Nadežda Petrović

Rodjena u Čačku 1873.godine, umrla u Valjevu 1915. Od 1884.godine sa porodicom preseljava se u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891.godine. Sledeće, 1892.godine, polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama i postaje učenica u ateljeu Djordja Krstića. 1896/97.godine pohadja školu kod Kirila Kutlika. Od 1898.godine počinje školovanje u Minhenu u ateljeu slovenca Antona Azbea. Već 1900.godine imala prvu samostalnu izložbu u Beogradu. 1901.godine započinje rad u ateljeu Julijusa Ekstera u Minhenu.

Od 1904.godine angažuje se u domovini oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslovenske umetničke kolonije (Sićevo, Pirot 1905.godine). Do 1912.godine izlaže na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslovenske kolonije 1907; Izložba srpskog umetničkog udruzenja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenjem salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; naredne 1911.godine izlaže u srpskom paviljonu na Medjunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenjem salonu u Parizu.

U Beogradu 1912.godine otvara slikarsku školu i učestvuje na četvrtoj jugoslovenskoj izložbi. U prvom balkanskom ratu učestvuje kao dobrovoljna bolničarka na frontu. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914.godine. Umrla je u Valjevu, od tifusa, gde je bila na dužnosti dobrovoljne bolničarke.

Slikarstvo Nadežde Petrović, najznačajnijeg našeg umetnika s početka veka, uvodi srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti. Zahvaljujuci njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svetu, ali i srećnim okolnostima da se, početkom 20-og veka, školuje i da poseti likovne centre Evrope, njeno slikarstvo ide, najvećim delom, u korak sa evropskim ekspresionizmom, a ponekad se čak priblizava, tada još neafirmisanoj, apstrakciji.

Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene, užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gde se, pored ostalih, ističu fovisticka ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi četkice i široki i gusti, pastuozni, namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Volela je da slika portrete i pejzaže, a njen patriotizam ogledao se i u čestom izboru tema iz nacionalne istorije i slikanju ljudi i predela Srbije.

Delo Nadežde Petrović, u celini, zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene žene-slikara sa Balkana. Školovanje u Minhenu, posete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, pa se njen opus može podeliti na nekoliko perioda koje su poznavaoci njenog dela (dr Katarina Ambrozić, tvorac njene monografije, dr Stanislav Zivković i dr.) definisala kao:

I Minhenski period (1898-1903)

• 
  
  Prvi minhenski period - učenje u školi Antona Azbea, slovenačkog
  slikara (Bavarac, kopije starih majstora)
  
• 
  
  Drugi minhenski period - rad u ateljeu Julijusa Ekstera, jednog od osnivača
  minhenske Secesije (Bavarac sa šeširom, Vodenica, Iberze, Borova
  šuma, Jelova šuma, Akt s ledja)
  

II Srbijanski period (1903-1910)

• 
  
  Prvi srbijanski period - posla 1903. (Stablo u šumi, Resnik - više
  studija, Staro groblje, Zetva, Domaćin, Devojče iz Sićeva, Sićevo
  - više studija, Guslar, Kaludjer)
  
• 
  
  Drugi srbijanski period - posle Italije 1907. (Dereglije na Savi, Zena sa
  suncobranom, Andja, Staro beogradsko groblje)
  

III Pariski period (1910-1912)

• 
  
  (Most
  na Seni, Kej na Seni, Kraljević Marko i Miloš Obilić, Bulonjska
  suma, More, Plaža u Bretanji, Bogorodičina crkva u Parizu)
  

IV Ratni period (1912-1915)

• 
  
  (Čaršija,Stari šedrvan u Prizrenu, Prizren, Gračanica - nekoliko studija,
  Kosovski božuri - nekoliko studija, Dušanov most, Vezirov most, Ruševine,
  Valjevska bolnica)
  

Život su joj bile slike i otadžbina, njima se davala, u njima je uživala i zbog njih postojala. Ljudi oko nje nisu umeli da je prate.

