...i opet Valjarević

Klinč
Za početak, ne bih da se pravim važan, kao dete
roditelji me nisu oblačili u mornarsko odelo.
Otac nije pušio lulu. Majka je, obično
nedeljom uveče,
hodala hodnikom stana na petom spratu
stambene zgrade
sa plastičnim viklerima u kosi.
Sestra je sa udvaračem stajala u ulazu zgrade.
Nisam učio latinski jezik, nisam bio
talentovan za crtanje,
oduvek nepravilno izgovaram neke reči
maternjeg jezika.
Nisam učio biologiju, fiziku, hemiju,
matematiku.
Svetsku istoriju sam poznavao površno.
Čitao sam samo ono što me ne bi zamorilo u
prvih
tridesetak redova.
Filozofiju nisam poznavao uopšte. Nisam
naučio ni šah da igram.
Hteo sam da kažem,
da sam i takav bio oduševljen sopstvenom
rukom na hartiji,
da čak i ja mogu da pišem i da mi to bude važno.
Dao sam, odnekud, sebi pravo na to.
Pa čak i da to nazovem radom.
I sad, dok mi zelena gusenica prelazi preko
zgloba leve ruke, ne prekidam ovo što bih hteo
da otpevam
hemijskom olovkom u tri prsta desne šake.
To zovem radom.
Znam koliko sam u svemu krt, tanak, lomljiv.
Sopstena zamućenost me je naterala da kroz
ispruženu ruku
po hartiji poređam slova preko kojih kao
cevkom iz bare
mogu da dišem, hvatam vazduh. I tek onda, počeo
sam da učim.
Tankim vrhovima prstiju počeo sam da pevam
i osetio da je to jedva vidljivo:
puckaju mi nožni zglobovi, kolena, lakat,
vratni pršljen i ramena
kad se protegnem:
sve to ipak vredi.

Krošnja palme
Mama je uletela u sobu i
trgla me iz sna,
morao sam na telefon
zvao je čovek za posao i ja sam čekao taj poziv
radilo se o molerisanju
nekakvih poslovnih prostorija,
navukao sam pantalone i pošao
ka telefonu
usput prošao kraj ogledala u hodniku i
spazio raščupanu priliku,
dohvatio sam slučalicu i rekao: halo
a zatim nisam dobio posao.
Vratio sam se u sobu i svukao pantalone
prišao krevetu, podigao ćebe levom rukom
i skliznuo u još vruću jazbinu.
Pokrio sam se i zažmurio,
osetio bezukusnost spokoja i bilo čega
drugog
žmurio i dalje,
kao i uvek, odsutan.

Tunjevina
Nisam znao koga imam za protivnika,
posao mi je izgledao besmislen,
trebalo je stajati za mašinom neprekidno,
dozvolio sam da budem pojeban,
nisam mogao otkriti sa kim se borim
a borio sam se,
želeo sam da ostanem na nogama,
ruke su me slušale,
šljakao sam povremeno,
ipak
kad god sam završavao
i izlazio iz radionice
palio sam cigaretu
izgužvan
upotrebljen
jednostavno
bio sam jedan par loših čarapa.

Šolja kafe na nula stepeni
II

Delim kobasicu i sir,
barena jaja i hleb
sa starim zidarom.
Sedimo u kućici kraj reke na kojoj radimo
sedimo na kantama sa peskom, jedemo i
kroz odškrinuta vrata gledamo pse na poljani.
Hladno je,
osećam to na rukama,
mislim kako ću se pre ili kasnije
ipak ugrejati.
Posle odlazim po pesak sa obale,
iskopavam ga lopatom i ubacujem u kolica.
Na par koraka od mene je pecaroš,
gricka šibicu i gleda plovak.
Napunim kolica, odložim lopatu i
zaletim se da bih izvukao pesak uz brdo.
Izručim pesak kraj zidarevih nogu,
protrljam šake i
osetim toplotu u nozdrvama.
To je bilo dobro.
To mi je i trebalo.

Jedan minut je dovoljan za stid

Tog dana nisam odoleo piti od bundeva.
Pojeo sam jedno parče. Popio cašu vode naiskap.
Podrignuo dvaput. Jezik mi je bio lepljiv,
samo lepota i istina. I titraji i treperenje.
Neke stvari ću da zaboravim od svega ovog,
neke ću da zapamtim. Tog dana sam ustao rano ujutru,
lako se probudio, poželeo da ustajem još ranije,
sve ranije i ranije, što više budan.
Sve što sam video, naučilo me je.
Sve što sam dodirnuo, pomoglo mi je.
I nikako da se snađem a neku snagu ipak imam,
vežbam se da poverujem u to,
vežbam snagu da dohvatim celinu,
da skupim trunčice, hiljade, u jednu šaku
i da kažem: dobro je,
tu je.

