Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 10:58 am
First topic message reminder :

Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku.
U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su


Bajke i pripovetke - Page 2 Top1


Poslednji izmenio MustraBecka dana Ned Jul 19, 2009 4:19 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:52 am
Коме Бог помаже, нико му наудити не може

Био човек и жена, па имали три сина. Најмлађи био најлепши и одвећ добар, па су га друга браћа држала за будалу. Сва тројица већ дорасту за женидбу, а отац их не жени ни једнога, јер је био сиромах. Онда рече најстарији к оцу: "Бабо, хоћу да ме жениш." А кад то чује средњи, рече и он: "И мене, бабо, и ја сам за женидбу." А кад чује и најмлађи, и он рече: "И мене, бабо, и ја сам за женидбу." Сад се отац нађе у невољи па се стане договарати са својом женом шта ће радити. Најпосле се договоре, те отац дозове синове преда се па им рече: "Идите у какву варош те заслужите по мараму, па који донесе најлепшу мараму, онога ћу женити." По том они пођу сва тројица заједно, али старија двојица стану путем једнако ружити најмлађега и смејати му се, иа га најпосле отерају од себе, те он удари другим путем молећи се Богу да му да добру срећу. И тако идући дође на једну воду. На оној води с друге стране био је велики град и у граду царски двор. Цар је од онога града био врло зао и опак, па је умрьо пре времена и у двору му остала јединица кћи. Ону су царску кћер многи просили, али ко је год од просилаца дошао у двор и онде заноћио, онај више није жив освануо, јер се цар био повампирио па долазио ноћу те давио. Кад најмлађи брат дође на ону воду и стане ходати покрај ње мислећи како би прешао на ону страну, угледа га кроз пенџер царева кћи, па заповеди момцима те га превезу и доведу преда њу. Он кад изиђе пред царску кћер, мало се збуни и поплаши; али царева кћи како га види, загледа се у њега па га запита откуда је и куда је наумио; а он јој каже откуда је и приповеди јој све по реду како има још два брата и како сва тројица хоће да се жене, а отац им сиромах, па им рекао да донесе сваки по једну мараму кући па који донесе најлепшу да ће онога женити. Кад то чује царева кћи, рекне му: "Ти ћеш вечерас овде остати код мене и ноћити, пак ћемо у јутру гледати за мараму." Кад буде пред ноћ, нахрани га лепо и напоји, па га одведе у једну собу сву зелену, и рече му: "Немој да се плашиш, ту ће ноћас долазити и лупати око тебе да те плаше, али ти се не бој." Он као простак није могао ни заспати од чуда, него се једнако чудио где је дошао, кад али око поноћи стане лупа по соби и вика: "Овај је дошао да прими царство; овоме не можемо ништа учинити." Он се Богу молио једнако и тако та ноћ прође и он остане жив и здрав. Кад зора забели, он устане па седне. Сви су у двору мислили да ће га извући мртва из собе као и друге просиоце. Кад царева кћи пошље једнога од дворана да види јели он жив, и ако је жив, да га доведе преда њу, дворанин се зачуди кад га нађе у соби где седи жив и здрав, па му онда рече: "Хајде, зове те наша царица." Кад он изиђе преда њу, и она се сама зачуди како је остао жив, па му да доручак, и пошто доручкује, да му у хартији завијену свилену мараму, златом везену, па му рекне: "Ево носи своме оцу, и ако ти још што каже, опет дођи овамо к мени." Он јој захвали на марами и на конаку, па пође кући; кад тамо, а то већ дошла и друга два брата. Онда они изваде сваки своју мараму: њихове биле којекакве, а кад он своју извади, сви се зачуде, па она два брата скоче на њега: "Откуда теби то? Ти си то негде украо." Најпосле отац да би их умирио, рече им: "Знате ли шта? Идите још један пут у свет, па који донесе ланац да се девет пута обавије око наше куће, онога ћу женити." Тако се браћа умире и старија двојица отиду куда су знали, а најмлађи управо к царевој кћери, па кад изиђе преда њу, она га запита: "Шта ти је сад отац казао?" А он јој одговори: "Казао да донесем ланац који се може обавити девет пута око наше куће." Она га опет лепо нахрани и напоји па га уведе у жуту собу и рече му: "Не бој се ништа, опет ће долазити ноћас да те плаше; а ујутру ћемо гледати за ланац." Тако су и ону ноћ долазиле авети и правиле страву којекакву око њега, али он остане здрав и жив. Кад буде ујутру, опет дође дворанин по њега, и одведе га пред царицу. Она му опет да доручак, и пошто доручкује, да му малу кутијицу и рече му: "Ево носи оцу, али ни по што не отварај док не дођеш кући, па ако ти отац још што каже, а ти опет дођи овамо." Он јој лепо захвали, па пође кући и нађе браћу код куће. Старија браћа донела по ланац који се није могао ни један пут омотати око куће; онда најмлађи да оцу кутију, а кад је отац отвори и извади из ње златан ланац, они се сви удиве, па старија браћа скоче нањ, готово да га убију: "Ти ћеш нашу кућу оборити, ти си то негде украо." Отац их стане опет умиривати и тишкати, па им најпосле рече: "Идите, доведите сваки девојку па ћу вас сву тројицу оженити." Онда старија браћа отиду куда су знали, а најмлађи управо к царевој девојци, па јој каже шта им је отац сад казао. Царица му на то рекне: "Сад треба још у једној соби да преноћиш, па ћемо онда и за то гледати." Пошто га опет нахрани и напоји, одведе га у црвену собу да преноћи. Онде је ону ноћ још већу страву претрпео него пређашње обе ноћи: ту је била страшна лупа, вика, звека ланаца и страшни гласови: "Тај хоће моје царство да прими!" вукли су с њега и хаљине, али се њега нису смели такнути, а он се једнако Богу молио, и Бог га сачува здрава и ону ноћ. Ујутру кад га изведу жива и здрава пред цареву кћер, она одмах доведе бербере те га обрију и умију, па онда изнесе госпоске хаљине те га преобуку, па седне с њим на кочије и отиде у цркву те се с њиме венча. После тога остану у њезину двору још три дана у весељу, па онда пођу к оцу његовоме, и удесе те ноћу дођу у његово село. Кад дођу пред кућу, чују вику и виде да је весеље: жене се она два брата; онда он повиче испред куће: "О домаћине!" Кад отац то чује, он истрчи пред кућу и зачуди се кад види такове госте пред својом кућом. Онда га син запита: "Можемо ли ноћити овде?" А отац му одговори: "Драге воље, али имамо весеље у кући, а немамо много соба, па ће вам прости људи заглушати и виком досађивати." На то он одговори: "Ништа за то; ја сам то рад, нисам никад чуо; а и моја жена још више је рада." И тако уђу унутра у једну собу, а у другој весеље. Кад уђу у собу и наместе се, поклони им се мати његова као господи, а они јој реку: "Благо теби кад имаш два весеља у један пут!" А она им одговори: "Е моја господо! једно ми је весеље, а друго жалост: имала сам још једнога сина па отишао у свет и пропао, Бог зна како је и где је." После мало изађе он на поље, па преко онога госпоскога одела обуче своје старе сиромашке хаљине и поклопи се шеширом па уђе у ону собу где је било весеље и стане за врата. Кад га виде браћа, повичу на оца и матер: "Камо те се да видите свога хваљеног сина што иде и краде којешта!" Кад га отац опази, рече му: "Несрећо, где си био до сад? камо теби девојка?" А мати опет стане нарицати: "Куку мене кукавици, за што ме тако убијаш!" Кад он то види и чује, рече им: "Немојте ме тако хулити; добро ће бити, ако Бог да", па онда збаци са себе сиромашке хаљине и остане у онима госпоскима; а они кад то виде, браћа се упропасте и поплаше и стану га молити да им опрости, а отац га и мати загрле и стану га љубити. Сад се наново учини весеље за неколико дана. После најмлађи син одведе оца и матер са собом, а браћи својој даде спахилуке, те су од оно доба госпоски живели.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:53 am
Краљ и чобанин

Некакав краљ имао једну кћер, која је била много лијепа. Ње се љепота била разгласила по свијету. Ту су ти ишли краљеви и цареви да је просе, или од чуда само да је виде. Али отац њезин није је стио никоме другоме дати до ономе који би се нашао мудрији од њега да га како превари. То зачује на далеко један богати чоек, па креће из далеке земље, и прошавши многе земље и градове нанесе га једно вече пут пред кућу једнога богатог чоека. Кад запита може ли ноћити, домаћин га једва дочека и одговори му да може, за што не би! Домаћин ради госта одмах закоље брава, и кад га изнесу за вечеру, оставе од њега главу чобану, који бјеше у планини код стоке. Кад сјутрадан сване, крене се путник даље својијем путем да проси у краља ђевојку. Идући кроз планину нађе чобана од оне куће ђе је био на конаку, и назвавши му Божју помоћ, рече: "Добро пасеш! "А он му одговори: "Пасем да их напасем." Путник опет рече: "Ја сам синоћ у вас на конаку био." А чобан му одговори: "Нека си био; пут те нанио." Онда опет путник: "Кад сам дошао у ваш дом, за мене су брава заклали." А чобан: "Кад људи долазе, за њих ваља месо да се и коље." Опет путник: "За тебе смо главу оставили." А чобан: "Глава глави и иде." Опет путник: "Чељад од куће метнуше је на полицу, а дође кучка па изједе." А чобан: "За њу је и била." Опет му рече путник: "Твој отац дође те уби ону кучку." А чобан: "Ако су је убили, то је и заслужила." Опет путник: "Пошто је убише, бацише је на буниште." А чобан: "Ако су је на буниште бацили, онђе је и жива лежала." Кад путник чује ђе чобан тако на сваку одговара, врло се зачуди и помисли у себи да би он био добар за просца оне краљеве шћери, па му рече: "Тако ти вјере, примакни се ближе да још мало зборимо." А чобан му одговори: ,Причекај мало док вратим овце." Па онда чобан отрчи те поврати овце, па се примакне ономе чоеку; а чоек му рече: "Ево сам кренуо к томе и томе краљу да просим у њега ђевојку, али он ђевојке своје не да никоме другоме до ономе који би се нашао мудрији од њега да га како превари. А ја виђу да си ти хитре памети, и да умијеш добро и мудро зборити, би ли дакле пошао са мном к томе краљу, еда би ми како ђевојку испросио?" На то рече чобан: "Ја ћу поћи." Па отоле заједно крену и дођу у град ђе је живљео они краљ. Кад дођу на краљева врата онђе их дочека стража па их запита: "Куд идете?" А они кажу стражи: "Ми идемо ка краљу да просимо ђевојку." А стража одговори: "Свакоме је слободно проћи ко иде да проси ђевојку." Па их пропусти. Кад изиђу горе пред краља, онда они богати чоек проговори: "Помози Бог, наш свијетли краљу!" А краљ му помоћ прихвати: "Бог вам добро дао, ђецо!" Па онда рече ономе богатом чоеку: "Што је дошао они влах у грубој роби?" А чобан не даде чоек да одговара, него се сам утече и рече: "Ако сам ја влах у грубој роби, ја имам више блага него они у лијепој роби, и сувише имам три хиљаде оваца. Па у једну дубодолину музем, у другој сирим, а у трећу смок слажем." Онда му краљ рече: "То је добро кад ти толико благо имаш." А чобан прихвати: "Није ово добро, него је зло." А краљ му рече: "Окле може бити зло кад ти кажеш толико добро?" Онда чобан одговори: "Е, вас ми се поштети смок, и учини се гној." Онда краљ рече: "Јазук! толико се штете учини." А чобан прихвати: "То мене није зло, него мије добро." А краљ рече: "Како, море?" Тада чобан одговори: "Ја узех плуг и волове, па узорах три стотине дана, те све посијах шеницу." А краљ му онда рече: "То је добро кад си толико шенице посијао." А чобан прихвати: "Валај није добро, но је зло." А краљ рече: "Што, јадан?" Одговори чобан: "Прометну ми се она шеница: све никоше букве и јеле." Тада краљ рече: "Ох, ту би много штете!" А чобан прихвати: "Ту мене није штете, већ ми је корист." Вели му краљ: "Како ти може бити корист кад ти се толико шенице прометну?" Чобан му одговори: "Јере налеће једно јато чела, па све притиште оне букве и јеле, ни се виђе гране ни коријена." Тада вели цар: "То је добро кад толико долеће чела." А чобан прихвати: "Валај није добро, но је зло." Опет цар: "Што, море?" А чобан одговори: "Припече сунце Илијинско, па се отопи они кљук и мед па се просу по долини вас." Тада краљ рече: "Валај и јест ту било зла." А чобан прихвати: "Валај није зла, него добра." Опет пита краљ: "Како море?" А чобан одговори: "Ја ухватих једну буху, и заклах је, па је одријех на мијех и набих три стотине товара." Тада краљ рече: "Валај баш јест то лажно зборити." А чобан одговори: "Ако је лажно зборити, ти си за истину вјеровао. Ја сам те доста преварио, него дај ђевојку, ја сам је заслужио." Цар не могне ни куд ни камо, него чобану да ђевојку, а чобан је да богату чоеку, а богат чоек да чобану силно небројено благо.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:53 am
Лаж за опкладу

