом него што је то до данас био случај, ронити по нашој
занемареној књижевној прошлости пре Бранка, не пратећи у толикој мери конкретне
поетске судбине у њој ради њих самих (света их је неколико које то одиста заслужују),
колико општи дух којим су се оплођавале њихове ма и чедне уметничке егзистенције;
трагајући пре за њиховим обично до краја неоствареним намерама него испитујући
њихово неретко само чемерно а редовно фрагментарно стихотворство, поново њега
самога ради. Јер је несумњиво да није пуки случај што Бранко није први који би у
српској лирици опевао био Стражилово и белило (не оно карловачко Белило, него
апстрактно белило пасторалне поезије XVIII века), и што је Шулце за српску поезију
био откривен већ добрим пре њега: нека дубља узрочна повезаност и уметничка
намера стоји иза свега тога. А то је оно што је данас још потпуно нејасно. Баш због тога
свега ни оваква, према Бранку Радичевићу наизглед потпуно равнодушна Антологија
није, јер неизбежно не може ни бити, без његовог некако прећутаног присуства. У
позадини свих ових стихова, одиста, чио и ведар, а нестрпљивији и лакомији од свих
својих претходника, стоји у нашим замислима непрестано он, бесмртни карловачки
ђак, лиричар изнад свега чист и светао, заувек издвојен између свих пре и после њега.
Ова књига дакле, и без њега и мимо њега, сва је због њега, ради њега, а у његову част
жива и њиме а не само оним што у себи носи: он је, бар делимично, никао и из ње. И
баш стога она није анахронизам: у овој Антологији диже се читаво једно столеће
српских песника да се поклони првом радосном победнику тако дуго невеселе српске
песме. Бранко је први савладао вешто што је свима њима остало до краја недокучиво.
Но све то ова књига даје само овлаш и узгред; јер она је ипак оно што јој име казује:
антологија старије српске поезије.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:30 am
За свестрано и потпуно разумевање свега онога што
се у нашој поезији дешавало пре Бранка Радичевића а са особитим обзиром на њега
она, неизбежно и потпуно природно, није и не може бити довољна па чак ни много
погодна. Антологије су одувек биле и увек ће остати сасвим особите, у извесном
смислу изразито неправедне књиге. Њихова је и чар и недостатак истовремено што
своје време редовно упрошћавају и улепшавају јер им прећуткују баш заблуде и
слабости, а не само разноврсност непотпуно изражених или и неостварених
уметничких тежња: о тим слабостима, заблудама и разноврсности антологије ћуте.
Нека специјална хрестоматија састављена са нарочитим обзиром на Бранка не би
могла не донети у целини ону папрену песмицу забележену, а вероватно и насталу, у
Карловцима, баш у Бранковим Карловцима, тачно у годинама Бранкова ђаковања у
њима, а од које овде бележим само њен далеко најчеднији одломак:
Фалиле се карловачке фрајле
Да је лепа у Карашу трава.
Јоште желе карловачке фрајле
Да нарасту у Карашу врбе,
Да б' се могле ладом шпацирати
А по трави младе ваљушкати,
И да су им млади богословци
И гдикоји велики латинци...
Или, сасвим без икакве везе са Бранком али зато у потпуном складу са приказом
поезије у времену о коме је реч, како се не задржати на оној симптоматичној, до
лудила и лудости изрођеној болести европског барока у песмици некога Стефановића
из Сомбора која, у Драгољубу за 1845, у целини гласи:

СРПКИЊА СРБЉИНУ
Српски сине, Срб сиви соколе!
Своји својства себи срца српска.
Светска свету слава светом сјаје,
Срб Србљину са српством србује.
Славан сваки свом сабира,
Сади, стани, слади, среће, славе,
Стазу, стабла, стубе, стене, сјајност.
С'тради спомен сребрној седини,
Сврх светлости светила сунчана.
И како одмах не надовезати на те стихове сличне Сарајлијине типографске лудорије
из 1839. у Расплачу:
Свом је својски својак својевао,
Славно Серба слогу спопјевао,
Силам свежим серца спробуђао—?
Или како мимоићи оне „играчке ума“ Вукашина Радишића, онај Приказ плеткашу из
године 1839:
Откако те, брате, знам, тво:риш једнако дела добра
Ја; злочинства никад не пре:чињаваш ником; мирни о
Стају; од тебе сви људи; бе:генише те све живо дру
Же; к'о да знају да си ти све:тло огледало свију добро
Та; саблазан, драги мој, ниг:ди ти не сејеш; нит пак,
Да за мир на свету ти не мариш; јест истина! —
уз коју је писац морао дати следеће објашњење: „Смисао овога приказа јест двојак: кад
га читаш редом, не сматрајући ништа на оне у среди двоточке, фалиш човека којему је
он приказан; а кад се у свакој врсти од они средоточака таки натраг у другу врсту
враћаш, то га онда ружиш“—?
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:31 am
Антологије се међутим не смеју обазирати на овакве текстове, ма како иначе они били
поучни, забавни, изузетни или било по чему значајни. Антологије упадљиво
региструју само несумњиве успехе и истичу само победничке врхунце; неуспехе не
осветљују и не објашњавају. Оне дакле своје време не приказују сасвим истинито.
Лажу антологије.
Ни ова овде није без тих недостатака. Зато, ко би само по њој хтео судити о узроцима
многих појава у нашој књижевности од пре стотину и двеста година, као и о
несумњивој кризи у којој се та књижевност налазила непосредно уочи појаве
Бранкових песама; ко само по њој хтео закључивати шта се све у нашој тадашњој
књижевности покушавало и којим све правцима немирно кретало, нашао би се пред
доста оскудним а сасвим једностраним материјалом: у ту сврху ваљало би састављати
књигу сасвим друкчију. Ипак, и без одређене такве намере, надам се да ће се и из
овакве Антологије, а можда јасније него и из многих Бранкових рођених стихова,
видети шта је он све смео а шта морао одгурнути да би могао ићи даље, колики већ
знатан резултат мимоићи а којих се све испитаних путева поетских функционисања
одрећи. И видеће се, надам се, да његова појава, онаква каква нам се, а увек
делимично, час скрива час открива у неким његовим најраније датираним стиховима,
ни идејно ни стилски није била сасвим неприпремљена нити потпуно без икакве везе
са свим оним што јој је претходило. Наравно да такви подаци, укључујући Бранка
чвршће и логичније у развојни ток српске поезије, чине његову личност не само
јаснијом и ближом, него и већом.
Најупадљивија ознака у развоју српске уметничке поезије у ово доба зачудо међутим и
није у већ споменутој, до ћудљивости изукрштаној и понекад симултаној
разноврсности утицаја, који се сустижу и мрсе у најнеочекиванијим преливима баш и
у једној те истој личности, — и то утицаји од руског до немачког, преко италијанског
до мађарског, од псеудокласичарског хорацијевског култа до веома раног, али због
његове исецкане повремености недовољно израженог и неиживљеног, као понорница
ћудљивог, а уза све још и као некако стидљивог подражавања народној песми, —
колико у важној околности да се сва наша поезија тога времена — са изузетним
случајем сасвим изузетнога Његоша — зачела, развијала и живела у културној сфери
Хабзбуршкога царства. Тиме је већ много шта речено. Материјална култура друштва у
којем је та поезија никла била је изразито немачка, заправо аустријска; таква је
претежно била и култура духовна. У првој половини XIX века већ су видни отпори овој
последњој. Милица Стојадиновић Српкиња, представник новијих тежња, и која у
својој нејакој прози има повремених тремолирања јеткости најразноврснијега порекла
и узрока, има и песмицу по стилу и тенденцији сасвим змајевску:
Lіebe Freundіn, ди си синоћ,
Um Gott'ѕ Wіllen, била ти?
А какав ли леп Geѕellѕchaft
Bei Frau von — синоћ би!
Све је било ту beіѕammen;
Вече беше angenehm;
Играло се — али ја ти
Бијах verѕtіmmt при том свем.
Јербо Sfrauchen имадох ти,
Па од тога и Kopfweh!
А и онај ту је био,
Па знаш да смо ми fâcheux.
„Ја бих дошла, али, Lіebe,
Знаш ли за mein neueѕ Kleіd?
Како ми је, да ви'ш, шнајдер
Ферфушов'о цели Leіb!
Због тога сам јуче ваздан
Била тако deѕperat,
Па за друштво ја ти gar nіcht
Пасовала нисам тад.“
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:31 am
Томе немачком утицају међутим знамо да се још и Змај морао ругати и сузбијати га;
јасно је да су националистичке и славенофилске идеје омладинског покрета шесетих
година делимично настале и у отпору против њега: борба је била дуга.
