Stihovi...Stihovi, moji...opevajte me, vi najdraži...

Odluka

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Vec da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje.

Opomena

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

U kutu oka čuvam obrise Tebe.

Sve naše riječi,
sva naša svitanja,
dodiri skriveni, ukradeni svakodnevici,
zaustavljeni,
oslikani strašću predvečerja
zauvijek u meni dišu.

Tako lako je voljeti Te,
savršeno jednostavnog,
razumljivo nesputanog.
Tako lako je
prizvati u sjećanje tvoje usne;
i ruke
što nježnošću dotiču mi lice.

Svakim korakom
na putu odsanjanih snova
živiš kao istina u meni;

kao znak
traje u mojoj misli
Tvoja misao urezana.

U kutu oka čuvam
najtajnije djelove Tebe.

autor NN

Jednoga jutra probudih se
Drugačija.

Modrina kroz koju
Sam doticala te mišlju
Urezala je znak.
Dodirima tišine govorih ti
Da te trebam,
Kao nikada prije,
Kao nikada više
Osim tebe nikoga.
Nježan poljubac pred san,
Usne zabridjele
Neizrečenom ljubavlju.
Tvoje je srce počivalo na
Mojim snovima
Brodeći kroz noć.
Dodirnuh te zrakom mjesečine,
Ljubavlju je upletoh u
Tvoju kosu,
Da te miluje
I čuva ti misao spokojnu
Do svitanja.

Nakon noći u tvojim rukama
Probudih se
Drugačija.

PONOC

I odjednom cudno se nesto dogodilo,
kao rec carobna neka da se rekla:
ozivela je na zidu slika
i reka siroko potekla,
i kisom u nju pouvirali
listovi poumirali.

I odjednom cudno se nesto dogodilo:
u visokom nebu cuo se krik,
to je zrno neko pogodilo
nad rekom,u srebrno krilo,
pticu koje nikad nije bilo.

Desanka Maksimovic

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Dragana Konstantinović

Dođi, da pokušamo.

Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li će mo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.
Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?

Sanjam te… pruzam gladne ruke prema tebi…

I osecam jos uvek
gladan poljubac u vrat,
onaj prvi,
ono prvo budjenje
I budim se…

Mali je krevet,
mali grad,
malo poluostrvo,
mala drzava,
mala je Evropa,
mali je Svet,
Mali Kosmos
Da primi i prihvati ovaj osecaj,
Ovu zelju sto me budi

Sanjam tvoje telo pored mog,
tvoju ruku mirnu oko moga struka i poljubac budjenja…
u vrat, u levi ugib moje kljucne kosti i jos malo vise…
I bojim se,
boli me
borim se
da te ne pojedem
da te tako sebicno ne ostavim u sebi.

Ako me poljubis ja cu te pojesti,
ja cu uzeti iz tebe sve ono sto ne zelis da mi das
i ja cu postati gospodar tvojih usana
i zelecu ih svaki put sve vise i sve duze. I val strasti ce sa grudi preci na usne i ja cu uzivati, upijati, voleti.

Ma koliko dugo
Uvek ce biti kratko
Jer strast nas vara
I krade
I otima
I ostavlja nas same
Na ulazu vremena
Na izlazu srama

A ja te sanjam i ne zelim taj san da prestane
i pruzam gladne ruke ka tebi i privlacim sve u sebe,
na sebe,
uzimam atome razbacane po pucini nedosanjanih ideala
i vracam se tebi
i stavljam sebe u zlatnu ciniju za voce
i nudim ti ribizle i kiselo grozdje…

I iluziju zrelih krusaka i breskvi…

Misao o tebi

Zažmurim... i pomislim na tebe.

Ne,
Sačekaj,
pre misao o tebi
dodje sama
Kao grlica sleti na prozor moje duše
Slobodno, lepršavo
Da se napoji mojom ljubavlju

I ogreje me sunce kad
Misao o tebi dođe
Kao grlica na prozor moje duše
I leptiri u stomaku
Drhtim od miline

Stani, ne odlazi!
I molim te, ne uzimaj moje srce
Sa sobom

... Sada si daleko
Jer neću znati kako da počnem
Bez tebe
Novi dan
Novu misao
Ako nije o tebi

Pažljivo sakupljam deliće duše
Koje si ostavio
Za sobom
Otišavši
A ja ću čekati
Kao što to uvek radim

Jer te volim

Molitva

Molim za Sunce u tvojim ocima,
za dodir koji budi treptaj zivota,
za tebe jedina ljubavi moja.