Послао отац дијете у воденицу, па му казао, да не меље нигђе у воденици, ђе нађе ћосу. Кад дође дијете у једну воденицу, а то у њој сједи ћосо: "Помоз' Бог ћосо!" – "Бог ти помогао синко." – "Били и ја могао ту мало самљети?" – "Би, зашто не би; ево ће се моје сад изамљети, па онда мељи колико ти драго." – Али дијете помисли, шта му је отац рекао, па изиђе на поље, и пође уз поток у другу воденицу. А ћосо брже боље узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета, те и у оној воденици мало заспе. Кад дијете дође у другу воденицу, и види, да је и у њој ћосо, а оно пође у трећу; а ћосо опет узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета и у трећу воденицу, те заспе; тако и у четврту. Кад се већ ђетету досади, онда помисли у себи: ваља да је у свакој воденици ћосо; па спрти своју торбу с леђа и остане, да меље с ћосом. Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе своје, онда к ћосо рече: "Ајде, синко! да умијесимо колач од твога брашна." Дијете једнако држи у памети, што му је отац казао, да не меље у воденици, ђе нађе ћосу; али сад већ мисли: што је ту је; па рече ћоси: "Ајде де." Ћосо устане, па разгрне ђетиње брашно у мучњаку, а ђетету рече, да доноси воду у прегрштима. Дијете стане доносити воду, и ћосо почне помало закувавати; тако мало по мало док се све изамеље, и ћосо све брашно закува, па онда умијеси једну велику погачу, па разгрну ватру, те је запрећу да се пече. Кад се погача испече и изваде је из ватре, па прислоне уза зид, онда ћосо рече ђетету: "Знаш, синко! што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога надлаже, онај нека носи сву погачу." Дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: "Ајде де! почни ти." Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и умори, онда му дијете рече: "Е мој ћосо! ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани да ја теби кажем једну праву истину: Кад ја бија у младо доба стари човек, онда ми имадијасмо много кошница, па би и ја свако јутро бројио, и све би челе пребројио, а кошница не могу. Кад једно јутро пребројим челе, а то нема најбољега челца; онда ја брже боље оседлам пијевца, па узјашем на њега, и пођем тражити челца. Кад доћерам траг до мора, а то он отишао преко мора, а ја за њим трагом. Кад пређем преко мора, а то човек уватио мога челца у ралицу, па оре за ситну проју. Ја повичем на њега: То је мој челац, од куд теби мој челац? А човек одговори: Брате! ако је твој, ето ти га. Па ми да и челца, и још пуну торбу проје од изора. Онда ја упртим торбу с пројом на леђа, а седло с пијевца пребацим на челца, те челца узјашем, а пијевца поведем у поводу, да се одмара. Кад будем преко мора, онда ми некако пукне једна упрта на торби, те се сва проја проспе у море. Кад пређем преко мора, у том стигне и ноћ, а ја онда сјашем с челца, па га пустим да пасе, а пијевца свежем код себе, па му метнем сијена, аја легнем спавати. Кад ујутру устанем, а то вуци дошли, те заклали и изјели мога челца; лежи мед! по долу до чланка, а по брду до кољена. Онда почнем мислити, у што ћу покупити мед. У том падне ми на ум, да имам једну малу сјекирицу, па је узмем и зађем у шуму да уловим какву звјерку, да згулим мјешину. Кад тамо, а то двије срне скачу на једној нози. Онда ја потегнем сјекирицом, те им пребијем ону ногу, па и уватим, те згулим с њи три мјешине, и покупим у њи сав мед, па притоварим на пијевца, и однесем кући. Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу Богу по водицу. Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо, што се просуло у море. Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто, па узрасло до неба; те ја уз њега ајде на небо. Кад се горе попнем, а то моја проја узрела, па је Бог пожњео и умјесио од ње љеб, па удробио у вруће млијеко, те једе. Назовем му ја: Помоз' Бог! А он ми одговори: Бог ти помогао; и да ми водицу. Кад се вратим натраг, а то мојом несрећом ударила киша, па дошло море и сву проју поплавило и однијело! Сад се ја забринем, како ћу сићи на земљу! Док ми падне на ум, да ми је дугачка коса: кад стојим, до земље, кад сједнем, до ушију, па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј, па навезуј. Кад стигне мрак, а ја онда завежем на длаци један узао, па останем на њему да преноћим. Али шта ћу сад без ватре! кресиво сам имао, али нема дрва! У један пут падне ми на ум, да имам у зубуну једну шиваћу иглу, па је извадим, те исцијепам, па навалим ватру и сит се огријем, па легнем поред ватре спавати. Пошто заспим, а мојом несрећом скочи варница, те прегори длаку, а ја стрмоглав на земљу, те пропаднем до појаса. Обрнем се тамо, амо, не били се како извадио, а кад видим, да се неда, онда брже отрчим кући, те донесем мотику, те се откопам, па однесем водицу. Кад дођем кући, а то жетеоци жању по пољу. Пригријала врућина, вољани Боже! да погоре жетеоци. Онда ја викнем: Камо што не доведете овђе ону нашу кобилу, што је два дни дуга, а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека начини лад по њиви. Брже боље отрчи мој отац, те доведе кобилу и жетеоци лијепо стану жети по ладу. А ја узмем џбан, па одем на воду. Кад тамо, а то се вода смрзла; онда ја скинем моју главу, те њом пробијем лед, и заватим воде. Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: Камо ти глава? Ја се машим руком, а то нема главе; заборавио је на води. Онда се брже боље вратим натраг; кад тамо, а то лисица дошла, па вади мозак из моје главе, те једе; а ја полагано ајде, ајде, те се привучем близу, па потегнем лисицу ногом у стражњицу, а она се уплаши, па од страа пре..е, а испр. е тефтер; кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси г...о." Онда дијете устане, па узме погачу и отиде кући, а ћосо остане гледајући за њим.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:54 am
Лијепе хаљине много којешта учине

Имао некакав цар јединицу шћер, преко мјере лијепу, па од више силе и ње љепоте прогласи у свијет: који се младић нађе да погоди какав биљег има ова ђевојка и на којему мјесту, да ће је дати њему за жену и да ће му дати половину царства свога, а који не погоди да ће се проврћи у јагње или останути без главе. Ово се чудо разгласи по свијету тако да је на хиљаде просилаца од свакуда приступљивало, али све залуду, и толико сила младића у јагњад се прометнула, а сила васиљена опет без главе остануло. Ови глас зачу и један младић, сиромах но провртан и домишљат, па се слакоми на лијепу ђевојку и на половину царства, те оде к ђевојци, али не даје проси, него само да је види и да је нешто пита. Дошавши у царев двор – шта ћеш да видиш? наврвљеше около њега Бог зна колико јагњића од сваке врсте и скачући узањ стане их блека, и то бјеше знак као да га одврате од те мисли да се не би и он јагњетом провргао, а оне главе што бјеху осјечене и на кочиће побјене у реду поче свака сузе пролијевати. Кад он то виђе, препаде се и хоћаше натраг да бјежи, но га дочека некакав чоек вас у крваве хаљине обучен, крилат и с једнијем оком у глави, који завика: "Стан'! куда ћеш? натраг! јере си погинуо." У то се поврати те к царевој ђевојци која га дочека и рече му: "Јеси ли дошао и ти да ме просиш за жену?" "Не, честита царице, него сам чуо да се мислиш с добријем часом удавати, пак сам дошао да те питам јели ти потреба од каквијех хаљина за вјенчање." "Какијех хаљина имаш?" упита га она, а он јој одговори: "Имам гаће од мрамора, кошуљу од росе, фацулет у коме су жице жраке сунчане а потка звијезде и мјесец, и цревље од сухога злата ни ткате ни ковате; сад ако желиш све ово купити, заповједи да пођем донијети, ма само ово да знаш: кад станеш провати једну по једну од овијех хаљина, не ћу нико код нас да буде, него нас двоје, па ако ти ваљаше, ласно ћемо се погодити, ако ли не ваљаше, ондар их никому не ћу казивати него ћу их дохранити својој невјести." Превари се царева шћер те му рече да донесе све ово. И он пође и све донесе, а Бог зна од куда је он ово добавио и имао. Они се онда, затворе у једну камару, и она почне најприје обуковати гаће, а он подвируј не ће ли јој биљегу виђети ђегођ на ногама, док својом срећом виђе јој звијезду златну на десном кољену, па кад виђе, ништа не рече, него сам у себи помисли: благо мени јутрос и до вијека! По том стане царева шћер провати кошуљу и друго остало, али он већ није ни пазио има ли какав други биљег, и све јој пође као даје о њој кројено. Онда се они погоде за цијену и ова плати колико се погодише, и он новце своје понесе, па наком неколико дана изођене се што најљепше могаше и пође просити у цара ђевојку Кад изиђе пред цара, рече му: "Е честити царе! Ја сам дошао да просим твоју шћер, него да ми је даш." "Добро" одговори цар, "него знаш ли ти како се проси моја шћер? и пази добро, ако јој не погодиш биљега, ти си погинуо, а ако погодиш, на поклон ти она и половина царства мојега." Он се поклони цару и рече: "Евалај цару и тасте мој! кад је тако, она је моја. Она има златну звијезду на десноме кољену." Зачуди се цар чуду откуда он ово зна, али му не би куђ камо, него му је да и он се с њоме вјенча. Кад је било да му оцијепи половину царства, рече му зет: "На поклон ти царства половина! само да повратиш ове јадне душе какве су и биле." У то цар рече да у његовој вољи то не стоји, него у његове шћере "а твоје" рече "жене". Ондар он замоли своју жену и она му рече: "Пушти ми крв испод ове звијезде, па нека свако јагње од ње само лизне језиком а главу сваку помажи њоме по доњој усни, па ће се јагње свако проврћи опет човјеком, а главе ће оживљети и постати људи као што су и прије били." Он тако и уради, и пошто се свак проврже какав је био, он их сазва све у сватове, пак с ђевојком дома Пјевајући и лубардајући, и ту их части пићем и јестивом, па најпослије сваки својој кући, а он са својом младом оста, и већ Бог зна шта је од њих било, а сад се спомињало.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:59 am
Маћеха и пасторка