Tek što je počela da uči slikanje, znala je da će biti prva srpska slikarka. Da nije bila sigurna u sebe, da nije verovala svom srcu, vrlo je moguće da Nadežda Petrović ne bi postigla ni delić onoga što je postigla i za sebe i za svoj narod.
Malo toga bilo je na njenoj strani.
Živela je kao da ne živi u svojoj okolini ni u svom vremenu. Imala je evropsko obrazovanje i nazore kad je u Srbiji 92 odsto žena bilo nepismeno. Putovala je po Evropi kad većina žena u Srbiji nije pošteno videla ni svoj kraj. Bila je nastavnica slikarstva kad su slikare izjednačavali s molerima, priređivala je izložbe i umetničke kolonije, pisala kritike, držala govore na patriotskim zborovima, spajala ljude, ratovala. I sve to vreme nastojala je da svoj narod približi evropskim kad je malo ko osećao potrebu za tim.
U stvari, podržavali su je samo porodica, njeni profesori i nekolicina prijatelja i kolega.

Porodica Petrović bila je izuzetna.
Nadeždin otac Dimitrije-Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući očevu volju, od toga odustao. Postao je predsednik poreske uprave, istoričar, politički obrazovan i član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata, a Nadeždina majka Mileva, rođena Zorić, bila je kći slikara, izuzetno obrazovana učiteljica naklonjena istoriji i poeziji. Nadeždu su dobili 11. oktobra 1873. godine u Čačku. Bila je prvo od devetoro dece. Svi su bili daroviti - najpoznatiji je Rastko, jedan od najomiljenijih srpskih pesnika. Umetnost i obrazovanje bili su sastavni deo porodice Petrović. Ali i politika. Nadeždi je bilo šest godina kad je ujak njene majke Svetozar Miletić, najistaknutiji borac za nacionalna prava Srba u Habzburškoj monarhiji, pušten s robije, a nešto više kad je njen otac počeo da se bavi politikom, pa je razumljivo zašto je kasnije i ona postala učesnik borbe za bolje sutra. U želji da budu što bliže središtu događanja, porodica se 1884. godine preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića s baštom punom ruža u sadašnjoj Ulici 27. marta, kući koja je bila mesto pokretanja važnih društvenih i političkih događaja. Nadežda je, podrazumeva se, sve to upijala.
Prve pouke o slikanju pružio joj je ujak Svetozar Zorić, profesor Velike škole, poznavalac slikarstva koji je i sam slikao. I to je, gotovo sigurno, bilo presudno da Nadežda postane slikarka. Kad se s porodicom preselila u Beograd, otac ju je upoznao sa svojim prijateljem Đorđem Krstićem, koji je bio najznačajnija ličnost u svetu umetnosti, čovek koji je u Srbiju uveo realizam - tada važeći stil u Evropi. Nadežda je na taj važan susret ponela pregršt đačkih crteža. Uputivši kćerku Đorđu Krstiću, Mita Petrović kao da je ispunio svoj mladalački san.
I kad je 1893. godine uvažena njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, Nadežda je nastavila učenje kod Đorđa Krstića. A kad se 1896. godine u slikarskoj i crtačkoj školi Kirila Kutlika otvorilo žensko odeljenje, prva učenica bila je Nadežda Petrović. Tamo je ostala dve godine. Krstićev boravak na Međunarodnoj izložbi u Minhenu i priče o tamošnjem uzbudljivom umetničkom životu, bile su odlučujuće: Nadežda ide na studije u Minhen!

Tri jezika za godinu dana
Nameravala je da ostane jednu godinu, a zadržala se četiri upijajući sve oko sebe. Minhen je u to vreme bio pun umetnika i izložbi tada važećih slikarskih pravaca. Nadeždu je najviše oduševljavao impresionizam pun prirode, sunca, svetlosti, slobodnog poteza i svetle palete. U jednom od prvih pisama roditeljima, novembra 1898. godine, Nadežda javlja da se upisala u školu Slovenca Antona Ažbea: „Ažbe ima 55 đaka, njih 15 je odbio, a samo mene zadržao i tako ja ostajem ovde.”
Promena okoline, a naročito zadovoljstvo u radu i uspeh, bili su Nadeždi od najveće pomoći da zaboravi prekid veridbe - neposredno pred polazak u Minhen, iznervirana i povređena cenkanjem nesuđene svekrve oko visine miraza, odlučila je da se ne uda. Iz Minhena je o tome pisala majci: „U radu sve zaboravih. Ne tražim ljubav, muža, čoveka niti srce i poštovanje, živeću samo za sebe i svoje roditelje... O mojoj udaji nema više govora, ja hoću da sam slikar, a ne samo žena, žena ima dosta a i ti si ih dosta spremila za taj poziv, no još nemaš slikara. Znaj da mi je najviši ideal slikarstvo.”

