Stihovi...Stihovi, moji...opevajte me, vi najdraži...

Bilo je neceg tajanstvenog
u tom plamenu vasih pogleda
u toj neprestanoj borbi
cvijetova i nesigurnih rijeci
taj mali rat ljubavi izmedju dvije tuge
vino izmjesano u casama
muzika poslije ponocnih vijesti na uzglavlju
u toplini vaseg tijela
i vjerujte
ja danas strepim nad svakim budjenjem
za mene je opasnost taj zrak mirisnih naranci

i bilo je neceg

znam da je bilo malo ljubavnog
u toj kratkoj epizodi
koja je zivjela na vasim usnama

predivna gospodjo
vi ste taj ulazak u ozbiljno neozbiljno shvatili
a meni su se otvarali vidici
meni su u ocima planule zore lomeci mi srce
na beskrajnim zvucima
vasa lomna bojazljivost u velovima snova

i vjerujte
ja danas strepim nad svakim budjenjem
za mene je opasnost svaki vlak
koji donosi mirise juga
u ovu mirnu sliku davnine
i nema vise toga kao nekad
ovo je druga mladost
ovo vise nisu hrabri vulkani
i ne govori se kao nekad
predivna jasnoca mojih retrospektivnih lutanja
ocajnickih pokusaja bjekstva

noc

i eine kleine nacht musik
kao zvono nad celom
kao luna nabrekla nad povrsinom oceana koji umiru
i jos ima neotvorenih strana
i tajanstvenosti u pogledima
kao da nismo oboje porazeni
u tom malom ratu ljubavi
izmedju dvije tuge

----------------------------
Zeljko Krznaric

IZGUBLJEN SAN

Mogle smo da budemo bolje
Da smo verovale u razgovore o sreći.
Ponestaje nam snage za nove prilike.
Pravo glasa je često odsutno.
Gledale smo te k'o starog
umornog psa, koji polako
umire, nemoćan da nešto
promeni, da oživi snagom
pomisli, isplakanih očiju.
Trebalo je da doživimo dubine noći,
da čujemo stihove Bodlera i Prevera
Iz eha tvog glasa topline.
Pri posetama izložbi slika,
Divili bismo se senkama.
Pariz je sada drugačiji.
Treperi tvoj lik u svim svetlima.

Tatjana Debeljački

Kome da se tuzhim


Kome da se tuzhim
shto se razgradjuju neba porte,
shto je obijena mesecheva shkrinja,
shto se duga pojavljuje gola,
bez ijednoga od sedam velova,
shto ljubav biva bez snova i bola;
kome na svetu
da se tuzhim shto ce se stajati kraj groba
s mislima kao u hemijskom kabinetu?

Da li vama shto nam se pred razdanje
u nemirne snove vraccate,
vama koji ste sve zaboravili,
a gledate nas kao da sve znate,
da li vama prvim susedima jave;
da li vama da se tuzhim
koji dolazite iz tajne i trave?

Da li tebi, buduci nauchniche,
shto ces operisati snove i zagonetke
i otvarati nozhem nedra priche,
skidati krila leptirici chuda;
da li tebi koji ces mirnije no plevu
razvejati poslednju chashicu zabluda?

Kome da se tuzhim shto nestaju bajke?
Da li tebi, rodjena iz inkubatora,
buduca pesnikinjo, chukununuchice,
shto neces znati da zore
svadbeni let su vodenoga cveta,
shto ces svesti rosu na formulu vode,
i nebo julsko na formulu vazduha,
shto neces znati da su mesechine
sestre sa reke zelenoga duha?

KOME DA SE TUZIM?

---------------------------------
D.Maksimovic

Stanice


Nocas na putu preda mnom
bleshte u mesechini
ogromne, bele sante,
stanice bola.

Male postaje radosti
samo jasikom obelezhene
brzo ce promaci.
Zhivot ce kraj njih prohujati
ne dajuci ni da se nakupi pregrsht tog zlata
prostrtog pod granama,
ni da se kazhe i chuje topla rech,
ni detetu ime da se nadene.
Brzo se mora rukovati,
i prsten brzo natacci,
munjevito sagledati
shta drage ochi pitaju i poruchuju.