Била једна девојка која је имала мађију, па маћија на њу мрзила да је очима не види за то што је она била лепша од маћијине кћери коју је довела. Поред маћије омрзне на њу и њезин отац и стане је псовати и бити само да би жени угодио. Један пут рекне њему жена: "Хајде, човече, да ми ову твоју девојку пошљемо у свет нека себи срећу тражи." А он јој одговори: "А куда је знамо, жено, послати? куд је девојка сама пристала?" Она му рече: "Ти, човече, ако не ћеш то учинити, ја не ћу с тобом живети, него ти њу сутра одмах води од куће, па је заведи где у шуму, одакле сама не ће знати кући доћи, а ти се укради од ње па бежи кући." Он сиромах пристане на то и рекне јој. "Барем спреми јој што на пут, да не умре први дан у шуми од глади." Маћија јој умеси погачу, па сутрадан како сване, заведе је отац далеко у шуму, па се украде од ње и врати се кући. Она сирота оставши сама тумарала је читав дан по шуми, али из ње никако није могла изићи. У томе приспе и мрак и она се попне на једно дрво да преноћи, да је на земљи не би изело како звериње. И целу ноћ су курјаци по земљи испод ње урликали да је сирота од страха једва жива остала. Кад ујутру сване, она сиђе с дрвета и пође опет по шуми не би ли како из ње изишла, али шума све гушћа а краја никако. Кад се прикучи опет вече, и она стане тражити згодно дрво за ноћиште, док у један пут опази где се нешто кроз помрчину у шуми беласа. Она помисли не ће ли то срећом бити каква кућа, па пође онамо. И заиста нађе кућу лепу и велику; врата су била отворена, она уђе унутра, кад тамо, собе не може лепше бити, и на асталу у једној соби свећа гори. Она помисли да је то кућа каквих пустаија, али се није страшила мислећи у себи: "Пустаија се боје само богати, људи, а ја их се немам за што бојати; казаћу им да ћу их свашта слушати и радити за ону кору хлеба што ће ми дати." Па извадивши своју погачу из торбе прекрсти се и стане јести. Тек почне јести, ал ето ти једнога петла, који стане скакати за погачом, а она му стане по мало мрвити. Не постаја мало дође и једна мала вашчица, стане се око ње умиљавати, а она јој одломи парченце погаче па је узме на крило, почне је миловати, и хранити из руке. За тим дође и мачка, она и мачки одломи погаче па јој да. На један пут чује велики бат и мумлање, сва протрне кад види лава где у собу уђе, али лав одмах стаде махати репом, и око ње се умиљавати; она се мало ослободи, па пружи и њему погаче, и лав узме, па јој стане руку лизати и она се са свим ослободи па почне лава миловати и хранити погачом, док у један пут чује звеку од оружја, и хтеде од страха пасти, док ето ти у собу уђе некако створење у медвеђој кожи; петао, вашка, мачка и лав отрче одмах предањ, и стану се око њега умиљавати и цичати од радости. Она сирота ни помислила није да је то човек, него је мислила да је Бог зна кака зверка и чекала је само кад ће је спопасти и растргнути. Ал то страшно створење скиде са лица медвеђу кожу, и збаци медвеђину са себе, и сину сва соба од његових златних хаљина. Девојка иза великога страха чисто се обезнани кад види у госпоским хаљинама прекраснога младића. Али он приступи к њојзи, и рече јој: "Не бој се, драга душо, ништа; ја нисам никакав рђав човек, ја сам царски син, па кад хоћу да ловим, дођем овамо, а ову медвеђину носим да ме ко не би познао, нити и ко зна да сам ја човек, до ти сад, него ко ме год види, мисли да сам кака авет и бежи од мене; и у ову кућу не сме нико да уђе, ни близу ње прође, јер виде и знаду да ја овде стојим, а ти једна ниси се плашила овамо доћи, ваљада си знала да ја авет нисам?" Она му стане приповедати да она о њему и његовој кући ништа није знала, већ да је маћија отерала, и све редом искаже како је било. Кад он све чује, ражали му се здраво, па јој рече: "Маћија је на тебе мрзила, а Бог те милује; ја хоћу да те узмем; хоћеш ли поћи за мене?" "Хоћу" рекне она. Сутрадан он је одведе своме оцу у двор, и тамо се венчају. После некога времена измоли се она да иде да види свога оца, муж је пусти, и она се обуче сва у злато, па дође к оцу. Отац јој није био код куће, већ маћија која кад је види, уплаши се да није пасторка дошла да јој се освети, и потрчи пред њу говорећи: "Видиш, ја сам те на ту срећу упутила." Пасторка је загрли и пољуби се с њоме и с њеном кћерју. Здраво јој жао буде што оца није нашла код куће, али полазећи даде и маћији доста новаца. Маћија за њом претећи песницом рекне: "Чекај несрећо! не ћеш ти сама тако ићи, одмах сутра и моја ће кћи." Кад у вече дође јој муж, а она почне му говорити: "Знаш шта је, човече! ја велим нека иде и ова моја девојка у свет да тражи срећу, видиш, ону смо послали, па се не враћа, може бити да до сад злато на њој трепти." Човек уздахне па пристане и на то. Сутрадан она спреми својој кћери колача и печења па је оправи са оцем у шуму. Отац је заведе као и ону прву, па оде кући. Она кад види да оца нема, почне тражити пут кући, па наиђе на ону кућу у шуми одмах; уђе унутра, кад види да нигде никог нема у целој кући, закључа врата, говорећи: "Сам Бог да дође не ћу му отворити." Извади из торбе печење и колаче па метне на астал и почне вечерати, ал ето ти петла, вашке и мачке, стану се око ње умиљавати да би им што дала, а она као бесна: "До ђавола! немам ни ја колико ми треба, а да дам вама." Па их почне тући, а вашка стане дречати, а кад лав дреку чује долети, па шчепа девојку, и сву растргне. Сутрадан дође царски син са женом у лов, она одмах позна своју сестру по хаљини, покупи сву парчад од ње те однесе маћији, и нађе свога оца код куће, он се врло обрадује кад види своју кћер за царским сином удату. А кад чује шта је са женином кћерју било, жао му буде, "али јој је" рече "мати то заслужила код Бога, јер је на тебе бадава мрзила. А ено је" вели "на бунару, идем да јој кажем." Кад жена чује шта је од њене кћери, она почне човеку говорити: "Ја човече не могу твоје кћери очима гледати, већ хајде да ми њих обоје убијемо, ако не ћеш, ја ћу сад скочити у бунар." "Па скочи!" одговори човек "ја свога детета убити не могу." "Добро кад не ћеш, и ја је гледати не могу." Па скочи у бунар.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 8:00 am
Међедовић

У некакоме селу пођу жене у планину да траже дивљега броћа, и тако врљајући по планини једна од њих зађе и дође пред једну пећину из које изиђе међед те је ухвати и одведе унутра; и онђе живећи с њоме, жена затрудни и роди мушко дијете. Пошто дијете мало поодрасте, жена се некако украде и утече у село кући својој. Међед је једнако којешта доносио и дијете хранио, као му прије и матер. Кад дијете нарасте повелико, оно навали да иде из пећине у свијет. Међед га стане од тога одвраћати говорећи му да је он још млад и нејак, а у свијету има злијех звјерова који се зову људи, пак ће га убити. И тако се дијете мало поумири и остане у пећини. Послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, и кад га међед друкчије није могао одвратити, а он га изведе пред пећину под једну букву, па му рече: "Ако ту букву можеш ишчупати из земље, онда ћу те пустити да идеш у свијет, ако ли не можеш, још ваља да сједиш код мене." Дијете спопадне букву, па повуци тамо повуци амо, али не може да је ишчупа; онда се опет врати с оцем у пећину. Кад послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, међед га изведе пред пећину и каже му да огледа може ли сад ишчупати букву из земље. Дијете букву спопадне и ишчупа. Међед му онда рече да јој окреше гране, па заметнувши је на раме као кијачу да иде у свијет. Дијете послуша оца, и идући тако по свијету, дође у једно поље ђе су се неколике стотине плугова биле састале те орали спахији. Кад дође к ратарима, запита их еда би имали што да му даду за јело. Они му одговоре да причека мало, сад ће се њима донијети ручак, па ђе ручају они онолики, ручаће и он. Док су они још то говорили, а то се помоле кола и коњи и мазге и магарци с ручком. Кад се ручак донесе, Међедовић рече да ће он то све сам појести. Ратари се зачуде и реку му како ће он појести толико јело што је донесено за толико стотина људи! Он опет рече да хоће, и оклади се с њима: ако не поједе да им да своју кијачу. ако ли поједе да они њему даду све што је гвоздено на њиховијем плуговима. Ручак се постави, и Међедовић се наклопи те поједе све, и још да је било. Онда му они скупе с плугова све што је гвоздено на једну гомилу, а он усуче неколике брезе, па све повеже и натакне на своју кијачу па заметнувши је на раме отиде к некакоме ковачу и рече му да му од онога гвожђа скује буздован на ону кијачу. Ковач се прими тога посла, али му се учини да је гвожђа много, па га сакрије готово пола, а од осталога буздован слупа којекако. Међедовићу се учини буздован мали према оноликоме гвожђу, а и оно што га је да није начињен као што би требало. За то кад буздован насаде на кијачу, Међедовић да би га огледао јели добар, баци га у небо пак се подањ начетвороножи, те га дочека у леђа. Буздован несрећом ковачевом прсне, онда Међедовић размахне кијачом те ковача убије, па отиде у његову кућу и нађе све сакривено гвожђе; и однесе га са онијем комадима од буздована другоме ковачу, и каже му да му скује буздован на кијачу, али му рече да се не шали него од свега гвожђа добар буздован да скује, ако није рад проћи као и онај прије што га је ковао. Ковач чувши још прије шта је било од онога ковача, скупи све своје момке, па оно све гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар колико се игда могло. Кад насаде буздован на кијачу, Међедовић опет да би га огледао, баци га у небо, и начетвороножи се подањ, али се буздован не разбије него одскочи од леђа..... Исправивши се Међедовић рекне: "Сад је буздован добар," па га заметне на раме и пође даље. Идући тако нађе у пољу једнога чоека ђе је упрегао у ралицу два вола те оре, и дошавши к њему запита га еда ли има што зајело. Човек му одговори: "Сад ће моја кћи донијети мени ручак, пак ћемо подијелити што је Бог дао." Међедовић му стане казивати како је он појео све што је било приправљено за неколико стотима ратара, "а шта ће сад у једноме ручку бити мени, шта ли ће теби?" У томе ето ти ђевојке с ручком. Како ђевојка ручак постави, Међедовић се одмах руком хвати да једе, а човек му не дадне него му рече: "Не! док се не прекрстиш овако као и ја." Међедовић гладан не имајући куд камо прекрсти се, па онда почну јести, и наједу се обојица и још им претече. Међедовић гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка омили му, и рече оцу њезину: "Хоћеш ли ми дати ову своју кћер да се женим њоме?" Чоек му одговори: "Ја бих ти је радо дао, али сам је обрекао Брку." Међедовић на то рекне: "Бре шта марим ја за Брка? Ја ћу Брка овијем буздованом." А чоек му рекне: "Бе и Брко је неки; сад ћеш га виђети." У томе стане хука сједне стране, док се иза брда помоли један брк и у њему триста и шездесет и пет тичијих гнијезда. Мало по мало помоли се и други брк; ето и Брка. Како дође к њима а он легне ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште. Ђевојка га стане бискати, а Међедовић уставши полагано, распали својијем буздованом Брка у главу; а Брко прстом на оно мјесто говорећи ђевојци: ,.Ето овђе ме нешто уједе"; а Међедовић опет буздованом на друго мјесто, а Брко опет прстом на оно мјесто: "Ево овђе ме опет нешто уједе." Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне онђе и срдито повиче: "Та зар си слијепа? Ево овђе ме нешто коље." Онда му ђевојка каже: "Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије." Кад Брко то чује, он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ бацио свој буздован па бјежи преко поља, а Брко се натури за њим. Међедовић полакши поизмакне пред Брком, али Брко никако не ће да га се махне. Међедовић бјежећи тако дође на једну воду, и нађе код ње људе на гумну ђе вију шемшу, и повиче им: "Помагајте, браћо, за Бога! ево ме ћера Брко. Шта ћу сад? како ћу пријећи преко ове воде?" А један од онијех људи пружи му лопату говорећи: "Сједи на лопату да те пребацим." Међедовић сједне на лопату, а чоек размахне њоме и пребаци га на другу страну, а он бјежи даље. Мало за тијем ето ти па гумно и Брка, па запита људе: "Прође ли овуда таки и таки чоек?" А они му кажу да прође. Брко их запита: "Како пријеђе преко ове воде?" А они му одговоре: "Прескочи." Онда се Брко залети, па хоп! преко воде на другу страну, па поћерај за Међедовићем. Међедовић бјежећи уз једно брдо врло сустане, а кад изиђе на брдо, нађе чоека на узораној њиви који је у торби о врату имао сјеме, па по један пут заграби шаком те сије, а по други у уста те једе; овоме човеку повиче он: "Помагај, брате, за Бога! ћера ме Брко, и ево га сад ће ме стићи! Него што ћу чинити? Сакриј ме ђе!" А чоек одговори: "Богме Брко није шала. Али не знам ђе ћу ге сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме." И тако га узме у торбу. Кад Брко по том дође, и запита га за Међедовића, он му каже да је он одавно онуда прошао, и до сад Бог зна куд је отишао. Онда се Брко врати натраг. Чоек онај сијући жито заборави за Међедовића, и узме га један пут са житом у шаку, те метне у уста. Међедовић се поплаши да га не прогута, те по устима овамо онамо док срећом нађе Један крњав зуб, те се у њему устави и прићути. Кад сијач у вече дође кући, он повиче на снахе: "Дајдете, ђецо, оне моје зубне чачкалице, нешто ме жуља у ономе моме поквареном зубу." Снахе донесу два велика гвоздена ражња, па пошто он зине, подувре једна с једне друга с друге стране, док Међедовић искочи из зуба. Онда га се сијач тек опомене, и рекне му: "А жље те сакрио! умало те нијесам прождерао!" Иза тога пошто вечерају и стану се о свачему разговарати, запита Међедовић домаћина шта му је било ономе зубу, те је онако мимо све остале покварен. А домаћин му стане овако приповиједати: "Једном пођемо нас десетак су тридесет коња у Дубровник по со. Идући тако нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: ""Шта да се мучите тако далеко? Ево има у мојој плетавачи нешто соли што је претекло кад сам мрсила овце, мислим да ће вам свима бити доста."" И тако онђе погодивши се с њоме, она скине с руке своју плетивачу, а ми с коња своје вреће, па пуни и мјери, док напунимо вреће за све тридесет коња. Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи па окрене снијег са сјевером да се пометемо и ми и коњи. У том се још на већу нашу несрећу смркне са свијем, и тако тумарајући овамо онамо, док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче: ""Овамоте браћо! Ево сухоте!"" Онда ми један по један овамо, док сви уђемо и уведемо све тридесетеро коња, па коње растоваримо и наложимо ватру, те преноћимо као у кући. Кад сјутрадан сване, а то имаш шта виђети: ми сви у једној људској глави која стајаше између некакијех винограда. Док се ми томе још чуђасмо и коње товарасмо, не лези враже! ето ти пудара од онијех винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу, па окренувши је неколика пута себи изнад главе, баци је преко винограда да плаши чворке, и кад паднемо на једноме брду онда ја покварим овај зуб." – И на част вам лаж.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 8:01 am
Мој је предњак