Одиста, далеко најпретежнија већина песника предбранковске епохе, а сви њени
значајнији представници у овој Антологији, или су рођени у границама Монархије,
каткада под строгим касарнским заптом Бојне границе, или су се образовали и као
писци деловали на територији коју су држали Хабзбурзи. То је имало неколико
крупних, трајних и одлучујућих последица. Та поезија се развијала, пре свега, без
чврстога свога културнога средишта и свега онога што са тим појмом нужно заједно
иде; сред трајне неорганизованости сродних напора и исцепканости намера, у
непрестано јаловом, изнова започињаном раду без континуитета, сред сталних
импровизација и у брзом замору од таквих прилика, у разложном страху због све
изложенијег, подређенијег и неизвеснијег српског положаја у мору туђинства које се
увелико или организује или се већ организовало. По својим друштвеним погледима и
по своме схватању државнога и националнога живота средина из које је та поезија
никла била је дуго сасвим различита од оне плебејске Србије прве половине XIX века.
Паун Јанковић, познати првак уставобранитељске странке који је у младости писао и
стихове, има у Давидовићеву 3абавнику за год. 1834. песму коју ваља навести у
целини, а дабогме не ради њених уметничких врлина. Песма гласи:
СОЧИНИТЕЉ,
као син Отечества, изван којег се онда находио, бојећи се да не би пламен побуне,
свирјепствујуће у прилежећим к Сербији областима, проникнуо и у њу, и не имајући с
начала из Отечества свога извјестија каквог му таквог, и потом, получивши га,
восклицава:
Вени, ветре мили,
И на златних крили
Ти довеј ми гласак
И мио и сладак:
Да на моме крају
Мир и слога трају.
Веје ветар, веје
И жељу ми греје
Као сунце мајско.
Биље красно, рајско,
Кад пролеће дија
И цвеће избија.
О веј, ветре сладак!
И, вејући, натраг
Одлети презнатно
У Стиг, поље златно:
Нек' барјак твој само
Трепери онамо.
Нека на Морави
Довека борави,
Као жубор класа,
Звиждитељ твог гласа,
И росом окива
Злато њених њива.
А мене, ах, молим,
Зато што те волим,
Ти по ласти гласкај
И душу ми ласкај:
Да је све на миру
И на љубве пиру!
Да и ја, удаљен,
Не будем придављен
Каменом незнања
Отечества стања,
Већ да знам, мирујем,
Певам и ликујем.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:32 am
Тако је, брижан, певао Паун Јанковић: знао је које му је Отечество. Већина песника
ове Антологије међутим отаџбине, онакве за коју се бринуо у туђини млади Паун
Јанковић, имали нису. Имали су, па и то не увек, нешто мало оскудног и сумњивог
завичаја, при првом буђењу себичних националистичких романтизама таман
онолишно колико и у много уздржљивије доба козмополитске просвећености. Њихово
очајање и крајњи песимизам опевали су, често принудно дискретно, многи, а Милош
Светић га је 1828. изразио довољно снажно у песми Моме роду:
Расути свуда, српски смо народ ми,
И горко пиће гаси нам често жеђ
Кад нож неправде љуте коље
Децу и жену, и старце, или
Кад тајна замка веру нам тишти, и
Совјест пристеже. Обрана томе кам'?
Кам' крило слатко, моћни заклон?
Душана давно нам нема, стуба
Од кога силе Стамбол је стрепио!
Ни Марка нема, страшнога душманом,
И снажна копљем, буздованом.
Нема, ах, Ђорђа, високог духа,
Ком' срце зрака подиже небесна,
Да Срба брани, врага му прогони,
И стуб утврди славе роду — — — — —
Па ипак, и поред све своје аморфности, „расутости“ и непоуздане повезаности у
лабавим оквирима Митрополије, то друштво је било српска предстража и
осматрачница у Европи. Није чудо ако је носило трагове, а и ожиљке, тих европских
додира. У тој поезији тако се споро и бојажљиво помаља и оцртава домаћи пејзаж:
једва да га, живот, и има. Треба само упоредити песму Никанора Грујића Постанак
Стражилова из год. 1842. са Бранковом поезијом па сагледати јаз који дели ова два
песника и све оно што су њих двојица — и не само њих двојица, дабогме — носили и
значили.
И тако, поезија предбранковске епохе била је само наизглед неочекивано, али у
суштини врло логично изразито европска, помало безлична и наглашено
козмополитска, а по артистичким идејама никада са мање националних и
прилагодљивије безбојних тенденција него баш тада. Основа целокупне њене
тематике, и онда када је пуна мелнхолије и песимизма, као код Стерије, и онда када је
у рококо-безбрижности, као код Пачића, сва је у уравнотежености и мирној енергији
европске класике и европског — средњеевропског; аустро-мађарског —
псеудокласицизма, у потпуној супротности са артистичким анархизмом романтике,
која је са онолико слатким треском разбијала све капије за продор националнога. Из
тога свога свечаног, или парадног, става и држања ова поезија се нерадо мицала. Дух
спокојне артистичке надмоћи Мушицкога, са оним својим уверењем о неопходности
растојања од популарнога, пристајао је да се прилагоди насртљивијим свежијим
обрасцима тек у процесу спором а симптомима карактеристично распарчаним. Једном
речју: великих потреса у тој поезији није било. Врло је занимљиво и поучно
посматрати еволуцију њених родољубивих мотива: постепено, они су се изродили.
Полако али поуздано, елегична орфелиновска кукњава над рушевинама српске
величине преобразила се у сиви јоанносубботичевски култ хабзбуршког легитимизма
(са самуровином украшеном атилом и позлаћеном поджупанском феудалном
сабљетином), у торжественом конфесионалном тропарском самоиздовољавању.
Непосредно пред Бранкову појаву, усред крупних словенских маштања, јасно је било
да такви песници, у процепу између свога аустријскога династијаштва и у њих додуше
дубоко усађене, али некако платонски апстрактне и према живим проблемима
раскомаданог народа све недораслије вере у Српство нису могли примити на себе ни
терет ни сласт одговорности духовног вођства; једино је још омладински део
штуровским идејама запојених песника ове епохе могао да неповређено дочека нове
дане омладинског покрета, иако не увек са стиховима у џепу. Сви песници
предбранковске епохе били су додуше јединствени и често јединствено надахнути
историјским национализмом у даровитом опевању Косова, од Орфелина до Милице
Стојадиновић Српкиње — и било би одиста занимљиво изблиза погледати како се код
српских песника, од Орфелина преко Његоша до Милана Ракића, развијала поетска
идеја о Косову —, али се код свију њих осећа да је то само поетска обрада потресне и
поетичне историјске легенде, издвојене од стварних догађаја и већ и невезиве с њима.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:32 am
Однос тих песника према Србији мање је прецизан и пречишћен, из различитих
узрока, и као да се култ Србије — после извесног застоја, чини ми се — диже споро,
опрезно, са неповерењем. Што је занимљиво, Србија је за Орфелина и Доситеја
очевидно судбоноснији доживљај и егзалтација него за Суботића и Боројевића, иако је
Доситеј, у своме бечкоме респекту монархијског ауторитета, потребу борбе против
Турака правдао одметништвом дахија од султана, њихова законитог господара:
Дивјег јаничара терај са Врачара
Који свог истога сад не слуша цара —
а Боројевић 1847. штампао сонет у славу Београда:
Код останака твога златног века,
У зидинама и сад горостасним
И пределима неизмерно красним,
Гди ашикује с' Савом Дунав река, —
Кад чујем какву српски брат и сека
Сад песму пева, грлом милогласним
А лицем ведрим и погледом јасним, —
Тад осећам сласт мајчинога млека.
И верујем да с' само у сто лета
Из пепела свог рађа феникс птица,
Па сама собом да развија крила.
О, правдо божја и истино света!
Дај стаблом да нарасти таква клица,
Да све то лепше пева српска вила!
Већ стари Латини су међутим знали да није довољно ако је песма само лепа: non ѕatіѕ
eѕt pulchra eѕѕe poemata. Јер није ствар, наравно, у оволикој или оноликој ваљаности
самога сонета — углавном, што се тога тиче, са сонетом је све у реду —, него у
проклетству што неубедљиво, збуњујуће и неутешно звуче такви сонети крај
истовремених и доцнијих хименеја и сваковрсних честитки аустријским надвојводама
истога песника, и многих других песника ове епохе. Какву прекретницу садржи у себи
оно Бранково насртљиво, одрешито и ђачки чедно:
Београде, мој бели лабуде!
Ту, у томе овако издвојеном стиху, један је прелом, и једна међа, и завет. Песници ове
Антологије, у своме непосредноме осећању живе вековне аустријске снаге, у своме
респекту према трајности и нетакнутости те творевине, условљеношћу свога нимало
безбеднога положаја у чврсто грађеном друштвеном склопу још феудалне а силне
цесаревине, нису били национални револуционари, то је извесно. (У овој Антологији
иступају као песници три владике, три аустријска официра, један калуђер, један
свештеник, а сви остали, сем неколицине писаца од имена, чиновници су, највиших и
сасвим незнатних положаја; само двојица међу њима су ђаци.) Између осталих, и ово
је један од узрока што их је време тако немилосрдно прегазило. Можда и има неке
психолошке дражи живети у противречности између слављења Аустрије и потајних
сањарења о Мишару; има и корелат историјске неминовности који то игнорише:
народе освешћују, дижу и буне, у значењу и дословном и пренесеном, само они који
говоре јасно, и речи бритке, без два, произвољно схватљива смисла...