Nadeždin boravak u Minhenu najtačnije bi mogao da se obeleži rečju - rad.
Slikala je od ujutro do uveče, svakodnevno, pa i nedeljom: „I nju posvetih svom najvećem idealu, slikarstvu.” Majčinu brigu da će se premoriti razuveravala je navođenjem izložbi i pozorišnih predstava koje je videla. „Nije to povođenje za zapadom, već jedino moja želja da vidim ono što kod kuće ne mogu videti. Da se vratim pretovarena znanjem.” Uz sve to, učila je jezike. Pisala je roditeljima da se u Ažbeovoj školi govori raznim jezicima i da se zato ona ne odvaja od rečnika i gramatike. Odmah po dolasku počela je da uči nemački, a zatim i ruski i francuski. „Mislim da je to dosta, za godinu dana savladati tri jezika”, pisala je.
Prvi školski raspust, kao uostalom i sve naredne, provela je u Beogradu i - 25. avgusta 1900. godine otvorila prvu samostalnu izložbu u sali Velike škole. Pokazala je 37 slika. Bila je to, kako tadašnja štampa napominje, studentska izložba. U tom trenutku, u Srbiji obrenovićevski apsolutizam i malograđanska provincijska uskogrudost nisu bili spremni da prime umetnika koji bi da objavi nešto novo. I publiku i kritiku najviše su zbunjivale dve slike, „Polje sa žitom” i „Glava jedne devojke”, znatno smelije u bojama i nastale pod utiskom slika velikih francuskih majstora Koroa, Monea i Renoara koje je Nadežda videla na izložbi neposredno pred put u Beograd. Kritika im nije bila naklonjena. U dužem prikazu Nadeždine izložbe u „Novoj iskri”, Pera Odavić zapitao je „zar nije našla boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti no impresionističke radove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova”, čudeći se kakav je taj učitelj koji ju je učio „da bez ikakva smisla šara bojama po platnu”.
Te reči Nadeždu nisu obeshrabrile. Vratila se u Berlin svesna da ju je Ažbe uputio na pravi put kome je i sama težila. Međutim, podstičući svoje učenike, Ažbe je uspevao da ga njegovi najbolji đaci prerastu. Tako su i Nadeždinoj težnji da nađe svoj slikarski izraz okviri Ažbeove škole postali preuski i 1902. godine ona odlazi u atelje Julijusa Ekstera, profesora Minhenske akademije. Eksterova škola bila je u prirodi. Rad u učionici bio je isključen, pa su učenici čak i akt i portret slikali na štafelajima postavljenim na otvorenom. Nadeždi je to prijalo, upućivalo ju je prirodi, njenoj velikoj životnoj temi. Kako je sama isticala, Eksteru je dugovala neka tehnička i zanatska znanja od izuzetnog značaja za njeno slikarstvo: počela je da slika verniranom temperom (s dodatkom laka) koja daje utisak uljem rađene slike, a ta tehnika pogodovala je njenom hitrom potezu kojim je radila mnogobrojne slike na kartonu. On joj je odao i svoj recept za pripremanje platna za temperu.