Био један човек па имао жену која је хтела свакад да је њена реч старија, а сиромах муж морао јој давати за право. Један пут кад су седили пред кућом, пролети онуда велико јато ждралова, а један ждрал пред свима измакао поздраво. Гледајући жена ждралове реце мужу: "Вида, човече, како онај ждрал напред лети, оно је баш мој!" "Није, жено", рекне цовек, "оно је предњак и старешина оних других ждралова, а ја сам твој старешина, даклен је мој предњак." "Није твој, него мој", одговори жена, и тако није твој него мој, они се посвађају, те најпослије жена рекне цовеку: "Човече, ако неће бити мој предњак, ја цу умрети." "Па умри", одговори јој цовек, "један пут нек је и моја старија." Жена легне пак се начини да је умрла. Лежећи тако целу ноћ, кад буде у јутру, рекне јој муж: "Устај, или ћу сад ићи да зовем жене да те окупају и наместе." "А јели мој предњак?" проговори она, а он јој одговори: "Није." А она рече: "Кад није, нека ме купају." По том отиде муж и дозове жене, те је окупају и наместе. Онда човек као нарицући око ње пришапче јој: "Устај, или идем да те огласе." "А јели мој предњак?" запита га она, а кад јој он опет одговори да није, она му рече: "Кад није, нека ме гласе." Кад већ доде време да се сахрањује, опет јој муж пришапче: "Устај, сад це доци поп и даци да те прате у гробље." "А јели мој предњак?" Запита жена, а кад јој он опет одговори да није, она реце: "Кад није, нека ме прате." У томе доде и поп и даци и свет се искупи, те је изнесу на авлију те свештеник очита последњу молитву, а човек као плачући над њом пришапче јој: "Устај, несрећницо! зар не видаш да те хоће у раку да те носе?" "А јели мој предњак?" упита она, а кад јој он опет рече да није, она одговори: "Е кад није, нека ме у раку носе." По том однесу је у гробље, и кад је спусте у раку, свештеник по обичају баци на њу земље па оде први. Онда муж рекне свету: "Идите, брацо, полагано куци мојој, ето одмах и мене, само хоцу да је ја сам земљом покријем тако сам јој се заверио." Онда свет ко оде ко не оде, а муж се спусти у раку, па викне жени кроз заклопац: "Устај, проклетницо! Ето хоће земљом да те затрпају." "А јели мој предњак?" Запита она опет, а кад јој муж одговори да није, она му реце: "Кад није, човече, а ти иди кући, подај свету нека једе и пије за моју душу, а мене нека затрпају." Кад муж види да ништа не помаже, он дигне заклопац и реце: "Устај! твој је предњак, нека те даво носи!" Онда жена дипи онако с покровом, па стаде трчати за светом и викати: "Станте, народе, мој је предњак! мој је предњак!" А свет кад види, помисли да се повампирила, па бежи! а кад чу поп где она вице: "Мој је предњак!" помисли да она мисли њега, па бежи колико игда може, а жена све претрчала па јури за њим вичући: "Стани, попо, мој је предњак!" А кад поп види да це га стићи, падне од страха – а она проде вичући: "Мој је предњак!" и тако отиде кући.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 8:01 am
Очина заклетва

Био један старац па имао три сина и једну кћер. Кад дође време да старац умре, он дозове своја сва три сина па их закуне да сестру даду првоме ко дође да је проси, макар ко био. Кад по смрти очиној прође неко време, дође један старац на двоколицама те запроси девојку. Два старија брата не хтедну му је одмах дати, где је стар и сиромах, али најмлађи навали да је даду опомињући их очине заклетве на самрти. И тако је даду за старца и старац је одведе својој кући. После некога времена отиде најстарији брат сестри у походе, кад тамо, а то кућа велика не може боља бити. Сестра се врло обрадује кад види брата, и кад је брат запита како живи, она му одговори: "Добро, не може боље бити." Кад је брат сестри дошао, старца није било код куће, али мало час дође и он, и врло му мило буде кад види шуру па му рече: "Частићемо се и веселити, само најпре да идеш на моме коњу да му донесеш траве, али онде да накосиш где коњ закопа ногом, а не где је теби воља." Шура му рече: "Добро, зете, хоћу." Па онда узјаше на коња и отиде. Идући тако дође на сребрну ћуприју; кад сагледа ћуприју и види да је сва од сребра, полако ми се, па сјаше с коња, те истргне једну сребрну талпу говорећи: "Могу се помоћи." По том накоси траве где је њему воља била не чекајући докле коњ ногом: закопа, па узјаше опет на коња и врати се натраг. Дошавши кући намести коња у коњушницу, и метне траву предањ, па отиде у кућу. Кад дође у кућу, старац га запита јели намирио коња и једе ли коњ траву, а он одговори да јесте и да једе. Онда старац рече: "Добро, да видим и ја." Па изиђе у коњушницу, кад тамо, а коњ није ни такао. Старац позна да трава није накошена онако као што је он казао; за то одмах испрати шуру неугошћена да иде од куда је и дошао. Онај дошавши кући не каже браћи својој како је код зета прошао, него рекне средњему брату: "Поздравио те зет да му и ти идеш у госте." После некога времена отиде средњи брат сестри у походе; али и он прође као и онај први: и њега пошље зет онако по траву, а он кад дође на сребрну ћуприју полакоми се као и онај, те истргне једну сребрну талпу, и не накоси траве као што му је зет рекао, него по својој вољи. Кад се врати к зетовој кући, зет и њега ухвати у лажи, и пошаље кући неугошћена као и првога. Кад и он дође кући, не каже никоме како је прошао код зета, него рекне најмлађему брату: "Поздравио те зет да му идеш у госте." После некога времена отиде и најмлађи брат, сестра кад га угледа, врло се обрадује, па му рече: "Само, брате, немој да учиниш као што су наша браћа учинила." Он није знао шта су они учинили, а ни сестра му није хтела више ништа казати до само то. Кад дође зет кући, и он се шури врло обрадује, па му рече: "Частићемо се и веселити, само иди најпре на моме коњу те му донеси траве, али где коњ ногом закопа онде да накосиш, а не где је теби воља." Он узјаше на коња и отиде по траву. Кад дође на ону ћуприју зачуди се њеној красоти, али му чисто жао буде што јој нема и оних двеју талпи, па кад дође на среду, погледа и с једне и с друге стране, и види испод ње где у једноме великом казану кључа вода, и у њој се кувају људске главе, а орлови их одозго чупају. За тим прешавши преко ћуприје дође у једно село, и пролазећи крозањ чује са свију страна певанку и весеље, па се зачуди где све село пева и весели се, те запита једнога: "Како је то, брате, у вас све весело?" А онај му одговори: "За што не би било, кад нам је свака година родна и свега имамо изобила." Кад изиђе иза села, нађе на путу две кучке где се кољу једнако; па их стане развађати, али не могавши их развадити, окани се и отиде даље. Идући тако дође у друго село и пролазећи крозањ види где је у њему све жалосно и плачно, па рече једноме: "Ја прођох кроз једно село, и видех све весело, а за што је у вас све тако жалосно?" Сељак му одговори: "Како не ће бити жалосно, кад нас туча туче сваке године, па немамо ништа." Кад изиђе иза онога села, нађе два бравца а они се једнако косе. Он их стане развађати, али залуду, и не могавши их развадити, остави их и пође даље. Најпосле га коњ донесе на једну прекрасну ливаду. Кад буду насред ливаде, коњ стане па закопа ногом, а он скочи с коња и накоси траве, па се врне натраг кући. Кад дође кући, уведе коња у коњушницу, па му положи траву и коњ одмах стане јести. Зет кад види да му је шура коња намирио, врло му буде мило, па му рече: "Ти си мој шура; сад ћемо се веселити и гостити." Па онда седну за трпезу и стану вечерати. За вечером рече му старац: "Сад да ми кажеш шта си видео?" А он му одговори: "О мој зете, исказати се не може шта сам видео. Прво сам видео сребрну ћуприју врло лепу, али је нагрђена где јој нема двеју талпи. Ко оно узе, убио га живи Бог!" Старац му на то рекне: "Оно су твоја браћа украла; како су чинили онако су и прошли. Него ми казуј шта си друго видео?" Шура одговори: "На среди под ћупријом видео сам велики казан где кључа, и у њему главе мртвачке а одозго их орлови чупају." На то зет рече: "Онака је вечна мука на ономе свету. Шта си још видео?" Шура настави даље: "Видео сам село све весело." Зет му на то рече: "Оно су људи Богу по вољи; свакога радо дочекају и угосте и сиромаха не терају празна испред својих кућа. Казуј шта си још видео." А шура му даље каже: "Видео сам на путу две кучке где се једнако кољу." Зет на то: "Оно су две јетрве. Шта си још видео?" Шура одговори: "Видео сам друго село и у њему све невесело." Старац му рече: "Онде нема никакве правде и никакве слоге нити знаду за Бога. Шта си још видео?" Шура одговори: "Видео сам два брава где се једнако косе." На то зет: "Оно су браћа која се добро не живе. Казуј шта си још видео." Шура му рече: "Видео сам прекрасну ливаду. Онде бих ти стајао три дана да се оне красоте нагледим." На то зет рече: "Онаки је рај онога света; али је тешко до њега доћи." – После тога још су се дуго дана гостили и веселили. Најпосле се шура дигне да иде кући, а зет га лепо оправи са великим даром и рече му да га је одмах познао да је поштен човек, што је навалио да се испуни очина заклетва, и да ће бити сретан а браћа његова несретна.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 8:03 am
Пијесак и свети Петар

Доде један градски ловац у село да лови. Около подна уде у куцу једнога сељанина познаника да што руца; пошто сједе, погледа около себе и види врло мало земље у оно село, вец све гола литица и силне гомиле натрпане мали и велики камења. Зацуден упита сељанина, који о руцку радаше: ,Бога, ради, побратиме, како ви овде у овоме селу без земље можете живљети, и од куда ове силне гомиле и рпе од камења?" "Зло и наопако." одговори сељанин. "Прицају, господару, наши стари да су цули од својијех прадедова, кад је Христос по земљи ходао, да је ходио за њим свети Петар и носио врецу ситнога пијеска, те господ де је хтио да буде брдо, узео би зрно пијеска и рекао би: "Да умножит сја" те су зато свуда велика и висока брда; а кад је дошао у наше село, провали се светом Петру вреца и више половину проспе."
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 8:03 am
Права се мука не да сакрити

Био један сиромах цовек, па се прибије у некаква богата цовека да служи без погодбе. Тако је служио годину дана, а кад се наврши година, он доде господару своме и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар извади један новциц па му реце: "На, то ти је служба." Слуга узме онај новциц, и захвали господару, па онда отиде на један поток где је вода била врло брза. Кад доде на поток реце сам у себи: "Боже милостиви! шта је то да сам заслужио само један новциц за целу годину дана? Али Бог зна јесам ли и толико заслужио. Ево цу сад да огледам: бацицу овај новциц у воду, па ако не потоне, онда сам га заслужио, ако ли потоне, нисам га заслужио." Па се онда прекрсти говореци: "Боже милостиви! ако сам заслужио овај новциц, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." То рекавши баци новциц у поток, а новциц одмах потоне на дно. Онда се он сагне те извади новциц из воде, па га однесе господару натраг говореци: "Господару! ево ти новциц натраг, ја га још нисам заслужио, него цу те служити још једну годину дана." И тако стане на ново служити, и кад се опет наврши година дана, он доде господару и заиште, да му плати што мисли да је заслужио. Господар опет извади новциц па му реце: "На, то ти је служба." Он узме новциц и захвали господару, па опет отиде на онај поток, прекрсти се и баци новциц у поток говореци:

"Боже, милостиви! ако сам га право заслужио, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." Како га баци у воду, а новциц одмах падне на дно, а он се сагне, те га извади па опет однесе господару говореци: "Ево ти, господару, новциц натраг, још га нисам заслужио, него цу још једну годину да те служим." Тако опет поцне служити, па кад изиде и треца година, он отиде господару и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар му опет да новциц, а он га узме и захвали, па отиде опет на поток да види јели га сад заслужио. Кад доде на поток, прекрсти се па баци новциц у воду говореци: "Боже милостиви! ако сам заслужио овај новциц, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно." Кад новциц падне у воду, поцне пливати поврх воде. Онда он весео узме из воде новциц, и метне га у џеп, па отиде у шуму и нацини малу колебину, и онде стане живети. После некога времена цује он да се стари његов господар спрема на галији преко мора цак у друго царство, па отиде са својим новцицем к њему, и стане га молити да би му купио што у другоме царству за његов новциц. Господар се обеца и узме његов новциц, па поде на пут. Путујуци тако наде крај мора некаку децу која су била изнела мацка да га убију и у море баце. Кад он то види, притрци к њима, па их запита: "Шта је то децо?" А они му одговоре: "Цини штету, па хоцемо да га убијемо." Онда он извади онај новциц својега негдашњега слуге, па им пружи да му даду мацка. Деца то једва доцекају, па узму новциц а трговцу даду мацка. Он однесе мацка на галију па поде даље путовати; и тако путујуци један пут дуне јаки ветар те однесе галију Бог зна куда, да за три месеца није могла изаци на свој прави пут. Кад ветар стане, господар од галије није знао где је, и пошавши још мало даље, доде под један град. Кад се цује у граду да је дошла галија из непознате земље, навале многи да је гледају, и један од оних људи који је био врло богат, позове господара од галије на вецеру. Кад тамо, али господар од галије има шта и видети: мишеви и пацови трце на све стране и слуге с батинама стоје те бране да не натрце на сто. Онда он реце домацину: "За Бога, брате, шта је то?" А домацин му одговори: "Тако је, брате, увек код нас, да не можемо од тога звериња на миру ни руцати ни вецерати. Још кад спавамо сваки имамо свој сандук, па се у сандук затворимо, да нам не би уши поизодгризало." Онда се господар од галије сети свога за новциц купљенога мацка, па реце домацину: "Ја имам у галији зверку која би то све затрла за два три дана." Домацин на то одговори: "Брате, ако имаш таку зверку, дај је овамо, ја цу ти напунити галију самога сребра и злата, само ако је истина што кажеш." После вецере отиде господар од галије те донесе свога мацка, и реце домацину да лежу без сандука, али они опет не смедну ни по што, него он сам остане тако да спава. Онда он пусти мацка, а мацак кад опази толике мише и пацове поцне их хватати и давити па све на гомилу свлацити, а и миши и пацови познавши ко је ту, стану бежати куд који. Кад у јутру дан осване, и они поустају, али насред собе велика гомила мртвих мишева и пацова, а по соби слабо је који још трцао, него су извиривали из јама. А после три дана није се могао ни један ни видети. Онда домацин за мацка напуни путнику галију пуну сребра и злата. По том наш путник поде с галијом куци. Кад доде куци својој, доде му стари слуга његов да га пита шта му је донео за онај новциц. Господар му изнесе један мермер камен, лепо отесан на цетири угла, па му да: "На, то сам ти купио за новциц." Слуга се томе врло обрадује, па узме камен и однесе у своју колебу те нацини од њега сто. Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати куци, а то се онај камен претворио у злато те сија као сунце, сва се колеба од њега светли. Кад он то види, уплаши се па отрци своме господару и каже му: "Господару, шта си оно ти мени дао? Оно није моје, ходи да видиш." Господар доде, и кад види какво је Бог цудо уцинио, онда му реце: "Није фајде, мој синко! коме Бог томе и сви свети; ходи овамо ево твога блага." Па му да све што је год донео на галији, и да му кцер своју те се ожени њоме.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 8:04 am
Све, све, али занат