RAK

Zaljubio sam se.
I nije mi do opisivanja.
Jebo predele i pejsaže i jebo ljudske osobine i pisanje o tome.
U koga? Ne znaš je. Kad? Sinoć.
I kako si?
Stalno sam žedan, pijem kiselu vodu
i život mi nije bogznašta i očajavam al' ne brine me neizvesnost,
jebo sutrašnjicu i jebo sekiraciju, sve životinje očajavaju,
to se mora, znam to, ne znam samo za biljke.

LJUBAVNI POZIV

Čekao sam, čini mi se da sam čekao od početka,
od 11 pre podne,
tad sam se probudio,
tad sam počeo da čekam.
Jeste, jeo sam,
jeo sam dvaput.
Muvao se kraj prozora,
ukrašavao neke kartonske kutije.
Bojio sam ih četkom i vodenim bojama,
negde oko 6 sam pomislio : neće zvati.
Pustili su film na televiziji,
radilo se o nekom momku koji je želeo na fakultet
ali njegova porodica je siromašna,
problemi i nevolje,
deda umire nesrećnim slučajem,
otac slomi nogu i nije sposoban za rad,
ali nekako uspevaju i na kraju
cela porodica prati momka na autobus.
Nije zvala.

Sedmi je u sedmom mesecu prijatelju i
nisam ti rekao onda kad smo se videli
da sam batalio pisanje pesama i to već
neko duže vreme
nisam ti to rekao
jer mi se čini da to i nije tako
važna odluka
kao što nisam ništa ni čitao jedno
izvesno vreme
a to u svakom slučaju nema veze
sa odlukama
veoma je jednostavno
nije me interesovaloa čak ni najbliže okruženje ne
mogu da namestim
prema sebi tu na stolu
kutija ranisana 2x1 dnevno
kutija gelusil-lak tableta 3x1 dnevno
šolja čaja za želudac
ni to nije neka priča prijatelju
bolestan želudac ti je kao
punačka žena
za kasom u samoposluzi
povremeno moraš stići i do nje
moraš platiti neke stvari iz života
i to sve traje već mesec i po dana
i ni to nije neka priča
ali zato je april bio teška pesma
čudesan i brz peti mesec
prvu nedelju sam proveo u karlovačkim vinogradima
sa svojim drugom Saletom i sedeli smo u njegovoj
staroj kući blizu Dunava
vreme je bilo užasno
bilo je hladno kiša i vetar i
igrali smo podmornice
pili vodku i pivo a onda je bila sreda i
otišli smo u Sremske Karlovce i tamo
u kafani
zove se "Mansarda" ili tako nešto
pili špricere i
gledali srednjoiškolke i završili smo
u tri ujutru
u hotelu "Boemi" i odatle krenuli
pešice
nazad u vinograde i pevali pesme
hodajući po šinama
po mrklom mraku a sutradan prekopali i
izriljali zemlju
ispod kuće kao prava gradska deca i
tu će Saletova keva da posadi
neko povrće
i mladi luk u svakom slučaju
i verovatno krompir
a onda smo se vratili u Beograd
bio je petak
i te iste večeri su mi javili
da je umro otac
mojoj baš dobroj bliskoj prijateljici
i to me je užasno rastužilo i u stvari
njena tuga me
rastužila i posle sahrane sam se
napio neke rakije
sa prijateljima njenog oca i
ispričaću ti to
stajao sam nasred dvorišta
jednom rukom se okačio
o konopac za sušenje veša baš
kao majmun
jer osim moje prijateljice nisam
skoro nikog poznavao
i bio opet po ko zna koji put
kao spušten
tu negde
i onda mi je prišao čovek
inače kum oca moje prijateljice
pružio mi je čašu i pitao me:
"Šta je dečko, šta ti fali?"
"Ništa", rekoh, "sve je u redu"
a onda je on rekao:
"Slušaj šta ću da ti kažem..."
i ja sam pomislio da će mi
odvaliti neku
filozofsku žvaku i čovek je klimao
glavom i
i gledao u zemlju
a onda rekao:
"Život je kurton"
i onda smo se napili
da.
I to je bio april.
I ako je to dovoljno za poeziju
evo jedne pesme.
I ako nije ja tu ništa ne mogu da učinim.