A kad se dojuri u stanice bola,
gde se putevi ukrshtaju i daljine prete,
stajace se dugo u studenim chekaonicama
iznad kojih svetli mesechev
komadic leda
i zelene kazaljke chasovnika
idu sporo kao na smrt osudjeni.
U jednoj od njih ostacu zamrznuta.
Uzalud ce voz piskom dozivati
i mahati rukom oni shto put nastavljaju,
ostacu izmedju santi
nad kojima svetli mesechev
komadic leda.
---------------------------
D.Maksimovic

Maslacak - Karinthy Frigyes

Prema tvojoj ruci,
Prema tvojoj ruci, kosi,
Prema tvojoj ruci, kosi, oku,
Prema tvojoj ruci, kosi, oku, suknji
Zašto grabim?! - uporno zapitkuješ
Cas ljutito-glasno, cas vrteci glavom, nijemo -
Što ne nježno, milujuci,
Kako prilici, kako drugi rade,
Zašto žurno, sa sjajem u ocima,
I što se uz to smijem - bezobrazluk!
Tako ružno, uši parajuci!
Ah, odmah me ostavljaš ili po ruci udaraš.

Maslacku, ne ostavljaj me,
Radje cu ti reci,
Reci cu ti - cekaj, šapnucu ti na uho,
Odmakni uvojak.

Prema tvojoj ruci,
Prema tvojoj ruci, kosi,
Prema tvojoj ruci, kosi, oku,
Prema tvojoj ruci, kosi, oku, suknji
Šta grabi tako - zar se ne dosjecaš?
Šta grabi tako - zar još uvijek ne znaš?
Pa uvijek tako ljutito
Pokušavaš se odbraniti i onda
Držeci oko, kosu, suknju.

Prema prašniku,
Prema prašniku, rodnici,
Prema prašniku, rodnici, struku,
Prema prašniku, rodnici, struku, latu
Šta grabi tako, Maslacku? - Vjetar!
Vjetar, vjetar, ludo bezobrazan vjetar
Radujuci se tvom bijesu.

Maslacku, šta ce biti?
Ovo je tek lahor.
Ovaj tek grabi i zviždi.
A još ti nisam ni govorio o mojoj porodici.
Cuješ li!
Otac mi je Fijuk Vihora bio - znameniti
Tajfun iz Arkansasa majka
A šurjak ljevkasti kovitlac -
Pahuljico maslacka, da li si se vrtjela rastrojeno-morno
U vrtlogu nebeskog svoda?

TRENUCI - Horhe Luis Borhes

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim.
Pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se
više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista,
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatio,
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više bih putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,

jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih
a manje izmišljenih problema .

Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
svaki minut svog života. Imao sam, jasno, i časaka
radosti.
Ali kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo
dobrim trenucima.
Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od
trenutaka samo;
nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez
toplomera,
termofera, kišobrana i padobrana;
kada bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodim i tako išao do
kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao
i
sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom
imao.

Ali vidite, imam 85 godina i znam da umirem.

DAME BIRAJU

Gledao sam je..
da joj se mutilo u glavi
a oči joj kao od stakla
pogled se gubi i plavi
osećam da bi me dotakla,
ali ja sam birao druge...

Pričao sam

mogla je da me čuje
da se ubije, da se otruje
da mi baca poglede duge,
ali ja sam birao druge...

A onda -

stade muzika i pamet mi stade
samo čuh na kraju:
Sad dame biraju.

Mogao sam da se bacim
s mosta u Savu
da se kajem
da gubim glavu
da umrem od tuge

Ona je birala druge.

Odgovor


Pobrala sam spokojno rechi tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, neces otici u monahe,
kao shto zbog necheg kaza.
O, veruj mi, bicce i drugih staza
kojima ces pobeci od mene ti.

Pomisli samo kako mene nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana
kako mi dusha smeta
da imam dushe,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja stkana
od nadopunjavanja zhivota snom.

Pomisli sve shto ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
shto u meni jos pre rodjenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i zhiva
strast da svoje i tudje radosti
pretvaram u bol.

Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za chim tvoja pesma zhali,
bilo bi tek za dah chasa,
pa vechnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
unepovrat i nishta ipak bi moralo
sve da utalasa.

