Poklon tekstovi..

POKLON-TEKST : ANTIKLIMAKS... i kako do njega doći


Imate neposlušnu pokrajinu sa nerešenim statusom, koju su pre devet godina, pošto su vam tri meseca sipali bombe na glavu, okupirali Amerikanci? Mit da nije gotovo nešto što je gotovo je najbolji mit.

U za vas pogodnom trenutku (približavaju se parlamentarni izbori, a vi vodite manjinsku vladu uz pomoć stranke bivšeg diktatora), raspalite po sveže (iz diktatorovog groba) iskopanom mitu. Uporno ponavljajte kako je odmetnuta pokrajina centar vaše duše, a svima ostalima koji tako ne misle, prikačite etiketu izdajnika. Ako vas mit dobro potera, treba ga arčiti nemilice. Izmislite, na primer, kako vam je preko potreban novi ustav. Baš sad. Kako biste spasili vaš povampireni mit. Vaš mit mora da bude prvi na listi svih prioriteta, vaš mit treba da bude večito aktivirana ucena za vašeg koalicionog partnera, pošto sisu vašeg mita sa uživanjem sisa i gotovo cela opozicija.

Ipak, svesni ste da će ovaj mit, kao i svaki drugi mit, jer to je samo mit, surova realnost kad-tad dovesti u pitanje. Pokrajina se jednog tužnog dana otcepila i to je znak da je vašem mitu istekao rok trajanja. Ali, vi ste prethodnih godinu i po dana uporno mjaukali o vašem mitu i o tome kako je vaš mit centar našeg svemira i da vaš mit nije na prodaju i da ćemo svi pre umerti (penzioneri i nezaposleni imaju prednost) nego da se odreknemo vašeg mita. A i vi i oni koje ste trovali vašim mitom svesni ste (vi malo više) da je jedino što u ovom trenutku može da održi vaš mit u životu rat, ali pošto je već cela vojska uništena u prethodnom ratovanju za ovaj isti mit, zaključak je da je iz mita isceđena i poslednja kap mitologije. Vreme je za (akcioni) plan B.

Pripreme za (akcioni) plan B: a) ohrabriti bande degenerika da kamenuju strane ambasade, supermarkete i restorane, a policiju instruirati da se prema njima ophodi kao prema rođenoj deci (da biju, ako treba, ali da ne hapse) b) naložiti stanovništvo severnog dela pokrajine da digne u vazduh granične prelaze, sa idejom kako će na taj način biti simbolično ukinute granice republike i pokrajine, a u stvari sa namerom da se na tom mestu nagomilaju strane trupe, kako vam nevaljalci sa severa ne bi dodatno pogoršavali situaciju u narednim danima; c) za četvrtak zakazati veliki narodni skup za odbranu vašeg mita u centru prestonice (dakle, što dalje od mita) d) dežurnog ministra-harambašu zadužiti da preko medija i pod dejstvom alkohola odobrava rušilačke pohode po prestonici e) narodu naložiti da bojkotuje stranu robu, što im na kraju kao jedinu opciju za kupovinu ostavlja prodavnice vašeg druga tajkuna.

Realizacija (akcionog) plana B: a) autobusima, vozovima i brodovima u prestonicu dovući što više ljudi, po ugledu na vašeg prethodnika-diktatora b) pažljivo čitajući govor, sa bine pojte o tome kako je pokrajina sada lažna država (ali ipak država), a svog omiljenog reditelja zadužite da ponavlja kako je vaš “mit neuništiv” (ali je ipak mit) c) kad svi zajedno krenete da se pomolite bogu, diskretno naredite policiji koja čuva ambasade da se odatle povuče d) pustite huligane da divljaju i pale taman toliko da se to pojavi na CNN e) sačekajte da vas pozovu iz Stejt departmenta, a zatim naredite policiji da se vrati i oštro reaguje f) po reakciji policije, razularene pijane bande bi trebalo da se sa ambasada okrenu masovnom lupanju izloga i krađi patika, što je upravo trenutak koji vi čekate: definitivni antiklimaks vašeg mita, posle koga će se svi normalni ljudi osećati malo je reći odvratno, a samim tim će i slom vašeg mita proći manje opaženo.

Idućeg dana niko neće ni postavljati pitanje zašto je granica između vaše države i lažne države zatvorena, popićete i šamarčinu od Saveta bezbednosti, a ako je sreće, internetom će prohujati snimak dve kosovke-devojke koje kradu po radnjama dok vi oplakujete vaš mit u crkvi. Ukoliko se desilo i da je neko poginuo, osetite se slobodni da već od narednog dana jašete na njegovom lešu, kako samo vi to umete.

