Stihovi...Stihovi, moji...opevajte me, vi najdraži...

Prije sna


Osjetis li, prije sna
dah ti lebdi iznad usne
preko obraza ti klizne
sve do tvoje kose guste

Pa se zaigra u trenu
labirintom tjemena
i kad pokupi tvoj miris
odleprsa tad u mrak


To sam ja, to te moje ruke
grle iz daljine, prije sna
ja ti dodjem tek onako
da te dirnem i prevarim sam sebe
da sam tu, kraj tebe
da ti gledam oci sklopljene za nas


"nepoznat autor"

Ti osjećaš


Čujem vlastiti krik
u ovoj noći
(kao jeka se vraća)
bezbožnici nam smetaju
i mrak je svuda
ali u nama je
svijetlost
i približavam se
tvojim očima
a ti me vidiš
sklopljenih trepavica
i onu tugu
koja se u tami
ne vidi
ti osjećaš

"nepoznat autor"

Vece bez tebe


Zima se odavno spustila u grad,
kroz prozor rominjaju pahulje snene,
iako nas dijele kilometri mnogi,
kamin u sobi gori za tebe i mene.

Januarska vece je tako lijepa,
al’ u meni je samo praznina neka,
sam sam u zemlji jezera i sume,
a ti mi se cinis kao vila daleka.

Kad bih mogao bar k’o mjesec biti,
da ti sa neba kroz prozor dodjem,
da budem kraj tebe ove divne noci,
ili bar, da ti samo kroz san prodjem.

I nocas cu sam utonuti u noc,
i ponovo cu usnuti onaj isti san,
u kojem ces ti biti tu kraj mene,
a kad se probudim, bi’ce isti dosadni dan...

"nepoznat autor"

Noćas sam te opet zavolio


noćas sam te od dva do četiri
gledao kako spavaš
pušio cigaretu za cigaretom
dok je nad Zagrebom kišilo
kao da neće prestati
noćas sam ti pričao
jezicima koje ne razumiješ
vidio sam boju tvog sna
na umornim kapcima
i pomiješao sjećanja
boli i radosti

tvoju ljubav sam uporno
u sebi učio napamet
da me ne bi prva prehlada
bacila s nogu
noćas sam te opet
zavolio jako
dok je nad Zagrebom kišilo
kao da neće prestati

Željko Krznaric

Pismo


Kad razmišljam o tebi obuzima me nježnost
veća nego što mogu podnijeti, ponekad,
i zato šutim promatrajući te dok me ne vidiš
i, kao da je kraj godine, bilježim svakoga dana
od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje:
najprije ti čitava i meni okrenuta licem
na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca,
dva oka ispod nemirne kose i to bi bilo dovoljno
da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,
ramena, grudi i struk djevojčice koja plače,
oblina trbuha poput hljeba toploga
dok zastajem na obali jezera
koje već skriva sjena. Ali ja zatvaram oči
jer ti se stidiš i poželim da te čuvam
kad padne veće, daleko od stvari
koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu
i ptica na tvome prozoru
ne uzima više zrno
iz nepoznate ruke.
Ugasi svjetlo, u tami
ne mogu te odvojiti
od sebe sama.

Zvonimir Golob

Moje lice u tvojim rukama


Kad me gledas,
kad uza me, bez pokreta, sjedeci, blago se nagibas;
kada pruzas svoje dvije ruke, tako umilna, jer zelis,
jer bi eto htjela dotaci, da, moje lice.
Tvoje dvije ruke, kao iz sna,
koje me kao neka sjena dosezu.
Gledam ti lice. Dah njeznosti izbio je iz tebe
poput svjetlosti u crtama tvog lica.
Kako lijepa izgledas! Izgledas vise djetinjasta.
I gledas me.
I smjesis mi se.
Sto li trazis kada me, pruzajuc ruke, nijema, dotices?
Osjecam zar sjene, dima sto zivahan stize.
Kakva ljepota, duso moja!
Nastabma, u zanosu, mirna pociva.
Ti sutis a ja osjecam svoje lice, zbunjeno, blago,
medju tvojim prstima.
Nesto molis.Pretvaras se u djevojcicu koja moli.
Nesto trazis. Prelama se neki glas koji ne postoji
i koji nesto iste.
Zakasnjela ljubav. Ljubav u prstima koja kuca bez
buke i bez glasa.
A ja te gledam u oci, gledam i cujem te...
Cujem duso posve tihu, djetinjastu,
koja pjeva slusana.
Ljubav kao cjelov.
Ljubav u prstima koju slusam
zatvoren u tvoje ruke...