Povratak
Iduće, 1903, godine Nadežda se pre predviđenog roka vratila u Srbiju zato što joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Znala je i zašto: Miti Petroviću, odličnom poznavaocu srpske istorije 19. veka, kralj Aleksandar ponudio je da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time je po rodu izjednačio sa Obrenovićima. Mita je odbio ponudu, a kralj je naredio da ga penzionišu. Nadežda je stigla u Beograd u vreme dramatičnih političkih događaja. Bila je svedok martovskih demonstracija kad se pet hiljada studenata i radnika sukobilo s policijom krećući se sredinom grada uz povike: „Dole despotizam”. Prijatelj porodice Petrović bio je Dragutin Dimitrijević Apis, jedan od glavnih zaverenika Majskog prevrata kojim su Obrenovići svrgnuti s vlasti. Često je o ovim sudbonosnim danima razgovarala s Delfom Ivanić dok su slikale u Topčideru i - odlučile su da delaju. Nakon svakodnevnih sastanaka u kući Petrovićevih, 15. avgusta 1903. godine u sali kod Kolarca održan je do tada najveći ženski miting u srpstvu na koji je došlo više hiljada žena. Nadežda im je nadahnuto govorila sat i po. Tako je osnovano Kolo srpskih sestara, humana i patriotska organizacija, a Nadežda je postala njen sekretar. Iz kancelarije na uglu Dobračine i Vasine ulice odmah je sprovela prikupljanje pomoći za postradali živalj u Makedoniji.

Te godine Nadežda gotovo da nije imala vremena za slikarstvo, a iduće je bila okupirana Prvom jugoslovenskom izložbom. Po istoričarima umetnosti, pripreme za ovu izložbu znače da je minhensko razdoblje u njenom slikarstvu nasledilo - srbijansko. Svu pažnju Nadežda je posvetila pejzažu. Radila je sočne crvene predele iz okoline Beograda pune slobodne boje i zanosa što je dalo posebnu osobitost slikama. U to vreme nastaje raskošna serija „Resnik”: gorućecrvena traka puta, s pegama žutog svetla i ljubičastih senki, s toplim zelenim krošnjama nad mrkim plotom i modrim obroncima brda u daljini. Radila je po Eksterovom postupku, hitrim i širokim potezom četke, a zelena, žuta i plava boja s retkim polutonovima uklapaju se u užarenocrvenu - glavnu boju.
Prva jugoslovenska umetnička izložba bila je do tada najveća na Balkanu. Zbog više od stotinu izlagača i oko pet stotina eksponata, značila je smotru likovnog stvaralaštva Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara. Otvorio ju je kralj Petar 4. septembra 1904. godine u Velikoj školi. Nadežda je konkurisala s nekoliko radova, ali je žiri primio samo „Žetvu”. Kritičarima se ni taj rad nije dopao. Ali, Nadeždu to nije pokolebalo. Otputovala je u Berlin, u Eksterov atelje i to je iznova promenilo njen stil. Odmah nakon zatvaranja Prve jugoslovenske izložbe, kuća Nadeždinog oca postala je najčuvenija umetnička jugoslovenska kuća u Beogradu. Tu je osmišljena Jugoslovenska umetnička kolonija. Nadežda se prihvatila da koloniji omogući slikanje po Srbiji. Godine 1905. Nadežda i još šest mlađih umetnika iz Hrvatske i Slovenije, među njima i vajar Ivan Meštrović, radili su u okolini Sićeva. Svi su bili odlični prijatelji. Pored ideje jugoslovenstva, spajalo ih je oduševljenje za rad u prirodi i stav da su svetlost i boja osnovne vrednosti savremenog slikarstva. To vreme u koloniji, do 1908. godine, smatra se Nadeždinim najplodnijim razdobljem. Među brojnim slikama iz tog vremena najviše je predela malog formata, na kartonu. Među njima su i biseri „Sićevački pejzaž”, „Sićevačka klisura”, „Cigansko selo”, „Ciganka i dete”, „Ulica u Skadarliji”, majstorski naslikani trozvukom boja: crvena, plava, žuta. Nadežda je tada naslikala i izvanredne portrete, izuzetno važne za istoriju naše umetnosti. Trideset radova naslikanih u koloniji Nadežda je izložila na izložbi kolonije, početkom 1907. godine u Narodnom muzeju. Prvi put kritičari govore o njenim slikama mada većina negativno, ali je svima postalo jasno da je njeno delo nešto što se više ne može zaobilaziti.