POKLON-TEKST
LISICE

U retkim situacijama, postoje i ona prava, lepa hapšenja, od kojih vam prosto naviru suze na oči

Hapšenje predstavlja oduzimanje slobode fizičkom licu i to uglavnom protiv njegove volje. Hapšenje može da se sprovede privatno (neko nekom duguje pare, biva strpan u gepek i odvežen na nepoznatu lokaciju, gde će mu ili pare biti iznuđene ili probušena rupa u glavi) i službeno (dođu panduri i uhapse vas). Problem kod službenog hapšenja u Srbiji je taj što je i ono na neki način privatno. Glavna strategija naše policije je sledeća: preko lica od poverenja prodaj drugom licu marihuanu, onda uhapsi to lice i pribavi državi preko potrebnih od 30 do 100 hiljada dinara novčane kazne, za popunjavanje rupica u budžetu. Ovakva hapšenja su sjajan dodatni izvor prihoda nevaljaloj državi, pritom legalan, a tu je naravno i onaj slađi momenat, a to je pribavljanje i puštanje u promet supstanci zbog kojih ćete kasnije nekog uhapsiti, a parice idu samo vama i vašim pajtosima. Dovoljno je da pokojnog Duću i Kuma pitate s kim su napravili dil da godinama slobodno, naširoko i opušteno valjaju heroin beogradskim i drugim klincima, a zatim pitajte klince u kraju koliko danas košta heroin, a kad čujete odgovor pitajte sebe zašto je iz godine u godinu sve jeftiniji.
Osim hapšenja onih kojima prethodno prodaš gudru postoje i takozvana "lažna" hapšenja, a to je kada se krupne ribe hapse zbog "švercovanja u troli", uz snimanje kamerama javnog medijskog evropsko-srpsko-deesesovskog servisa, a zatim puštaju na zadnja vrata policijske stanice (bez prisustva kamera). Bitno je hapsiti, a osuditi već i nije toliko bitno, jer je hapšenje zapravo bilo samo medijsko zamajavanje padanju na glupe fore sklonog naroda. Pred kamerama se hapse, a na zadnja vrata puštaju i nestašni dečaci bliski vlasti u vidu recimo neonacista, zaduženih da tu i tamo zamute medijske vode, ako se tamo negde nešto bitno prodaje (fabrika, put, javno preduzeće). Postoje i prava hapšenja krupnih riba, koja se najčešće sprovode kad vas partner u zločinu ispali ili postane previše alav, a vi pošaljete svoje pandure na njega.
Međutim, u retkim situacijama, kad vas neko moćan (Evropska Unija, SAD ili Interpol) stegne za testise, postoje i ona prava, lepa hapšenja, od kojih vam prosto naviru suze na oči. Kao, na primer, hapšenje Slobodana Miloševića. Ma, da je moglo da ga se uhapsi i sto puta, svih sto puta bih plakao od sreće, naročito kad se setim šta su njegovi panduri (i to isti ti, eh, šta ti je život) radili nama. Od svakog poštenog navijača tako dugo čekano hapšenje Džaje i Cveleta (uz zumiranje zatezanja čeličnih državnih lisica oko njihovih nežnih zglobova) ostavilo je neočekivano gorak ukus u ustima, jer će se svaki pošteni navijač (kog god kluba) zapitati kad ćemo da vidimo close-up lisica na Zekinim i Bjekinim rukama. A ne bi bilo loše i da policija malo zašara i po beogradskim blokovima, pa da pohapsi i vođe navijača, koje su ovde (jao, sad ćete svi da se začudite) u stvari vođe maloletnih bandi koje "valjaju i obijaju po kraju". Pa onda zaobilaznim putem opet dođemo do gudre, jer i ptičice na grani znaju da je "fudbalsko-državna mafija" glavna za valjanje kokaina, pa onda malo da zaševrdamo sa one strane sporta, pa da zamislimo lisice na ručicama Miškovića, Mitrovića, Beka, Radulovića, Karića i ostalih tajkuna i lopuža (kojima se ovom prilikom izvinjavam što ih nisam pomenuo, nema mesta), pa onda malo da zaševrdamo na biznis koji se zove crkva, pa da zamislimo lisice na vragolastim ručicama vladike Pahomija, pa da skoknemo do biznisa koji se zove politika i lisica koje već godinama sanjamo na rukama Milovana Bojića, Ivana Markovića, Gorana Matića, pokojnog Mirka Marjanovića, pa onda da proberemo malo i po DOS-u, pa onda da proberemo malo i po ovoj vladi, pa na kraju stignemo i do premijera i do zaključka da bi policija na kraju u stvari trebalo da uhapsi samu sebe, koliko je ovo društvo ogrezlo u ljagu i zlo i dno. Ipak se više isplati hapsiti klince zbog džointa.

