Raša Popov

Raša Popov se rodio u Mokrinu 26. juna 1933, u sada napuštenoj upravnoj
zradi "mlina preko pruge". Školu je učio u Mokrinu, Zrenjaninu
(Bečkereku, Petrovgradu), Novom Sadu i Beogradu.
Novinar je bio u dnevnim i nedeljnim listovima, u radio i TV dnevniku,
u trećem programu radija i u naučnom i u školskom (pretškolskom)
programu televizije. U ulozi "Raše" je u "Fazonima i Forama" i u
"Šeširu bez dna" (112 emisija).
Prvu pesničku knjigu "Dva oka" objavio je kod Nolita u ediciji Terazije
27. Pesme objavljuje potom u Vršcu, Novom Sadu, Kikindi i Zrenjaninu.
Kao esejista objavio "Duh paorske Vojvodine" ("Pčesa") a prozu o ranom
detinjstvu "Bio sam srećni konj" objavio kod "Jov-a", Jovićevića.

"Kako napisati najgoru pesmu" savetuje Raša Popov

Delo, čiji je podnaslov "Praktično upustvo za pisanje škart poezije", prošireno je i izmenjeno izdanje istoimene knjige koju je Književno društvo prosvetnih radnika Srbije objavilo 1995. godine.
Autor kroz ironične tekstove, navodeći "pravila banalnosti" koje pesnici moraju da slede ako žele da napišu lošu pesmu, kao i osobine koje moraju da poseduju da bi to ostvarili, govori ustvari o pravilima pisanja dobrih pesama.

"Tajne praznoslovlja"
U poglavlju "Tajne praznoslovlja", Popov upućuje pesnike da koriste što više fraza, praznih reči, da "trtljaju i smušeno govore", da bi na kraju zaključio da sva ta pravila mogu biti suviše teška, ali "ne treba očajavati, jer se rđave pesme ponekad pišu sasvim spontano zahvaljujući umnom ili telesnom diktatu".
U knjizi se nalazi i 46 crteža i fotografija književnika, naučnika, skulptura, cveća, fabrika, umetničkih slika, koje autor u različitom kontekstu pominje objašnjavajući kako napisati rđavu pesmu.

Raša Popov priznaje da je veliki gurman, obožava da jede, a
omiljeni specijaliteti na njegovom meniju su pravi mađarski gulaš,
ćufte u paradajz sosu, jagnjeća sarmica i druga, stara i arhaična jela
koja sve ređe može da naruči u kafani. - Prave gurmanske kafane polako
izumiru, umesto njih se otvaraju kockarnice i slot klubovi.
Svojevremeno sam u kultnoj Zori, u Makedonskoj ulici, sa slašću jeo
papke u saftu, škembiće i druge poslastice. Nažalost, sad je tamo
kockarnica i taj hazarderski duh se sve više širi, a zamire
tradicionalna srpska kujna.
Raša je rođen u živopisnom banatskom selu Mokrin, gde i čuveni
vojvođanski vitez, pesnik Miroslav-Mika Antić, a i danas pamti ukus
vrućeg testa sa punomasnim banatskim sirom, koji se tegli.
- Kao što Italijani razvlače špagete, tako smo i mi deca razvlačili sir
i takmičili se ko će da izvuče dužu nit. Sir je bio jak i mastan, mogla
se od njega izvući i nit od četrdesetak centimetara. Za ručkom sam
najče šće dobijao batak, bila je to privilegija najmlađeg deteta, Laza
je uzimao karabatak, a Dušku je sledovalo ono najdijetalnije, belo
meso. Obožavali smo i supu, naročito sa dugim rezancima, koje smo
takođe teglili kašikama, prinosili ustima i s posebnim merakom srkali.
To, razume se, nije bilo učtivo i po bontonu, ali smo uživali i strašno
smo voleli da srčemo kad jedemo nešto kašikom. Hrana je, uopšte, nešto
što mora da proizvodi zvuke kad se konzumira. Kad je neko jeo u tišini,
za njega se govorilo da mrljavi, a ja stičem utisak da takozvana
otmenost stvara izvestan utisak mrljavljenja, jer od silne otmenosti,
ljudi se stisnu kad jedu. A dok jedeš, moraš da budeš sav u pokretu,
obavljaš jednu od osnovnih životnih operacija.

