Legende o imenu sela

Постоји једна легенда о Колубари која каже да је „ река у доба турског упада у ове крајеве била препуна бара и мочвара па су Турци истерали народ да реку доведе у корито и исуши земљу. Прича вели да је народ издржо кулук и многе муке имао, докле је реку довео до оваквог стања. Због великог кулук и зулума река се по турски назива Кулукбара, што се доцније променило у Колубара.“
Стари Колубарци причају да се река Љиг раније уливала у Колубару код брда Остењкапрема Јабучју. На месту Бели Брод реку је прелазио главни пут, који је везивао Ваљевску Нахију са Крагујевачком. Прелаз ( брод ) преко реке је штитило средњевековно утврђење Castrum Brodare. У турско време мост преко реке ( Кулинов мост који се налазио крај данашње фабрике креча и чије остатке спомиње Љуба Павловић ) је штитила кула Кулин капетана. „У Колубарском Кључу, према Белом Броду, налази се и данас ошанчено, каменим рушевинама претрпано место, које се зове Кулина , за коју се држи да је имала у турско доба караулу са војничком посадом за безбедност моста, који је био у турско доба на Белом Броду и који је вода однела, па се и караула напустила.“
У Јабучком потесу, код данашњег гвозденог моста на пруги Београд- Бар, а некада у близини познате Белобродске воденице, имао је дворе Јабучки спахија. Седео је Турчин на свом чардаку и уживао. Окруживало га је велико и плодно имање Јабучког потеса, које је раја знојем натапала и готове плодове њему доносила. Понекад би бацао поглед узводно, где се на његово настављало имање богатог Кулин Капетана. И једно и друго налазило се у процепу између двеју река, Љига и Колубаре. Плаховита Колубара много је пута загорчала живот силним суседима. Чим по Ваљевским брдима падну кише, река набуја, изађе из свог корита и опустоши турска имања. По предању нека је баба приметивши да је корито Љига ниже од Колубаре, потплатила Турке да за „ две чизме дуката“ помере Колубарино корито на данашње место. Турци нареде кулук и раја прокопа јаз те изведе воду изКолубаре у Љиг. Од некадашњег корита Колубаре остала је старача у Лајковцу и Јабучју која се зове Циганкара.
Колубара је тако савладана и силни Турчин је наставио да живи мирно и безбрижно на своме чардаку. Једног дана пред њега изведу момка и девојку, Србе из суседног села, који су према тадашњем обичају тражили дозволу од господара да се венчају. Турчин им то одобри али му девојка западне за око. Стога, кад су се сватови враћали са младом, пошаље своје момке да отму младу. Настане бој. То су гледали Печани и Ћелијанци са околних брда. Проради у њима хајдучка крв, скупе се на брзину, и на самом Колубарском Броду стигну Турке. Бродом се на Колубари назива свако место где је вода плитка, а оно што плови водом није за Колубарце брод – то је лађа. Побију Турке и ту настане славље. Радосни Срби по том догађају назову тај брод Бели Брод а Турцима је отада био Црни.
Старо име села је било Каменица, по истоименом потоку крај кога се налазио стари манастир. Поврх манастира, на падинама Враче Брда биле су у средњем веку бројне испосничке ћелије.
По тим ћелијама и манастир и село добију име.