Али има и друга ствар, и од ове важнија. Епоха о којој је реч није као ма која друга: то
је детињство наше књижевности, нарочито у својим почецима. Одиста, у њој су се
наши књижевници превијали у правим мукама: језика нису имали. Заправо, а што је
далеко горе, имали су чак два језика којима су, каткада једни те исти писци, писали
паралелно, и често исте песме у оба језика, већина од њих подједнако непрецизно и
непоуздано на оба. Један од језика, као што је познато, био је народни језик српски —
простосербски. Њега нико ваљано није познавао, нико се њиме ваљано није умео ни
служити, иако је о томе маштао већ Орфелин, иако је Доситеј у томе правцу учинио
први заиста озбиљан корак. Што је ствари само осложило, Вук је као узор књижевног
језика нудио — наметао — херцеговачко наречје, туђе већини тадашњих писаца. (На
свој познати безобзирни начин, Вук је писао: „... а коме се допадне оно шта пишем,
онај нек учи мој језик и дијалект. Кад би се ја подавао за читатељима, ја би морао
постати луд као и они што су, па би напошљетку виђео да им не могу угодити.“) Гете је,
својим познатим неустручавањем, отворено писао да су за њега говорни и писани
језик одувек били два неспојива феномена, иако је и он слушао аделунговске савете о
томе да треба писати како говориш, а говорити како пишеш. (Премда су, у гетеовским
категоријама, говорни и писани немачки наравно нешто сасвим друго но просто- и
славеносербски.)
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:34 am
Ни већина наших писаца ове епохе није се хтела — није се смела а
није ни могла — приклонити новоме захтеву: они су бранили онај други, књижевни
језик. Он је био, наравно, скроз хибридан, измишљен и непрестано изнова измишљан
и све компликованије замршаван, непостојећи, свеједно да ли се звао рускословенски
или славеносербски. Ни тај језик нико није знао, а што је ствар још тежа, нико га живи
уопште ни знати није могао, никада. Језик тај се ипак, поред свих апсурдности,
изграђивао током читавога столећа и предавао с колена на колено као највећа
драгоценост књижевне традиције. И речник, и синтакса, и убиствено схематична
техника саопштавања овога језика, крај обилних могућности сваковрсних
произвољности, и стварних искоришћавања тих могућности, стицали су током
времена још и ону опасну, глатку рутину неживих техничких жаргона (а у китњастом
стилу барока) који се обраћају првенствено логичној, никада естетској активности
својих читалаца; а тиранијом наметнуте прво туђе метрике, па дикције, па духа,
коначно су се загушили у стилу претрпаном и апструзном, у густом и масивном
галиматијасу учености. Наравно да се тако не ствара живо језичко море, ни клима
једино погодна за поезију; тако се најпоузданије припрема смрт поезији. Тај наш
чудни славеносербски језик, својим структуралним постанком и студеном
конвенционалношћу, највише подсећа на оне вештачке језичке творевине какве су
волапик, есперанто и слична безлична и бездушна саобраћајна средства — јер,
наравно, језици то нису. И њима се вероватно без нарочитих тешкоћа, можда и врло
прецизно, могу редиговати разна стручна — рецимо математика, хемијска,
астрономска — саопштења и рапорти, али њима још нико ништа човечно потресно и
дубоко у поезији рекао није нити може, нити ће рећи или зажелети да може. А наши
песници у знатноме делу предбранковске епохе једва да су имали у рукама
инструменат поузданији од волапика, и не само Пачић, тако изразит својом рококо-
апатијом према српскоме проблему, него и многи други, везани за њега горче и
присније. У нашој књижевности никада није било толико зналаца страних језика као у
ово доба: никада пентаглотија није у нас цветала тако раскошно као тада. Аврам
Бранковић је са осећањем правога поноса писао године 1827: „Нико тако чисто и
отрешно стране језике научити не може као Србљин.“ Само један језик ти писци нису
знали: свој рођени. Већ пред Бранков долазак, у осећању кајања, ужурбано ће се
освешћивати, па ће чак и сонет звати својом, тобоже српском речи, час сагласницом
час звуковезом. И Бранково, па и Змајево и Лазе Костића баратање речником
завештање је из овога доба: потреба да се пропуштено надокнади.
Занимљива, скоро до потпуне несличности издиференцирана двојност паралелних
језика код Срба почетком XIX века и током читавог XVIII ретка је појава у
књижевности уопште у ново доба. Познато је како су се хуманисти, на једном
критичном културном прелому, одрекли угледног латинског и прихватили
националне језике, сваки свој. Нагоном стваралаца (а било је и других узрока),
осетили су несмисао оваквих паралелизама. Прередак је одиста случај да би неко —
реч је наравно о правим писцима — могао одабрати за свој песнички језик неки други
сем матерњи. Случај енглеског писца Конрада тако је усамљен и особит да заправо не
казује ништа. Данте, Петрарка, Бокачо и још неки из њихова круга писали су додуше
истовремено и италијански и латински, али оним латинским који је за собом имао
богата столећа књижевне продукције, дакле песничке употребе и преливне
изграђености, и италијанским народним, који су они почели у књижевности стварати
и који су и створили. Сви остали случајеви оваквих двојезичких изузетности само су
игра, мање или више интелигентна, мање или више шашава. Волтер се није прославио
својим енглеским; Монтењ је свој путнички дневник по Италији, баш као и Стендал,
писао више шале ради делимично и на италијанском.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:34 am
Такву игру допуштао је себи
читав низ других писаца, у разним степенима заинтересованости, све до наших дана,
али нико паметан међу њима није хтео овим стварима придавати значај већи но што
оваква доколица, или вежба, или скривалица, може имати. Сви прави писци добро
знају да се потпуно може завладати само једном једином језичком доменом, — ако се
чак ваљано завлада и њоме, — и да је свакоме правом писцу и та једна потпуно
довољна, а до те мере да она сама може богато издовољити и најдужи живот, до дна
исцрпсти и најрадније стварање, а потпуно заситити и најсуптилније потребе.
Пословица добро каже не може се истовремено и сркати и дувати; судбина је свих
писаца да се могу користити преимућствима само једног језика (а срећом, сваки од
њих има своја, изузетна и особита).
У своме крајње незавидном и тешком положају наши песници предбранковске епохе
тешко су се сналазили, још теже одлучивали. Било би неумесно међутим, данас,
пребацивати им ту спорост. Погледајте Орфелина, Рајића, Мушицког, Видаковића,
толике сиротане ситније од њих: — они паралелно пишу на оба језика, незадовољни са
оба, не присвојивши, неки међу њима, ни један од два коначно. Шта све то значи?
Значи: да су дубоко негде у себи већ поколебани; да не верују заправо више једном од
два (а којем то?); да је писање на два језика у неку руку и опрезно обезбеђивање за
случај да један од њих потоне... Битно је: већ у овој појави, хтели-нехтели, морамо
гледати симптом који казује да се читав двојезички систем у ствари већ љуља, као што
ће се ускоро дефинитивно и срушити, до у темеље потресен логиком живог и разумног
језика. Јесте, ствари су се развијале споро, а због Вукова присуства и темперамента
при температури не баш увек академској; али, захваљујући баш њему увек тако да се
главно питање није могло забашуривати ...Ваљаће међутим, ипак, једном већ
израдити врло прецизну историју развоја српског књижевног језика од, рецимо,
Орфелина до Бранка; и речник тога језика. Тада ће се моћи мирније и сасвим
објективно, са подацима о лексиколошкој и синтактичкој структури језика ове епохе,
говорити о ипак јасној тенденцији развоја књижевног језика предбранковског
времена у правцу народног, као што ће се видети и у коликој мери и обиму је тај
продор био условљен, а колико независан од Вукове интервенције (јер наравно да је и
тога било). Стари песници наши нису тако лако могли одбацити старе речи: каткада су
им тако добродошле, из метричких, музичких разлога, каткада опет као испомоћни
елеменат рутине. Јесте, смета код Видаковића (и не само код њега) што стално ваља
имати на уму да код њега свет може значити и светлост, и васиону, и оно што је
својство свечево; да је скори — брзи, каткада, али не и увек; зло је што је код Чикоша
небо заправо непце; и боље би било да у лепој Боројевићевој песми не стоји оно мзда...
Тешко је не сажалити се над мукама ових песника. Како су се интимно осећали на
овом послу, о томе би се могло само нагађати. Можда су, многи међу њима добри
зналца и када не увек ђаци Хорација, памтили његове чувене стихове о речима које,
дабогме, нису вечне: о томе како ће се многе које су данас већ ишчезле једном поново
појавити, а друге које су данас још у части ипак ишчезнути, захте ли то само употреба,
тај апсолутни и законити господар над животима и смрћу речи:
Multa renaѕcentur quae iam cecіdere cadentque
Quae nunc ѕunt in honore vocabula...