Пође некакав цар са својом женом и са кћери да се шета по мору на лађи. Кад мало одмакну од бријега, онда дуне вјетар, па га баци чак у некакву земљу, ђе се о његову царству ништа и не чује (као ни он о овоме што до сад ништа није чуо ни знао). Кад изиђу на суво, он није смијо ни казати да је цар, а новаца нијесу имали са собом ништа, а не знајући никака заната, нијесу се могли друкчије ранити, него се он најми, да чува сеоска говеда. Пошто ту преживе тако неколике године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лијепа и већ дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци, да се другом никаком ђевојком не ће оженити, до кћери говедара из тога и из тога села! Отац и мати, и други дворани стану га одвраћати, да се прође те срамоте; како би он, царски син, узео говедарску кћер, код толики други царски и краљевски кћери итд. Али све залуду! он каже: "Ја њу, ја ни једну? Кад већ виде, да друкчије не може бити, онда цар пошље једнога свог везира, да јави говедару, да ће цар да му узме кћер за сина. Кад везир отиде и јави то говедару, а говедар га запита: "Какав занат зна царев син?" Везир се упропасти: "Бог с тобом, човече! Како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину? Занате људи уче да се ране њима, а царев син има земљу и градове " Говедар каже опет: "Е! ако не зна никаква заната, ја му не дам моје кћери." Везир се врати, те каже цару, шта говори говедар. Сад постане чудо још веће. Они су мислили, да ће то за говедара бити највећа милост и чест, што му царски син узима кћер; а он пита какав занат зна царев син! Цар пошље другога везира; али говедар каже једно те једно: "Док царев син (вели) не научи какав гођ занат, и не донесе ми своју рукотворину, дотле нема ништа од пријатељства!" Кад се и овај везир врати, те каже, да говедар неда ђевојке, док царев син не научи занат какав гођ (само нек је занат); онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат најлакше научити Одајући од дућана до дућана, и гледајући како различни мајстори раде, дође на дућан, ђе се плету рогожине, и то му се учини најлакши занат; па га почне учити, и научи за неколико дана; па онда оплете сам једну рогожину, те је однесу говедару, и кажу му, да је царев син научио занат, и да је то његова рукотворина. Говедар узме рогожину у руке, те је загледа са свију страна, па онда запита: "Колико то вриједи?" А они му кажу: "Четири паре.'" – "Е! (вели) добро! четири паре данас, четири сјутра, то је осам, а четири преко сјутра, то је дванаест итд. Да сам ја тај занат знао, не би данас чувао сеоски говеда." Па им онда каже, ко је он, и како је ту дошао; а ови се онда обрадују још већма (што узимају ђевојку од цара, а не од говедара), и с највећим весељем вјенчају момка и ђевојку и проведу свадбу; па онда даду овоме цару лађе и војску, те отиде преко мора и нађе своју земљу.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 8:12 am
Стојша и Младен
Био један цар па имао три кцери, и једнако их држао у потаји да нису никад на поље излазиле. Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло. Али тек што се ухвате у коло, дуне некакав вихар и све три однесе. Цар се препадне кад види да их нестаде, па брже пошље слуге на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде нису могле наци, цар се разболи и од жалости умре. Иза цара остане царица трудна, и кад доде време да се бреме има, она роди мушко цедо, и надене му име Стојша. Кад Стојша мало поодрасте, он настане јунак да је мало онаких било. Кад му буде осамнаест; година, запита матер своју: "За Бога, мајко, како ти ниси више деце родила до само мене?" А она уздахне и заплаце се, али му не смедне казати да је имала три кцери па да их је нестало, бојеци се да не би Стојша тумарио у свет да их тражи; и тако да не би и њега изгубила. Али он кад види мајку где плаце, навали још вецма и стане је заклињати да му каже што је. Онда му мата приповеди све по реду како је имала три кцери као три руже, и како их је нестало, и како су их тражили узалуд на све стране. Стојша кад саслуша матер своју, реце јој: "Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим." Мати кад то цује, удари се рукама у прси: "Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!" па га стане одврацати и молити да не иде, казујуци му како је то било давно и Бог зна јесу ли вец и живе. Али се он није дао одвратити, него јој реце: "Кажи ми, кад је мој отац био цар, где му је оружје што је пасао, где ли му је коњ што га је јахао." Онда мати видеци да се Стојша оканити не це, реце му да му је отац кад је видео толику жалост, пустио коња у ергелу а оружје на таван бацио. Стојша одмах наде на тавану оружје све прашно и зардало, али га он лепо оцисти и уреди те сине као ново ковано; па онда отиде у ергелу и наде оцина коња, па га доведе куци и уведе у подруме и стане га хранити и тимарити, те за месец дана оправи се коњ као кака тица, а и онако је био крилат и змајевит. Кад се Стојша вец спреми да иде, реце матери: "Имаш ли, мајко, какав знак од мојих сестара да понесем: ако да Бог те их надем, да би ми веровале да сам им брат?" Мати му плацуци одговори: "Има, храно моја, три мараме што су оне својим рукама везле," па му изнесе мараме и да. Онда он пољуби мајку у руку, па уседне на коња и отиде у свет да тражи своје сестре. Идуци тако по свету дуго времена, доде један пут под један велики град. Пред оним градом била је једна цесма с које је сав град носио воду. Стојша кад доде на ону цесму, напије се воде па легне мало у хлад да се одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. У томе доде једна госпа по воду и опази Стојшу крај цесме у хладу. Како опази њега и мараму, а она уздахне, по том тоцеци воду једнако је уњ гледала, и пошто натоци воду никако није могла да се оданде отргне него је све уњ гледала. Стојша то опази па је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела цовека или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Онда Стојша устане па је запита откуда је и кога је рода, а она му каже да је царска кци из тога и из тога града и да су биле њих три сестре па их вихар однео све три. Кад то цује Стојша одмах јој се покаже: "Ја сам твој брат. Можеш ли се сетити да је мати била трудна кад је вас вихор однео?" А она се одмах сети и бризне плакати па њему око врата: "Слатки брате! ми смо све три у змајевским рукама. Има њих три брата змаја, они су нас однели па нас држе сваки у своме двору." Онда се узму за руке, па у змајев двор; у двору сестра брата лепо доцека и угости, а кад буде пред ноц, она му реце: "Брате, сад це доци љутит змај огњевити, све ватра из њега сила, рада бих те заклонити да те она сила не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк." Онда га сестра одведе у другу собу, кад тамо, али во пецен, пецка хлеба и аков вина," ето то му је оброк" реце сестра, а Стојша кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скоци на ноге и реце: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вецера, реце му сестра: "Сад це змај бацити буздован пред куцу да се зна да иде куци." Тек што она то реце, а буздован зауји више куце, а Стојша брже истрци пред куцу па му не дадне ни на земљу пасти него га доцека у руке па га завитла преко змаја цак на други хатар. Кад змај то види, зацуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" па се врати натраг и узме буздован па с њим куци. Кад доде пред двор, изиде царева кци предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у двору?" А она му одговори: "Мој брат". Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она му одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито реце: "Бре није он дошао да те види, него да те води." Цујуци Стојша из двора овај разговор изиде и он пред змаја, а змај како га види стисне се на њега, а Стојша га доцека те се ухвате у коштац па се понеси. Један пут Стојша обори змаја и припуши га, па му реце: "Шта цеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти мени под коленима као ја теби, ја бих знао шта бих." А Стојша му реце: "Ја теби не цу ништа," па га пусти. Онда га змај узме за руку, па га уведе у двор и уцини весеље за недељу дана. Кад проде недеља дана, запита Стојша змаја за друга два зета, змаја огњевита, и змај га упути куда це ици док не наде град, где су двори другога змаја, а онде реце му да це цути за трецега. После тога оправи се Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па поде к другоме змају. Тако путујуци доде под један град, и пред градом наде једну цесму, с које је сав град воду носио.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 8:12 am
Стојша се онде напије воде па легне мало у хлад да се одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. Мало време постоји, ал ето ти једне госпе по воду; како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том тоцеци воду једнако је уњ гледала, и пошто натоци воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази па је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела цовека или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Онда Стојша скоци на ноге па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је био и у друге сестре. А она кад види брата, бризне плакати, па њему око врата. После се узму за руке па у змајев двор; у двору сестра брата лепо доцека и угости, а кад буде пред ноц, она му реце: "Брате, сад це доци љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити да те оном силом не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк?" Она га онда одведе у другу собу, кад тамо, а то два вола пецена, две пецке хлеба и два акова вина, "ето то му је оброк" реце сестра Стојши, а он кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скоци на ноге и реце: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вецера, реце му сестра: "Сад це пасти буздован пред куцу цак из другога хатара, да се зна да иде змај." Тек што она то реце, а буздован зауји више куце, а Стојша брже истрци пред куцу па му не дадне ни на земљу пасти, него га доцека у руке па завитла њим цак на треци хатар. Змај кад то види, зацуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" па се врати натраг и узме буздован па с њим куци. Кад доде пред куцу, изиде царева кци предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у куци?" А она му одговори: "Мој брат." Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито реце: "Није он дошао да те види, него да те води. "Цујуци Стојша из двора овај разговор, изиде и он пред змаја, а змај како га види, стисне се на њега, а Стојша га доцека па се ухвате у коштац те се понеси. Најпосле Стојша обори змаја и припуши га, па му реце: "Шта цеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти мени под коленима као што сам ја теби, ја бих знао шта бих радио " А Стојша му реце: "Ја теби не цу ништа", па га пусти, а змај га онда узме за руку па с њим у двор, те се стану веселити за недељу дана. Кад проде недеља дана, запита Стојша змаја и за трецега зета, и змај га упути куд це ици док не наде град где су двори и трецега зета. После тога оправи се Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па поде да тражи трецега змаја. Идуци тако дуго времена, доде опет под један град и пред градом наде једну цесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па легне у хлад да се мало одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. Мало времена за тим проде, ал ето ти једне госпе по воду. Како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том тоцеци воду једнако је уњ гледала, и пошто натоци воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази пак је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела цовека, или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Стојша кад то цује, скоци на ноге, па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је вец био у других сестара. Она кад види брата, бризне плакати па њему око врата. После се узму за руке па у двор. У двору сестра брата лепо доцека и угости, а кад буде пред ноц, онда му реце: "Брате, сад це доци љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити, да те оном силом не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк." Она га онда одведе у другу собу; кад тамо, а то три вола пецена, три пецке хлеба и три акова вина, "ето то му је оброк" реце сестра Стојши, а он кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скоци на ноге и реце: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вецера, реце му сестра: "Сад це пасти буздован пред куцу цак из трецега хатара, то је знак да иде змај." Тек што она то реце, а буздован зауји више куце, а Стојша брже истрци пред куцу па му не дадне ни на земљу пасти, него га доцека у руке па завитла њим цак на цетврти хатар. Кад змај то види, зацуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" Па се врати натраг и узме буздован па с њим куци. Кад доде пред двор, изиде царева кци предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у двору?" А она му одговори: "Мој брат." Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она му одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито реце: "Није он дошао да те види, него да те води." Цујуци Стојша из двора овај разговор, изиде и он пред змаја, а змај како га опази, стисне се на њега, а Стојша га доцека те се ухвате у коштац па се понеси. Један пут Стојша обори змаја и припуши на земљу, па му реце: "Шта цеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти под мојим коленима као ја што сам под твојим, ја бих знао шта бих радио." Онда му Стојша реце: "Ја теби не цу ништа," па га пусти. Онда га змај узме за руку па га уведе у двор и стану се веселити за недељу дана. Један пут изиду у шетњу, и шегајуци се опази Стојша у авлији једну велику јазбину – отишла под земљу, па онда реце: "А шта је то, зете? Како можеш у своме двору трпети толику пропаст? За што то не зарониш?" Змај му одговори: "Е мој шура, не могу ти од срамоте ни казати шта је то. Има овамо један змајевски цар, па с нама цесто има рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву нас тројицу надбије, и што утеце у ову јазбину оно остане." Онда му реце Стојша: "Хајде зете, да ударимо нањ, док сам и ја овде да вам помогнем, еда бисмо га како сатрли." А змај одговори: "Ја не смем ни по што пре рока." Кад Стојша види да они не смеју да ударе, онда се он сам дигне да тражи цара змајевскога. Пошто једва један пут напита, доде пред дворе и опази наврх двора зеца где стоји. Онда запита дворане шта онај зец наврх двора ради. А дворани му одговоре: "Да се ко наде да скине онога зеца, зец би се сам заклао, сам одерао, сам исекао, сам приставио, па се сам скувао; али то не сме нико уцинити за своју главу." Стојша кад то цује, он узлети на коњу па скине зеца, а зец се сам одмах закоље, сам се одере, сам исеце и сам се пристави к ватри. Онда Стојша изиде на змајев цардак па легне у хлад, а дворани кад виде шта уцини, стану му говорити да бежи: "Бежи, јунаце, куд те двоје оци воде, док није дошао змај, јер цеш зло проци ако те затеце." А Стојша им одговори: "Шта ја марим за вашега змаја, нека доде нек се наједе зеца." Кад мало цас, ето ти змаја; како доде одмах опази да зеца нема па повице на дворане: "Ко је то урадио?" А они му кажу: "Дошао један делија те скинуо зеца, и ено га горе на цардаку." Онда им змај реце: "Идите и кажите му нек ми иде из двора, јер ако му додем, не це му ни кост с кошцу остати." Дворани изиду на цардак к Стојши па му кажу шта вели змај, а Стојша се осеце на њих: "Идите кажите змају, ако му је жао зеца, нека ми изиде на мејдан." Кад они то кажу змају, а змај цикне, све ватра сипа из њега, па полети с на цардак, а Стојша га доцека, па се понеси: нити се Стојша даје оборити, нити може змаја да обори; најпосле реце Стојша змају: "Како ти је име?" А змај му одговори: "Моје је име Младен." Онда му Стојша рекне: "И ја сам најмлади у оца и мајке;" па се онда пусте и збрате, и тврду веру даду један другоме да це братински живети. После некога времена реце Стојша змају: "Шта цекаш оне змајеве што беже у ону јазбину? Хајде ти да ми ударимо на њих и прије рока." Змајевски цар пристане, и тако поду њих двојица, да ударе на змајеве. Кад она три брата змаја цују да се Стојша удружио и збратио са змајевским царем, и да сад обадвојица иду на њих, они се уплаше па скупе силну војску, те изиду с војском преда њих, а ови ударе на целу војску, и све разбију и растерају, само она три змаја утеку у ону јазбину. Онда ова двојица брже вуци сламу, па гурај у ону јазбину, па онда запале, и тако сва три змаја онде пропадну. После тога Стојша оправи све три сестре, и крене све благо иза сва три змаја, а змају побратиму остави њихове дворе и сву њихову државу, па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно доду к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Sedam vlašića