Aleixandre, Vicente

Moja pjesma tebi


Pojavis se iznenada
u mom snu i ja se pitam
jeli stvarno moralo tako biti.
Isvake noci gledam u zvijezde
zamisljajuci tvoj lik i cekam odgovor?
Zamisljam kako bi bilo
pogledati u tvoje oci i reci,volim te,
Zamisljam kako bi bilo
pogledati u tvoje oci i reci da zelim
njihovu toplinu.
Pozelim se svaki put okupati u tvojim predivnim
ocima i osjetiti ljepotu tvoga zagrljaja.
Sad kad me tvoje oci pogledaju
u meni i dalje vlada nemir.
Sad kad tvoje usne mi se smjese
pozelim umrijeti od srece.
Sad znam toplinu tvoga zagrljaja
i ljepotu tvojih usana
i bojim se da cu ih izgubiti.
Sad si vec stalni putnik
u mojim snovima gdje zauzimas
prvo mjesto i ja te volim zbog toga.

Zal Kopp

Uzrok postojanja


Voljena moja, u zrnu pijeska ispisujem tvoje ime
i čežnjom na vjetru, ono pleše mojim usnama.
Ne usudim se pomisliti na ukradeno vrijeme
i u stopu pratim svaki otkucaj svog srca,
uzimam predah i predlažem duši
da zajedno pođemo k tebi.

Otkako sam te zavolio,
poprimio sam oblik svemira,
u kojem smo, ti poput zvijezde,
a ja putanja kojom tvoj sjaj prolazi.
Nastojim ne mirovati, već se stalno kretati,
za tobom i uz tebe, s tobom i u tebi, poput sna,
jer samo tako dostići ću vječnost i postati beskonačan.


Tek osvajam s mojim prstima toplinu tvojih grudi,
a već razmišljam s čim da te sutra ponudim
i kako da ostaneš prislonjena u meni,
s kojim načinom utoneš u mir,
pa da zajedno pođemo
u nedogled strasti.

Otkrivam uzrok,
iz izvora misli dolaziš,
ti si izgubljena svjetlost,
u praskozorju jutra sazrijevaš,
ispod mramora mjesečinom otječeš,
i svaku laticu mirisnom rosom posjećuješ,
nježnim obrisima otvaraš horizonte mog postojanja.


Zal Kopp

Jablanovi - Jovan Dučić

Zašto nocas tako šume jablanovi,
tako strašno, čudno. Zasto tako sume.
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
daleke i crne, ko slutnje, i snovi
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
ko olovo mirnu i suvu u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku,
Šume, šume čudno i drhću u svodu
Sam kraj mutne vode, u noci, ja stojim
Ko potonji covek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Poslusaj...

Poslušaj glas mog srca,
Dešifruj mu svaki zvuk,
I pridruži mu pravi ritam,
Drhtaj i vrisak, lupanje i usklik,
Samo neka još ne bude muk.

Okači na prozore duše
Sve fenjere dobrodošlice,
I prihvati me ovakvu
Kakva zapravo i jesam.