Pomisli, izgubicemo se u noc
kao pesme tvoje odjek tuzhni
u moj kraj;
i znaj, i san i chovek
i bol i srecca prolazna da je;
i da nishta nema toliku moc
da vechno traje.

Ili, kada gorku ovu
od mene dobijes vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.

I pomisli ponovo
kako mene nije ni bilo,
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

---------------------
D.Maksimovic

Kome da pricham ljubavi moja
kako te volim,
kako me ljubish,
i kako mi nedostajesh?!
Kome da otkrijem tugu
kad ja nemam nikog na svetu
a sve mi tvoje u ocima zhivi?!
Tvoja soba...
usne premazane medom,
nashe jedino zajednicko budenje,
nashi susreti.
Kome da ja pricham o tebi
da razbijem suzu na hiljadu komada
da me neko shvati?!
Kome da tvoje ruke opishem
kad nisam s tobom
a s tobom dishem?


Krznanic

Uvek sam se plashio da ti tepam
Plashio se uvek da ti kosu drzhim u ruci
Prestrashen bio da naglo mozhesh da se okrenesh
I da mi uhvatish nezhno oko na svome vratu.
Jer sam glupavo verovao
da cu ako ti ruku na rame stavim
da cu ako ti prstima chelo dodirnem
da cu ako ti u tople ochi grudi slijem
da cu izgubiti sebe....

Sada kada si otishla,imam sebe
isuvishe...



Zoran Radmilovic

Ovo je pjesma koja će te čekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo će te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni
ova pjesma ima stotinu zadaća
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj stražar u noći
ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteže
kad nekoga nema
a znaš da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me tražiš
a bit ću tamo gdje ne možeš do mene
ova pjesma će ti biti moje ime
jer ne želim da ti u očima stanuju zime
i da te hladno nešto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli
---------------------------
Zeljko Krznaric

Da je sreće...



Da te dotaknem
Da u tebe proniknem
Pogledom
Da te zagrlim
Najjače
Da te poljubim
Makar ovlaš
Da ti izmamim osmjeh
Kao nekad
Da ti olakšam
Tugu
Da mi olakšaš
Bol
Da večeras
Prevarimo samoću
Zajedno
Da, želim to
I za to živim
Ali meni dovoljno
Biće
Da te sutra ponovo
Dugo
Posmatram
Izdaleka
Da ti se divim
I da u sebi šapnem
Koliko te volim
I svoju tajnu od svih
Da krijem
Tvoje ime
Sama da prebolim
U tišini noći
U tišini
Dugih zimskih noći..

Odakle meni u dzepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenchica
Koje si bacala iza sebe
Govoreci da cesh tako lakshe naci
U povratku put do kuce
A vrapci ih nece pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledash
Kako opada lishce
Kada si volela da gazish po njemu

Odakle meni u kutiji od shibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih rechi
I gomile rechenica
Koje ti prichash samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolazish ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga shto znam da znash
A meni je teshko da te rechi izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kazhe mi samo jedno cao
Koje znachi i volim te
I drago mi je shto si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je shto si bash ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali chiji je svaki pokret
Chija je svaka rec pesma

Odakle meni ti?





M. Marinovic

XXX


Hteo sam da joj pisem stihove,
a ona je rekla "ne."
Pa, bleskice, zasto?

Rekao sam: "Zelim da te volim!"
Ona je rekla: "Ne mene"
Pa, bleskice: "Da, tebe."

Rekao sam: "Voleo bih da te upoznam."
Ona je rekla: "Ovo je upućeno pogresnoj osobi."
Pa, bleskice: "Ne. Nije..."

Hteo sam da joj Saljem ljubavna pisamca,
a ona je rekla: "Pogresna adresa."
Pa, bleskice: "Adresa je prava!"

Hocu da joj napisem poemicu,
a ona ce reci: "Ne. Nije za mene."
Pa, bleskice:
"Jeste, samo za tebe!"