taj Pon Maj 11, 2009 5:36 am
Седам влашића

(српска бајка)

У једном вилаету бејаху две велике царевине:у једној је царево цар Петар, у другој цар Татарин.
Цар Петар имађаше врло лепу кћер, тако лепу, да јој не бејаше равне на целом свету.
Цар Татарин поручи цару Петру по гласнику да му да своју кћер за жену; ако је не усхте дати, он ће доћи са свом својом војском, те ће му царевину потлачити и попалити, кћер му отети и њега заробити.
Кад цар Петар чује поруку цара Татарина, одговори гласнику:
Иди и кажи твом цару да је моја кћи умрла, нека тражи другу царицу и нека се битке и ратовања окани.
Чим гласних оде, цар Петар назида врло јаку кулу у ко-јој се могу две душе затворити с храном и пићем, колико им је доста за три године. Кад све буде готово, он се са својом кћерју затвори у кулу и зазида је. Царевину је предао свом верном слузи, да влада и царује за три године, а кад прођу три године, онда да развале кулу и да га с кћерком пусте из ње.
Још је и то наредио: да се сваком ко год дође да тражи цара Петра каже да цар Петар није у својој царевини, него да је отишао цару Сунцу да се с њим разговори и да га пита: зашто зими нису дани тако дуги као лети, и зашто су хлад-ни, те људи у његовој царевини не могу једанко да раде, него дангубе.
Наскоро потом дође цар Татарин да тражи цара Петра и његову кћер. .Сви му кажу да је кћи царева умрла и цар отишао до Сунца да га то и то пита. Цар Татарин уђе у двор и кад види да нигде никога нема и да је свугде гробна тишина, врати се у своју царевину.
Кад прођу три године, отворе кулу; цар Петар изиђе, а кћери му нигде не бијаше. Ни сам цар Петар није знао како је нестала.
У онај дан кад цар Петар из куле изађе, беше један кривац на белом хлебу. Свет је гомилама ишао да види осуђеника у затвору. Роб на беломе хлебу проговори сакупљеном свету:
— Да зна цар Петар, као што не зна, те да ме пусти из затвора, а живот ми поклони, ја бих му нашао кћер и у двор довео.
Пронесе се та робова хвала и дође до самога цара. До-зове цар осуђениха преда се, те га запита :
— Би ли ти доиста могао моју кћер наћи и довести, да ти се кривица опрости и живот поклони?
Роб му одговори:
— Бих доиста, само да ми се овога тешког гвожђа опростити.
Цар Петар заповеди да скину с њега гвожђе, да му трошка на пут и оправи га у свет да му тражи кћер.
Дуго је осуђеник по свету ходио и распитивао за цареву кћер, али му нигде нико не знађаше што за њу казати. Пр-шао је девет светова и кад дође на крај деветога света, нађе једну кућу и кад у њу уђе, виде једну бабу.
— Помози бог, мајко, рече јој роб, приступи јој и пољу-би је у руку.
— Бог ти помогао, синко. Које добро?
— Тражим кћер цара Петра, одговори роб, па јој онда све по реду каже, како је нестала из куле, а да јој ни отац, који је с њом заједно био у кули, није осетио; како је он био на белом хлебу, како је обећао цару да ће поћи да му кћер тражи, ако га пусти, како је ето већ девет царевина прошао, а о пдревој кћери ни трага ни гласа.
:Баба му рече:
— Срећа твоја, те ме при првом поздраву назва мајком и к руци ми приступи; тим си ми постао син. Ја имам пет синова змајеза. Кад кога код мене у кући нађу, одмах га растргају. Али тебе ја нећу дати,
Онда змајевска мајка посади осуђеника до себе па му рече:
— Први ми је син тако вешт у крадењу, да ће из живе овце живо јагње украсти и однети, а да овца не осети. Други ми син зна тако вешто траг наћи, да ће га пронаћи, ма био од девет година. Трећи ми је син таки зидар, да ће за тил часа, док длан о длан удариш, велику кулу сазидати. Четврти тако гађа стрелом да ће звезду на небу устрелити. А пети се у хватању тако извештио да може гром у руке ухватити. И ако ти они цареву кћер не нађу и не добаве, доиста је нико други неће на целом свету. —
Тек што ово змајевска мајка изговори, зачу се споља хука; долазе пет змајева, пет синова бабиних. Баба брже боље сакрије роба под корито за врата, ако јој синови срдити дођу, да га у првом срцу не раскину. Синови хрупише у собу и рекоше:
— Добар вечер, мајко.
Мајка им одговори:
— Бог ми вас помогао, децо моја. Добро ми дошли. Јес-те ли ми се добро прошли?
Један син одговори:
— Јесмо, мајко.
На то ће најмлађи:
— Овде има крштена душа. Казуј, мајко, где је.
— Погодио си, има. Ту је ваш побратим. Он мене помајчи, а ја њега посиних, јер кад уђе у собу, назва ме мајком и приступи ми руци.
— Па шта тражи тај побратим овде?'запита змај.
— Тражи цареву кћер, одговори мати, па им онда све-приповеди како је нестала и зашто ју он тражи, и напослетку рече: „Сутра идите, децо, у свет те потражите цареву кћер. А сад ми се закуните да побратиму нећете ништа учинити*?
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Pon Maj 11, 2009 5:47 am
Кад се синови змајеви закуну, устане баба радосно, диг-не корито и изведе свог посинка, те се са змајевима, као с браћом, поздрави и изљуби.Док се с њима изљубио, проли се из њега три оке крви.
Затим вечерају па легну спавати, да се одморе. Мати змајевска и њени синови, уморни, добро спаваху, али се јад-ни роб од болова целу ноћ преметаше.
Сутрадан у зору устану змајеви, узму побратима са -со-бом, па се упуте к царевини цара Петра. Онај од њих што је имао добар нос одмах намирише траг куда беше царева кћи из куле однесена. Тако дознају, да је царева кћи код змаја седмоглавог, који ју је, кад је Цар Петар у кули спавао, тако вешто однео, да он није ни осетио.
Кад тако сазнају где је царева кћи, онда онај што је био вешт у крадењу оде у двор змаја седмоглавног,, и затече га где на крилу цареве кћери спава. Змај узме девојку на руке, па полети с њом из двора тако полако, да змај седмоглави и не осети. Кад се овај пробуди, досети се ко му је девојку од-нео, па пошто је брже могао полети за њом у потеру.
Брат змајев што беше вешт зидар опази како му брата гони змај седмоглави, те брже боље сазида кулу, те се сви у њу затворе. Седмоглави змај долети под кулу, размете љути-то главе, три вргне с десна на лево, а три с лева на десно, седму пак, средњу, дигне горе и поче живу ватру сипати. Помрче сунце и ухвати тама, рекао би, поноћ је. У том мраку сатре главама кулу у млево, узме девојку под крила и дигне се у облаке.
Али онај од браће змајева што беше добар стрелац ода-пе стрелу и погоди седмоглавог змаја баш у срце, те испусти девојку испод крила. Девојка стане падати к земљи, а за њом и змај седмоглави.
Онда онај брат што беше вешт у хватању притрчи и прихвати девојку на руке тако лако, да јој не би ништа, а сед-моглавог змаја дочекаше друга браћа и покидаше му свих седам глава пре него што је пао на земљу.
Тако пет змајева избавише цареву кћер. Сви се обрадо-ваше што добише тако лепу девојку, али се стану препирати чија ће сад она бити.
Човек се умеша у њихову препирку и рекне:
— Браћо, девојка је моја. Ви знате да је морам однети њену оцу, да ми се живот опрости. Да је ја нисам тражио, ви је не бисте били нашли, јер за њу нисте знали.
Први змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је ја нисам нашао, ви је не бисте имали, па би је бадава тражио.
Други змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је ја нисам украо, ви је не бис-те имали, па би је ти бадава тражио, атибадава нашао.
Трећи змај рече:
— Моја је девојка. Јер да ја нисам брзо кулу сазидао, и тебе с девојком склонио, седмоглави змај би те био стигао и девоју отео, и онда би је ти бадава тражио, ти нашао, а ти ук-рао.
Четврти змај рече:
— Моја је девојка, Јер да ја нисам змаја устрелио, он би њу ситет био однио, и онда си је ти бадава тражио, ти нашао, ти украо, а ти у кулу склонио.
Пети змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је нисам у падању на земљу прихватио, на би се била на комаде раздробила, па је ипак не бисте имали, ти си је онда бадава нашао, ти украо, ти у кулу склонио, а ти змаја устрелио.
Тако су се они препирали око девојке чија ће бити, па наиђу на ветрову мајку, кажу јој о чему се препиру и замоле да она пресуди чија је девојка.
Ветрова мати, кад их преслуша, запита:
— А јесте ли ви били код Месечеве матере да вам пресу-ди?
А они одговоре да нису код ње били. Ветрова мати им рекне:
— А ви идите Месечевој мајци, она ће вам то правије знати казати, јер има сина који је више света прошао.
Оду браћа с девојком месечевој мајци. Не назову јој ни помоз бог, него још с врата повичу:
— Послала нас је Ветрова мати да нам ти кажеш чија је девојка, па јој онда све испричају како је било, и зашто је ко-ји шите.
Месечева мати их запита.
— Јесте ли били код Сунчеве мајке?
Кад они одговоре да нису, рече им Месечева мати:
— Идите ви, децо, Сунчевој матери, она ће вам најпра-вилније пресудити, јер јој син највише света прође.
Крену се сунчевој матери. Не назову јој ни помози бог, него јој још с врата проговоре:
— Послала нас је месечева мати да нам ти кажеш чија је девојка — па и њој реку све како је било и због чега се препиру.
Сунчева мати их запита.
— Имате ли ви, децо, своју мајку? А кад они одговорише да имају, Сунчева мати их отправи кући речима:
— Идите ви, децо, својој мајци. Свака мати својој деци најправије суди. И вама ће она најбоље знати казати чија је девојка.
Тако они оду кући, те-пред матер и кажу јој све где су били, шта је који учинио, код кога су све били, да им пресу-ди, па најзад и то како их је Сунчева мати к њој послала, да она каже чија је девојkа..
Мати им рече:
— Чујте, децо, да вам мати каже. Ви сте моји синови, а она нека ми буде кћи. Ви сте браћа, а она нека вам буде сестра.
И браћа се том пресудом задовољише.
Свих шесторо браће и седма сестра стоје на небу и то су седам Влашића. Сваке године иду Ветровој, Месечевој и Сунчевој мајци да им се захвале на савету.
Тај пут траје од Ђурђева до Видова дана и за то време се Влашићи не виде на небу.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Mala vila

