Zašto bol dugo ostaje u sećanju ~ Mihajlo Pantić

Mihajlo Pantić, književnik

„O bolu se jedva može govoriti, bol se uglavnom podnosi“, napisao je Mihajlo Pantić u upravo objavljenoj zbirci priča „Ovoga puta o bolu“ („Stubovi kulture“). U razgovoru za „Blic“ Pantić napominje da ljubav - i kad je najbolja i kad nije - zamagljuje stvari, a bol nas određuje.

Govoreći o tome zašto se opredelio da se bavi bolom, Mihajlo Pantić kaže: „Ušao sam u neku životnu fazu kad počinjem da se izjašnjavam o svim bitnim temama za ljudski život. Koliko je ljubav bitna tema, toliko je i ova... možda malo manje bitna, nikom nije draga, a na neki način je posebno iskušenje piscu. Jer danas se podrazumeva da književnost treba da govori, manje ili više, o nekim atraktivnim sadržajima i da nas malo zabavlja. Pogled na bestseler liste govori o tome šta preokupira pažnju čitalačke publike. Bez obzira na to, potpuno svesno sam odlučio da pišem o onome što mislim da je bitno i što nas u mnogo čemu određuje, što nas dočekuje na ovom svetu i sa njega ispraća. Mislim da je bol gotovo od identifikatorne važnosti za svakog čoveka. Koliko god nas određuje ljubav, toliko nas bol usredsređuje na život, potvrđuje da postojimo. Tako i počinje moja knjiga, citatom Unamunove rečenice da je bol dokaz da postojimo.“

U svojim pričama, naravno, ne govorite o fizičkom bolu. Nisu li vaši junaci zapravo suočeni sa emotivnim patnjama?
- Kroz knjigu se upravo preispituje individualna bol. Ona počinje, da kažem, mojim iskustvima, razumevanjem bola, a tako se i završava. Između je jedna mala šeherezada ljudskih ispovedanja o bolu, gde podjednako govore i žene i muškarci o svemu onome što ih boli, tišti, traumatizuje, što ih na ovaj ili onaj način formuliše i preusmerava.

Koji je vaš najjači bol?
- Onaj koji mi nanose bližnji. Bol koji dolazi iz ljubavi, a u čiji razlog ne mogu da proniknem. Možda (nas) najviše bole gestovi dragih ljudi koji su nam nehotično naneti.

Neka žena je u pitanju?
- Naravno, ima i toga. Da biste došli do nekakvih istinitosti o sebi, morate proći kroz bol. To je stvar svojevrsne veštine. Mislim da je mnogo teže o njemu pripovedati nego ga savladavati. Jedan italijanski pesnik kaže - bol ne pati od forme. Teško ga možete pripitomiti, učiniti objašnjivim i sugestivnim (a to je imanentno literaturi). Jer ljudi od toga, naravno, beže. Dosta im je njihovog bola, još im samo treba da o tome čitaju.

Nije li bol gotovo ključna odrednica života i karaktera vaših junaka?
- Moje iskustvo kaže da je bol neka vrsta antropološke konstante. Nešto što nas određuje. Kako se on menja i, naročito, kako se interpretira kroz različite kulture, epohe, kako ga mi danas razumemo ili kako će ga razumeti generacije koje dolaze - to je nepoznanica koja bi nas odvela u filozofiju ili sociologiju, a to nije moja pretenzija. Moja namera je da samo pripovedajući o bolu, u stvari na neki način ukažem na onu važnost za koju mislim da ima. Tu se onda priča pojavljuje kao vrsta anestezije koju čovek sam sebi daje da bi ga bar malo omekšao.