Moja te reč dotakla

u trenu kad si odlučila

da ne veruješ nikome ko je

odrastao i ko pokušava

da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,

kao žuti list koji te

u šetnji presretne naglo

i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je

prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku

u predvečerje koja odnosi

bele lađe, a iza svakog

malenog osvetljenog prozora

možda odlazi neko koga bi

mogla zavoleti

zauvek.


...Pero

Ako ikada



Ako zaboravim ikada
da imam
nešto sasvim malo
ali
samo moje
jednostavno ću pustiti
cvet da procveta, ulicu da hoda
možeš li mi obećati
da nećeš da me podsećaš ?
Skrštenih ruku kao nekada
neću da prizivam
ono što je još ostalo
ni u šali
noćne se leptirice boje
da će ih i dan zavoleti
čaša se preliva ako se doda
suvišna kap koja ne može stati
... ako ikada poželim da ništa me ne pitaš ...

Ukoliko bacim ikada
u zapećak premorene svakidašnjice
da umem da osetim
ono što se retko da osetiti
probaj da me ne budiš
svuda sam nigde
ja sam ničija
nisam bila možda biću ...
slobodno tada
ako me sretneš daleko od prečice
kaži mi da propadam
sa maglom u očima ću te nazirati
ako si voljan da sudiš
gazi neka svi vide
reci da sam ništarija
... ja ionako već nisam tu.

Ako ikada jednom
smetnem sa uma
služenje samoj sebi
dozvoli mi da progutam odgovore
načičkane na spletenim prstima
i odem u neograničenu posetu
tihim novim pupoljcima
možeš li da mi obećaš
da me nećeš podsećati ?
Pravim pauzu u čednom
odeljku Univerzuma
da pronađem gde su svi
ljudi sa beonjačama obojenim u izvore
da se bezgranično podam kapima
u jednom večnom pokretu
usporeno i milo slično detetu
i koliko god se trudiš da ga uvećaš
tvoj će se bes sve više smanjivati.

Ako mi jednom bude
toliko teško
da ne želim da se setim
ko sam
obećaj da mi nećeš reći
moje ime i prezime
zvaću se drvo, slučajni prolaznik
nazvaću se Uzalud
i biće mi lepo baš tako.
Kad se vozovi istope od brzine zablude
i lokomotive zavrište bolno
u zaletu do neba - ja im ne pretim
to sam
naučila o trenutnoj sreći
sa prepariranom pticom uporedi me
ali ostajem list ostajem glasnik
za koga ne važi izrečeni sud
... ako ikada, igde, ako ikako ...

Ako zaboravim ikada
da imam
nešto sasvim malo
ali
samo moje
posegnuću za mesečinom
nikad se nisam navikla dovoljno
na svet čudim se
kao da je uvek prvi put
i jedan jedini.
Nemoj me podsećati nikada
jer znam
to je traganje na tren zaćutalo
i ne žali
prividno izbledele boje
ne slušam - dišem i žmurim spokojno
sve na svoje vrati se
krajevi su nevažni - ja sam prut
koji se lomi samo po sredini.


-----------------------------------------------


Sandra Nešović

SAN BELUTKA

Ruka se iz zemlje javila
U vazduh hitnula belutak

Gde je belutak
Na zemlju se nije vratio
Na nebo se nije popeo

Sta je s belutkom
Jesu li ga visine pojele
Je li se u pticu pretvorio

Eno belutka
Ostao je tvrdoglav u sebi
Ni na nebu ni na zemlji

Samog sebe slusa
Medju svetovima svet
----------------------------------
V.Popa

Ko zna (ah, nitko, nitko ništa ne zna,
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti velim,
Ali, ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života sto vječno kipi,
Sto vječno hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijim putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćes se jednom uveče pojavit
Prekrasna u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čeznjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono sto je bilo:
I radost i tugu.
I sinut ce oći, naći će se ruke,
I srce se dići -
I slijepi za stope bivšeg života
Njima ćemo ići.

Ko zna (ah, nitko, nitko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trag istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.


Dobriša Cesarić

Na mome sutonskom nebu ti si poput oblaka
i tvoja boja i oblik su onakvi kakve želim.
Moja, moja si, ženo usana slasnih,
moji beskrajni snovi u tebi žive.

