Kako je Lala dobio nadimak ...)

LALE, pa još i u Banatu. A gde bi drugde?! I to s obe strane srpsko-rumunske granice. Sami su sebe tako nazvali. To je deo njihovog kolektivnog pamćenja. A Bačvani, pogotovo Novosađani, neka se ne kite tuđim perjem. Njima ovaj prestižni nadimak - ne pripada.
Tako kaže Dragoje Kujović, publicista iz Kikinde, dugogodišnji neumorni istraživač prošlosti, autor mnogobrojnih etnografskih zapisa. Kujovića, inače „dođoša“ iz Crne Gore, kaže nam, odavno je kopkalo pitanje o poreklu i pravom značenju etnonima Lala. Tragajući za istinom, napričao se s vremešnim starosedeocima, obišao mnoga sela i gradove srpskog i rumunskog Banata, prevrtao prašnjavu arhivsku građu. Stigao je čak i do - Turske i u vladinom arhivu u Istanbulu našao dragocene, za neobičnu istraživačku misiju presudne, spise i podatke.

- Nadimak Lala je jednostavno deo srpskog bića u Banatu - napominje Kujović. - Većina Lala ne može da objasni otkud im taj nadimak i šta označava. A i kada pokušavaju da razjasne ovu tajnu, povedu se zdravom logikom, pa, u tom smislu, pominju istoimeno cveće, dajući mašti na volju. Umeju kazivanje da potkrepe sirovom duhovitošću, pošalicom na sopstveni račun, ali ako to neko drugi čini strašno će se rasrditi. Duško Felbab, doajen kikindskog glumišta, sav od gega i vica, samo da bi zasmejao publiku, ume da saopšti dosetku o nastanku Lale. Kao, stvoren je kada se isušivalo Panonsko more, ukrštanjem u nastaloj baruštini jedina dva preostala bića - žabe i soma. Zato je lep na mamu, a pametan na babu, odnosno, oca. Može se Felbabu tako, jer je Lala. To mu je nadimak.

Među Banaćanima decenijama se provlači neutemeljeno verovanje da su se „polalili“ u vreme vladavine carice Marije Terezije. Navodno, Beču su poslušnost otkazale nemačke grofovije i proglasile samostalnost. A carica, nemajući kud, pozove svoje elitne vojnike, naravno Banaćane, da brane carevinu. I oni se listom odazovu na mobilizaciju. Kada ih je, onako naočite i odvažne, videla u stroju, u širokim belim čakširama i s prslucima na kojima je svilom izvezeni cvet lale, Marija Terezija ushićeno je, na čistom srpskom, uzviknula: „Stigle moje najmilije Lale.“ Po drugom predanju, Marija Terezija pošla je u obilazak svoje carevine. Krenula u leto, a prostor ogroman. Tek u jesen stigla do Tise s bačke strane. Udarile kiše. Teren blatnjav. Kočijaši nevešti, svileni... A carske karuce, od finog materijala, slabašne, pa nikako da mrdnu iz kaljuge. Gledali to Srbi s druge obale. Shvativši da ovima nema spasa, okupili se na brzinu i skelom prešli Tisu. Kršni momci, sve bećar do bećara. Pre nego što su izašli pred caricu svako ubere po cvetuljak lale i podari joj ga. Kao od šale iščupaše karuce iz blata, pa pomogaše carskoj povorci da pređe u Banat. A carica nije mogla da sakrije oduševljenje, pa uzviknu: „Ta, vi ste meni najlepše lale na svetu!“
I oni od kojih Kujović čuo ovakva i slična tumačenja znaju da u tim pričama nešto ne štima. Nema veze što Marija Terezija nikada nije bila u Banatu, niti se „zaglavljivala“ u ovdašnjem blatu, u priči narodnoj sve se može.

- U pokušaju da dođem do istine, vratio sam se u 16. vek - obrazlaže Kujović. - Čim su ga Turci osvojili, Banat je proglašen za treći evropski elajet Osmanske imperije. Postao je jedinstvena teritorijalna jedinica, koja se u ratovima zaslužnim pašama davala na uživanje. Nekoliko godina kasnije, usledila je velika prestona svađa prinčeva Selima i Bajazita, oko toga koji će od njih dvojice naslediti umrlog sultana Sulejmana Veličanstvenog. Iz bratske surevnjivosti planuo je rat za krunu. Sukob je brzo okončan. Umesto sa „svilenim gajtanom“ oko vrata, mlađi Bajazit je morao u izgnanstvo. Među gubitnicima, odnosno, protivnicima princa Selima našao se Lala Mustafa - paša, jedna od najumnijih glava carevine. Ovaj Srbin, rođen pored Drine, po nekim pisanim izvorima, blizak je rođak vezira Mehmed-paše Sokolovića. Izuzetno obrazovan i mudar, pleneći poštenjem i otvorenošću, bio je jedan od najuvažavanijih ljudi u imperiji. Pod njegovom „vaspitačkom palicom“ stasavala su oba princa. U rukama mu je faktički bila budućnost carstva. Baš zbog te njegove važnosti dobio je nadimak Lala. Novi sultan poštedeo mu je život. Raščinio ga i proterao, odnosno, postavio za bega Mitrovačkog sandžaka. Kada je u potpunosti ovladao situacijom sultan se setio svog učitelja. Vratio mu je čin paše i dao mu na upravu Temišvarski elajet. I tu je objašnjenje zašto su Srbi u Banatu dobili nadimak Lale.

Lala Mustafa-paša u Banat dolazi 1558. godine. To je godina u kojoj je carskim fermanom potrđeno postojanje Pećke patrijaršije, te obnovljen njen rad. To je vreme kada su, posle više desetina godina zlopaćenja, proganjanja i pokušaja pokatoličenja, pravoslavci mogli slobodno i pod carskom zaštitom da propovedaju svoju veru. Taj veliki događaj duboko se urezao u svest srpskog naroda u Banatu. Kako je ovo značajno pravo dobijeno istovremeno kada je njihovim prostorom gospodario Lala Mustafa-paša, sve zasluge pripisivane su ovom turskom izaslaniku. Omiljeni paša posle nekoliko godina poslat je na službovanje u Aziju. U kolektivnom sećanju Banaćana ostalo je njegovo dobročinstvo, pa je u narodnim pesmama nazvan „srpskom majkom“. Od tada banatski Srbi počeše najuvaženije ukućane, najčešće glavu porodice, ali i one koji su predodređeni za tu ulogu, nazivati Lala. Nadimak se toliko „primio“ i vremenom postao etnonim za sve muškarce srpskog roda u Banatu.

SOSA
SUPRUGA Lale je Sosa, pod uslovom da je iz starosedelačke porodice. To je u isto vreme i Srpkinja iz Banata. Ne zna se kako je nadimak nastao. Sosa supruga Lalu, ako mu je to nadimak, tako i oslovljava. Ako nema nadimak, najčešće mu se obraća sa „ti“, a kada ga u bilo kom kontekstu pominje kaže „on“. Muževljevo matično ime skoro da i ne izgovara.