Srbija uopšte ne bi ni trebalo da ima vojsku. U slučaju napada spolja (Hrvati, Rumuni, Albanci, Crnogorci, Makedonci, Mađari, Bosanci) narod bi se sigurno bolje sam organizovao i bolje odbranio nego što bi to mogla naša demoralisana vojska, sklona porazima, poniženjima, alkoholizmu i samoubistvima. Potpunom demilitarizacijom zemlje uspeli bismo da izbegnemo ulazak u Partnerstvo za mir i NATO, a samim tim bismo uštedeli i gomilu novca koji se iz budžeta daje za vojsku i koji nam je neophodan da bismo ispunili NATO standarde. Ukidanje vojske bi predstavljalo i izraz dobre volje prema okolnim državama, koje su zbog nas u prošlosti dosta trpele, a snovi o nasilnom preuzimanju nasilnim putem izgubljenih teritorija, bili bi razbijeni, možda i zauvek. Poslove koje trenutno obavlja vojska (pomaganje oko poplava, gašenje požara, borba protiv ptičjeg gripa) obavljala bi policija, koja je i ovako već na sebe preuzela jedini vojni zadatak naše vojske – čuvanje državnih granica.

Druga opcija je potpuno profesionalna vojska od nekoliko desetina hiljada ljudi i prema ovoj opciji trenutno idemo. Ni ovo nije loše, s obzirom na to da će mlađe generacije biti pošteđene traume služenja vojnog roka. Nije u pitanju samo davanje državi šest meseci svog kratkog života, već je u pitanju i ono šta se čoveku u vojsci dešava. Niko ne voli da čisti čučavce. Niko ne voli da bude ubijen na straži. Niko ne voli da se primitivci deru na njega. Niko ne voli što će da izgubi posao dok glumi kako pokušava da čuva naš miran san. Zato je bolje da za sve to makar prima platu. Stoga odmah prelazim na zaključak.



Ne dajmo štetočinama koje su nas dovele na rub istrebljenja da to i dalje rade. Što pre treba da se suočimo sa činjenicom da je naša vojska pre svega ogroman proždrljivac novca, a uz to i naslednik gubitničke JNA, koji čak ne može više da sprovede u delo ni onu komunističku ideju da će tek vojska od nekog da načini čoveka. Naša vojska je trenutno u stanju da od svog vojnika napravi alkoholičara, narkomana, invalida ili, na kraju krajeva, leš. Čak i da se ništa ne promeni u čoveku koji je odslužio vojsku, jedno je sigurno – država mu je otela najmanje šest meseci života. Kad naučimo da gledamo unapred, a ne unazad, možda ćemo postati normalno društvo.

А као АУДИ - Омиљено патриотско превозно средство. Згодан за стићи и утећи, као и за патриоту из супарничког клана кроз сувозачки прозор изрешетати.

Б као БЛИНДИРАНИ АУДИ - Отпоран на погледе пуне мржње, као и на метке пуне мржње. Згодан и да ставите патриоту из супарничког клана у гепек.

В као ВИРОВИТИЦА - Уз Карловац, Карлобаг и Огулин, најзападнији град наше Отаџбине. Иако о Вировитици не знамо скоро ништа (колика је, колико има становника, па чак и где је тачно), заклаћемо сваког ко каже да није наша.

Г као ГОВНО - Други назив за припадника друге вере, нације или невладине организације.

Д као ДОМАЋИ ИЗДЈНИК - Курва плаћеничка, која добија паре од смрдљивих Американаца и њихових подрепаша, да би блатила мајку Србију и тако покушала да спречи дефинитивну победу Небеског Народа над балијама, усташама и осталим шиптарима.

Ђ као ЂАВО - Усељава се у тело сваког америчког председника и на тај начин помаже балијама, шиптарима, јеврејима и осталим усташама против Небеског Народа. Срећом, Бог је на страни праведника, па ђавољим Амриканцима припрема такву количину поплава, земљотреса, вулкана, расних немира и удара метеора, да ови неће ни приметити како смо за то време очистили мајку Србију и све Србске земље од балија, усташа, шиптара и осталих ђавољих измишљотина. Домаће издајнике ћемо да оставимо у животу, да би слиовали њих и њихове жене.