Svjetiljka duše moje rumenilom ti boji noge.
Moje vino trpko najslađe je na usnama tvojim,
oh, žetelice moje sutonske pjesme,
kako te moji samotni snovi osjećaju mojom.

Moja si, moja, i ja kličem u popodnevnom
povjetarcu, a vjetar pronosi moj udovički glas.
U dubini očiju mojih ti loviš, tvoj noćni
pogled se zaustavlja poput vode tvog otimanja.

Zatočenica si u mreži moje muzike, ljubavi moja,
a mreže muzike moje kao nebo su široke.
Na obali tvojih tužnih očiju duša mi se rada.
U tvojim tužnim očima početak je zemlje snova...

Pablo Neruda

Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene vec se rdjom zute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske, samotnicke pute.

Ja ne znam gdje sam? Nesto tamno slute
umorne oci. Noc je. Topla. Plava.
Tako je tesko, kada stvari sute
i kad se mijenja proslost, san i java.

Pa gasim staru lampu, sklapam oci.
Nitko mi nece u posjete doci,
ni tat, ni gost, ni drug, ni draga zena.

Naslonim glavu na krilo samoci
i slusam zvizduk vlakova u noci.
- O gdje si sada, gdje si, Bezimena?


Gustav Krklec

nikad vise ne otvaraj vrata
u predvecerja ranih ljubavi
kad nas odjednom prevare sve rijeci
i svi nas pogledi dotaknu
da se vise ne vrate

nikad vise svoje srce ne iznosi na dlanu
tek udji u neke tople sobe
gdje je vrijeme mladosti pogodno
gdje bi se mogli na tren pronaci
u zaboravljenom refrenu pjesme
gdje bi mogli pricati satima
i ne znati da li su nam godine prosle

nemoj vise ljubavi otvarati oci
u predzorje kad utihnu posljednji glasovi
kad se od osame naslonis uspomenom
na prozore pod kisom koja zna i hoce
a mi tek ljubavni i dobro raspolozeni
nismo ni znali da nam je srce u oku raslo
i preraslo sve okvire

ne izgovaraj vise rijeci
koje si u sumraku sobe ucila na pamet
da ih dugo nosis nanizane oko vrata
ne otvaraj vise vrata u rana predvecerja ljubavi

podivljat ce rijeke
zbog usana neljubljenih
necemo se snaci sto nam je bilo davno
jedno vrijeme
necemo vise znati
ni ljubiti kako smo znali
nece vise biti ni takvih poraza
ni takvih pjesama
pa cak ni smrti
ako otvoris vrata istom kretnjom
nekome tko ce doci

Zeljko Krznaric

SANJAJ OTVORENIH OČIJU

Otvori danas oči

i usni san na javi ,

san u kome su Ti data krila.

I neka samo za Tebe,

večno traje ovaj dan ,

da bi imala vremena ,

da pronadeš bolje...



Kreni odmah i obidji svet,

okusi sve njegove čari

i neka se ne desi , ni jedan pokret ,

koji bi te uznemirio u potrazi

za nečim boljim...



Udahni duboko i zatim poleti;

pretraži celu sopstvenu maštu.

Ni tad' da ti smeta , nikom ne dam

i želim ti spokoj , da u sebi nadješ bolje...



Samo ne zaboravi istinu ,

da svemu što vredi , na svetu ovom ,

jedan sastojak dodati moraš ,

da bi bilo zaista dobro.

A ,to - to je LjUBAV , naravno.


autor : Barbara

NEMOJMO NESTATI

autor - Barbara

Odraz ti vidim u sopstvenom oku.
Misao mi umom rabiš ,
nepresušnu u - toku .
U telu smo jedno ;
Groznica , vatra , grč ....
i , tuga .
Neutešna... , duboka .... , plava ..
Ne dam te vremenu ,
nit' davnom sećanju , nekog zaborava .
K'o sablast stiska dušu , pitanje ,
šta , ako to nije .... ?
Muklo odzvanja odgovor ;
dobro.... dobro mi je ...
i suze teku.... i , teku ...
duboke tragove seku .
I staze ,
gde se ljubismo u jecaju.
Ne dam da odeš ; nestaneš , raslojiš.... ,
da u tudjoj pomami , zaboravljena , stojiš .
Želim u tebi da za uvek bivam !
Zeleno ... sveže.... , ko - trava ,
i spletena tela u njoj ,
u tebi do beskraja ,
u tebi do nezaborava !