Raša veoma žali što se kod nas s vremenom nekako izgubio kult
zajedničkog kuvanog obroka, a veoma se radovao kačamaku, popari i
drugim jelima koja su se pripremala za doručak ili večeru.
- Kad su u naš život došle viršle i konzerve, prestali smo da večeramo
kuvanu hranu i izgubila se ona draž svakodnevnog pripremanja i tako
običnih, a veoma ukusnih jela.

PUT KROZ GORNJAK U BOEMSKIM NOĆIMA
- LEPO je što se pored rod­ne kuće Đure Jakšića, u blagim crnjanskim večerima, susreće energija različitog sveta. Tu su poštovaoci Đure Jakšića, pesnici, jedan akademik, književnici, slikari, meštani, tamburaši i jedna gospođa sa unučićima...
Ovo govori za „Zrenjanin“ naš čuveni književnik, publicista, novinar i drag gost u svakom društvu, a pogotovo ovom srpskocrnjanskom - Raša Popov, Mokrinčanin koji ži­vi u Beogradu, jedan od učesnika ovogodišnje, treće po redu manifestacije „Crnjanske boemske noći“, posvećene bardu poezije Đuri Jakšiću.
- Zaista, Đura nije zaboravljen - kaže Popov, šarman­tni gospodin koji dostojan­- stveno nosi svoju posebnost, inteligenciju, analitičnost, način na koji najneobičnija zapažanja ume da prenese na druge.
– I što vreme dalje odmi­če - nastavlja on - sve je više dokaza da je Đura bio ne samo naša srpska veličina, nego da je dao doprinos evropskom romantizmu. Ja sam lično slu­- šao, 1977. godine, predavanja dr Edvarda Goja, vodećeg engleskog slaviste, koji je naj­pre dao rezime srpskih su­- dova o Jakšiću. Najkarakterističniji sud je dao izvesni profesor Gavrilović. On je tvrdio da se Đura Jakšić nije domašio evropskih vrhova. Ali, Goj se prijateljski nasmejao i rekao Englezima: Čitajte Jakšićeve pesme „Po­noć“ i „Na Liparu“. U njima ćemo naći ono što nam danas tre­ba. Posle sam kod kuće čitao sve Jakšićeve pesme i našao sam u pesmi „Put kroz Gornjak“ nešto što se odigrava u mojoj sadašnjoj duši.
Ovako govori Raša Popov, živa i pokretna, dalekovida enciklopedija... A ovako pi­še Đura Jakšić, pesnik, pripovedač, dramski pi­- sac, slikar, rodoljub. Stihovi su iz „Puta kroz Gornjak“, napisani 1857. godine:
Al` šta se zabele u gorskome mraku? / To je bela kula na crkvi u Gornjaku! / Raširi­la krila labudova be­la, / Beloću je snega na sebe uzela; / Krst se na njoj blista, sun­cu odgovara / I po hladnoj steni zlatne pruge šara. / Jedino se zvono s bele kule čulo, / U mome je srcu triput odjeknulo; / Zapojaše tiho kaluđeri sveti... / Može­te l` me noge, bar don­de poneti? / Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata, / Primiće me u dvor, strana, nepoznata; / Odmor će mi dati, to mi samo tre­ba, / A blagoslov na nas Bog šalje sa neba.

ČAROBNJAK IZ MOKRINA

U svom životu je ispričao nekoliko hiljada bajki, ali je tek u 74. godini
odlučio da ih stavi na papir. Putujući kroz vreme i nošen maštom,
mokrinjski čarobnjak Raša Popov pripoveda o svojoj mladosti i sadašnjem
trenutku