Е као ЕКСТРАДИЦИЈА - Реч коју ниједан патриота не сме да изговори, а камоли да је примени, нарочито не на другом патриоти. Екстрадицију не треба примењивати ни у случају домаћег издајника, већ га радије ваља убити и у мутну реку бацити. Или га силовати. И жену му.

Ж као ЖЕНА - Служи да се јебе и да кува. Жена друге вере, нације или припадница невладине организације би могла да буде подведена и под словом К као КУРВА, али слово К је већ заузето.

З као ЗОЉА - Имати увек једну код куће, уколико дође до потребе за преваспитавањем политичара који се због прљавог америчког новца продао балијама, усташама и осталим јеврејима и самим тим учинио велеиздају васколиког Србства.

И као ИНДИЈСКА КОНОПЉА - Стратешка биљка, коју узгајају шиптари, холанђани и остали ђаволи, а онда је продају нашој омладини, како би јој смањили борбену готовост. Лажно осећање љубави (чак и према шиптарима) које се осећа после инхалације ове биљке, значајно угрожава Србске интересе, па зато уживаоца индијске конопље (у даљем тексту смрдљивог наркомана) ваља убити и на погодном месту закопати, како ред налаже, беѕ икаквога обележја.

Ј као ЈЕВРЕЈИ - Немци нас, грешком, убијали заједно с њима. Касније, заједно са балијама, комунистима, демократама, масонима и осталим усташама осмислили заверу против Небеског Народа и замало да им успе.

К као КОСОВО - Генетски мапирано у организму сваког патриоте. Рођени смо и умрећено са Косовом у глави, у срцу, на уснама и у гаћама. Ако немамо Косово, кој ће нам курац и слово К.

Л као ЛИТЕРАТУРА - Патриота мора да чита, али не може, наравно, да чита нека срања. Од литературе, ту су списи мртвих (Велимировић) и живих (Шешељ) светаца, прогоњених праведника (Караџић) као и пропагандни патриотски памфлети у облику различитих дневних новина ниске цене.

Љ као ЉОТИЋ ДИМИТРИЈЕ, Светац, ударио темеље патриотизму којега данас упражњавамо.

М као МЛАДИЋ РАТКО, Светац, ујединитељ фудбалских навијача.

Н као НОВИНАР - Згодан за потплатити да пише патриотске чланке. Згодан и за убити (уколико постане усташа, јевреј или балија), пре свега јер су шансе да вас не ухвате изузетно велике.

Њ као ЊЕГОШ - Још пре двеста година непобитно утрвдио да у Црној Гори у ствари живе Срби, што значи да је у ствари утврдио како су Црногорци јеврејско-масонско-балијско-шиптарска измишљотина, с којом ћемо се ваљано обрачунати кад за то дође време (најбоље је у рано јутро, кад сви леже обамрли од бесомучног целоноћног коцкања, у јеврејским хотелима на Светој Србској Обали)

О као ОРУЖЈЕ - Сваки прави патриота мора да има неко оружје у поседу, ради достизања одређених патриотских циљева. Од оружја су згодни: Калашњиков (погодан за убијање балија с леђа), кашикара (згодна за убијање више балија одједном, али и да се баци новинару у спаваћу собу), пиштољ (у случају контрамитинга, одличан да патриота опали метак у главу домаћем издајнику) и наравно нож (служи за клање свиња, балија, комуниста и осталих усташа).

П као ПЕДЕРИ- Прљаве педерчине које се јавно јебу једни с другима и изгледају и говоре као жене, не треба мешати са честитим патриотама, које се у случају заточеништва или боравка у касарни окрећу сексу с другим патриотама, али уз интензивно размишљање о сексу са женама.

Р као РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА - Још једно срце наше вишесрчане отаџбине. Само формално нестала у вихору рата, РСК и даље тиња у нашим душама. Кроз неколико стотина година, кад декадентна Европска Унија и ђавоља Америка пропадну и кад Хрвате не буде имао ко да брани, завијориће се поново србска застава на Книнској тврђави. У то нема ама баш никакве сумње.

С, али као СРЕБРЕНИЦА - Велика победа патриотских снага у рату против турака, усташа и осталих јевреја. Побијена гомила балија, а жене и деца (женска) им остале уплакане. Све снимљено камером, да би се касније у снимцима уживало уз кулен и ракију.