Možemo li govoriti o društvenom bolu, danas i ovde?
- Pre bih rekao da je danas i ovde reč o traumi. Trauma jeste oblik bola ili, tačnije, njegova posledica. Prošli smo kroz jednu strašnu bolnu fazu i sad osećamo kako taj neki spazam u društvu pomalo popušta. Ali mislim da nas strah od ponovnog povratka tog bola nikada neće do kraja napustiti. Jer, naprosto, prošli smo šta smo prošli, a to nije trajalo dva, tri dana nego više od decenije. Svakodnevno sukcesivno trpljenje izazvanog bola. Izađete na ulicu i vidite da svet nešto boli. Sećamo se, a sećanje je i prilično tegoban mehanizam. I u knjizi sam se bavio tom činjenicom da se u sećanju nepogrešivo uvek vraćate na ono što vas boli.

Dakle, bol je nezaobilazni momenat svačijeg života?
- Ceo život se učimo da ga na neki način pripitomimo, savladamo, donekle umirimo. I nisam siguran da nam tu iskustvo može biti od naročite koristi. Osuđeni smo na bol.

Na poziv američkog časopisa “Context” koji izlazi u Čikagu, Mihajlo Pantić napisao je članak o opštim karakteristikama savremene srpske njiževnosti, sa posebnim naglaskom na prozu (tako su tražili američki urednici). NIN prenosi taj tekst s uverenjem da on može biti zanimljiv i ovdašnjem čitaocu.


Ukoliko vas put nanese u Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Suboticu ili bilo koji drugi veći grad u Srbiji, ne propustite priliku da posetite neku knjižaru. Već po knjigama koje se tamo nude – od aktuelnih svetskih bestselera, koje srpski izdavači prevode velikom brzinom, do obilja naslova iz domaće produkcije – moći ćete da steknete prve utiske o tome šta u srpskoj kulturi i književnosti trenutno dominira. Ponešto je isto kao i drugde u Evropi. Da nema jezičke razlike, pomislili biste da ste u bilo kom evropskom gradu, gde god da se okrenete, gleda vas Hari Poter. Ali je ponešto i različito, i u toj razlici preslikava se ono što bih mogao nazvati znakom vremena, podneblja ili jezika. Tako današnja srpska čitalačka publika, sledom ustanovljenih konvencija, a delom vođena interesovanjima čiju prirodu je i lako i teško opisati, i dalje daje veliku prednost fikcionalnim nad nefikcionalnim tekstovima. Mada ponuda nefikcionalnih knjiga poslednjih godina vrtoglavo raste, čitaoci u Srbiji više vole da se iz ne baš srećne stvarnosti isključe čitajući kakvu zavodljivu izmišljotinu koja ih prebacuje negde drugde, nego knjige koje ih na tu stvarnost na ovaj ili onaj način podsećaju. A među fikcionalnim tekstovima, kao i svuda u svetu, apsolutni prioritet ima roman svih žanrovskih profila, dočim za pripovetke i kratke priče vlada mnogo manje interesovanje, njih čitaju samo posvećenici i sladokusci.

Srpsko društvo je tokom minulih dvadesetak godina, od rušenja Berlinskog zida i raspada Jugoslavije do danas, prošlo kroz krizu koju nijedna spisateljska invencija, ma bila i genijalna, ne bi mogla do kraja da izmisli, opiše, dočara i rasvetli. Ta kriza u velikoj meri je odredila i novi lik srpske književnosti, a značajno je izmenila i njenu društvenu ulogu. Posebno poglavlje kriznog razdoblja, koje se još nije završilo, predstavlja suštinska promena u objavljivanju i prezentaciji prozne fikcije, kao i potpuno izokretanje sistema vrednosti (lepota, mudrost i vrednost, te drevne humanističke kategorije su sasvim u redu, ali da najpre vidimo koliko će ta zabava da nas košta!). U tranziciji su netragom nestale ili su izgubile značaj nekadašnje velike državne izdavačke kuće koje su u socijalizmu bile ideološki kontrolisane, ali su i objavljivale vrhunsku literaturu i teoriju, a oblikovanje tržišta i kontrolu nad njim preuzele su privatne izdavačke kuće (u Srbiji ih ima nekoliko stotina), koje, uz časne izuzetke, objavljuju sve i svašta, i po pravilu samo ono što donosi kakav-takav profit. (Neprofitna knjiga mora imati poseban izvor finansiranja.) Jedan od najvećih paradoksa srpske socijalne krize, a potom i tranzicije, u kojoj je nekadašnji sistem srušen, a novi se sporo i sa naporom uspostavlja, jeste enorman rast izdavačke produkcije. To, s jedne strane, može biti tumačeno usavršavanjem tehnologije i grafičke industrije, relativno niskim troškovima štamparskih usluga i lakom dostupnošću izdavača (kad već postoje, moraju nešto objavljivati), a, s druge, opštom demokratizacijom društva, porastom kulturnog standarda i krajnje neobavezujućeg, opuštenog pristupa činu pisanja: sednete za radni sto, uključite kompjuter, malo se zamislite nad sopstvenim životom i već ste u svom novom romanu.