Omiljena knjiga iz detinjstva
- Očekivalo se da će Nemci doći sa zapada pa je kapetan Cenić srušio
ćupriju sa te strane, ali su se oni pojavili sa istoka. Desetog dana
okupacije bio sam duboko depresivan, osećao sam se kao da mi se u
životu nešto slomilo.
Table sa nazivima ulica kralja Aleksandra, kralja Petra, četiri
vojvode, cara Dušana, kneza Lazara zamenjene su nazivima na nemačkom.
Širom Banata su zabranjene srpske biblioteke, ali su deca stvorila
svoju privatnu berzu dečjih knjiga.
- Išao sam na kraj Zrenjanina, tadašnjeg Bečkereka, da bih nabavio
knjigu „S. K. Kliker" od Vlastimira S. Petrovića. Bila je to
najomiljenija knjiga dece u mom detinjstvu. Taman je donesem kući, u 12
sati počnem da čitam jer će vlasnik da dođe za dva sata i traži je
natrag. I stvarno, evo ga, kao sudbina.
A sudbina je htela da je tek posle 60 godina Raša uspeo da u jednoj antikvarnici pronađe omiljenu knjigu iz detinjstva.
- Ja i danas deci kažem da budu srećna što imaju biblioteke u svakoj
opštini i školi. Ali, šta vredi kad ima pametne dece koja neće da
čitaju? Čudna neka lenjost mozga. U naše vreme knjige je čitalo svako
dete koje je pametno. Samo glupaci nisu čitali knjige. Danas ima
pametne dece koja ne čitaju knjige. Čudno. Vođeni su valjda lakom
zabavom kao što su kompjuterske igrice ili slične kockarske razonode.

Hiljade ispričanih bajki
Svom sinu Bojanu, koji uskoro puni 50 godina, Raša je ispričao pred
spavanje najmanje 2000 bajki i isto toliko svojoj ćerki Dijani.
- Saznao sam da dečaci vole bajke o krupnim životinjama i velikim
avanturama, a devojčice vole priče o malim životinjama i estetskim
fenomenima. Kad je došao moj unuk Jovan Topolac, njemu sam ispričao 500
bajki. Tek u svojoj 74. godini sam odlučio da objavim knjigu sa 4500
bajki - „Bajke za 21. vek".
Ispričane priče je bilo teško napisati, ali Raša sa smeškom kaže da je u sedmoj deceniji odlučio da „postane Grozdana Olujić".

Bio sam voditelj Dnevnika
Raša Popov bio je među najmlađim voditeljima Dnevnika. Te daleke
1968. godine spikere su, po ugledu na popularnog msje Sitrona u Parizu,
zamenili voditelji koji su uneli lični ton u saopštavanje vesti.
Popularni Francuz ostao je upamćen po tome što je prvi u studio ušao sa
otrgnutom vešću sa teleprintera i, dok ju je iščitavao, maramicom je
brisao čelo jer je vest bila neprijatna. U našoj zemlji takvu slavu
imao je Boško Petrović koga je svake večeri gledalo više od 10 miliona
gledalaca. Ali, zadesio ga je infarkt, posle kog se nikad nije vratio
pred kamere.
- Tražio se novi voditelj i niko od pet starijih novinara nije želeo
da to radi. Tako sam ja sa 23 godine postao voditelj Dnevnika. To sam
radio četiri meseca sve dok se studenti nisu zaključali na fakultete i
izbio je protest. Tada je ogromna masa studenata bila u strahovitoj
mržnji protiv kapitalizma, a Tito je hteo da uvede kapitalističku
fabriku u Slavonskom Orahovcu. Sva srpska omladina se digla i otišla na
fakultete. Obavio sam intervju sa vođom studentskog protesta, ali sam
ga pitao koji su njihovi studentski zahtevi ne pomenuvši da traže
maocedungovsku šaku pirinča. Strašno su bili ljuti na mene jer sam
sakrio njihove glavne zahteve. Studentski lideri u Srbiji su išli po
fakultetima i govorili protiv voditelja TV Dnevnika. Iz Novog Sada
dobio sam razglednicu sa fotografijom rogatog muflona na kojoj je
pisalo: „Čika Rašo, siđi sa ekrana da i nama ne izrastu rogovi kao što
su tebi izrasli." Rekao sam da je ovo nanošenje bola mom ličnom ponosu
i da ne mogu više da izdržim kao voditelj.
Pošto je izjava bila sentimentalnolične prirode, njegovi urednici su je uvažili.