Molim da ruze ne uvenu kao secanja,
da nijednu suzu ne puste vise.
Molim za tvoje reci satkane od zelje,
Za nase duse obojene tugom.

Molim da samoca ne boli vise,
da dodjes u moj svet,
da svaka nada postane stvarnost,
da svaki tren sa tobom bude vecnost.

Molim da tvoje ruke,
Otope led moga zivota,
da vreme izbrise boli,
da srce zakuca jos jace.

Molim da ne zivim od secanja koja se gase,
Da nikada – postane ZAUVEK.
Molim,molim za LJUBAV.

Sakrij me

Sakrij me
U čeznutljivom pogledu,
U sjaju oka kojeg ću
Samo ja prepoznati..

Nosi me u kutku
Usana u smiješku
Neizgovorenim riječima
I ja bit ću s tobom…

Sakrij me…
U mirisu ljetne oluje
Bljesku munje i
Slutnji žudnje;

Čuvaj me u snovima
Nanizanim u noćima
Krhkim od samoće…

Sakrij me…
U sjećanju na ukradene
Poljupce od kiše
U očekivanju svitanja…

Sakrij me…
U prekršenim obećanjima
U uzdahu što se otima
Samotnim satima.

Sakrij me…
U priču što ima sretan kraj…
Sakrij me u zagrljaj,

- Samo ljubav mi ne sakrivaj!

Dodirneš mi srce, a onda nestaneš.
Pružaš mi ruku, a onda prestaneš.
Pustiš me da sanjam i tad me probudiš.
Udijeliš mi milost, a tad me pogubiš!
A ja bih da te ljubim -a ti si daleko…
Ja bih da te budim, a budi te drugi netko.
Ja bih da te sanjam, u noćima bez kraja,
Ja bih da me ljubiš dok zora noć osvaja…
Ja bih da prepoznaš sve što nas spaja,
da moj si put do raja.
Ja bih da si blizu, da pratiš me ko sjena,
Ja bih da sam tvoja
Ispunjena želja!

Marina Ugrin

BITI SREĆAN

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno

Herman Hesse

Sva neskromnost moja
i zedj nabujale mladosti
bubnjale su mi u grudima.

Jurio sam kroz vjetar
i tu proljetnu kisu,
sto dalje,
za leptirastim snovima
pruzao sam ruke...

Posustavsi,
sletjeo sam
u tvoje krilo
da bih se
tvojim plamom
ogrijao malo
i u rukama njeznim
potkrijepio zrackom
tvog pogleda,
napio vedrine
tvoga osmijeha,
pa se vinuo
u letove nove...

Ali, u sjeni tvoga oka
usidrio se oblacic
moga sna
i ostao sam
kraj ogromnog sunca,
sto u tebi sam otkrio
i ciji sam zrak i sam postao...

...zadnja tuga


Dani su mi jos dugi
hladni
a miris proljeca
se lagano siri zrakom...
Dani su mi isti
jednolicni...
Trebam
ono nesto...
Da mi probudi
srce
dusu
da poletim
i da letim s pticama...
Trebam ono nesto
da mi oboji
ovaj svijet
crno bijeli...
Da otvorim srce
da spektar boja
zasja iz njega...
Trebam tebe
kraj sebe!
Da te ljubim
u zore sutrasnje
u veceri sadasnje...
Da te milujem
u predvecerja
u smiraj dana...
Osjetiti stisak
tvoje ruke
zelim...
Milo moje
trebam te
kao sto sunce ljubi mjesec
i mjesec cuva zvijezde...
Nema te kraj mene...
I sta mi preostaje
nego da te sanjam
da te ljubim
u snovima
i mrsim ti kosu
u jutarnjim maglama...
Nada mi ostaje
da ce me sutrasnja zora
dovesti blize tebi...
Znam da cemo zajedno
dotaknuti dugu
i zvijezde...
Doci ce i nase vrijeme
zasplesat cemo
samo nas ples ljubavni...