Zatim je slikarka gotovo tri meseca putovala: Beč, Minhen, Italija. Iz Rima javlja da će „radi svojih slikarskih studija ostati što duže”. Prijateljici Kosari Cvetković šalje razglednicu s reprodukcijom jednog Ticijanovog platna: „Ja letim od genija do genija i tražim hrane da se napojim, tražim hrabrosti da produžim slikarstvo. Mnogo se mučim.” Bilo je to vreme njenih nedoumica, potrebe za promenom, ne samo umetničkom već i životnom. Putovala je s Brankom Popovićem, umnim i likovno izuzetno obrazovanim prijateljem prema kome je gajila duboku naklonost. S njim se divila starim majstorima u muzejima, s njim je na izložbama saznavala o novitetima savremene umetnosti i uživala u strasnim raspravama.
U oktobru je objavljena aneksija Bosne i Hercegovine, i Beograd je odgovorio protestima protiv Austrougarske. Samo pet dana nakon aneksije Nadežda je priredila miting žena i s balkona Narodnog pozorišta održala antologijski govor. Bilo je to još jedno razdoblje kad se Nadežda u potpunosti predala svojoj drugoj strasti - patriotizmu. Postala je jedan od prvih članova Narodne odbrane, društva stvorenog s ciljem da potpomaže nacionalnooslobodilački rat. Kuća Petrovića opet postaje zborno mesto zagovornika ideje narodnog ujedinjenja, a Nadežda putuje i u Zagrebu, Mostaru, Splitu, Sarajevu, Tuzli, Ljubljani oduševljeno propagira zajedništvo i „ne zna šta je umor, ne zna šta je odmor”.

Boja je sve
Promene u njoj videle su se na slikama. Verovala je da se bojom može i treba sve izraziti, da je boja osnovni utisak slike. „Dama sa šeširom” je takva slika.
Nadežda potom odlazi u Pariz da se dokaže metropoli svetskog slikarstva. Smestila se u prostrani atelje Ivana Meštrovića, u ulici u kojoj je živelo nekoliko poznatih slikara, pa i Šagal i Modiljani. Već u septembru, nakon samo tri meseca, primljena je u Jesenji salon, umetničko takmičenje za koje je ugledni žiri birao posebne, mlade umetnike i tako ih promovisao. Njene slike bile su pored radova mnogih izuzetnih slikara pa i Matisa. Beogradska štampa zabeležila je „lep uspeh i za gospođicu i za srpsku umetnost”. Istovremeno s pejzažima počela je da radi teme iz nacionalne istorije i narodne poezije: o boju na Kosovu, Majci Jugovića, teme iz vremena Dušanovog carstva. Bilo je to još jedno polje rada kome je Nadežda obeležila početak.
Tek slike nastale 1911-1912. godine dobile su pohvale kritike.

A onda su počeli ratovi i pomoć otadžbini opet je osetila kao životni zadatak. Krenula je dobrovoljno za vojskom, kao bolničarka. Ugrabila bi malo vremena da skicira i slika poneki pejzaž i likove vojnika. Spremala se da „celokupnu svoju kolekciju iz rata izloži u Veneciji, na Bijenalima 1914. godine”. Istoričari umetnosti svrstali su te slike u ratno, četvrto razdoblje njenog slikarstva. Na karti iz Ljume piše svojima da joj je šator baš preko puta razvalina „kule Leke Kapetana gde se šeće Roksanda đevojka”. Često je na tim kartama potpisan i šef saniteta dr Ruvidić, koga je više puta portretisala. Iz tog vremena, iz 1913. godine, potiče i poznata fotografija: Nadežda u crnini, s velikim crvenim krstom na rukavu kaputića, s ljubičicama za pojasom. Na drugoj, izbledeloj, Nadežda pred štafelajem slika jedan od svojih poznatih pejzaža „Vezirovog mosta”. Na njoj je zabeležila da je „ona, kao jedina bolničarka, negovala 80 tifusnih bolesnika”.
Posle Suvoborske bitke 1915. godine, u Valjevo, pokošeno epidemijom pegavog tifusa, stiže i Nadežda. Krajem marta, zaraza je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta naišao je prijatelj Branko Popović. „Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka, Nadežde Petrović”, zabeležio je kasnije.
Nadežda je umrla 3. aprila 1915. godine.
Slikala je samo 15 godina, a ostavila je 280 slika i postavila osnov našem modernom slikarstvu. O njoj su mnogi pisali pokušavajući da proniknu tajnu njene veličine.