Т као ТУРЦИ - Било да су шиити, сунити, вехабије или њихове жене, турци су турци и због њих ћемо можда избацити слово т из азбуке.

Ћ као ЋИРИЛИЦА - Писмо којим пишу искључиво патриоте. Уколико се деси да усташа, балија, шиптар, домаћи издајник или неко слично смеће покуша да пише ћирилицом, рука ће му се осушити, а децу ће му однети чума.

У као УСТАША - Било који џрват, али и члан неке усташке организације у Отаџбини, у смислу организације која се према отаџбинским ратовима не односи са дужним поштовањем.

Ф као ФОКУС - Патриотско јавно гласило радио-аматерског типа, на коме се свакодневно обрушују клетве на све шиптаре и њима сличне усташе, како из земље, тако и из иностранства. У оквиру забавног програма, ту је и интерактивна мастурбација слушалаца и водитеља, уз гласно маштање о влади састављеној од ДСС и радикала.

Х као ХАГ - Тврђава на крај света у којој су заточене све највеће српске патриоте. Ту су и неке усташе, али у договору с усташком владом, само да би се замаскирала права улога овог срамног места, а то је покушај спречавања дефинитивне победе Небеског Народа над балијама, шиптарима и осталим јеврејима.

Ц као ЦРКВА - Преко ње патриоте директно комуницирају с Богом. У случају рата црква ће радо крстити патриоту и благосиљати његов поход на турке, шиптаре и остале усташе. У случају потребе, патриота може рачунати на то да ће га црква ваљано сакрити, нахранити и уступити му део новца пронађеног поред икона.

Ч као ЧЕТНИК - Патриота мора да буде спреман да се у сваком тренутку претвори у четника. Четник је патриота више категорије, опремљен брадом, кокардом, камом, аутоматом и гибаницом, увек спреман за акцију, али и релаксацију у угоститељском објекту, пре и после ратничког похода.

Џ као ЏАМИЈА - Није битно шта је, само ти запали сваку на коју наиђеш.

Ш као ШИПТАР - Становник Албаније, али несрећним случајем становник и средишта наше душе, Косова. Шиптар је добар за убити, а шиптарка добра за силовати, само што прљаве јеврејске америчке педерчине имају неки проблем с тим.

Nije ženski kuvati
Poznati novinar, kome mnogi veruju na reč, odlično barata i varjačom, s putovanja donosi stotine začina i nacionalnih kuvara iz kojih sve recepte obavezno proba kod kuće, ali pošto obožava kinesku hranu, nju najčešće sprema za roditelje, devojku Ivanu i prijatelje, koji se na slavama kod Bujketa odlično provedu, čak i kada domaćin na sto ne iznese sve đakonije

Piše: Slavica Trajkovic


Poznati beogradski novinar Dragan Bujošević, autor sjajnih tekstova u NIN-u i kultne TV emisije Nije srpski ćutati, karijeru u kuhinji počeo je 1980. spremanjem pica. Posle skromnog početka njegovi talenti u narednih dvadeset osam godina razviće se u pravu ljubav prema kuvanju i simpatičnu opsednutost začinima. Nedavno je iz Njujorka dovukao tri velike kutije kejdžauna, kardamona i zrna anisa, da bi shvatio da je preterao, jer začini ne traju večno.
- U vreme kad me uhvatila manija da spremam kinesku hranu, kod nas ništa nije moglo da se kupi. Drugarica iz redakcije mi je iz inostranstva donela više od pet kilograma raznih konzervi i čuda. Inače, tvrdim da ne može sve svačim da se zameni, na primer kineski vodeni kesten delišes jabukom. Kad sam putovao, više sam donosio začina nego košulja, pantalona i cipela. Jedno od mojih omiljenih sećanja vezano je za kraj rata i dolazak Igora Mandića. To je bio prvi dolazak jednog značajnog i poznatog Hrvata u Beograd. Igor i njegova žena su napravili odličan kuvar i, verovatno, dve trećine recepata iz njega sam isprobao. Znam da sam hteo da spremam rižoto, ali nedostajao mi je šafran. Zamolio sam Ljubu Stojića, novinara NIN-a, da kaže Mandiću da mi donese malo tog začina. Ljuba je konstatovao da nisam normalan i jedva da je spomenuo moju želju Igoru, ali Igor me je krajnje ozbiljno shvatio i doneo mi je šafrana za nekoliko godina.
Osim silnih začina, Dragan poseduje i biblioteku kuvara. Uzrok ovoj strasti su, najverovatnije, dve žene, Sofija Loren i Ivana Anojčić, poznata beogradska novinarka, s kojom decenijama deli dobro i zlo. A slavnu glumicu i Draganovu životnu partnerku povezuje zanimljiv podatak - baš u Ivaninom domu otkrio je Sofijin kuvar.
- Ne volim video-zapise, za mene je kuvar knjiga, koju mogu da listam, čitam i gledam. Imam fenomenalan kuvar, iz koga se sazna hiljadu stvari. Na primer, kad se sprema losos, osim klasičnog uputstva, piše i iz kog potoka ga treba uzeti, pa kako ga zaseći, jer kod nekih vrsta kosti ostaju s desne, a kod drugih s leve strane. To je neverovatno dobra knjiga.
Zaljubljenik u štivo sa jestivim slikama, često govori sebi da mu ne treba nijedan kuvar više.
- Onda Ivana i ja otputujemo negde, i kupim lokalni kuvar. Ako smo na Siciliji, sicilijanski, posle Sorenta napuljski, i tako u nedogled.