Али нису славне стихове темељно схватили: у суштини, у целини, били су дубоко
збуњени.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:34 am
Под опсесијом својих интелектуалистичких предрасуда, криво схваћених
славенофилских утопија и невољних руско-православских синодалних правоверстава,
тако разумљивих сред католичке помаме прозелитизма, они су се нашли у незавидном
положају бранилаца тобожњих литерарних светиња од навале савременог плебејског
просташтва, али су им аргументи све фаталније измицали. Треба само пролистати
овом Антологијом па видети сав безизлазни ужас њихова положаја. Јер већег
проклетства за песника нема но што се десило њима: остали су без свога језика, без
главнога, заправо без јединога инструмента песникова. Многи од њих су зато одиста
летачи подсечених крила. Од почетка, били су осуђени на смрт. Било би узалудно
васкрсавати их данас као живе песничке силе.
Само један, или скоро само један између њих остао је неокрњен у својој величини.
Његош — и по други пут се, ево, намеће његов изузетни положај у оквиру овога доба —
био је и јесте и данас једини у чијем тексту и архаична, књишка, славенска, црквенска
реч живи несмањеном енергијом, са пуно смисла. Он једини имао је снаге да је
наметне и стави на хартију без устручавања и колебања, кад му је год затребала (а
знамо: није могао без њих). Тачно онако као што је рекао Хорације: да речи могу, деси
ли се нешто пресудно, и васкрснути
...ѕі volet uѕuѕ
Quem peneѕ arbіtrіum eѕt et іuѕ et norma loquendі.
Међутим...
Међутим, несумњиво је и ово. Током столећа, поред свега, и овакав славеносербски
испунио се неком садржином, смислом, — животом. Казане су њиме драге, потресне,
судбоносне и брижне ствари, не једном само њиме, не једном у име читавог српског
народа. Говорили су њиме, писали, крај свега, прави, једини наши тадашњи песници.
Наталожило се, прво око осећања и мисли изречених у тим старим текстовима, па
онда некако и у речима самим — којима музикалност нико оспорити неће нити може
—, много од оних поетичних присећања која су, сама за се, изгледа збиља дорасла да и
мртву реч оживе. Зар је тако лако одрећи се свега тога, зар је уопште и могуће? И,
најзад, зар је баш потребно? Дах старинске фразеологије и заостатака старинског
речника пробија се енергично све до Бранкова такмаца Павла Поповића Шапчанина,
све до Бранка самог, у неким његовим недовршеним и тек после његове смрти
штампаним рукописима па, право говорећи, и даље, много даље, све до дана
данашњег. Код Бранка, у његовим „траљама“, те старинске речи и облици су
добродошли још једино као принудни савлађивачи метричких тешкоћа, у српском
језику за изузетно сложене уметничке намере заиста великих; онде тада још нису биле
убациване са осећањем да би могле добро сносити и задатак неког особито потребног
издвајања и наглашености посебне врсте. Од тада међутим функција, тих речи се
изменила; измениле су се заправо оне саме, друкчије постављене данас и стога сасвим
другачије осветљене сред живог језичког мора савременог језика.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:35 am
Данас, кадикад, и
код најбољих наших писаца, усами се таква старинска реч, древна, већ давно присна,
потпуно наша. (Тачно онако као и наши турцизми, преостали из једне сасвим друкчије
културе.) Њена улога је данас естетска: жив је литерарни елеменат стила, час
инвентивно заоштрена доскочица, час јасно и драгоцено средство тонског проширења
израза. У таквим случајевима и ове старе и старинске речи, из славеносербског
заборава, могу још и данас имати боје, и оправдања, и довољно снаге; могу зазвучати
сетно-старински — без плачевне и отужне сентименталности у којој су се зачеле —,
иако се све чешће, чини ми се (а што је такође разумљиво), јављају са призвуком неког
полушаљивог ачења или подругљивости свих степени, од разнеженокорбене до
хладно кивне...
Као што је познато, ова епоха, а често потпуно независно од сваке штампом неговане
књижевности, ори се од песама и напева са дубоким коренима у свакодневном животу
најширих народних слојева: у суштини њихових расположења уосталом и није поезија
него поетичност. Тих песама има за сваковрсне, најнеочекиваније пролазне потребе и
прилике, а несумњиво је да су се шириле обично у сасвим уском кругу и тако се, брзо,
и губиле. Отворите ли новине, налазићете по њима чак и предизборних кортешких
агитационих песмица као што су оне из године 1843, пред пролећне изборе за
пожунску Дијету. У Темишвару се тада певала песма која хвали Саву Вуковића,
кандидата банатског:
...Брат-Мађари,
Наши парничари,
Нек' га чују
И нека признаду
Како Србљи
По мађарски знаду.
Истовремено, по Бачкој се певала друга, у славу Стевана Заке, кандидата Бачке:
...Када пише,
Добога уздише,
Кад говори,
Педесет умори.
— — — — — — — —
Сваком у инат —
Зака нам је аблегат!
Песмица је, мора се веровати, озбиљна, и без сумње одређено хоће једно: да истакне
врлине свога човека. Али ето како ипак, одједном, све у њој пође некако наопако, и
биће да клизне у комику на изненађење и самога писца као да се песмица руга, што
свакако није желела. Та стилска непоузданост, и изненађење које овакав поступак
нехотично доноси, добро су познати већ из грађанске лирике XVIII века. Све то,
уосталом, једва да је и занимљиво. Претежна већина оваквих творевина нестала је
уосталом без икаква трага, а свакако да није штета што је тако. Опаке политичке
ругалице, које ништа не чувају и никога не штеде а све прљају и искривљују, цветају
кроз читав XIX век; боље их је и не знати, јер често лажу: једна од њих, срочена у
мрачној редакцији Српског народа, овако је, године 1873, каљала једнога од песника
ове Антологије, Јована Суботића, тада милетићевца:
Црн ђаво, а црн враг —
Пост'о Јован народњак,
Па се сваком фали
Да се добро рани:
Појео је стара слова
— Појешће и нова! —
Платонове штампарије, —
Еј, било па и није!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:36 am
Било је, изгледа, много више оне нарочите врсте народне поезије која се најпријатније
осећа тек преко граница пристојнога. Петар Руњанин прича како су по Срему крајем
XVIII века и девојке певале разне соблазнителне песне, и како су их ипак,
ауторитетом школе и цркве, с успехом истиснуле песне церковне. Вероватно само
привремено, или само у атару Руњанинова Кузмина: биће да је од свега тога Вук још
стигао да забележи што-шта, или и повише.
Још увек некако на самоме прагу књижевности а ретко је се кад сасвим озбиљно
домашивши, стоји такозвана грађанска лирика српска XVIII века (залазећи добро и у
XIX). Њу ипак не треба потпуно потцењивати, али јој још мање придавати значај који
нема. Мислим да је то песништво тачно оно што је о њему већ једном речено: пре
ферментација поетичних стања и расположења, сирових и примитивних, него права
поезија, оригиналног и чистог стила, — пре импулс за лирско усредсређење него
лирика. Оно је тако често неизлечиво вулгарно, а у језику који се просто распада од
периферијских дијалекталних унакажења; његова љубавна лирика познаје пре
љубавни јед но јад; то песништво је без крупнијих мисаоних и осећајних доживљаја и
идеала, приземно и неозвездано, и стилом и темпераментом без унутрашње чврстине
и врелине народне песме. Није ни поуздано бележено: до нас допрли текстови тога
песништва одвише су изобличени, отприлике као они панађурски музикантски
шлагери шабачких цицварића, који познати Бранков стих певају у овако смело
примакнутом извитоперењу:
а клеца ми шабачко колено —
док једну другу, познату кафанску песму Кад сам био млађан ловац ја, овако отресито
локализују:
Кад сам био Младеновац ја...
Или, као што се још и данас може чути од наших кафанских певача:
Ни бриге те, Сиветићу,
Ми смо с тобом,
Светозаре Милетићу...
Уопште, у тој поезији хумор — напрасни, неочекивани па и нежељени, ненамерни
хумор — чудан је а веома присан елеменат забуне и замућивања. Он сваки час
незгодно улази као изненадна и немила компонента у сваковрсне недоличне спојеве
са озбиљним и кобајаги дубокомисленим, а категорије јасне и одсечно хетерогене
слива уједно, брка и разобличује...
Па ипак, у томе песништву доста је, последњих година довољно истицаних елемената
које не смемо сметати с ума. у овој Антологији њему је стога и поклоњена извесна чак
изузетна пажња (као што је и иначе, а из разумљивих разлога, критериј при
одабирању песама био блажи уколико идемо дубље у прошлост). По нагону а и по
своме положају у друштву младом и које се у живој комуникацији са околним
културама уздиже, то песништво је било нужни спроводник уметничких тежња често
здравијих, па и модернијих, самониклијих и трајније прихатљивијих него понеки
бројем и угледом знатнији обрасци владајуће, званичне и учене литературе тога
времена.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:36 am
Најзад, још је једна околност у вези са грађанским песништвом важна; она се
не сме мимоићи ни у овако збијеном упозоравању пред читање ове Антологије. Та
околност је у споју музике са поезијом у једно безмало недељиво јединство. И у
Ренесанси и у средњем веку музика је била неизбежнији пратилац и органскији
састојак поезије него у епоси просветилачкој, а поготово у познијим временима, када
је литерарно тржиште већ било засићено штампаном књигом а усмено литерарно
предање се почело губити, или је и сасвим ишчезло, као уобичајено саобраћајно
средство између творца и публике. Једном речју: поезија и музика су ишли тешње
здружени док се књига мање читала. Наш XVIII век, посебице грађанско песништво у
њему, а преко њега и добар део читане наше предбранковске поезије, још су чували, и
упорно, те раније несумњиво далеко жилавије и разложније везе и трагове у древности
нераздељивога а лепога заједништва. Данас је већ питање пуно неизвесности да ли
ћемо икада, ако и не у потпуности а оно ма и у фрагментима, обновити слику о начину
постанка те симбиозе у нас; читалац ће у одељку Напомене наћи само нешто врло
оскудних података о карактеру, начину настајања па донекле и о изворима музичке
грађе у српској поезији ове епохе, као и о подстицајима за њено оволико трајање.