Bez oklopa, bez glume,
Bez šminke i ulepšavanja,
Ugosti me kao siroticu,
A u ponoć, tko zna, možda
Postanem samo tvoja princeza,
Možda se pretvorim i u miljenicu.

nepoznat autor

PESMA O POVRATKU

Znam: neću se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Daleko nadamnom, obasjan nečim,
srebrom oivičen oblak krivuda.
Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reči;
upiti šapat večeri blage
što se prosipa duž aleja;
na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge,
dunavskog keja…
Zaleđen pogled vraća mi svu
surovost jave…
Jesam li kleta?
Još ne znam da l' mi je kuća tu,
il' ovde negde, preko p'o sveta…
Svaki dan ponešto novo sine
a ja mrem hiljadu malih smrti.
Ustajem, padam,
kopam visine
od kojih mi se u glavi vrti.
Kad hoćeš da te obmane varka
sedneš na vrtešku dva tri kruga;
ipak, ne živi se sred luna parka.
Živeti život –
to je stvar druga.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Pitam se, ko li je izrek'o reči –
ko je to slagao da vreme leči?
Prosuta nada u beskraj briše,
izmiče, beži,
a nema nove…
U uglu oka dosadne kiše.
Imam još samo nezgasle snove…
Znam: neću se nikad vratiti.
Nemam ni gde,
nemam ni kuda.
Ipak, magličast san me zove,
opija, mami me kojekuda…
U meni drema čežnjivom ćutnjom
osmeh beogradskog aprila,
pogled ukraden
neveštom slutnjom
uz žamor turskih karanfila.
I niko ne zna niti će znati
ona bulevarska jutra rana
čije još tajne,
tužne i sjajne,
čuvaju krošnje nekih platana.
U dahu osećam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peče;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko,
setno veče,
u ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male,
sitne radosti.
Miris dunja
i miris ruža…
Jeli to san il' senka mladosti?
Misao mi se Dunavom plavi.
Sunčevo crveno zlato se prosu.
Maslačci plešu u modroj travi
dok duge senke rađaju rosu.
Začujem cvrčke, ugledam svica –
da, to noć već navlači halje…
Pozdravljam ulice, poznata lica.
Nešto u meni
tera me dalje…
Zenicom milujem obrise grada.
Sivilo sluti jesen sve više…
Otvaram kapke ali ni tada
ne dam da jesen,
ne dam da zima,
ne dam da vetrovi,
ne dam da kiše
ubiju sve to što još imam.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje…
I tačno je: ja nemam ništa tamo
al' opet, nekako, sve je to moje.
Nadamnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi:
da li ga pratiti? Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Znam samo: neću se nikad vratiti.

Dragana Konstantinović

Kad imaš svoga anđela...
...a kako da ti zahvalim na ovom osmijehu koji se nakon dugo vremena, na moje lice vratio...!?
...i kako da ti pružim ruku pa da me povedeš - na naše mjesto... ništa veliko, ništa sjajno... ali toplo, s puno sunca
... i naše... sama nama znano.
...a kako da ti zahvalim što si uvijek uz mene, a zaista, daleko... predaleko... kako da ti zahvalim što si umio ostati čovjekom
... bez obzira na sve što te u životu pratilo...
...kako anđele?
...ovom pjesmom nespretnom.


Elfrida Matuc - Mahulja ( Ida )

Moje sedmo nebo-Nepoznat autor


Kad osjetim dodir u mojoj kosi
Na mislima poletim ja
U sednom nebu cvrkću nam ptice
Da smo mi najljepši par

Kad osjetim žar na tvojim usnama
Srce zakuca sto na sat
Ja gorim u dubiti svoga srca
Da sam nešto najljepše doživjela ja

Kad osjetim toplinu tvog zagrljaja
Obuzme me najbolja strast
Ta vatra ne prestaje goriti
Dok emocije ne probudim ja

Sve to nema svoga kraja
Dok u mislima lutam ja
Još ako me bezuvjetno voliš
Do kraja života sretna sam ja

Daleko u nama


Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
Na jug se ne sele

Sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada

Na nebu tvojih reči
Sunce ne zalazi

V.Popa

НА ПЛАЖИ СНОВА


На плажи снова,
Сада Сунце у мору се гаси,
Долазе Звезде на неба своду,
Таласи ваљају бисерну воду,
Ти дођеш,
Ватра до нас већ одавно гори,
Главу стављаш мени на груди,
О љубави кажеш,
Што вазда у теби се буди,

Ја љубим те лагано и одвећ тихо,
Руком кроз косу тада ти прођем,
Осетим жар љубави што дође,
Кажем ти драга да волим те силно,
Док Месец сада,
Место Сунца по небу плови,
Знамо да љубав наша,
Силна ће да гори.