Kako god bilo, u današnjoj Srbiji svi pišu i svi su pisci, a krajnji rezultat je, računajući i prevode, produkcija od nekoliko hiljada novih književnih naslova godišnje. Srpskim jezikom govori oko deset miliona ljudi, a razume ga još toliko, pa podatak o tako razgranatoj proizvodnji (umetnost se više ne stvara, ona se proizvodi), koja svake jeseni biva predstavljena na izvanredno značajnom i vrlo posećenom Sajmu knjiga u Beogradu, deluje gotovo nestvarno. Porast produkcije, međutim, nije praćen rastom opsega čitalačke publike, niti presudno utiče na n jene stečene navike i vrste interesovanja. Kao i drugde u Evropi, i u Srbiji nove knjige iz domena književne umetnosti čita oko dva posto populacije. Zamislite dva krcata međugradska autobusa. Ljudi sede, slušaju muziku, gledaju film, listaju novine, razgovaraju sa saputnikom ili ćute, šalju SMS-poruke, zvaću žvaku ili jednostavno blenu kroz prozor. Samo dvoje od njih drže knjigu u krilu... To vam je to.

Kako se snaći u opisanom produkcijskom obilju? I kome verovati kada mu postavite pitanje: – Šta da čitam? Neko će se neodmereno hvaliti, rekavši vam da je srpska proza najbolje što u ovom trenutku postoji u Srbiji, nešto uporedivo sa tenisom ili ajvarom, a neko će vam mrzovoljno odgovoriti da ne čitate ništa jer tu nema šta da se čita, srpska proza nije što je nekad bila, nema više ni Crnjanskog, ni Andrića, ni Pekića, ni Kiša. Neko će, prema postojanoj ljudskoj osobini, koju današnji obziri više ne smatraju nikakvim moralnim prekršajem, nego vrstom samoprezentacije, odmah pomenuti sebe, i ljubazno vas uputiti na svoj sajt. Neko će, pak, prikrivajući da sam ništa ne čita, početi odmah da govori o politici, srpsko društvo je politički podeljeno više od dvesta godina, još od uspostavljanja moderne srpske države, i tako je i danas, svuda, pa i u književnosti. Reci mi za koji fudbalski klub navijaš, za koga si glasao na proteklim izborima (najmanje dva puta godišnje), pa ću ti reći ko si i kakav si. Ni sa izdavačima ni sa kritikom nije ništa drukčije. Izdavačke kuće vode svoje reklamne kampanje, svaka knjiga koju objave po pravilu je izuzetna i dugo očekivana, a književna kritika nastoji da preživi i, gubeći svoj nekadašnji uticaj (danas vidljiv jedino pri donošenju odluka u žirijima koji dodeljuju nagrade), i sama se menja: čas dobija oblik publicističko-medijsko-marketinškog mutanta, čas povučena u zabran niskotiražnih akademskih ili književnih časopisa nešto jedva čujno raspravlja, uglavnom sama sa sobom.