NE DAJ SE INES autor Arsen Dedi}

Ne daj se Ines ,
ne daj se godinama , moja Ines .
Drukcijim pokretima i navikama
Jer ,josh ti je soba topla,
prijatan raspored i, rijetki predmeti.
Imala si vishe ukusa od mene ,
tvoja soba divota .

Gazdarica ti je u bolnici.
Uvjek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama , po poklonima ,
pratila me sljede}eg jutra ,oko devet do stanice.

I , rushI se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list ,niz jednu beogradsku padinu.
U vecernjem sam odijelu i opkoljen pogledima.Ne daj se mladosti moja ,

ne daj se Ines .........!

Dugo je pripremano nashe poznanstvo
I onda , slucajno uz vrucu rakiju
I sa svega nekoliko recenica , loshe prikrivena zelja .

Tvoj je nacin gospodje i obrazi seljanke .
Prostakusho i plemkinjo moja ..
Pa tvoje grudi , krevet
i moja soba objeshena u zraku ,kao narandza .

Kao narandzasta svetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba ,
Proleterskih brigade 39. kod Grkovi}a .
Pokisla ulica od prozora dalje i shum predvecernjih tramvaja .
Ljijepi trenuci nostalgije , ljubavi i siromashtva .

Upotreba zajednicke kupaonice
i, “molim Vas ako me ko trazI”

Ne daj se Ines........ !

Evo me ustajem , tek da okrenem plocu .
Da li je to nepristojno u ovakvom casu ,?
Mozart ,Reguiem ,Agnuz Dei .
Meni je ipak najdraziI pocetak .

Raspolazem s’ josh million neznih
i bezobraznih podataka nashe mladosti ,
koja nas pred vlastitim ocima vara , krade i napushta .

Ne daj se Ines..........!

Poderi pozivnicu , otkazI veceru , prevari muza ,odlazeci da se pocheshljash u nekom boljem hotelu .
Dodirni me ispod stola koljenom ,
Generacijo moja , ljubavnice .

Znam da ce josh biti mladosti ,
ali ne vishe ovakve – u prosjeku 1938.
Ja necu imati s’ kim ostati mlad ,ako svi ostarite.
I ta ce mi mladost teshko pasti .
A ,bit ce ipak , da ste vi u pravu ,
Jer , sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno .

A , ponovo pocinje kisha ,
kao shto vec kishI u listopadu , na otocima .
More od olova i nebo od borova .

Udaljeni glasovi koji se mijeshaju .
Glas majke , prijatelja , kceri , ljubavnice , broada , brata

Na brzinu pokupljeno rublje pred kishu
i , nestalo je svjetla s’ tom bjelinom .
Josh malo shetnje uz more i , gotovo !

Ne daj se Ines ...............!

AKO SE NIKAD NISMO VOLJELI


Ako se nikad nismo voljeli
onda je uzalud ovo bijelo jutro
na mom licu,
ova kisa u prvoj slici budjenja
i pjesma koja ostaje u srcu zauvijek.

Ako se nikada nismo voljeli
onda je cudno to zbivanje zivota
u magli i sjenama dana prevarenih,
ali ja vjerujem tebi i kad ne postojis
i kad te nema u knjigama
kad se u tvojim umornim ocima
stisaju bitke
i sve postane zaborav.
I kad ti vjerujem,
onda znam da ono sto smo zivjeli
jedino ljubav moze znaciti...
=================
Željko Krznarić

SVE STO MI OSTAJE


Sve sto mi ostaje to je moje srce,
veliko kao nebo
i duboko kao more.
Zamisli,
to je sve što ostaje,
a ja sam mislio da će
mnogo više toga biti.
Cak ni svoju zvijezdu nemam,
rijeka mi je davno protekla,
ali ipak imam jedno veliko srce
i u njemu beskraj tuge,
bijelu zoru predivnu na dlanu,
imam zaista mnogo...
Vjeruj mi ne žalim
za mnom sjaj ne blijedi.
================
Željko Krznarić