Зоран Матић
07.10.2004. године
четвртак, дан 15.

Kada spomenete moje ime,
Uchinite to shaptom tihim,
U hladne noci ove zime,
Kroz moje pesme vas vidim.

Dok vam prsti kroz kose klize,
I usne se spajaju meke,
Znajte da I ja voleh biti blize,
Izvoru strasti neke.

Ali moj usud takav je bio,
Vreme tmurno beshe tada,
Jer sam ljubila kad nisam smela,
I pevala iz inata.

Pechati moji behu tada,
Strast tela toplog i mekog,
Jer moje srce grejashe nada,
Da stici cu do cilja dalekog.

I nocas kad spominjete moje ime,
I stihove pesme chitate moje,
Mome sam cilju stigla time,
Jer ljubavi se utvare boje.

Ponekad...

Ponekad pozelim da zaspim kao more...
Ni jedan val... ni malo vetra..
i da nikom nisam obala...
Ponekad pozelimda se probudim kao letna oluja,
da se vidi kako seva nemir u meni,
da se cuju rijeci koje grme u meni...

Nekad, samo nekad
pozelim biti ono sto nisam...
A sta ja to nisam?
A sta ja tek jesam?

Misao je osvojila rec,
a kada misao osvaja neznoscu,
onda je svaka rec gruba..
...i suvisna...

Za sebe sam uvek govorila
da sam slaba na neznost,
a misao da me osvaja...

Znas,
to je ona misao
koja se tek nasluti,
a ja je slikarskim kistom ukrasavam..
onako kako meni odgovara...

Tako ukrasavam neke moje bezbojne noci...i dane...
I veruj kada kazem...
Malo toga mi je svejedno,
apuno toga mi je...sve..

Da, zaista...
ponekad pozelim kao svi drugi reci
da je zivot
samo nepravilna smena radosti i tuge....
srece i nesrece....
biti kao drugi...
Obicna...i uvek tudja....nikad svoja...
A ja znam ko sam....i sta sam....
Nekad sam....samo svoja....
Nekad...tudja...
Ali nikad...svacija..

NALIV PERO


Kada bi mi neko poklonio pero
mislila bih da je moj život poseban
i da ništa što se dogodilo nije izmišljeno
sva ljubav i ceo svet
sve viđeno samo jednom
Kada bi mi neko bio toliko drag da mogu da verujem
kao voljen ili pre još čovek koji voli
koji govori poeziju kao bog koji otvara Crveno more
I još kada bi ista ta osoba ponovo mi donela poklon
ovoga puta drveni sat sa pticom koja odleće
ili kompas
tek da sve potvrdi
već bi imali priču koja nas uči
Da je čovekov dom
između dve neuhvtljive prilike
od kojih ni jedna ne ostavlja onu drugu
sve dok ima slobodu...


Vesna Korać

Vini se sa peščanog dna okeana.
otrgni se od riba prozračnih tela.
uzleti sve do magijskog pozorišta
paunice divna, starija od prvog
greha. na ovoj zemlji od koje si
sazdana rađaj pustinjske fantome,
rađaj demone strašnije od ljudi
(ako takvih biti može).
neka ne jenjavaju svađe među braćom,
neka njihov spor bude krvav.
ne daj mira rodu muškom.
gospodaricrvenokosa nimfo žestokom igrom.
neka ti u brdima grade hram znojenja.
neka buncaju sluđeni tvojim likom
jezikom kojota. neka ti donose vodu
iz tri izvora. daj im razloge nepobitne
za odlazak sa ovoga sveta.
daj mi iz grudi tvojih otrovno mleko snova
da se i ja vinem do predvorja raja.