taj Pon Maj 11, 2009 6:06 am
MALA VILA

Bili jednom kralj i kraljica, pa imali jedinca sina.
Kad je sin već narastao proslaviše njegovo šišano kumstvo.i na čast pozvaše najviđenije ljude iz svega kraljevstva. Bijeli dvori zasjaše od zlata, srebra i dra¬gog kamenja i od hiljadu svijeća, Kad uveče u bašti po¬vedoše kolo, uhvatiše se djevojke sve jedna ljepša od druge, a sve gledahu u kraljevića milo i drago, da ga pojedu očima..
U ponoć se raziđoše gosti, a kraljević ode u gaj od starih lipa, jer je bila mjesečina kao dan, a njemu se nije spavalo. Čarobno bješe pogledati na tamne sjenke debeloga drveća, kroz granje se uvlačila mjesečina i pa¬dala po zemlji u čudnim šarama. Lipe su mirisale kao tamjan iz crkve. Kraljević je polagano šetao zamišljen po mekanoj travici. Kad je izišao na proplanak, najed¬nom ugleda pred sobomi, usred mjesečine, na travi, malu vilu odjevenu u krasne haljine od finog ćerećeta zlatom vezena, Kosa joj je bila duga i spuštena niz pleći, a na glavi joj blistaše se zlatna kruna ukrašena dragim kamenjem. Ali je bila posve, posve mala. Kao lučica!
Kraljević u čudu zastane i zagleda se u nju, a ona pro¬govori glasom, kao da srebrno zvonce zvoni: »Moj lijepi kraljeviću, i ja sam bila pozvana na tvoje kumovanje, ali nijesam smjela doći u kolo, jer sam tako malena, nego ti se ovdje klanjam na ovoj sjajnoj mjesečini, koja je meni sunčev sjaj«.
Kraljeviću se mala vila veoma svide. Nije se nimalo poplašio od ove .noćne pojave, nego joj pristupi i uze za ručicu. Ali mu se ona ote i nestade je. Ostade mu u ruci samo njena rukavica, tako mala da je jedva navukao na svoj najmanji prst. S nekom tugom se vrati u dvore i nikom ne reče ni riječi, s kim je bio.
Ali drugu noć opet dođe u baštu. Hođio je po bijeloj mjesečini i tražio malu vilu. Ali nje nigdje ne bješe. Od žalosti izvadi iz njedara malu rukavicu i poljubi je. U taj mah stvori se vila pred njim. Kraljević se tako obra¬dovao, da se ne može iskazati kako. Sve mui je igralo srce u grudima od miline. Dugo su šetali po mjesečini i čavrljali. Kraljević se začudi, kad opazi da mala vila sve jednako raste, dok s njime govori. Kad su se rastali, bila je dvaput veća nego sinoć. Kad joj je vratio ruka¬vicu, nije je mogla više navući. »Uzmi je pa je čuvaj kao a manet«, reče mala i nestade je. »Nosiću je na srcu«, reče kraljević.
'Svaku noć su se odsad sastajali njih dvoje u bašti. Dok je sunce sjalo-, kraljević je muku mučio. Cio dan je bio tužan, jedva je čekao da izađe mjesec i sarmo je na nju mislio i pitao se: »Hoće li noćas doći?« Kraljević je sve većma ljubio malu vilu, a ona je svaku noć rasla i bila sve veća i veća. Kad je prošlo devet noći, bješe pun mjesec, a vila je narasla velika kao kraljević. Veselo ga dočeka i slatkim glasom proguka: »Dokle god bude mjesečina, ja ću ti dolaziti!« —
»A ne, moja draga! Ja ne mogu živjeti bez tebe. Ti moraš biti sasvijem moja. Ja ću te učiniti kraljicomi«. — »Dragi moj«, reče vila, »hoću biti tvoja, ali samo tako, ako ćeš me uvijek i samo mene voljeti«. — »Uvijek, uvijek«, vikao je kraljević , bez promišljanja, »i samo tebe, a druge nikad ni pogle¬dat neću«. — »Dobro! Ali pamti što velju: samo- dokle budeš držao riječ, biću tvoja«.
Poslije tri dana učiniše svadbu dvoje mladih. Ljepoti vilinoj se divio sav svijet. Srećno su živjeli .sedam godi¬na, i onda umrije stari kralj. Na ukop mu dođoše mnogi podanici. Kraj mrtvačkog lijesa čuvale su mrtvaca naj¬ljepše gospođe iz čitave zemlje. Bila je tuđe i jedna le-pojka crvene kose i crna oka. Ta se nije bogu molila, niti je mrtvog kralja gledala, nego je samo očima pratila mladog kraljevića. Vidio je i on, da ga lijepa gospođa gleda, i bilo miu drago. Kad je veliki sprovod krenuo na groblje, pogledao je kraljević tri puta u zanimljivu dje¬vojku vodeći za ruiku svoju ženu.
Najednom mu se žena potepe na svoju suknju i malo što ne pade. »Ju! gle suknja mi je preduga!« uzviknu kraljevička. Kraljević nije ni opazio da se ona smanjila. Kad su ukopali staroga kralja, pođe ona ljepotica crvene kose namah uz kralje¬vića putem kući, a on je ispovd oka sve u nju gledao. Tako i nije vidio, da mu je žena sve manja. Kad stigoše kući pod stare lipe — nestade je posve'.
Sada kraljević uzme za ženu gospođu crvene kose, a crnih očiju.. Ali s njom nije ni tri dana srećno živio. Tra¬žila je, da joj kupi posteljlu od samog a lem a, željela je sad ovo, sad ono, a sve same stvari, kakih i nema na svijetu. Kad on nije mogao> da joj ispuni želju, ona je plakala, svađala se s njim, ružila ga. Kad mui bješe već dozlogrdilo, on je otjera. Sad tek vidje, šta je učinio. Uzdisao je i jadikovao za malom vilom. Opet pođe svaku mjesečnu noć pod stare lipe, da dozove svoju lijepu i dobru vilu. Zvao je i zvao, čekao i čekao, već postao i starac čekajući. Ali se ona nikada nije više vratila.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sub Jun 27, 2009 3:10 am
ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА

Живео једном у некој пећини сиромах човек који сем једне кћери нигде ништа није имао. А кћер његова беше веома мудра,
па је свуда ишла у прошњу и оца свога учила како ће просити и паметно говорити.
И тако, једном, оде сиромах цару да му нешто удели, а цар га запита одакле је и ко га је научио мудром говору. А када сиромах рече како га је кћер поучила, цар упита:
- А од кога је кћер твоја научила?
- Беда и невоља беху њени учитељи,- одговори сиромах. Тада му цар даде тридесет јаја и рече: - Понеси ово својој кћери и реци јој да ми из тих јаја излеже пилиће па ћу је добро наградити. Али ако она не успе, тебе ћу на муке ставити. Сиромах оде у пећину плачући па исприча кћери шта се збило.Она одмах познаде да су јаја кувана,али рече оцу: Само ти пођи на починак, а ја ћу се о свему побринути. Отац послуша, а кћер дохвати котао, налије га водом и бобом па стави на ватру да се кува. Ујутру она зовну оца и рече му да узме рало и волове и оре крај пута којим ће цар проћи. А када угледаш цара, - настави она, - ти почни да сејеш боб и вичи: „Хај, волови, да роди кувани боб!" Онда ће цар запитати како може да роди кувани боб, а ти одговори: „Као што се из куваних јаја могу излећи пилићи!" Сиромах послуша кћер, па оде крај царског пута и стане орати. Кад наиђе цар, а орач повика: Хај, волови, да роди кувани боб!
Цар се зачуди овим речима, па стаде и запита: Како кувани боб може да роди? А сиромах одговори:
Часни царе, баш као и што се пилићи могу излећи из куваних јаја.
Досети се цар да га је то кћер научила па му нареди да приђе ближе. Онда узе повесмо лана и пружи га сиромаху говорећи: Узми ово и направи сву ужад и једра што су потребна за један брод. Ако тако не учиниш, изгубићеш главу! Уплашени сиромах узе повесмо, па оде кући плачући. Кад кћер виде шта се збило, рече оцу да спокојно спава, а она обећа да ће учинити све што буде требало. Сутрадан девојка узе комадић дрвета па пробуди оца и рече му: Узми ово дрво и однеси га цару, нека ми од њега направи преслицу, вретено, разбој и све остало што треба, а ја ћу тада њему направити ужад и једра. Отац послуша, оде у двор и понови цару речи своје кћери. Чувши то, цар се зачуди и стане мислити, шта да учини, па дохвати накекву чашицу и рече:
Узми ову чашицу, однеси својој кћери и наре-ди јој да ми њоме исцрпи море тако да остане само поље! Послуша сиромах и плачући однесе девојци чашицу. Онда јој рече шта је цар поручио а девојка га остави мирно да преспава. Сутрадан кћер пружи оцу мало кучине и рече: Однеси ово цару и реци му нека кучином затисне све изворе и језера, а ја ћу онда чашицом море исцрпсти. Оде уплашени отац и рече цару све по реду. Цар увиде да је девојка од њега мудрија па заповеди сиромаху да је доведе. А кад се овај са кћери врати, обоје се поклонише светлој круни.
Цар загледа девојку, па упита: Хајде, реци ми, шта се може најдаље чути? Девојка одговори: Светли царе, најдаље се чују гром и лаж. Онда се цар ухвати за браду, окрену се господи са двора и запита их: Погодите колико вреди моја брада?
Неки рекоше да вреди оволико, а други онопико. Онда девојка каза да нико није погодио, па сама рече:
- Царева брада вреди колико три летње кише. Цара то зачуди, али признаде да је њен одговор најбољи.
А онда је запита хоће ли бити његова жена. Девојка се поклони и рече: Нека буде, кад ти тако хоћеш, часни царе. Само једно од тебе тражим: напиши својом руком да ћеш ми дати да понесем са собом оно што ми је најмилије, ако се икад на мене наљутиш и са двора ме отераш. Цар се насмеја на те речи и написа оно што је девојка пожелела.
Прође тако неко време, а цар се нешто наљути на њу и рече: Нећу те више за жену него иди са мог двора да знаш. А царица ће на то: Светли царе твоја жеља је мени заповест. Само ме пусти да овде преноћим, а сутра ћу отићи некуда.
Цар јој допусти. Али за време вечере, царица помеша у вино неко мирисно биље које успављује, па даде цару говорећи:
- Пиј и весели се царе мој, јер ћемо се сутра растати. А ја ћу бити веселија него када сам се с тобом састала!
Цар се напије и утоне у чврст сан. Онда га царица стави у кола и одвезе у очеву пећину. Кад зора освану,
цар се пробуди и виде где је.
- Зашто си то учинила? — повика он. — Зар ти нисам рекао да више ниси моја жена!
А царица извади хартију коју јој је цар на свад-би дао, па рече:
- Истина је, светли царе. Али погледај шта си мени овде обећао: да понесем са собом оно што ми буде најмилије. Сад видиш, да сам само то и учинила.Цару заигра срце од радости, па пољуби своју мудру жену и поведе је у двор
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sub Jun 27, 2009 3:28 am
Чардак ни на небу ни на земљи.

Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави. Кад ђевојка одрасте, једно вече
замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти. Али тек што изиђе пред двор, у један мах долети из неба змај шчепа ђевојку између браће и однесе је у облаке.
Браћа отрче брже боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по коња и остало што треба за пут, и тако они отиду.
По дугоме путовању наиђу на један чардак, који нити је на небу ни на земљи. Дошавши онђе, помисле да не ће у ономе чардаку бити њихова сестра, па се одмах стану договарати како би се уњ попели, и послије дугога промишљавања и договора, договоре се да један од њих свога коња закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај од ње за стријелу, да пусте одоздо стријелу из лука да се добро за чардак прихвати, како би се уз њу пети могли. Млађа два брата реку најстаријему да он свога коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи не шћедне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак. Кад дође да се пењу уз опуту, опет најстарији и средњи не шћедну се пети, него се попне најмлађи.
Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе па једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште. Она кад види брата својега, уплаши се и дочне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио па рече ђевојци: "Баш овђе ме нешто уједе." Кад он то рекне, а царев га син још једном удари у главу, а змај опет рече ђевојци: "Опет ме нешто овђе уједе." Кад он и трећи пут замахне да га удари, онда му сестра руком покаже да га удари у живот, и он га удари онамо, и како га удари, змај остане на мјесту мртав, а царева га кћи стури с крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда узевши га за руку стане га водити кроз све собе. Најприје га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслима привезан с цијелијем такумом од чистога сребра. По том га одведе у другу собу, у којој је за јаслима стајао бијел коњ с такумом од сухога злата.
Најпослије га одведе и у трећу собу ђе је за јаслима био кулатаст коњ и на њему такум драгијем камењем искићен. Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је ђевојка једна сједила за златнијем ђерђефом и златном жицом везла. Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице испредала. А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и: пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.Све ово обишавши и виђевши врати се натраг у ону собу ђе је змај мртав лежао, па га извуче на поље и баци на земљу а браћа кад га виде, умало их грозница не ухвати. По том најмлађи брат спусти најприје сестру своју браћи, иа онда све три ђевојке сваку с њезинијем радом, једну за другом; спуштајући ђевојке браћи, сваку је намјењивао чија ће која бити а кад спусти трећу, и то ону с квочком и пилићима, он њу за себе намијени. Браћа његова завидећи му што је он био јунак те је сестру нашао и избавио, пресјеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме не казују шта су они учинили.
Послије некога времена дозна најмлађи брат на чардаку да се браћа његова и оно чобанче онијем ђевојкама жене. Онај исти дан у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало буздованом у леђа да се одмах с коња преметнуо, па онда одлети опет натраг у чардак. Кад дозна да му се средњи брат жени а он у оно исто вријеме кад су сватови из цркве ишли, долети на ђогату, те и средњега брата онако удари да се одмах с коња преметнуо, па између сватова опет одлети. На пошљетку дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу да је на мјесто мртав пао, а сватови онда ђипе да га ухвате, али он не шћедне ни бјежати, него остане међу њима, па се покаже да је он најмлађи царев син а не оно чобанче, и да су га браћа из зависти оставила на ономе чардаку у коме је он сестру нашао и змаја убио, а то све засвједочи и сестра и оне ђевојке. Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га наком себе да царује
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sub Jun 27, 2009 4:00 am
Немушти језик.

У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио.
Једном идући за овцама чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо,
али се запожарило па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију
страна било запожарило, и пожар се Једнако к њој примицао. Онда змија повиче из пожара: "Чобане, за Бога, избави ме из
ове ватре!" Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: "Шта је то у зао час! ја тебе избавих а себе
погубих." Змија му одговори: "Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар." Онда јој се
чобан стаче молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: "Не брини се ни мало за овце;
овцама не ће бита ништа; само хајде што брже." Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је
била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану:
"Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати штагод заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај
ништа, него ишти немушти језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати." У томе пођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: "За Бога, синко! где си?" А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобанизбавио.
Онда цар змијињи рече чобану: "Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?" Чобан одговори: "Ништа друго не ћу, него
да ми даш немушти језик." А цар рече: "Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго штагод хоћеш даћу ти." На то му чобан одговори: "Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти с Богом остај! мени друго не треба ништа." Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: "Стани! ходи овамо, кад баш то хоћеш:. Зини." Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: "Сада ти пљуни мени у уста." Чобан му пљуне у уста,
а змијињи цар опет чобанину. И тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече:
"Сад имаш немушти језик. Иди с Богом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети."
Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету. Кад дође к овцама и
нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори. Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и
почну се разговарати својим језиком говорећи: "Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун
подрум сребра и злата." Чобан кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући. Овај је господар био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: "Ево синко, ово је све
твоје благо, то је теби Бог дао. Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом."
Чобан узме благо, начини кућу, и оженивши се стане живети, "и мало по мало изиђе он најбогатији човек – не само у ономе селу него у свој околини није га било. Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и великобогатство.
Једном лицем на Божић рече он својој жени: "Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе." Жена га послуша и уради све како је заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш,
онда газда у вече каже свима пастирима: "Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћу бити код стоке сву ноћ."
И тако газда остаде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају: курјаци говоре својим језиком: "Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама?" А пси одговарају својим језиком: "Дођите да бисмо се и ми најели!" Али међу псима бијаше један матори пас који само још два зуба имадијаше у глави.
Онај матори пас стане говорити курјацима: "Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави, не ћете ви учинити штете моме господару." А то газда све слуша и разуме што они говоре. Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку само онога маторога пса да оставе. Слуге стану говорити: "За Бога, господару, штета је!" А газда им одговори: "Што рекох то да учините." Па се оправи са женом кући, и пођу на коњма: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако човек измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже: коњ вели кобили: "Хајде брже! што си остала!" А кобила одговара: "Е, ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе." На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека па га запита за што се насмеја.
Он јој одговори: "Ни за што, само онако."
Али жени не буде то доста него салети мужа да јој каже за што се насмејао. Он се стане бранити: "Прођи ме се, жено,
Бог с тобом! што ти је? не знам ни сам." Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше нањ да јој каже
за што се насмејао. Најпосле јој човек рече: "Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети." Она опет ни за то не марећи једнако
навали говорећи да друкчије не може бити него да јој каже. У том дођу кући. Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук и кад буде готов, метне га пред кућу па каже жени: "Ево сад ћу лећи у сандук па да ти кажем за што сам се
насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети." И тако легне у сандук, па још један пут обазре се око себе, кад али онај
матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче. Човек опазивши то рече жени: "Донеси један комад хлеба те
подај томе псу." Жена донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас не ће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад;
онда пас рече петлу: "Несрећо несита! теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!"
А петао му одговори: "Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стаде срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири." Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: "Ходи жено да ти кажем." Па све батином по њој:
"Ето то је, жено! Ето то је, жено!" И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже за што се смејао.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Pon Sep 28, 2009 9:08 am
Бајка је најразвијенији и најзначајнији облик народне прозе. Она нас уводи у свет чудесног и фантастичног. По својим особинама има доста сличности с митом. У миту имамо натприродне личности, богове и хероје, у натприродном свету, док у бајци налазимо обична човека у свету натприродних бића. Све су бајке међусобно сличне, код свих народа оне обрађују исте или сличне мотиве. Стандардни јунак бајке јесте младић који се налази пред неким тешким задатком. Он је по правилу оспоравана личност: у извршењу задатка који надилази могућности других људи он доказује своју вредност и тек после тога заузима онај положај у свету који му одговара. У великом броју бајки јунак је трећи, најмлађи царев син, који је од своје старије браће и храбрији и мудрији; но док они имају извесне предности обезбеђене самим рођењем, он своје преимућство над њима треба тек да докаже (Баш-челик, Златна јабука и девет пауница, Чардак ни на небу ни на земљи и др.). У неким бајкама јунак је сиромашан младић (или девојка) који (која) успешно решава тешке, "нерешиве" задатке стављене преда њ, доказује своју вредност и постаје царев зет (односно царева жена). У бајци Златоруни ован јунак је син сиромашна ловца, а у Пепељузи, у којој је обрађен један од најчешћих интернационалних мотива бајке, говори се о прогоњеној пасторки која постаје царица. Да би остварио задатак који му је постављен, јунак мора изићи на крај не сам ос натприродним бићима – змајевима, аждајама, дивовима и сл. – него мора савладати непријатељство и мржњу других људи. Зло врло често долази од најближе родбине јунакове:од старије, завидљиве браће, од маћехе и сл. Тешкоће настају и услед слабости главног јунака или грешака које почини он или њему блиски људи. У многим бајкама јунак страда због своје радозналости: он добија кључ одаје коју је забрањено отворити, јер је у њој заточено чудовиште, и увек прекрши забрану. На тај начин, јунак мора савладати низ препрека док дође до коначног циља. У својим настојањима он наилази не сам она непријатеље него и на добронамерне саветодавце који га упућују на то шта да учини како би избегао опасност или дошао до циља. У многим бајкама јунака помажу животиње или натприродна бића која је он претходно на било који начин задужио. Победу над хтоничним чудовиштем, којом се бајка најчешће завршава, јунак обично постиже тако што претходно уз помоћ којег другог лица (обично је то отета сестра или жена или "једна баба") сазна где се крије снага чудовишта или како се може доћи до средства којим се оно даде савладати. Само у ретким случајевима јунак постиже победу властитом снагом: такве су бајке Стојша и Младен и Аждаја и царев син. Њихови јунаци располажу натприродном снагом митских хероја. У њима је, осим тога, видљива изразита хумористичка тенденција, која води разарању озбиљног света бајке и претварању њеног јунака у комичну, гротескну личност. Та је тенденција најпотпуније дошла до изражаја у Међедовићу, једној од најбољих наших народних приповедака: у њој се чудесни свет бајке најпре хиперболизира до гротескних размера, а затим се разара тако да од бајке добијамо пародију бајке.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Nov 01, 2009 3:17 am
Dositej Obradovic


DIVLJA JABUKA I RUZICA

U supljinu divlje jabuke uljeze roj pcela i napuni je meda. Onda
se ona pocne ponositi i hvaliti medom u sebi: "Nerazumna i luda
gordosti!, rece joj ruza, sto se tudjom slascu ponosis? Ucini ti,
ako si kadra, da sladost meda udje u plod tvoj, ako zelis udostojiti
se da te ljudi hvale i blagosivljaju".

Pouka - Agelisaju, lakedemonskom vojvodi, pocnu neki koji su u
Persiji bili, prikazivati i hvaliti odelo, bogatstvo i velicanstvo
cara persijskoga. "Sta vi tu u vetar besedite, rece im ovaj. Kazite
vi meni je li on mudriji, iskusniji i kreposniji od mene? I ako to
nije, on je nista prema meni"...
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Nov 01, 2009 3:22 am
Mašnica

Ina i Tino su se voljeli igrati na livadi. Jednog dana vidjeli su u travi veliku zelenu gusjenicu. Bila je dlakava i izgledala je strašno.
- Bljak, kako je ružna! Zgazit ću ju! - viknuo je Tino.
- Nemoj, Tino, pa nije ti ništa skrivila. Igrat ćemo se malo dalje. - rekla je Ina.
Uspjela ga je nagovoriti da pusti gusjenicu na miru. Navečer je Ina pričala tati o toj gusjenici i kako ju je Tino htio zgaziti. Tata je uzeo s police jednu knjigu i rekao Ini da mu sjedne u krilo. Knjiga je bila puna slika. Tata je okretao listove dok nije pronašao ono što je tražio. Pokazao je Ini slike. Na jednoj slici vidjela je strašnu zelenu gusjenicu koja je sjedila na listu. Na sljedećoj slici gusjenica se omatala nekakvim tankim koncem. Kao da joj je hladno ili kao da se željela sakriti. A na zadnjoj slici je iz tog smotuljka u kojeg se sakrila gusjenica izašao prekrasan šareni leptir.
- Što je ovo, tata! Otkuda sad ovaj lijepi leptir? Pa gdje je ona užasna gusjenica? - zbunila se Ina.
Tata joj je objasnio.
- Vidiš, mišiću, gusjenica se pretvorila u leptira. To nije čarolija, to se tako stvarno događa. Ako netko zgazi ružnu gusjenicu, to je isto kao da je zgazio lijepog leptira u kojeg bi se ona pretvorila.
Nakon nekoliko dana Ina i Tino su se opet igrali na livadi. Sjedili su u travi. Tino je štapom kopao rupu u zemlji a Ina je napravila vjenčić od tratinčica i maslačaka i stavila ga na glavu.
- Gle, Tino! Sviđa li ti se moj vjenčić?
Kad ju je Tino pogledao, začudio se.
- Stvarno je lijep! Ali, otkuda ti sad ta žuta mašnica na glavi? Pa nisi ju imala malo prije. - rekao je.
- Kakva mašnica? - začudila se sad i Ina.
- Pa ova! - rekao je Tino i prstom htio dodirnuti mašnicu.
Ali čim je došao prstom do nje, mašnica je - odletjela! Kad ju je Ina vidjela, pljesnula je rukama i veselo povikala:
- To je ona tvoja ružna gusjenica koju si htio zgaziti! Ja sam ju spasila! To je moja Mašnica!
Ispričala je zbunjenom Tinu što je vidjela u knjizi i što ju je tata naučio.
A žuta Mašnica sa plavim i bijelim točkama na krilima je malo kružila iznad njih a zatim odletjela dalje, i još dalje, sve dok ju više nisu mogli vidjeti.
(Ivica Smolec)
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Nov 01, 2009 3:23 am
ŽOAO BARANDAO


Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj ženi:
- Ženo, s ovolikim coporom dece ovde nam više nema života. Hajde da podemo u šumu, pa da tamo podignemo kucu i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kucu i stade sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam - odvrati siromašak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- Žoao Barandao.
- Šta tu radiš?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite Žoau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz šume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kucicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledeceg jutra uze srp, stavi šešir i rece ženi da ide u šumu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo cu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- Žoao Barandao. - Šta tu radiš? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz šume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili cas raskrciše citav proplanak. Siromašak pode kuci, da saceka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišce i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz šume istog casa izade citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da ce, ako se necega prihvate i nešto zapocnu da rade, onaj glas iz šume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluci da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skici, glas je vec pitao šta se dogada. I pošto je doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuce. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec nameravala da pode kuci, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: - Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeci na put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nadoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuce ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- Šta se to dogada?
- Ja, Žoao Barandao, ucim pameti svoju ženu.
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauci pameti svoju ženu.
Istrcaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kucu u šumi.


(Brazil)
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Bajke i pripovetke - Page 2 Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Nov 01, 2009 3:25 am