Теорбе, гитаре и мандолине Гетеове младости допрле су биле овде већ и до нас, и
изразиле се у меломанији страсној и дуготрајној; чак је и Лукијан Мушицки, године
1817, уздахнуо, сасвим у духу свога доба: „Еј, да знам у гитару ударати!“ А у вези са
горњим, веома је битно додати и следеће. По поезију ове епохе тако карактеристични
плачевни малограђански патхос и мистични љубавни сентиментализам црпли су
несумњиво богату грађу из савремене барокне музике, из њених најпопуларнијих
сладуњавих узорака. Логични продужетак тих музичких пасија у нас јесте у култу
хорскога певања из омладинскога доба: оно ту више није интимно камерно
музицирање, него средство пропаганде, — националистичке, наравно.
Тек сада би ваљало прећи на прави разговор о песницима ове Антологије, ако баш и
не о свакоме од њих појединачно, а оно свакако неизбежно о свима њима онако
груписанима како их спајају сродности а раздвајају супротности стилова и тежњи. Био
би то добар захват у предбранковске проблеме, сумње нема.
Међутим, до данас још није написана ни овлашна, а камоли поуздана и на испитаним
појединостима заснована историја развоја српске уметничке поезије од Захарије
Орфелина до Бранка Радичевића. Једва да је теже замислити лепшу, али и теже
изводљивију жељу од те. Истина је у следећем: Данас је још немогуће ваљано израдити
преглед развоја српске поезије у томе периоду. У њему је толико непознатих ствари и
сасвим нејасних питања (често ни дотакнутих), а толико сваковрсних и неочекиваних
загонетки, да ће требати још доста рада многих ваљаних радника да би се могло прићи
томе задатку.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:37 am
Можда би неко могао помислити да је то тако само са малима и
непознатима, — а ова Антологија је знатним делом одиста и антологија непознатих,
арверски сиромашних једном или двема песмама. Ни то се међутим не би могло рећи.
Несумњиво је да нам је најјаснији Лукијан Мушицки, па потом Стерија. Изворе
грађанској поезији међутим, а њих је морало бити, и има, не знамо, ни изблиза ни
издалека. Ту је затим Сима Милутиновић Сарајлија, са оноликом својом славом.
Светислав Вуловић га је сасвим озбиљно сматрао највећим српским песником
предбранковске епохе, а томе његовом мишљењу, изрицаном са највећим
одушевљењем, ја се никада нисам успео довољно начудити. Чини ми се да је то
мишљење потпуно неодрживо; и признајем: да Сарајлијину појаву у нашој
књижевности, а нарочито дивљење тој појави, нисам у стању разумно објаснити ни
себи ни другима. Мени се чини да је Мушицки не само далеко најзначајнија поетска
личност тога времена, него и да је поетични. Сарајлија личност малога поете,
збуњеног и збуњујућег. Но, без обзира на поетске рангове, узмимо бескрајно
занимљиву појаву Јована Пачића. Шта поуздано знамо о њему? Када се остави на
страну оно анегдотско у његову животу, а што је тако свеже, и бар у два маха, износио
Јаков Игњатовић, његова уметничка физиономија је прилично нејасна. Ко се пробио
кроз његову купусару од 380 страница велике осмине, у којој је 364 песме а преко
11.000 стихова, док то ни близу није све што је он објавио? Књига је његова
чворнаста прем и наказна, —
како је карактерише сам песник, али је одиста непроучена, а незаслужено таква. И
ђаче ће видети да је Пачић петраркист (још увек!). Ево имена његових драгана — он их
је неуморно засипао стиховима: Ружа, Милица, Елиза, Раша, Лина, Терезија, Евица,
Милка, Анче, Персида, Роза, Фани, Мими, Јулча, Лула, Анђа, Савка, Злата, Наја,
Стана, Рокса, Илка, Вилхелмина, Маца, Теза, Марта, Жана, Анча, Елка, Сара, Перка,
Алка, Соса — и ја овде застајем, сав задуван: ваљда је непотребно да их наведем баш
сва? Али, погледајте следеће Пачићеве стихове:
Сви Петрархе, Шулци, Чоконаи
Пјен'јам своје љубе славише,
Спомињају јошт ји своји краји,
Памјатнике гди њим ставише.
Цецилију Шулце всује милу,
Взајмну Петрарх Лауру љубио,
Безвзајмности к'о что Витез Лилу
Драгу љубит сам се трудио...
(Моја Љубица)
Да је Пачић осим Петраркине Лауре знао и за Шулдеову Цецилију и Чоконаи Витез
Михаљеву Лилу, познавао Жуковског и Крупинског, да у његовој поезији треба можда
тражити и трагове Шулцеове и Чоконаијеве, и ко зна чије још, то ја ево први
спомињем, и само у облику питања. А Пачић није макар ко у нашој старој поезији, и
далеко од тога. Иако један Вуков дописник, а без икакве сумње и Вук сам, имају за
њега само презрив осмех и подсмех, његових дванаест песама у овој Антологији тешко
би се одрекла и књижевност богатија и на вишем степену развоја но што је била наша
у годинама 1816—25, када су те песме углавном — чак и онда када су овакве какве су,
чворнасте и наказне... А мени се чини: и данас, били бисмо сиромашнији без тих
дванаест Пачићевих песама.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:37 am
Због свих тих и сличних других разлога данас је још прерано маштати о томе да се
напише уверљива, на поузданим чињеницама заснована а специјалним предстудијама
олакшана историја развоја српске поезије од Орфелина до Бранка. Важно је ипак да
горње празнине у основи ипак нису онемогућавале рад на једној антологији тога
времена, и онда када су га очигледно отежавале. Толико је ипак несумњиво урађено да
је основна оријентација могућа. Ја сам се трудио да свој главни задатак — избор
текстова за ову Антологију — обавим колико год је могуће боље, тј. уз најобимније
могућу информисаност, са настојањем, да колико год је то човеку изводљиво, пазим да
у Антологији не остане ни најмањег трага неке моје каприциозности или могуће
пристрасности при избору текстова. Предговор пак не може имати други задатак сем
један, практичан и сасвим посредан: да читаоца донекле припреми на те старе поетске
текстове.
Остаје ми дакле још једино да сасвим укратко објасним начела којих сам се држао
приликом одабирања песама за ову Антологију.
Предбранковска поезија, онако како сам је ја схватио у овој Антологији, затворено је и
често до заоштрености континуирано стилско јединство а емоционална и мисаона
јединственост, и онда када је у њој дисонантних акорада. Она је конзервативна, чак са
упадљиво наглашеним страхом од прекида континуитета. То је култивисана и
културна поезија, са много унутрашње равнотеже и када без много економије, чак са
српски безграничним расипањем економичности. Њен тихи говор без много
суперлатива — поређење са камерном музиком није, чини ми се, нимало неумесно —,
њен прециозна и барокни језик и стил, опрезна поступност њихова напуштања, чине
је таквом. То је доба које је веровало у ауторитете и клело се у ауторитете, и зато њему
пред очима као идеал лебди узор. Велики истраживачки жар и немир неверника то
доба неће загревати; експериментисањем, ризичним и дрским, оно се неће
одушевљавати. Оно ће се одушевљавати оним чиме су се генерације већ
неодушевљавале. Ту стилску и идеолошку херметичност и заптивеност епохе разбиће
тек Бранко и Његош: они су били живе снаге наших модернијих поетских могућности
и актуелнијих националних потреба, и тек ће они српску поезију извести на шире и
слободније видике.