Aslan Mahmuti

Miroslav Antic - Rodjendanska pesma

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rodjeni,
ogromne, cudne i drhtave
kao jasike zelene.

Posle su dosle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noci kad smo kmecali.
I pelene. Pelene. Pelene.

Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je kosava bila,
ili je mecava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.

Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamisljali
najlepse usne za nas,
najlepse oko i dlan.

I zeleli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitas,
licis li na njihov san?

Mama i tata su stari vec
i kazu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se siri.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom svrci
sto ce iz naseg srca
uskoro da izviri.

NE GASNE COVEK

Ne gasne covek u bolnicama
u bolnom grcu nestajanja,
na mestima obelezenim
nevidljivim crnim tackama.
Ne gasne se
samo u poslednjem izdisaju,
gasne se u rastegnutim
trulim kopcama vremena.

Gasne se
na temelju,
pragu,
krovu zaborava.
Na nepojmljivim,
nenadanim,
najneocekivanijim
mestima.
Prekrije nas ostri prah,
pauk jos ne stigne
nit isplesti,
a mi vec na zidu zaborava
tek ponekad iskoracimo…
Drugacija su vremena!?

Gasne se
u necijem oku
mislima.
Kad pojmih to
izbecih se k’o zaba
i zabole me
tanana dusina opna
i zadrhta nemocna u grudima.

Gasne se
i pre doktorovog pecata.
Ne radja se covek
samo u porodilistima,
ne pronalaze ih samo zecevi u kupusu
niti ih samo rode donose.
Ne radja se covek
kao u davninama
izmedju dva reda
okopanja kukuruza
bez doktora.

I ne zivi se
samo na odredjenim mestima.

Radja se covek
u ocima,
u mislima,
u venama,
u hlorofilu,
u obavijenosti blagim vetrom,
u pahuljama,
u zraku sunca,
u kapi kise,
u mirisu tople kafe,
u odsjajima.

Radja se i zivi
i bez pogleda
i bez dodira
u ljudima.
Radja se covek
pod magijom nota.

Radja se covek
u par neznih reci nekoga.
I ko ce znati
koliko smo se puta
rodili i umrli.
I ko ce znati
koliko smo puta
druge
cistim srcem
rodili
ziveli.
Ne gasne se,
ne zivi se,
ne radja se,
ne osmehuje se
samo na utvrdjenim
normama mestima.
Velika je to obmana.

Gasnuh…
Zabole me tanana dusina opna
i zadrhta nemocno u grudima,
al’ stade boleti,
al’ stade drhtati,
setih se Sunca radjanja,
osmeha,
zivljenja,
u grudima,
u bicima…
na nedodirljivim,
nepojmljivim,
nevidljivim
mestima.

autor:jelenaartpoezija

Sama na listu zivota - Branislava Pisanjuk

Ljudske su tajne skrivene od svetlosti,
ljudske su tajne najvece tajne,
ljudske su tajne ponekad bolne,
njegove tajne otkrila sam.

Suza za suzom pokazuje slabost,
slomljeni duh cezne za osmehom,
pogresna misao rastvori zelju,
pogresan pogled ugasi ljubav.

Korak nad covekom,
suza nad srecom,
iluzija nad realnoscu,
poraz nad bitkom.

Sama na listu zivota,
sama u vodama nemira,
sama vecno koracam,
sama skrivam tajne.

Podeli samnom osmeh jutra,
kao nekad smejmo se glasno,
otvorimo sjajnu kutiju zelja,
reci mi da ne postojim.
Iskreno me slazi jer
verovati vise nesmem,
ostrice tvojih skrivenih tajni
presekle su nasu vecnost.

Korak nad covekom,
suza nad srecom,
iluzija nad realnoscu,
poraz nad bitkom.

Ljudske su tajne skrivene od svetlosti,
ljudske su tajne najvece tajne,
ljudske su tajne ponekad bolne,
tvoje tajne nisu vise tajne.
...sama na listu zivota...