Apsolutno pouzdan način snalaženja ne postoji. Ali, prihvatljiv, ipak, da. Unapređujte sopstv enu informisanost, ne gubite radoznalost, konsultujte nekoliko, poželjno je, različitih izvora. Listajte novine i periodične publikacije (u Srbiji ih je na stotine), pretražujte Net, pročitajte poneki članak ili esej, obratite pažnju na nagrade, naravno, ne na sve, jer to nije izvodljivo, ali na najvažnije svakako. U Srbiji se godišnje dodeljuje nekoliko stotina književnih nagrada, i za razliku od svih koji misle da ih je previše (uglavnom su to oni koji nisu dobili nijednu), rekao bih da je nagrada premalo. Kažem to bez imalo cinizma (cinizam je samo obrazina inferiornosti, ništa drugo) – jer svako ko piše u Srbiji, zaslužuje neku nagradu, makar bilo kakvu, da sada ne objašnjavam zašto, morao bih, u suprotnom, da napišem najmanje jedan roman. Ako u Francuskoj postoji pet hiljada nagrada (brojem: 5.000), zašto u Srbiji ne bi postojalo pet stotina (500)? Kome to smeta? Svaka nagrađena knjiga imaće barem jednog čitaoca više, a pisac će, ma bilo to i simbolično, popraviti stanje na svom bankovnom računu. Ni u jednom ni u drugom slučaju ne vidim ništa loše. Ipak, ubedljivo najveća korist od nagrađivanja je u tome da se o književnosti uopšte govori, u doba kada je ta umetnost pogubila svoj nekadašnji smisao i danas ubrzano traga za nekim novim, onim koji prevazilazi individualni značaj. Taj je, na sreću, postojan i nepromenljiv: onaj ko piše i ko čita, mentalno je, moralno i emotivno aktivno biće.

Ako je za savremeni srpski roman merodavna NIN-ova nagrada, onda bi se, po analogiji, moglo reći da podjednaku važnost za savremenu srpsku pripovetku i priču ima Andrićeva nagrada. Pogled na spisak dobitnika odvešće vas, uz male dopune ili korekcije, do mogućeg sadržaja antologije savremene srpske priče. Aktuelni dobitnik je Goran Petrović za knjigu priča “Razlike”. Zanimljivo je da je veliki broj dobitnika NIN-ove nagrade dobio i Andrićevu nagradu, što pokazuje da srpski prozaisti u podjednakoj meri, i sa sličnom invencijom, pišu i romane i pripovetke, dok su oni koji neguju isključivo priču ili isključivo roman sr azmerno retki: roman donosi javni prestiž i širu čitalačku publiku, dok je priča forma kojom se pisac potvrđuje u cehovskim okvirima.

Krajem prošlog i početkom novog veka srpska književnost prošla je kroz fazu dubokih unutrašnjih i spoljašnjih preobražaja, i formirala nekoliko novih važnih karakteristika. Sledom promene društvenog modela, od socijalizma, preko regresivne faze postsocijalističkog kolapsa za koju još niko, zbog unikatnosti pojave, nije našao pravo ime, ka demokratiji i liberalnom kapitalizmu, došlo je i do gubitka nekadašnje društvene funkcije umetnosti (ideološki afirmativne ili korozivne). Potpunom liberalizacijom javne reči smanjen je realni značaj umetničkog (fikcionalnog) pisanja koje je nekada koristilo metaforičan način izražavanja da bi pomerilo granice ljudskih sloboda. Sa scene su otišli mnogi pisci koji su stekli slavu u starom režimu, došle su nove generacije kojima nije ni otvorena, a nekmoli ponuđena nikakva mogućnost sklapanja socijalnog ugovora ove ili one vrste. Svaki pisac se na slobodnom tržištu umetničkih ideja i formi snalazi sam, onako kako zna i ume. Nema više dominantne poetike, ali ni književnih agenata. Nova društvena situacija, u kojoj se interes za umetnost i kulturu prilično nisko kotira, spontano i ravnodušno legalizovala je sve načine pisanja. Pišite kako vam drago! U današnjoj Srbiji možete biti i Tomas Man, ali, koga je za to briga, budite šta kod hoćete i možete. Uspostavljanje tržišta umetnosti, na kojem nova državna administracija interveniše sa dobrim namerama, ali ne uvek vešto i srećno, podelila je fikcionalnu književnost na roman i sve ostalo, pa su savremena srpska poezija ili esej, sa inače srazmerno čestim sjajnim rezultatima, postali tržišno i medijski sasvim nezanimljivi i gurnuti u treći plan. Dok priča i pripovetka opstaju u malim ciljnim grupama, dramska književnost, zahvaljujući uspelim pozorišnim postavkama, doživljava novu ekspanziju (osim Ljubomira Simovića, Dušana Kovačevića i Vide Ognjenović, višestruko potvrđenih autora, nov zamah srpsk oj drami dali su Nebojša Romčević, Biljana Srbljanović, Milena Marković, Uglješa Šajtinac i Maja Pelević).