Зато у овој Антологији нема ни Његоша. Он је човек сасвим друкчијег доба, он не
спада у ово доба. Друкчији су његов ход и говор, друкчији темпераменат, захват, тон,
друкчији и његова оштрина, и замишљеност, и јеткост, и носталгија, и очајање. Он би,
самим својим присуством, немилосрдно разбио јединство стила ове књиге: говори
језиком друкчијим (и у дословном и у пренесеном значењу речи) и тенденцијама
оштријим, искључивијим но песници предбранковског времена. Они умиру: треба их,
нашто крити, помало дизати из мртвих; он је данас можда живљи но пре сто година:
одиста бесмртан.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:39 am
Битно је да саопштим следеће. При одабирању песама за ову Антологију, морао сам
водити рачуна о томе да се овде ради о почецима наше поезије, о тешкоћама стварања
песничког језика уопште, у нашим посебним приликама посебно тешким. Стога песме,
колико год се то иначе није слагало са мојим теоријским уверењем, нисам могао ни
смео одабирати искључиво по критерију естетском. Било је то неизбежно. Пре свега,
већ језик ове поезије уносио је у онакво гледиште оштар и неумољив коректив: он се
није могао избећи. Није ли језик, — добар језик, књижевни језик, — несумњив и
неодвојив саставни елеменат добре поезије? Нико о томе не двоуми. Доброг језика, у
данашњем смислу, тада још није било, — није било одмах; добре поезије, у данашњем
смислу, било је. Ако бисмо дакле захтевали да у Антологију уђу само текстови
потпуно исправни по данашњим нашим схватањима о језику, најпре је вероватно да
овакве Антологије не би уопште било. Да ли би се смела саставити антологија старије
српске поезије без Пачића? дубоко верујем да би то била неопрезна, неопростива и
груба погрешка, уско доктринарска и без респекта према поезији; без респекта према
животу, давном к бившем, а пролазном као што је и овај наш данашњи. Нисам, даље,
хтео правити ни искључиву антологију лирике. Пре свега, нисам смео не унети у
овакву књигу дидактичну поезију Мушицкога: она је најтврђа кичма наше старе
поезије. Потом сам основицу поетских текстова проширивао и даље: узео сам у обзир
и баладу, и песничку приповетку, тако карактеристичне по то време; унео сам и
прегршт сатиричних песама, затим, тако разумљиво по себи, и еклогу. А кад год је
критериј при одабирању песама нешто спуштан, он никада није спуштен до
попуштања која би ову књигу могла унизити: и мени је, као и свима антологичарима,
пре свега било стало да време које обухвата ова Антологија сине и лепотом и обиљем
разноврсности и хармоничног унутрашњег склада — колико год је то уопште могуће.
Блаже су оцењиване песме из најранијих времена — то сам већ рекао; у неколиким
случајевима начињено је овакво одступање још и онда када сам хтео подсетити — са
разлогом, мислим — на оне широко популарне песме које су певањем шириле
феномен поетичног и ударале жиг животном — естетском, емоционалном, друштвено-
политичком — стилу епохе. Ипак, праштано је само оним грешкама којима можемо
опростити, а да таквих има, познато је већ одвајкада:
Sunt delіcta tamen quіbuѕ іgnovіѕѕe velіmuѕ.
Још не тако давно, непосредно до пред Бранков долазак, песме скупљене у овој књизи
биле су оно најлепше што су Срби у овој области створили. То није нарочито много;
али није нипошто ни за потцењивање. Треба читати те песме са љубављу. Наши стари
живели су њима, у њима и од њих. Оне су им заправо помогле да маштају и верују, оне
су их често водиле и оне их одржале усправнима. Преко њих, они су исказивали
најдубља и наосновнија људска осећања: љубав према жени и задивљеност пред
лепотом, чежњу за недостижним и празнину над остварењем, верност према завичају
и своме народу као и замишљеност пред страшним законима живота и смрти, у тузи
која уздиже и у срећи која гуши. У њима, наш човек се први пут стао обазирати по
свемиру и људском немиру. Иако споменик прохујалог живота, оне, „златније од
злата“, могу бити још једном, ма и за пролазан тренутак читаочев, и пуни живот и
зрела лепота ако им само приђемо онако како се песмама једино прилази:
припремљени да их примимо и чаробном моћи осећања поново доживимо и оживимо.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:40 am
Глуво је доба сад.
Л. Мушицки, 1816.
Но нек, само Српство траје
Макар били ваши дани
Заборавом претрпани,
Ил' песништва смешна брука.
— — — — — — — —
Нека Српство буде славно
Ма се хвала од вас крила, —
Та наша је гордост била
Само рода глас узнети.
Ј. Ст. Поповић, 1854.

ПЛАЧ СЕРБИЈИ
јејаже сини в различнија государства расјејали сја
Kако стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ,
моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.
Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
острим мечем падоша у својој держави.
Ах, на жалост горку ми остах ја без слави!
Морала сам већ поћи ја к различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу:
„Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.
Серпске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.
Ах, несрећа та моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спустив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Гди војводе преславне са храбрими воји?
Једна чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругана стала сам, — о, моје жалости!
Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терзајући с', утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју посљедњу навјек заточише.
Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
„То ли она преславна Сербија у свјету?
Сад слушкиња наша бист, дала с нам под пету.
И сви моји пророци славу возљубили,
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презрјевше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу насљеде.
Оружија сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.
Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испуштана своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.
Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија са плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.
Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне;
а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за мојом храбростју прегорко плачући.
Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.
Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпре избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, — то је свима жеља.
Косе моје на сабљу врази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.
Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!
Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,
сасвим мене презрјела, помоћи не јави.
Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјела,
и сосједи и друзи већ те оставили.
Но и сами синови моји веће стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вјековјечно свели.
Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногами врагов си, имати мислили
каквог тиме покоја илити слободе,
но нејмајућ свог вожда, ништа не находе.
Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
носе бреме велико, а јоштер не виде.
Цркве моје пропале от слободе своје, —
утјесњени левити, жалио срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различними муками к западу догоне.
Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене саму јадну
остављају на муках, ах, жалосте моја!
Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја?
Ризи с мене њекоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само что державније јешче м' зашчишчајут.
Тко ми може довољно жарких суза дати
ову моју несрећу довјека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!
1762. Захарија Орфелин
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:43 am
ТРЕНОДИЈА
в мир человјека вшедшаго а от всјех, и својствених,
презренаго
Zнају причину сјетоват бољно,
нес ја грозју еја в мисли довољно,
бо как родил еја,
на свјет јавил еја,
то мње бједа,
то мње бједа.
Ах, сам начаток бил мње нешчастљив,
что ја родил еја, всјак бил завистљив:
вси удручали,
дихат не дали
мње бједному,
мње бједному.
Хромо шчастије моје бивало
и чисто в свјетје оно згибало;
кто мене љубил,
но в том не пребил,
измјењајас,
измјењајас,
Ашче ли кому ја приклоњу еја,
злобној трудит еја да разлучу еја:
нес он завистљив,
да би ја шчастљив
с кого не бил,
с кого не бил.
Радујет еја он когда ја паду,
с чијеј клевети попанус в бједу:
да не востану
в шчастија страну
крјепко стрежет,
крјепко стрежет.
И отечество уж, ненавидит,
ибо в њем бољшој тут мње завидит,
жит в том не даја,
всјуду гоњаја
опшчој Зоил,
опшчој Зоил.
Ах, бједа моја, бједа повсјуди!
Њет мјеста нигдје гдје живут људи
да би мње жити
и себе свити
за њекој Ден,
за њекој Ден.
О чем ни начну бједној пешчи еја,
да би с честију чего с дожит еја,
все худо идет,
шчастија не видјет
никако же,
никако же.
Рјекоју шчаст'је једному пливет,
иној в шчастију чрез нес вјек живет,
а ја как приспјел,
Того не имјел,
ах, кромје бјед,
ах, кромје бјед!
Фарисејској дух живет шчастљиво,
а смирен митар ненавистљиво,
что он постојан
и непреломан
в словје живом,
в словје живом.
Јест ли на свјетје такој человјек
как ја, нешчастљив, чрез нес, ах, мој вјек!
Куда ни пој ду,
добра не знајду,
оједу же всјуд,
бједу же всјуд.
Љубов с добрими вси не навидјат,
зломисљат серцем, о том завидјат,
разрушит тшчат еја
и вејем хваљат еја
мене згубит,
мене згубит.
И се печално нужно јест тужит
что свјет великој, а мње нигдје жит;
куда ли појду,
попаду в бједу
у всјех људеј,
у всјех људеј.
Но тамо добрје, там' изрјадној свјет,
там' жити благо, там' гдје мене њет,
куди ж' верну еја,
злоб не мину еја
ја пребједној,
ја пребједној.
1762. Захарија Орфелин
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:44 am
МЕЛОДИЈА К ПРОЛЕЋУ
Dично време нам приходит,
зима прогоњава се,
что пролеће већ доходит,
љето приближава се.
Небо чисто нам јавља се.
и свјетљеје издаје се.
о златоје пролеће!
Живописци представљају
у садику дјевицу,
накићену нам издају
и прејасну у лицу,
вјенац цвјећа на јеј глави,
држи цвјеће к својој слави.
О златоје пролеће!
Сунце јасно от низине
милостиво грејући
течет сада до висине
хладност прогоњајући,
радост љетну показујет,
свјетлост лучшу свим дарујет.
О златоје пролеће!
Месец равно љепше сјаје,
благословен биваја;
плодам земним расти даје,
зиму већ отпускаја,
у поретку свому бива
и течење направљива.
О златоје пролеће!
Звјезде свјетлост топлу дајут
све увесељавајући,
вјетри јужни прохлаждајут
љето показујући,
и Деница ран' исходит,
сунце топло нам доводит.
О златоје пролеће!
По свем свјету свјетлост красна
свјетло све јављајет еја;
сунца, луне и звјезд јасна
топлота нам дајет сја:
земљу, људе обимајет
и све ствари загрјевајет.