Devojka sa obale mora

Atraktivna spisateljica, čiji se romani prodaju u vrtoglavim tiražima, uskoro objavljuje treću knjigu, a pored
britkog pera jednako vešto koristi i šerpe, baš kao i njen deda, koji je sjajno kuvao i pisao špijunske romane

Piše: Slavica Trajković

Pošto potiče iz velike porodice u kojoj su muškarci ravnopravni za šporetom i sa suprugom Branislavom (43) gaji zajedničku naklonost prema moru i morskim specijalitetima, Maša Rebić (33) u kuhinji ne greši i sebe vidi kao pravu domaćicu. Ova atraktivna i sofisticirana spisateljica je svojim britkim romanima Sponzoruše i Devojke iz kraja uzdrmala našu javnost. Iz štampe joj uskoro izlazi treća knjiga, uveliko piše četvrtu, ali i dalje radi sve što je i pre. Kuva, odlazi na pijacu i podiže decu, četvorogodišnjeg Andriju i jedanaestomesečnu Katju.
- Prvo sam kupovala kuvare, jer kada se udaju, žene su pune entuzijazma i žele sve da nauče. I zvala sam mamu svaki čas. A danas imam teoriju - ili si kuvar, ili nisi. Ja potičem iz kuvarske porodice - objašnjava Maša. - Dve godine posle mog rođenja, moji su dobili blizance, dečake. Jedan od njih je od kuvanja napravio životni poziv. Radi kao šef kuhinje u uglednom beogradskom restoranu. Kad sam počela da kuvam, imao je običaj da se umeša. Sećam se, jednom mi je, dok sam spremala rižoto, sav iznerviran, rekao: Sklanjaj se odatle, skrnaviš taj pirinač! Od njega sam dosta naučila, kao i od tate Predraga. I on sjajno kuva. Za Novu godinu je doneo silne salate, prebranac, pečenje, čak je i pogaču umesio. A mama je neprevaziđena u pripremanju mediteranske hrane.
U Mašinoj porodici su oduvek kuvali i muškarci i žene, pa je od tih sjajnih kuvara teško izdvojiti nekoga, jer su svi zanimljivi. Ali, smatra Maša, mama Neva se ističe po istrajnosti i doslednosti kojom isprati svako jelo. Zato i danas njoj prepušta sve ono od čega bi stan mogao dugo da joj miriše na crni luk, a najpre salatu od hobotnice. - Suprug i ja retko jedemo meso, a naš sin ga uopšte ne jede. Imam sreće da mi je muž odrastao pored mora, pa smo istomišljenici po pitanju izbora hrane. Nemamo mi ništa protiv mesa, ali kada rasteš uz mediteransku hranu, teško ćeš mu dati prednost - kaže Maša.
A zna se, detinjstvo je često presudno po pitanju izbora načina ishrane u budućnosti.
- Kada sam bila mala, letovala sam po dva meseca u Primoštenu, kod maminih roditelja. Sećam se sveže ribe na stolu, hobotnica, škampa. Njih smo jeli iz lonca, na kilograme, onako zajedno, jer baka nije imala vremena da nam stalno postavlja tanjire. Imala je veliku familiju i sedmoro unučića preko leta. Meni su ti dani ostali u najlepšem sećanju...