Unazad dvadesetak godina žensko pisanje je u srpskoj fikcionalnoj prozi (a dobrim delom i u poeziji i drami), preuzelo punu inicijativu, kako u oblasti zabavnog, kičerskog pripovedanja, tako i u domenu umetnički vredne literature, kakvu pišu Svetlana Velmar Janković, Vida Ognjenović, Milica Mićić- Dimovska, Mirjana Pavlović, Ljubica Arsić, Gordana Ćirjanić, Ivana Dimić, Mirjana Mitrović, Mirjana Novaković, Jelena Lengold... Razumljivo je što je tako. Od deset čitalaca savremene srpske proze, osam su žene: posle milenijumske dominacije muške perspektive, vreme je za žensku priču. Pod pritiskom stvarnosti došlo je do značajnog tematskog proširenja srpskog pripovedanja. Potreba za pročišćenjem traumatičnih mesta iz bliske prošlosti, kao i sećanje na grbavo vreme koje je ostavilo ožiljke u svim ljudima iz ovog dela Evrope, u dobroj meri odredili su tip, pravac kretanja i sadržaj spisateljske imaginacije. I mada je u srpskoj književnosti, sa jakim razlozima, gotovo dva veka negovan mit vrlo izražene nacionalne odgovornosti, što je rezultiralo pojačanom, turobnom, tragičnom, a često i pretencioznom i celomudrenom preozbiljnošću književnog izraza, duhovitost, igrivost i jezička inventivnost nikada nisu napuštali srpske pisce, pa je tako, u pojačanom vidu, i danas, kada je pisanje uglavnom oslobođeno od ovakvih ili onakvih imperativa, i kada je, najzad, iskorišćena mogućnost čovekova da misli i deluje u svim pravcima.

Pisac više nije ni moralni arbitar, ni politički prorok, ni nacionalni glasnogovornik, niti diktator ukusa, već neko ko nas poziva da i sami činimo po slobodi sopstvene volje. Duhovita igra mistifikacije i demistifikacije jedno je od boljih i lepših svojstava savremene srpske proze, mislim na to dok čitam knjige Jovice Aćina, Radovana Belog Markovića, Vladislava Bajca, Lasla Blaškovića, Milete Prodanovića, Milovana Marčetića, Miodraga Raičevića, Đorđa Pisareva, Franje Petrinovića, Vladimira Pištala, Slobodana Tišme, Vase Pavkovića, Nemanje Mitrovića... a tu su i nova, u minuloj deceniji afirmisana imena Srđana Valjarevića, Zvonka Karanovića, Igora Marojevića, Vuleta Žurića, Marka Vidojkovića... Svaka godina donese nekoliko knjiga koje neizostavno treba pročitati. Nemam zaključak koji bi pretendovao na trajno i opšte važenje: savremena srpska književnost, posebno proza, sledi životnu stihiju, pliva niz struju i protiv nje, održava glavu na površini, ponekad zove u pomoć, ponekad zavodi, ponekad mudro i nadahnuto slovi, ponekad se brčka u plićaku. Bio bih srećan da u ruke uzmete neku od knjiga pomenutih ili nepomenutih srpskih pisaca i prepustite se doživljaju koji samo čitanje može da donese. Proverite o čemu je reč, i uporedite sa vašim uvidima, iskustvima i stavovima. Siguran sam da vredi uloženog vremena.

Pozdrav iz Srbije.