Velika popularnost za minut pojavljivanja
Raša je ostao u informativi, ali mu je i kratko pojavljivanje na
ekranu donelo veliku slavu. Uverio se da se popularnost stiče preko
koncizno i jasno saopšte misli.
- Naši političari traže da im se da što više vremena na televiziji, a
uspeh je da posle toga publika kaže - ovaj zna šta hoće. Izborili su se
za skupštinske prenose, ali im oni nisu doneli slavu. Ljudi slušaju
njihove svađe i kažu da su to agresivni ljudi.
Raša Popov upamćen je i po tome što je, vodeći Dnevnik, u studio ušao
sa francuskim novinama na čijoj naslovnoj strani je bila fotografija
najmasovnijih demonstracija u Francuskoj. Časopis je raširio preko
celog ekrana zaklonivši svoje lice. Nije zaboravljen ni trenutak kada
je, da bi objasnio dolazak komete, u TV studio doneo globus i stavio ga
pred sebe.
- Gledaocima sam objasnio da smo mi kosmička bića, da se vrtimo u
svemiru. Dok se globus još vrteo, prstom sam pokazao kako kometa leti
prema našim sferama.
Interesovanje za astronomiju nastavilo se do današnjih dana. Raša
namerava da za najmlađe napiše nešto o novoj planeti koja je otkrivena
u Sunčevom sistemu, a koja je „uhvaćena" unakrsnim teleskopskim
snimanjem sa tri različite tačke. O njoj je saznao preko interneta.

Fazoni i fore
Ove godine prvi put je, posle 22 godine, napravljena pauza u snimanju
„Fazona i fora”. Snimanja su poznatom pripovedaču postala naporna i
veoma mu je teško da uči tekst napamet. Ali, sve je do poslednjeg gega
osmislio Ljubivoje Ršumović.
- Onda je došla nova metla na RTS, koja čisti na nov način. Ne znam
otkud tolika mržnja prema Ršumu koji je do sada izdao milion i po
knjiga za decu. Ja nikada ne bih vodio borbu protiv Ršuma, vodio bih
borbu protiv bogataša, kaže Raša.
Rašina ćerka Dijana Topolac je ikonopisac, a zet i sin su sveštenici.
On tvrdi da to ima veze sa prezimenom koje nose - Popov. Ima i troje
unučića. Najstarija Marija - Maša ima 21 godinu i neguje malu decu,
Jova ima 12 godina, a najmlađa, devetogodišnja Mara, nedavno je svojom
mišlju prodrla na internet.
- Deca su crtala kredama ispred Skupštine povodom obeležavanja
stogodišnjice postavljanja njenog kamena temeljca. Onda je trebalo da
napišu jednu rečenicu o budućnosti. Mara Topolac je napisala -
Budućnost bez dobrote je zlo. Organizatori su ovu njenu misao stavili
na internet. Babina unuka!

Prag nakon trideset godina
Protekla tri meseca Raša je pisao spev o svetu velikih tajkuna i
hlebomrscima koji su srušili pekaru na Novom Beogradu. I tu je opet
shvatio da ga je bilo lako početi, ispevati 1150 stihova, ali ga sad
treba završiti, što ga prilično muči.
Uskoro će otputovati u Prag, grad u kome je bio pre 30 godina kao
gost njihovog Ministarstva kulture. Upamtio ga je kao mesto sa oronulim
fasadama, ružnim pekarama i masnim hartijama po stolovima. Umesto da
gleda Pozorište senki, poželeo je da vidi amaterski teatar Antitalent.
Uživao je u njihovom humoru. Onda mu je prišao student i rekao da je
počastvovan što je neko iz velikog medija gledao njihovu predstavu jer
su tu i novinari Mlade fronte.
- Shvatih tada da je tajna policija saznala da ću da gledam
studentski satirični teatar pa su poslali tri policajca kao novinare da
ne bih sproveo jugoslovensku zaveru.
Nakon tolikih godina, Raša se raduje novom odlasku u grad za koji
kaže da je pre Drugog svetskog rata bio evropska Amerika. Veruje da će
ponovo zateći malu Ameriku u Pragu.