Nikad me nemoj uciti
Kuda ti usne prijaju
I koliko vlazan jezik
Godi tvojim bedrima
Mozda zaboravish dushu
Negdje na mom stomaku
Ili ti srce ostane
U mojim njedrima....

Sjedim

U naručje dođi mi...
Smješkam ti se...
Zagrli me...
Snažno...
Želim biti
Tvoj...
Ti
Nježnost
Moja budi...

Grlim te
Snagom svom...
Puno značiš
Srcu mom...

U cjelovu
Srest ćemo se mi...
Tad
Započet će naši sni...

Fališ mi…

Laku noć...

Zgazi me
Neka budem
Nula

Tada

Udahni

I
ISPUNI ME
Ljubavlju, Mirom, …

ISPUNI
Svaku
Najsitniju
Prazninu
Moga bića

Jednim dahom
Jednim poljupcem

Stvori me!

Želim biti
Savršen

Budi uz mene
Trebam te
Želim te

Hoću li..

o Bože..
kako sam gladan..
Njene tople riječi
Njenog pogleda..

kako sam željan..
Njenog osmijeha
Njenog zagrljaja..

o Bože moj..
hoću li ikada..
vidjeti osmijeh moje princeze
čuti Njenu riječ
osjetiti nježnu ruku Njenu

hoću li..

hoću li ikada
uživati u toplini Njene mile duše..

hoću li
u zagrljaju Njenom biti..

hoće li Nas
Ljubav posjetiti..

hoće li..

volio bi da mi piše..

kako li samo
Njeno srce diše..

večeras..
tako mi je..
nekako..
brzo..
otišla..

legla je umorna..
bdim nad njom..

Otkrij ljubav..


Uzmi osmeh i
daruj ga onome ko ga nikad nije imao.

Uzmi zraku sunca i
učini da odleti onamo gde vlada noć.

Otkrij izvor i
okupaj onoga ko živi u blatu.

Uzmi suzu i
položi je na lice onoga koji nikad nije plakao.

Uzmi hrabrost i
stavi je u dušu onoga ko se ne sme boriti.

Otkrij život i
pripovedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti.

Uzmi nadu i
živi u njezinu svetlu.

Uzmi dobrotu i
daruj je onome ko ne zna darivati.

Otkrij ljubav i
pokaži je citavom svetu.."

Mahatma Gandi

Bosonoga pesma

Ovo je pesma
Za tvoja usta od višanja
I pogled crn
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove
Ja umem u svakom novembru
Da napravim jun
I nemam obične sreće
I nemam obične grehove
Moja je sreća srneća
A grešno mi je smešno
Ako me neko čačne
U ove oči plačne
Nije to neutešno
Ja umem od suza da pravim
Klikere lepe,prozračne

Podeliću sa tobom
Sva moja šašava zdravlja
Zavoli moju senku
Što se klati niz dan
Sutra nas mogu sresti
Ponori ili uzglavlja
Ludo moja,zar ne znaš
Divno je nemati plan
Izađi iz tog detinjstva
Kao iz starih patika
Zavoli moj osmeh, dubok
Kao jezerske vode
Evo, i ja sam se izuo
Pod vrelim tabanima
Rastapa mi se asfalt
Budi uz mene kad odem

Miroslav Antić

Baklje plamte u tvojim ocima
žarom neviðenim.
Teku uspomene,
pusti ih da otplove,
u maglu strasti.
Otvori srce,
da ljepota me prekrije.
U mislima se topim
dok oluja emocija
razara mi dušu.

...
Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi,
i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi
daleko negde u nepovrat.

Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nežan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi.

Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,
ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše.
Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum.
Ne maši ... ni ja neću da mašem ....
…

Kroj


Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima. Bićes moj način odevanja svega nežnog
i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe skidati. Na meni ceš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivacu te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me shvataš: to
nije prožimanje. To je umivanje tobom.

Ljubav je čiscenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako
pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

Mika Antić

SENKA

Zbog svega što smo najlepse hteli
hoću uz mene noćas da kreneš,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da žalis ako sveneš.

Hoću da držis moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želis da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba,
zbog svega što smo najlepše hteli.

Mika Antić