О Златоје пролеће!
Јутром рано воздух красни,
носећи се истиха,
прохлаждава сав свјет јасни
прерадосно излиха.
Животнаја в њем играјут,
тим веселост нами дајут.
О златоје пролеће!
И у земљи твари мале,
осетећи пролеће,
све у радост они стале,
скоро идут у цвеће.
Једним словом: све животно
сказује се бит радосно.
О Златоје пролеће!
Дјејатељи ран' устајут,
имајући охоту
земљу плодну да дјелајут
не сматрајући поту.
Птици из гњезд изљетајут,
на луфт себе тихој дајут.
О златоје пролеће!
Поља красна радујут се
имајућ зелењети,
и све на њим' что насут се
начину с весељети.
Јелен в горах поскакује,
сова хитро возљетује.
О златоје пролеће!
Древа плодна већ цвјетају
и дубраве зелене;
дренки рани повјест дају,
нејма зимног времене.
Гриф си крила раскриљава,
гласом својим восклицава:
О златоје пролеће!
Козе скачут по брдини,
играју се весело;
овци пасут по долини
са јагањци ту смјело.
Пастир свирку надимајет,
при потоках он свирјајет:
О златоје пролеће!
Жабе крече у потоках
осјетећи топлоту,
дајут глас свој до висока
узимајућ охоту.
Рибе в' водах играју се,
сви за весну радују се.
О златоје полеће!
Риболовци ран' устају
не боје се хладности,
мреже своје сакупљају,
полни јесу радости;
на корабљах они плове,
по бистрини рибу лове.
О златоје пролеће!
Земља сјеме већ издава
от доброте небесне,
покритоје израштава,
које бива от весне.
Сви садики плод јављају,
виногради лозу дају.
О златоје пролеће!
На древесах птице појут
сказујући премјену,
међу собом љубов славут
мушко с женским презјелну;
зец у гори поиграва,
славуј дично поцвркава:
О златоје пролеће!
Ластавице ран востајут
рани гости будући,
пред пенџери гласе дајут
зору свим сказујући.
Орел горје више летит,
по воздуху весел сљедит.
О златоје пролеће!
Штиглиц малој с жутовољком
по гранчицах скакаја,
а зјаблица так са сојком
пјесничке красне Даја.
Канар птица узвијајет,
с числом всјех птиц воспјевајет:
О златоје пролеће!
Дрозги мали свуд играјут
по гранчицах скачући,
јеродије клокот дајут,
мјеста гњездам тражући.
И кос дивној ран' зљетујет,
гласно в љесах позвиждујет:
О златоје пролеће!
Патка рано па па квикчет
и пачиће погледа,
кукук тако ку ку вичет:
свима радост без сљеда.
Јастреб ишчет за лов к срећи,
врапци гледе да б' побећи.
О златоје пролеће!
Рајншвалб летит по воздуху
прерадостан до зјела,
голубица гучет к слуху,
с голубом својим смела.
Пјетел рано кукуриче,
громогласно весел виче:
О златоје пролеће!
Квочка с гњезда ран' устаје
поправљајућ постељу,
с пиличићи кво кво даје
приводећ их к весељу.
Гуска гачет, гушчад водит,
гусак смјехи га га носит.
О златоје пролеће!
Туртур љубит горличицу
веселећи с' за весну,
лабуд бјелој лабудицу
по јестеству тјелесну.
Препелица чува траву,
гласом своју јавља главу:
О Златоје пролеће!
Паун славној себе движет
поносећи с' с красотом,
златној реп свој с крили сришчет,
осматра се с дивотом.
Ждрал при води тихо ровет,
у кавезу цајзел појет:
О златоје пролеће!
Слава Богу јединому
који влада све тако,
в небје њему предивному
благодарност једнако,
а жели се свима срећно
воспјевати многољетно:
О златоје пролеће!
1765. Захарија Орфелин
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:45 am
КАНТ
о воспоминанији смерти
Kољ жестока, неумитна
смерт, грознаја, неумилна,
всјех равно влечет,
косоју сјечет
земнородних,
лишајет зјениц,
повергајет инц
пресилних.
Не страшит сја она власти,
не борут ју људеј страсти,
цареј, велможеј,
нишчих и књазеј
истребљајет,
јединим взором
В јавлени скором
одводит.
Ни свјашчених шчадит глави,
ниже сједин, ниже слави,
молби не слишит,
даров не смотрит
подајемих,
но спешит на суд
и одложит труд
вес земни.
Вострепешчет пред њеј умни
и останет как безумни,
уста умолкнут,
мисли ишчезнут,
високија,
как поведет тјех,
одлучив от всјех,
в мрачни гроб.
Војин, храбри и пресилни
бједен стојит и умилни,
оружје поверг
и на земљу лег
нечувствени,
за смерт'ју ступат,
мир сеј остављат
принужден.
Ниже шчадит јуних цвјета,
ниже малих дјетеј љета,
отроча њежно
ведет приљежно
за собоју,
во всјех људеј дом
погребајет в том
незрел плод.
Никто јеја гроз избјежит,
зане всјем нам смерт предлежит;
савјест чистаја,
права, свјатаја,
не бојит сја,
она једина
јест невредима
от стрел јеја.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:46 am
СЕРБЛИЈА
исходјашчи в Кесарију појет пјесн сију:
Pрискорбна горлице! Камо намјерајеш,
камо л' одлетајеш?
Одвјешчај на сије!
„В ину гору одлетају,
гнездо ново да сплетају, —
тамо намјерају.“
Прискорбна горлице! Кто тја одгоњајет,
здје жит возбрањајет?
Одвјешчај на сије!
„Хишчни копци и јастреби,
сњедајушчи и огреби
тии одгоњајут.“
Прискорбна горлице! Како озлобљајут
и тја утомљајут?
Одвјешчај на сије!
„Гнездо моје расплетајут, —
птенци моја подављајут, —
тако озлобљајут.
Прискорбна горлице! Где будеш пристати,
помошчи искати?
Одвјешчај на сије!
„В гори појду западнија,
други искати равнија, —
у њих и пристану.
Прискорбна горлице! Кто тја там' зашчитит
от копцов исхитит?
Одвјешчај на сије!
„Орел мој високопарни,
силни, крепки и преславни,
тој мја там зашчитит.“
Прискорбна горлице! Чим тја воспоможет,
от јастреб одторжет?
Одвјешчај на сије!
„В крилех јего гнездо сведу
и отуду птенци звезду, —
тим мја воспоможет.“
Прискорбна горлице! Кија ж' јему дари,
воздаси с утвари?
Одвјешчај на сије!
„Орел крепки на всја страни
да славит сја в мирје и брани,
сија јему дари.“
Прискорбна горлице! Что јешче воздаси
и воскликнеш глоси?
Одвјешчај на сије!
„Верху водах да летејет
и в пустињах разботејет,
сија јешче дају.“
1781. Јован Рајић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:47 am
ПАШХАЛИЈА НОВАЈА
Hиљада седам сто седамдесет пето
Христова рождества зачињајет лето,
Које вама, драге, сада приветствују
И что по њем следујет здје пророчествују:
Сирјеч, да јест било и после ће бити
Да се свака госпа даде намолити.
Откако је века и начала света,
Пристрастије чудно међ госпама цвета:
Поносе се једне, друге су стидљиве,
Многе преко тога јоште су ћудљиве —
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и оне дати намолити.
Љубица о љубви неће ни да чује,
Милоснике своје непрестано псује,
Благосиља само свога господара,
Нит се с другим рада она разговара. —
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и она дати намолити.
Калуђерски живи сасвим сека-Неда,
Нит' хоће у очи коме да погледа;
Затвори се сама к'о дувна у кући,
Кроз пенџер погледи, ником не да ући.
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и она дати намолити.
Из саме итике и Свете библије
Разговори јесу госпође Марије;
Нит се она пече о овоме свету,
Нов сваки час чита божствену трисвету.
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и она дати намолити.
Лепа Фема не зна јошт пољубац што је,
Већ уз харфу псалме Давидове поје.
У усти јој дурма о светињи слово,
Срце за чистоту умрети готово, —
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и она дати намолити.
„Кога љубов силна [може] одолити,
Кога ли Купидо себи покорити?“
Но то не [— — — —] мора бити Сени,
Јер на таке речи од стида црвени.
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и она дати намолити.
Госпа Ружа шета кано пауница,
Често господару не да белог лица
Пољубити. Дакле, уклонт'е се, страни,
Јер коме је дужна, и ономе брани.
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и она дати намолити.
Дању-ноћу Савка на небо уздише,
Како звоно чује, таки метанише.
И кад спава, само о молитви снива,
Замазала свеца што често целива, —
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и она дати намолити.
О дружеству ко сме слово рећи Тоди?
На сенку се срди што поред ње ходи.
Пре би прстом турску Србију потукао
Него што би Тоду на игру довукао.
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и она дати намолити.
Пре би досад вода громови севала,
Славујевим гласом сова пропевала,
Пре би сунце зрака лишило се свога
Досад него Ана обљубила кога.
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и она дати намолити.
Сами чест немаду поете код Сове,
Зато што от љубви издају стихове.
Хули, ружи, грди, куне њина дела,
Живе би их пекла, тек када би смела.
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и она дати намолити.
Што је годер змија у морској глубини,
И што је год звери у шумској пустињи,
Да су све у једној жени ове ћуди,
Не б' фалило моје пророчество, људи:
Да би то морало овог лета бити
Да би се и ове дале намолити.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:47 am
ТИСА СЕ МУТИ...
Tиса се мути,
Крајина буни,
јунаци циче,
коњици вриште;
пушке се сјају,
сабље блистају,
госпоже туже, —
потиске руже, —
јер се јунаци,
пешци с коњици,
на пут справљају,
помоћ додају
пемској краљици,
славној Немици.
На коња јашу,
тураклију пашу.
Максим Зориче,
добар војниче,
а пред коњици,
добри војници,
Зоринкић Мија,
познан делија.
Него нас стиже
убав витеже
Узбашић Јово,
друштво његово
за њим устопце;
у Суботицу
јунак Радисав
и шерег му сав
сву прате браћу
чак Басевићу,
са Сегединци,
добри војници.
Весело иду
селу и граду,
и на ког ваља
непријатеља.
Боже, им подај
добар час и дан!

О САВКА, САВКА...
O Савка, Савка,
твог стаса танка
ко ће љубити,
ко ли обвити
рукама?
Срце ми труне,
слез очи пуне,
како сунца глед
так' и мој поглед
за тобом.
И в полуношчи
утроба јечи,
ил' зора стаје,
мој вопљ траје,
уви мње!
Иду без тебе
как' јелен, в себе
имеја целу
смртнују стрелу
глубоко.
В зелених горах,
в кристалних водах
не имам сладост,
но бедну жалост
безмерно.
Како грлица,
друг верни тица,
горко ридају,
на тја помишљају,
љубазна.
Радост велија,
сама Талија
ни сестре њене
не могу мене
тешити.
Адову бездну
Орфеј, љубезну
во јеже спасти,
прешед без страсти
невредим.
Так' ад и море,
огњ и горе,
преиду смело
за твоје тело,
љубезна.
Не мучи бедног,
Савка, љубезног;
скажи што твоје
срце за моје
готово.
Как' древо исдше,
утроба више
писати дуже
не дају сузе
молитву.
Услиши једну,
Венус, последњу
чашу и муку:
на њени руку
скончати!
и при постељи
сице зацвели:
„Уви мње сама,
што без Адама
остају!“
XVIII век Непознати песник
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 8:38 pm
ПРОЂЕ МНОГО СВЕТЛИХ НОЋНИХ МЕСЕЦА...
Pрође много светлих ноћних месеца,
А ја твојег дивног, умилног лица
Пожелићу, срце, љубит, — жалости моје!
А како ћеш и ти време проводит своје?
Као и грлица кад изгуби своје.
Видиш, птица жали, неће да поје
Кад се лиши бедна љубави своје.
Суво дрво тражи она, себе седало,
Да свак види да је њеног драгог нестало,
И кукање бедно зато настало.
Могу ли ја, бедни, то пожелити
Да ћеш, серце, за мном тако жалити?
Пре ће, веруј, сјајних звезда, душо, нестати,
Пре ће солнце от запада свога остати,
Нег' ја љубит, душо, тебе престати.
То ти само, серце, увери мене
Да неће у тебе бити измене;
А мене би лако било, да можно бити,
Трипут, душо, тебе ради себе убити,
Тек да могу, бедни, тебе љубити.
Зато желим, серце, видети време,
Да би скоро сије жалости бреме
Одложити, и видети тебе ја здраву,
Волео бих неже л' римску целу державу,
Или словом рећи, сву земну славу.
XVIII век Непознати песник

ХОЈ ДЕВОЈКО...
Hој девојко, зумбул плави
Јал' ме љуби, јал' се мани,
Љубезна.
За тобом се ја помамих!
Твоји двори украј пута,
Куд пролазим по сто пута,
Љубезна.
И ти седиш на пенџеру,
На свиленом јастучићу,
Љубезна.
И ти твоју косу гладиш,
И из мене серце вадиш,
Љубезна.
Сад ја видим да ме вараш,
Јер се с другим разговараш,
Љубезна.
„Не варам те, душо моја,
Не варам те, серце моје,
Љубезни.
Кад се с другим разговарам,
Тебе, душо, не остављам,
Љубезни!“
XVIII век Непознати песник

ВИДИШ, МОЈ ЦВЕТ ЉУБЕЗНИ...
Vидиш, мој цвет љубезни, како времја сада:
Завист, гордост царствујет, кротка љубов страда;
Чувај се, не дај се лако преварити,
Храни се, немој ти другом поверити.
Пита л' тебе тко за мње: „Знаш ли оно тко је?“ —
„Досад“ реци, „није г' вид'ло око моје;
Неверно, чула сам, његово је срце.“
Ако л' се кад утрефиш да ме дигод сретнеш,
Чувај да се на мене, душо, не насмејеш,
Учини се канда ме нигдар вид'ла ниси,
Учини се као да ти моја била ниси.
Утрефим ли се с тобом на каквом весељу,
Не показуј нимало к мене добру вољу,
Нит' сести како ћеш до мене ти гледај;
Иштем ли играти, руку твоју не дај.
Хвали л мене тко, невешта се чини,
Узми други разговор, друго што започни;
Куди л' мене тко, и ти ш њиме ходи, —
Тако ћеш злу сумњу извести от људи.
XVIII век Непознати песник
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 8:39 pm
ПЈЕСН
за похвалу некоторе госпоже новосадске
Sрећан, душо, срећан сат
кад си на свет стала,
срећна тебе Нови Сад
земља васпитала:
опхождење, красота,
медне речи, доброта,
предивна младост,
новосадским велика
дамам' јеси прилика,
ти, општа радост.
Метни стакло на астал,
гледни очи своје,
познај да су к'о кристал
без порока што је.
Силни поглед, сам магнет,
памук руке, груди снег,
образ — прилика;
многоцена свила влас,
слаткогласни твој је глас
што је музика.
Ни подобна твом лицу
није кармин боја,
рубин-усна ружицу
превосходи твоја,
бело тело — белило,
обрвице — мастило,
чело — зрачни дан;
дични стас међ женама
к'о што је међ гранама
високи јаблан.
Да с' живила в' времја то
кад су жертвовали,
пред олтарем твојим сто
жертви би су дали.
Дај ми љубов твоју дар,
серце будет ми олтар,
жертва буду сам.
На олтару будет стих
храм поставит медан, тих
твој клијент, мадам.
XVIII век Непознати песник

НАТРАГ, ДРАГИ, НАТРАГ, КУД ХИТАШ ТАМО...
Nатраг, драги, натраг, куд хиташ тамо?
А гди ти је Ченеј, промисли само!
Нема лепше от Новога Сада — земљи рај;
Укорно је куда идеш, близ ченејски крај.
Стан', промисли, постој, драги, не хитај!
Пустиња је тамо, трава и поље,
Гди поете веле, ти знаш боље.
За марву је само поље, бунар, извори,
Где падају с хуком у тавној гори,
Гди птичице поју, ехо говори.
Ено, драги, градска царска палата,
Ено на све стране куле от злата,
Прама граду равни Шанац при самој води,
Славни Град са планином, са долом ходи,
Дунав дели пак мост, бродове своди.
Ах, можеш ли, драги, што зажелити
Што те неће овде развеселити?
Ди ћеш сувим, по камену, драги, ходити,
С друштвом твојим лепе даме под ноћ ловити,
Бал, музику, шпацир препроводити?
Еда љубиш која тело не стеже,
Спред' и састраг једну прегачу веже,
С цванцигери и петаци плетене косе,
Са шљокама измешане кошуље носе,
Што с вретени ходе, играју босе?
Крошто, драги тамо често одходиш,
Ах, и мене овде често остаљаш?
Лићу сузе, ах, жалосна, док ја не видим
Да се с тобом и ја овде кадгод примирим,
Уздисаћу донде докле не видим...
XVIII век Непознати песник

ДА ВИДИШ ОВО ДЕТЕ, ДРУЖЕ!
Dа видиш ово дете, друже!
Чини ми се, нема лепше
Баш у Бечу, царском граду,
а камоли в Новом Саду.
Лице, нами кажу, њено
смертним да није рођено;
Нису њени оци земни, —
бити морају небесни.
У персони Хишпанка,
У речи је Талијанка,
Ход је, њезин а ла гранде:
нећ' са сваким да с познаде.
Дајут многи њој динари,
ал' то она и не мари.
Многи њојзи шешир скида,
ал то она и не гледа.
Фризур носи холандијски,
када шета, игра пољски.
За њом скупа свила шушти,
око грла сва се злати.
Лепо харфу знаде бити,
нуз то лепше јошт певати:
К'о славујак на гранчици
кад попева милосници;
Ни кумрија не мож' лепше
око малог свог кад лаже.
XVIII век Непознати песник
Sponsored content

Iz Antologije srpske poezije Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu