Legenda Skadarlije

BURAN i neobičan, većinom šalama ispunjen bio je život “vladara smeha” srpske pozorišne scene, proslavljenog komičara, reditelja i pisca vedrih konzerija i veselog komada “Dorćolska posla”, Čiča Ilije Stanojevića (1859-1930).
Tokom života zaljubljen u svoju Skadarsku ulicu ili Skadarliju, njenu boemiju, kao i komšijski Dorćol, omiljen kod pozorišne i čitalačke publike, a i kod one koja se redovno okupljala oko kafanskih stolova “Dardanela”, “Tri šešira”, “Dva jelena”, Vuka Karadžića, “Bums-kelera” i Male pivare. On je za života postao živa legenda starog Beograda i Skadarlije.
Posle smrti slavnog Pere Dobrinovića, za nenadmašnog u komičnom repertoaru Čiča Iliju, govorilo se da je u stanju “i mrtvog da nasmeje”. Zato su ga simbolično zvali “vladarom smeha”, a pozorišni kritičari “Nušić u glumi”.
Istoričari srpskog pozorišta zabeležili su da je taj “genijalni glumac vedrog i živog duha”, uvek raspoložen za šalu, smeh i razuzdane terevenke, tokom pola veka u hramu “Talije” odigrao oko 500 raznovrsnih uloga, uvek oduševljeno pozdravljen od svoje verne publike.
poČev od tragičnog Kina, preko škrtog kir Janje, raspusnog sevdalije Mitketa, sve do putnika oko sveta Jovanče Micića i svog dorćolskog šereta Papa Nacka. Poseban uspeh Čiča Ilija je ostvario u Molijerovom repertoaru igrajući maestralno glavne uloge u njegovim komedijama “Uobraženi bolesnik”, “Silom lekar”, “Žorž Danden”.
U beogradskom Muzeju za pozorišnu umetnost, pored sačuvanih Čiča Ilijinih fotografija i danas se okreće njegova čuvena gramofonska ploča na kojoj je oživljena vragolasta sedeljka kod “Tri šešira”, Mitketovo
tugovanje za odbeglom mladošću i starim, dobrim vremenima, kao i nadmudrivanje u ulozi Jovanče Micića sa prepredenom Juliškom - Žankom Stokić iz Nušićeve komedije “Put oko sveta”.
Kao umetnik raznovrsne delatnosti, pored režije prvog srpskog igranog filma “Život i delo besmrtnoga vožda” (1911), Čiča Ilija je zajedno sa Jankom Veselinovićem napisao komad iz narodnog života “Potera” (1911). On je uradio dramatizaciju Sremčeve “Ivkove slave” (1918) i dao nekoliko originalnih književnih dela: poznati šaljivi komad “Dorćolska posla” (1909), humorističke priče posvećene svojim ljubimcima “Čiča Ilijine životinjke” (1928).
Koliko je Čiča Ilija bio privržen svojoj Skadarliji, isticali su u sećanjima mnogi pisci. Poznati pozorišni kritičar Milan Grol beleži o tom izuzetnom glumcu: “Nikad nije osetio ni uživanje, ni hrabrost da se iz boemskih krčmi Skadarlije ispune do trotoara Moskve ili “Grand” hotela. A stanovao je u niz skadarlijskih kućeraka, najduže, ipak, nekoliko decenija, u onoj koja je s pravom proglašena za najznamenitiji spomenik kulture tog kraja, u čuvenoj Kući Đure Jakšića, koja, nažalost, to nikad nije bila, nego je tu stanovao vlasnik te zgrade. A slavni pesnik Đura Jakšić sa porodicom živeo je u sobi i kujni dvorišnog stana za izdavanje pomenute zgrade. Međutim, pravi stanar Kuće Đure Jakšića bio je veliki glumac o čemu je svedočila prilikom rekonstrukcije osamdesetih godina mermerna spomen-ploča sa uklesanim rečima poruke: “Čiča Ilija Stanojević (1859-1930), proslavljeni komičar Narodnog pozorišta, ukus i boja starog Beograda, stanovao je ovde pre nego što se u legendu preselio.”

NIKO od Čiča Ilijinih savremenika nije video njegovu krštenicu, pa su zato u šali govorili da je veliki komičar - mitološko biće. Inače, o njegovom rođenju svašta se pričalo. Postoji čak nekoliko verzija o Čiča Ilijinom poreklu i prezimenima.
“Narodna enciklopedija” profesora Stanoja Stanojevića beleži da je Čiča Ilija 7. avgusta 1859. godine došao na ovaj svet. Ali, Čiča Ilija taj podatak nije priznavao tvrdeći da je rođen godinu dana ranije. Iz “Knjige venčanih” Topčiderske crkve saznajemo da se Čiča Ilijina majka zvala Spasenija, a otac, po zanimanju “bivši rentijer” - Stanoje. Po tvrđenju savremenika, tokom života Čiča Ilija je izbegavao da priča o svojim roditeljima. U beogradskoj čaršiji pričalo se da je on bio nahoče ostavljeno na ulici, pa usvojeno od nekog Stanojevića. “Išlo se tako daleko da se tvrdilo da je imao jevrejske i cincarske krvi u sebi”, beleži M. J. Stojimirović. “U stvari, to je bila besmislica, izmišljena da mu se uzvrati na neki njegov otrovni vic. Jedino u šta se nije sumnjalo to je da je bio autentični Beograđanin”.
Na osnovu zabeleženih sećanja Milorada Pavlovića-Krpe saznajemo da je Čiča Ilija rođen u staroj beogradskoj kući svog dede po majci Đorđa Petrovića zvanog Džida, koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog pozorišta.
Na mestu i okolini gde se danas nalazi naše pozorište, po pričanju mog dede i oca, bila je ispred samog bedema gradska kapija (misli na Stambol kapiju), a levo od nje vodio je put, gde je po strani bila kuća - čardaklija sa jednim spratom”, pričao je Pavloviću teško bolestan Čiča Ilija, ležeći posle operacije u sanatorijumu “Vračar”. “Crvene stepenice vodile su sa ulice pravo na
čardak sa dugačkim doksatom, sa otvorenim pogledom na Dunav. Tu se preko celog dana na dugim minderlucima sedelo i eglenisalo... R, tu, u toj čardakliji, na mestu gde je izdahnuo moj deda Džida posle batinanja od momaka razjarenog na njega Gospodara Vučića, rodio sam se 7. avgusta 1958. godine...”
Na kraju svoje kratke ispovesti Čiča Ilija je dodao da njegovi preci vode poreklo iz Valjevskog okruga, iz Pocerine, zapravo, iz sela Lopatanja. Više ništa pobliže o svojim starima nije znao, dok je u nekim književnim zapisima često spominjao plemenitost majke.
Ni o detinjstvu kasnije poznatog glumca, koji je preživeo šest ratova, nekoliko buna i dve smene dinastija, nemamo mnogo pouzdanih podataka.
SeĆajuĆi se svog detinjstva Čiča Ilija je kod “Tri šešira” isticao da je, živeći tada na Dorćolu u susedstvu Skadarlije, najviše voleo da provodi vreme družeći se sa “tamošnjom manguparijom” nego da uči u školi. Tako je mladi Ilija imao prilike da rano sazna za sve surovosti i tragiku života, što će mu kasnije pomoći da odigra niz karakternih uloga.
“Kao izvesno se može uzeti da je rastao na ulici i bio jako razularen kao dete, beogradsko mangupče koje ni porodica, ni škola, ni susedi, ni zanat, ni opštinske, a docnije ni civilne, ni vojne vlasti nisu mogle da savladaju”, beleži M. J. Stojmirović. “Navodilo se da je još kao dečko zapadao u vrlo rđavo društvo kafanskih pevača i pevačica i opasnih kockara, koji su se kretali, uglavnom, po nekadašnjoj Baštovanskoj ulici. Ali, svi ti navodi pokazuju da je ovaj čovek zarana prošao kroz jednu veoma surovu životnu školu i da je iz nje izašao tako pečen da mu više nikad i niko nije mogao prodati rog za sveću.

Na Dorćolu u jednoj štali kod Batal-džamije, po Čiča Ilijinom sećanju iz detinjstva, započela je njegova glumačka karijera u ulozi Miloša Obilića:
”Štala je bila prostrana... Predstava ide kao podmazana. Glumci govore: 'Napred! na Stambol! Da ubijemo cara turskog.' Već se bliži svršetak komada. Ja, razjaren kao lav, ustremim se na Murata i gromko kliknem: 'Stani, Mujo, da ti Miloš sudi!' Aknem ga u trbuh mačem, uspravim se, a u tom trenutku buknu špiritus (koji je trebalo na kraju komada da sukne kao plamen radi jačeg efekta). U stvari, ustukno sam korak unazad i raspalio petom čanak koji se prevrnu i plamen poče da mili po zemlji dok se ne dohvati sena. Kočijaš, koji beše u prvom redu, kao publika, skoči sa svog sedišta, dohvati gvozdene vile i stade lupati po senu da utuli plamen, vičući: 'Ta idite bestraga s vašom komedijom! Ta zapaliste mi štalu! 'Publika, u panici, zaglavi vrata, a za njom i glumci. Ja poslednji ispadoh na ulicu u sjajnoj opremi, za zlatnim mačem u ruci. Glumci u bežanju ostavili svu garderobu u štali...”
Sutradan, mali Ilija, uplašen zbog posledica od požara i kazne gazde Aksentija, nije smeo ni da dođe do dorćolske štale. Međutim, ogrnut kratkim ćurakom, sa fesom na glavi, gazda Aksentije, vlasnik izgorele štale, sačeka ga ispred kuće, pa ga upita:
- Ama, da nisi i ti juče predstavljao u mojoj štali?
- Ko, zar ja? - branio se mali Ilija. - Jok!
Čika Aksentije, praveći se dobroćudan, blagim rečima poče ”obrađivati” nosioca glavne uloge:
- Šteta! Mnogo mi je krivo što te nisam video. Ja, kao za pakost legoh posle ručka i propustih to junačko pozorje. Posle mi priča moj Đokica: "Šteta, što si, tata, propustio tu stvar, a lepše je bilo nego u Narodnom pozorištu. Naročito onaj što je igrao Obilića. Kaže, ni onaj u Narodnom pozorištu nije mu ravan. Ni prineti..."
”Da sam tada znao Lafontenovu basnu o gavranu i lisici, ne bih se izdao. Ali, polaskan, graknem i umesto sira ispustim reč: 'Pa,
ja sam igrao Obilića!' Izlanuh se, ujede me guja...
- Ama, zar ti? Dakle, ti si taj junak! E, milo mi je, sinko. Nego... Čini mi se da juče zaboraviste neke stvari. I kad si već tu, idi i uzmi ih. Trebaće vam drugi put.
- Pa, ja sam zato i došao.
- Ako, ako sine! Idi i uzmi...
- Bože, pomislih u sebi, ali je ovo divan čiča...
Uđem. Nabijem kalpake na ruku, a mačeve obesim o rame i, taman da kročim na ulicu, a čiča Aksentije smače lulu sa čibuka, dohvati me za šiju, previ preko kolena i poče da vošti. Trešti čibuk, pršti tur, a ja cvilim kao guja u procepu:
- Neću, nikad više neću, čika Aksentije!
- Majku li vam čapkunsku! Zar je malo što ne mogu da spavam, nego da mi još zapaliste i štalu!”
Savremenici su u mladosti Čiča Iliju opisivali kao čoveka lepog stasa i ”veoma izrazite glave” sa karakterističnim orlovskim pogledom i čuvenim ”koklenovskim nosom”, koji su na svojim karikaturama ovekovečili Pjer Križanić, Vladimir Žedrinski i ostali karikaturisti. Veoma uspeo portret Čiča Ilijin izradio je akademski slikar Jovan Bijelić, koji je decenijama bio izložen u salonu Narodnog pozorišta sa još nekoliko znamenitih srpskih prvaka scene.
Izvanredan esej o čuvenom Čiča Ilijinom nosu ostvario je njegov prijatelj sa kafanskih sedeljki Antun Gustav Matoš, u kojem, između ostalog, ističe: ”Naši nosovi (Čičin i moj) bijahu vazda u društvu dobrih pripovjedača i još boljih nosova: čiča Milovana Glišića i posinka mu Janka Veselinovića. U Beogradu NOS je popularniji od (starog) kralja Petra... Čiča, pardon NOS, nema (kao moja malenkost) nikad dosta novaca, a to se događa i drugim velesilama. Divno priča, obožava muško društvo i kafanski život. Ima lijepo srce, amizantnu bijelu glavu, i crne đavolske oči, velika usta. Brije se kao gospoda Šegović i Grund, dakle ćosav je kao amor... A što je glavno - on ima NOS. Čiča je - ukratko - ugodni, veseli i šaljivi - Čiča je NOS!”

Svoj sjajni talenat za imitaciju Čiča Ilija je najpre pokazao u vreme učenja berberskog zanata, o čemu je pričao: - Bio sam, najpre, berberski šegrt. Šišajući i brijući mušterije, kada bi se one pri tom kreveljile kao da im kožu derem, meni je to bilo smešno, pa sam ih pred ogledalom mimikom oponašao. Oni koji su čekali red za brijanje, na ovo moje izigravanje slatko su se smejali, ali je to uvredilo jednog mušteriju, koji se potužio gazdi i tako sam se ubrzo našao na ulici...
Izbacujući ga iz radnje gazda mu je poručio:
- Nije, dete, to posao za tebe. Bolje ćeš proći u cirkusu!...
Nije tada otišao u klovnove. Trudeći se da sinu nađe neko pristojno zanimanje dobra mati Spasenija uspela je preko rođaka Radojka Popovića, člana kvarta Uprave grada Beograda, da mladog Iliju zaposli kao prepisivača akata u arhivi kod starog praktikanta Koste Čkalje. A kako je teklo to drugo Ilijino službovanje opisuje jedan njegov savremenik:
“Prvih dana svoje praktikantske karijere Čiča Ilija je bio vrlo marljiv. Dolazio je u kancelariju na vreme i svršavao poslove na opšte zadovoljstvo. A kad nije bilo posla on je deklamovao i pevao. Ostali praktikanti su ga slušali sa divljenjem i zavišću.
Jednog dana po podne (tada se radilo i pre i posle podne), bili su na okupu svi praktikanti. I hodnik je bio prepun publike slušajući Čiča Ilijino 'deklamovanje'. Naišao je na živo odobravanje svojih kolega-praktikanata i sve više se zanosio, pa je u jednom trenutku oduševljeno skočio na sto i iz sveg glasa počeo da 'izvodi' Ludu od Petefija, koji je tada bio u velikoj modi:
'Smirite se, skinite mi se s vrata, U poslu sam, žuriti se mora...'
Na viku deklamatora, šef kancelarije, gospodin Čkalja, skoči kao paren i viknu:
- Mangupe jedan što to radiš? Sad ću da pozovem žandara da te veže! Ali,
Čiča Ilija nije čuo ovu pretnju, ili se pravio da je ne čuje, i nastavio je da deklamuje. I počeo da se smeje baš kao prava luda. Njegova vika zbuni svet u hodniku. Ljudi su pojurili u kancelariju, a jedna stara Jevrejka videći Čiču na stolu, kako viče i mlatara rukama i smeje se kao lud, poče vikati:
- Kuku, sišao čovek s pameti!
Napravila se velika gužva...
Došao i član kvarta Rajko, ali pre nego što je ušao u praktikantsku kancelariju, Čiča se progurao kroz svetinu i umakao niz ulicu.
Tako se završilo Čiča Ilijino kancelarijsko službovanje.”
-Pričaju da je mladi Stanojević pokušao da nauči krojački zanat, ali kako nije imao neophodnog strpljenja za taj posao, on ga je ubrzo napustio.
Zahvaljujući svom baritonu, Čiča Ilija je počeo da nastupa na zanatlijskim zabavama kao pevač. A onda mu je već od 1879. godine čuveni dramski prvak Miloš Cvetić kao privremenom članu hora i statisti beogradskog Narodnog pozorišta poverio ulogu u Sarduovoj “Otadžbini”, gde u ulozi Rajsora pobira prve aplauze. Sa ponosom je od tada, kažu, mladi glumac Ilija donosio majci Spaseniji besplatne ulaznice za nju i komšiluk.
Dve godine kasnije pozorišni kritičar Jevta Ugričić omogućio je Iliji da pređe, najpre, u Zemun, a potom u Novi Sad i postane član uglednog srpskog narodnog pozorišta. “Ali se Ilija nije dao lako privoleti: ’Gde bih ja, veli, gastirao u stranim zemljama!’” - beleži Ugričić napominjući da je onda Zemun bio Austrija.
Ali je, naposletku, ipak popustio svom unutrašnjem umetničkom nagonu: stegao junačko srce, prešao u Zemun, odigrao Marokanskog kneževića (U Šekspirovom “Mletačkom trgovcu”). Nije, istina, dobio Porciju, ni veliku platu, ali se dopao upravi i “općinstvu” i bio angažovan za nekoliko forinti mesečno...

ZBOG velikog mladeža na nosu igrao je većinom uloge sluge i paževa, dok je svim srcem želeo da nastupa kao ljubavni osvajač: “Ljubavne uloge izbegavao sam zbog svoga, za taj posao nezgodnog nosa, na kome su u to vreme štrčala dva ogromna mladeža”, sećao se Čiča Ilija. “Levi mi je i dan danas još na nosu, tek koliko da me poznadu, a desni, koji je skoro ličio na rog, operisao je dr Subotić leta gospodnjeg 1885. u zemunskoj bolnici. Posle te operacije ja sam postao primamljiva persona, a od tada jamačno datira i operatorska slava gospodina Subotića...”
Prešavši u novosadsko pozorište Čiča Ilija je pokazao lep uspeh u prikazivanju “manjih karakternih uloga”, a usput se isticao i u pevanju.
Iz vremena Čiča Ilijinog gostovanja u inostranstvu, u Zemunu i Novom Sadu, često je prelazio preko granice u svoj voljeni Beograd i obratno. U to vreme tamošnji glavni službenik Savskog komesarijata bio je neki Ljubiša zvani Glavonja, poznat po strogosti i cepidlačenju.
Tada je potekla anegdota koju prenosimo prema kazivanju jednog savremenika.
Jednog dana obreo se Čiča Ilija na carini kod Savskog pristaništa, a strogi službenik Ljubiša Glavonja ga pita:
- ’Oćeš objavu za preko granice?
- Jeste, baš ste pogodili - odgovori Čiča Ilija.
- Kako ti je ime? - pita Glavonja stavivši novu objavu ispred sebe spreman da upiše podatke.
- Čiča Ilija Stanojević...
Otkud to “Čiča”, kad si mlad čovek? - čudi se Glavonja bacivši letimični pogled na njega. - Ne piše ti to ime, valjda, u krštenici?
- Ne piše - priznaje skrušeno Čiča Ilija - ali me tako zovu po jednom dorćolskom kafedžiji, čije sam gestove uspešno oponašao...
- A, kako se on zvao?
- Čiča Ivan i imao je kafanu zvanu “Kot
narodni direk”...
- Znam ja tu dorćolsku kafanu - kaže Glavonja već pomalo nervozno i nastavi:
- Nemoj više da me zamajavaš s tim pričama, nego mi reci šta si po zanimanju?
- Glumac! - odgovori kratko i konkretno Čiča Ilija, pa još po običaju dodade: komedijaš!
- A, tako - reče Glavonja, zapisavši to u posebnoj rubrici, pa onda radi Čičinog ličnog opisa, podiže glavu da ga bolje osmotri zbog “karakterističnih znakova”. I tada je uočio jednu značajnu “karakteristiku”: Čiča Ilija je imao zatvoreno desno oko...
Onda, birokratski pedantan Glavonja poče zapisivati: glava okrugla, kratke kose, širokog nosa, ćorav u desno oko...
UpisavŠi sve to u rubrici “lični opis”, Glavonja radi provere, podiže glavu k Čiča Iliji i - zinu od čuda: umesto zatvorenog desnog oka bila je obratna situacija. Glavonja prosto nije mogao verovati svojim očima: pred njim je stajao čovek sa otvorenim desnim i zatvorenim levim okom. Mrmljajući, prekoravajući sebe što je načinio toliku grešku, Glavonja precrta svoju raniju konstataciju i čitko napisa “ćorav u levo oko”. Tada ga Čiča Ilija ispravi: - Doduše, jesam ćorav, ali vi gospodine pogrešno zapisujete.
U međuvremenu Čiča Ilija je otvorio levo, a zatvorio desno oko, pa kada Glavonja ponovo uspravi svoj pogled k njemu, toliko se zaprepastio da skoro čitav minut nije mogao da prozbori ni reči. A potom ljutitim glasom dreknu: - Pa u koje si oko ćorav, ’bem ti oca glumačkog!
- E, moj gospodine, sada, valjda, shvatate da se džabe ne zovem Čiča Ilija komedijaš. I tako potpisujem! Nego, da vas zbog ovu moju šalu ili zafrkanciju, najpre, častim. Da popijemo koje pićence u kafani preko puta, a onda ćete lako napisati objavu....

SEDEĆI u omiljenim kafanama na relaciji od “Dardanela” do “Tri šešira” i ispijajući svoje omiljene krigle piva uz meze, Čiča Ilija je okupljenim prijateljima i poštovaocima njegovog glumačkog umeća rado pričao svoje vedre šale i dosetke.
Povodom Čiča Ilijine stalne žeđi prema pivu, humorista Stevan Sremac imao je običaj da kazivanje započne uvodom: - Znate, slavni ruski pisac Turgenjev rekao je da ljubav i glad gone čoveka na velike podvige. Ali, ja mislim da se to ne odnosi na našeg Čiča Iliju.
- Kako to Stevo misliš, upita neko iz društva?
- Pa, našeg dragog Čiča Iliju na te velike podvige nikada nije nagonila glad nego samo žeđ! I to žeđ prema dobrom plzenskom pivu, a može i jagodinskom.
Da pomenemo jednu pošalicu glumca Save Todorovića u vezi sa Čiča Ilijinim omiljenim pivom. Sedeći u kafani, zadirkivali se poznati glumci, a onda će čika Sava:
- E, moj Čiča Ilija, ja bih tebe žednog preko vode preveo.
- Može, odgovori lakonski Čiča Ilija, ali samo kad bi na toj drugoj strani bile krigle sa svežim pivom!
Dao Čiča Ilija reč da za kafanski sto neće sesti tri meseca. Ali, već sledećeg dana ugleda ga prijatelj nakresanog kod “Tri šešira”.
- Zar se Čiča tako drži reč - prekori ga on.
- Znaš, pio sam stojeći - pravdao se šeretski Čiča.
Upitali Čiča Iliju ko mu je taj novi prijatelj koga stalno vuče za sobom.
- Čudan neki čovek - odgovori Čiča Ilija. - Prvo je bio nesrećno zaljubljen, zatim srećno veren, posle toga nesrećno oženjen i na kraju srećno razveden!
ČiČa Ilija objašnjava u jednom društvu u kafani “Dva jelena“ ljubav prema pivu.
- Eto, ne smem da pijem vodu. Škodila bi mi zdravlju.
- Kako može voda da škodi?
- Ja, brate, imam gvozdeno zdravlje, pa bi moglo i da zarđa - odgovorio
je Čiča Ilija.
Pored svojih nezaboravnih uloga u komičnom repertoaru, Čiča Ilija je po svoj prilici najviše ostao u sećanju po pomenutim kafanskim pričama, anegdotama i dosetkama, koje su neki pisci koristili kao motive za svoja književna dela. Zbog tih “pozajmica” ili bolje rečeno plagijata, Čiča Ilija se ponekad ljutio: - Ja pričam, a oni pišu i uzimaju velike pare. Posle im teško i piće da mi plate, da časte...
Savremenici su tvrdili da je po Čiča Ilijinoj priči “Duševni Turčin”, njegov prijatelj Stevan Sremac napisao svog “Ibiš agu”. I Nušiću, kao i mnogim drugim prijateljima, pozajmljivao je ideje za kozerije.
Pune četiri godine Čiča Ilija je “čergario” u Novom Sadu, putujući sa pozorišnom družinom na sve strane, ali leta 1885. godine rešio je da se vrati u Beograd, u svoju voljenu Skadarliju. Jedan od razloga nalazimo u njegovoj veseloj kozeriji gde opisuje svoje muke prilikom gostovanja u Sremskim Karlovcima, u pokušaju da nađe sobu sa jednim kolegom.
“Jedva pristala da nam da sobicu“, sećao se Čiča Ilija gazdarice Stanišićke. “Unela je dva kreveta i rekla da doveče možemo da dođemo na spavanje. Kad smo uveče došli, tek tada videsmo da je soba vrlo teskobna. Nikad obojica ne bismo mogli da stanemo uporedo. Prvo uđe kolega, pa onda ja za njim. Ako kolega hoće da izađe, ja moram da dignem noge na krevet...”
Novembra 1896. godine Čiča Ilija je postao stalni član beogradskog Narodnog pozorišta. Iako je sa starijom plejadom glumaca, na čelu sa Perom Dobrinovićem, bio zapažen u tragičnom repertoaru, Čiču Iliju je publika najviše zavolela u komičnim ulogama.
“Badava, to je rođeni komičar”, beleži A. G. Matoš, tadašnji violončelista u pozorišnom orkestru. “Već lice komičnije od njegova ne može se zamisliti”.

PORED uspeha u domaćem repertoaru, gde se najviše proslavio u komedijama Jovana Sterije Popovića, Koste Trifkovića i Branislava Nušića, zatim u komadima Stevana Sremca i Bore Stankovića, Čiča Ilija je bio zapažen kao odličan tumač stranih autora.
- Igrao je nesuđenog matorog ženika u Gogoljevoj “Ženidbi”, nagaravljenog gradonačelnika u “Revizoru”, vlastelina u Molijerovom “Pučaninu”, zatim u “Uobraženom bolesniku”, “Silom lekaru”, “Žorž Dandenu”, Šekspirovom “Falstafu” i stotini drugih koji su ostali u živoj uspomeni... (M. Grol: “Iz pozorišta predratne Srbije”).
Prvi put se Čiča Ilija oženio 1887. godine svojom simpatičnom koleginicom, pozorišnom glumicom Ljubicom Lujzom Martinek (1870-1927), kćerkom češkog muzičara Jana, u čijoj su prizemnoj kući do kafane “Tri šešira”, mladenci i stanovali. Anegdotu o jednoj njihovoj bračnoj noći zabeležio je dr Miodrag Vračević:
- Po venčanju je Čiča Ilija stanovao sa tastom, koji je bio jako štedljiv, a drag kao domaćin i čovek. Pan Martinek je mnogo voleo onaj smrdljivi češki sir “kvark”, koji je bio dosta skup. Zato ga je on češće kupovao u obliku petodinarke i slagao u jedan ćup, podvezivao ga odozdo pergament papirom da bi ga sačuvao za zimu. Taj ćup je Martinek držao ispod kreveta u svojoj sobi, ali kad je trebalo da se kreči, on ga premesti u drugu sobu, ispod Čiča Ilijinog kreveta. Tada Čiča Ilija oseti da nešto smrdi. Dugo je po sobi tražio dok najzad nije otkrio tastov ćup pod svojim krevetom.
Kad je skinuo onaj pergament i osetio strahovit smrad, Čiča Ilija se toliko razjario da je, ne znajući šta je u njemu, izbacio ćup kroz prozor, zajedno sa smrdljivim sirom, pa pljus u komšijski plot. Komšija se silno razljutio i zavikao: “Ko to čisti nužnik usred noći, nanu mu njegovu”!
Neosporno je da je taj nesrećni ćup pun sira bio jedan od uzroka sukoba sa tastom.
Savremenici
pričaju da je brak sa Lujzom bio kratkog veka. Razišli su se sporazumno, ali nije bilo zvanične rastave i svako je pošao svojim životnim putem. Mnogo kasnije, posle nekoliko decenija, Čiča Ilija je živeo nevenčano sa svojom domaćicom Marijom Marickom Hladek, u jednom delu kuće Đure Jakšića. Marija je za njega govorila novinarima da nije bio “ni rđav, ni grub”.
Nušić je zabeležio o Čiča Iliji da je krajem 19. i početkom 20. veka, sve do tridesetih godina, bio pravi “predvodnik naših boema”. U Skadarliji je najradije sedeo za čuvenim “glumačkim stolom” kod “Tri šešira”, gde su mu društvo najčešće pravili prvaci dramske scene: Milorad Gavrilović, Bogoboj Rucović, Sava Todorović, Dimitrije Ginić, Brana Cvetković, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić i mnogi drugi znani i neznani.
U Čičinom društvu često su bili i poznati književnici Dragomir Brzak, Antun Gustav Matoš, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Milorad Mitrović, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Radoje Domanović, Milorad Pavlović Krpa, Simo Matavulj, Bora Stanković... Skoro svaki od njih ostavio je dragocen zapis o druženju sa Čiča Ilijom.
Kafana je bila druga Čiča Ilijina kuća, njegova pozornica poput one u Narodnom pozorištu, gde je po kazivanju savremenika, maestralno umeo da “zameće šale, zanoveta, odgoneta, ćaska i popeva i prosipa dosetke kao iz rukava”. Nije ni čudo što je Čiča Ilija svojim šaljivim kazivanjima uspevao da okupi oko sebe sve beogradske boeme i veže ih za stolove skadarlijskih kafana.
Čiča Ilijino pripovedanje, propraćeno komičnom glumom, uz obavezne mnoge krigle piva i razne specijalitete sa roštilja, bilo je nezaboravno, prepričavalo se po celom ondašnjem malom Beogradu. Kako priča za Čiču Iliju jedan savremenik: “Rado slušan, pogubno je uticao na one čedne muževe koji bi obično seli za njegov sto na desetak minuta, a ostajali bi celu noć!”

VREME skadarlijskih boemskih razbibriga najbolje može da se dočara kroz mnogobrojne anegdote o Čiča Iliji.
Pokvareni vid. - Vi ste pokvarili vid zato što stalno pijete - kaže očni lekar Čiča Iliji.
- Naprotiv, kad pijem, onda bolje vidim. I to sve duplo!
Čvrst karakter. Čiča Ilija dao sebi reč da neće piti mesec dana. Svi gosti “Tri šešira“ čudili su se što danima na Čičinom stolu ne vide ni kap alkohola. Kad je izdržao mesec dana pijući samo kiselu vodu, on pohvali sebe: - Ti si sjajan karakter, Čiča! Svi ti nude da piješ, ali reč ne pogazi. Zato si, bogme, zaslužio da te častim!
Rečeno-učinjeno i Čiča Ilija poče da časti sebe zato što je tako “čvrst karakter” i naravno, ne kiselom vodom.
Ne u kafanu. Pita lekar Čiča Iliju da li je poslušao njegov savet da više ne ide u kafanu, a ovaj mu, na uobičajeno vedar način s osmehom odgovori: - Da, gospodine doktore, ne idem više u kafanu. Čak više ne osećam ni potrebu da pređem tamo preko puta i sednem za svoj sto kod “Tri šešira”. A da vidite, ne znam ni šta će mi to, kad je uz moju kuću pivnica. I kad viknem s prozora, momak mi donese pivo, koje mi prija kao da ga pijem u kafani.
Poznaje svako vino. Hvalio se jednom Čiča Ilija u kafani da poznaje svako vino. Neki su tvrdili da je to nemoguće, pa se sa njim opklade. Vežu mu maramicom oči i počnu da donose razna vina. Začudo, Čiča je pogodio svako vino: smederevsko, negotinsko, crnjak, župska ružica... Najzad, donesu čašu s vodom, a kad je Čiča proba, pljunu, pa reče sa uzdahom:
- E, izgubih opkladu! Ovo ne poznajem. Nikad ga nisam pio...
Zanimljiv je podatak kako se Čiča Ilija upoznao sa Stevanom Sremcem, profesorom istorije i tadašnjim najčuvenijim srpskim humorističkim piscem. Kada je 1897. godine došlo
do štrajka beogradskih glumaca u Narodnom pozorištu, zbog neslaganja sa upravnikom dr Nikolom Petrovićem, Čiča Ilija je kraće vreme gostovao u Milojevićevoj pozorišnoj družini.
Kad je u Nišu sjajno odigrao ulogu Kalče u poznatom komadu “Ivkova slava”, njegov pisac Sremac mu je odao najveće priznanje rečima: “Kad umre Čiča Ilija, umreće i Kalča i ’Ivkovu slavu’ treba skinuti sa repertoara. Njemu niko ni podražavati ne može. On je tu jedinstven”!
Srećom se već početkom 1898. godine Čiča Ilija vratio, kako pozorišni hroničari beleže “opet u krilo srpske Talije”.
Kakav je veseljak Čiča Ilija bio u životu, takav je vragolan bio i na otvorenoj sceni, gde je svojom kolegama pomagao u svakoj nezgodi, kao što svedoči anegdota o predstavi “Dve sirotice”.
Glavnu ulogu u predstavi je igrala ljubimica publike Sofija - Coca Đorđević, dok je Čiča Ilija tumačio lik travara. U završnoj sceni, trebalo je, po Čičinom kazivanju, da pozornicu zaveje sneg. Zato je reditelj iznad pozornice postavio rekvizitera da “iz rukava” veje iscepkanu hartiju na glave glumaca. Kada je pri kraju scene na binu izašao Čiča Ilija i pozvao prozeblu siroticu Lujzu u svoj stan, obećavajući da će je izlečiti, iz natmurenog pariskog neba, umesto snežnih pahulja, na njegovu glavu tresnuo je plehani đubrovnik!
Desilo se to greškom rekvizitera, koji je zaboravio da izvadi đubrovnik iz džaka, do vrha napunjenog sitnom iseckanom hartijom za dočaravanje snežnih pahulja. Čiča Ilija se ipak nije zbunio kada mu je o glavu iznenada tresnuo đubrovnik. Samo je počešao glavu i završio monolog: - Hajdemo, siroto moje dete. Dok je padao sneg još đene-đene, ali kad su s neba počeli da padaju i đubrovnici, nema smisla da se ovde zadržavamo!

NIJEDAN glumac, kažu, nije bio u stanju da popije toliko krigli piva koliko Čiča Ilija, koji je u tom “sportu” decenijama držao rekord u Skadarliji i još u mladosti na to bio ponosan. Jednom, pred predstavu Šekspirovog “Hamleta”, u kojem je igrao Polonija, dođe Čiča Ilija dosta “nacvrcan”, zahtevajući da mu se u garderobu donesu još tri krigle piva.
Razumljivo je da reditelj nije hteo da ispuni glumčevu želju neposredno uoči predstave, a tada Čiča Ilija držeći u ruci praznu kriglu izađe iz garderobe, pa imitirajući Hamletov monolog, započe: “Piti il’ ne piti, pitanje je sad”? Posle ove “provokacije” reditelj samo mahnu rukom, naredivši da Čiči donesu još krigli piva, koje on popi naiskap, posle čega je, kažu, maestralno odigrao svoju ulogu uz oduševljene aplauze publike.
Drugom prilikom, po Stojimirovićevom zapisu, Čiča Ilija je celu noć pio sa ruskim emigrantom, knezom Pućaćaninom, a onda napraviše ujdurmu o kojoj je pričao ceo Beograd. “Pred zoru su se on i taj ludi knez popeli na Spomenik knezu Mihailu.
Knez je uspeo da uzjaše bronzanog konja iza bronzanog jahača i jedva su ga skinuli, a Čiču su tek uz najveće napore sprečili da ne ponovi isti podvig”.
Da bi pojačali jedno vreme prilično poljuljani Čiča Ilijin kredit u skadarlijskim kafanama, njegovi prijatelji su proturili vest da Čiča ima u Americi nekog bogatog strica, koga će da nasledi i to vrlo brzo, jer je ovaj na samrti. Međutim, kada je kreditorima postalo sumnjivo postojanje bliskog, bogatog rođaka s one strane akeana, Čiča Ilija reče:
- Da ne čuje đavo, taj neće skoro umreti. Nego ima nešto bolje. Pisao je da će doći
u Beograd da uredi neke moje stvari.
- A kada?
- Pa tako, čim skupim malo para i pošaljem mu za put - po svom običaju vragolasto odgovori Čiča Ilija.
Iz svoje kuće preko puta “Tri šešira”, sa elegantnim štapom u ruci i habcilindrom na glavi nailazi svakad uglađeni “Stari gospodin” Milorad Gavrilović, koji se često kačio sa Čiča Ilijom, jer su bili veoma različite prirode kao i pogleda na život.
Po jednoj anegdoti, Gavrilović sedi kod “Tri šešira”, a neće ni da pogleda za drugi sto, gde je u povećem društvu sedeo Čiča Ilija, pijuckao i ne osvrnuvši se na Gavrilovića, poče da priča svom društvu: - O, ljudi, što sam noćas sanjao čudan san! Znate, kao ja umro...
- Šta? Deder, pričaj Čiča - navali radoznalo društvo.
- I, šta da vam kažem. Pred nebom stoji tabla na kojoj vidim da velikim slovima piše: “Glumcima ulaz zabranjen”! Ja htedoh na silu da uđem, ali me dohvati sveti Petar za jaknu.
- Uspem nekako da se otrgnem i potom zavirim kroz jednu rupu. I tamo vidim kako mirno šeta Gavrilović. Tada dreknem svetom Petru:
“Je li, more, zar i na nebu ima protekcije”? A sveti Petar mi reče strašnim glasom...
Tada Čiča Ilija lukavo prekide priču, a radoznalo društvo još više navali:
- Hajde, nastavi Čiča, kaži šta reče sveti Petar?
- Pa, kad ste toliko navalili da vam kažem, podiže Čiča Ilija glas. Sveti Petar mi je rekao: “Pa, taj Gavrilović i nije nikakav glumac”! I zatvori mi vrata pred nosom.
Dok se društvo smejalo Čiča Ilijinom vešto smišljenom vicu, “stari gospodin” Gavrilović je bez reči napustio kafanu.

SEDEO Čiča Ilija ispred “Tri šešira” i raspoložen ispijao svoje krigle piva. Za stolom, u susedstvu, čuje žalopojku majstor Mite kako ne uspeva da izleči kijavicu, pa mu reče:
- E, moj majstor Mito, ima jedan odličan lek. Doduše, to je lek i vradžbina. Napraviš tej od zove, izuješ cipele i staviš noge u lavor pun vruće vode, a onda usučeš brkove i vikneš ženi: “Daj mi čaj da odnese kijavicu”. I kad ti žena donese čaj, u tom trenutku, nikako ne smeš da pomisliš na krokodila. Ne daj bože da ti slučajno padne na pamet krokodil, onda od lečenja nema ništa.
- Baš ti hvala na savetu, dragi moj Čiča Ilija - reče zadovoljno majstor Mita. - Sve moguće sam do sada probao, pa ništa. A ne boj se za krokodila. Kao što do sada nikad nisam na njega mislio, neću ni odsad.
Prođe nedelja dana i opet se kod “Tri šešira” videše raspoloženi Čiča Ilija i sumorni majstor Mita.
- Šta je, pomože li ti moj lek - upita Čiča Ilija.
Majstor Mita sa uzdahom odmahnu rukom i tužno zanjiha glavom, a reče:
- Kako da pomogne, kad čaj nisam ni okusio. Sve beše dobro i tačno kako mi ti reče. Skuvao sam čaj, turio noge u lavor, a ono meni krokodil na oči. Probah da ga se otarasim, ali čim čaj prinesem ustima odmah se pojavi prokleti krokodil. I tako, ništa od lečenja.
- E, baš šteta - sa uzdahom reče Čiča Ilija. - A lek je baš siguran...
PoČetkom prošlog veka Čiča Ilija je počeo da se bavi i režijom. On je 1900. na sceni Narodnog pozorišta postavio “Koštanu”, koja je doživela neuspeh. Savremenici pričaju da je premijeru napustio ogorčeni pisac Bora Stanković, nezadovoljan načinom na koji je interpretiran Mitke, kojeg je igrao baš piščev prijatelj Čiča Ilija, predstavljajući glavnog junaka kao “lakrdijaša”.
Međutim, kada je sledeće godine prepravljena “Koštana”, ponovo je stavljena na program
u Dinulićevoj režiji. Čiča je sjajno odigrao Mitketa, više na svoj komični, nego tragični način, a pisac je i dalje bio nezadovoljan. Kada bi u kafani malo više popio, pisac je često započinjao prepirku sa slavnim glumcem, koji nije hteo ni za milimetar da odstupi od svoje koncepcije, igrajući Mitketa “kao pijanicu i pustahiju”, čime je oduševljavao publiku. U tim trenucima je Bora upućivao prekore Čiča Iliji:
- I ti si mi neki vajni glumac! Digneš praznu kriglu, pa prostenješ kao da ideš tamo gde i car ide peške: Piti il’ne piti, pitanje je sad! Baš si ti neka mustra za Hamleta! A tvoj Kalča je koješta. O tvom Mitketu neću ni da govorim. Sve si u njemu izneverio.
Nije bolji ni tvoj Mitke - odgovorio bi ravnom merom Čiča Ilija, namignuvši okupljenim poznanicima. - Sve mu nešto fali, bolestan je što je živ. Samo zna da kuka nad svojom sudbinom, a takve treba isprašiti po turu, pa će saznati od čega su bolovali.
I ti si mi neki vajni književnik. Samo pijan si mogao da nabasaš na mesečinu koja greje. Kad te piće uhvati, tebi je i na mesečini toplo, a kada si, na nesreću trezan, ne pomaže ti ni ova furuna. Skočanjiš se kao kakva baba, pa čovek ni kleštima ne može reč da ti izvuče.
Posle međusobnih uvreda, uz opšti smeh gostiju, Čiča Ilija bi, imitirajući Borin glas i gestove, od gazda Stojana naručivao novu turu pića i pokazujući na osmehnutog pisca žalostiva glasa govorio:
- A ja plaćam! Ovaj naručuje, a ja plaćam! On me vređa, a ja plaćam...
Kafana se tresla od smeha, a odobrovoljeni Bora Stanković, šta će, nego da zbog “časti” poljubi svog starog prijatelja. Tada mu, kažu, ni Čiča Ilija nije ostajao dužan, hvaleći pred svima “Koštanu” kao nenadmašno pozorišno delo. Ispijajući uz zdravice, ko zna koju turu pića, i Bora je na sav glas hvalio Čiča Ilijinu maestralnu glumu.

UOČI Balkanskih ratova, vlasnik hotela i bioskopa “Pariz” Svetozar Botorić, kao producent i glavni finansijer prvog srpskog igranog filma “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” (1911), angažovao je za režisera Čiča Iliju Stanojevića.
Scenario je prema svom pozorišnom komadu napisao Miloš Cvetić, a likove su tumačili tada najpoznatiji glumci, Milorad Petrović, Čiča Ilija, Sava Todorović, Teodora Arsenović, Dobrica Milutinović i drugi. Snimatelj je bio Luj de Beri, dok su kopije izrađene u poznatom pariskom preduzeću “Braća Pate”.
Od Beogradske tvrđave sve do rečnih obala i Ade ciganlije, ostvario je Čiča Ilija zanimljiv dokumentarac, jednim delom posvećen proslavi praznika Roma, zvanog Bibija.
“Kada smo posle mesec dana, u Pateovoj sali u Vensanu, prikazivali svoje filmove, ja sam strepeo za Bibiju”, beleži Čiča Ilija. “I gle čuda, Bibija je proizvela takav utisak i smeh da su se članovi ocenjivačkog odbora hvatali za glave od smeha i neprestano uzvikivali: 'Mon dieu! Mon dieu’!”
Premijera Čiča Ilijinog filma o Karađorđu u trajanju od 90 minuta, održana je 23. oktobra 1911. godine u Grand bioskopu hotela “Pariz” u Beogradu, a potom širom Srbije.
Posle postignutog uspeha, uprava Narodnog pozorišta poslala je prvog srpskog filmskog reditelja “na usavršavanje” u inostranstvo. A Čiča Ilija, umesto da redovno gleda sve pozorišne predstave u Beču i Minhenu, više je voleo da sedi u čuvenim pivnicama i, po sopstvenom priznanju, da uzdiše za boemskim životom u voljenoj Skadarliji. Po povratku, Čiča Ilija je društvu za “glumačkim stolom” pričao o neobičnom takmičenju u jednoj bečkoj pivnici:
“Sedim ja u Beču i pijem pivo. Malo niže od mene dva mladića vode neku raspravu. Vidim ja, popila bi deca još malo, a nemaju para, pa pozovem kelnera
i naručim piće. Oni posle pitaju kelnera ko sam, ali ih izgleda sramota da mi priđu, nego se samo osmehuju na mene, kao da zahvaljuju. Do ponoći sve zaboravim, kad ujutru hotelski momak na vrata.
- Her Stanojević, dva burša hoće da vas posete.
Kad se otvoriše vrata, unutra rupiše dva burša. Perje na šeširima, zvanična studentska uniforma, mač o pojasu, a čizme do iznad kolena. Stadoše mirno. Stao i ja mirno.
- Her kameršauspijer, mi dolazimo u ime celog burševskog društva Saksonija. Vi ste učinili veliku stvar. Vi ste spasli čast svih nas, štaviše i čast Saksonije, koju čuvamo više od svega.
- Izvinite, ali ja sam to, valjda, uradio slučajno - kažem ja, bojeći se da nije posredi neka zabuna.
- Vaše ime ostaće zabeleženo zlatnim slovima u analima Saksonije. Vi ste platili ceh za naša dva fuksa. To su novi članovi Saksonije, koji su ove godine tek došli u Beč. Zapili su se i da nije bilo vas, doživeli bismo sramotu da ih kelner izbaci iz kafane. Zato vas molimo da dođete na večeru u vašu čast.
Na večeri posadili mene u pročelje, pa udarismo u piće, kako samo mogu dobri burševi i ja. Oko dva po ponoći pade jedan burš, desetak minuta kasnije i drugi, pa produžiše da padaju kao muve. Proredilo nam se društvo, a pod stolom leže studenti kao snoplje i na kraju ostanemo nas dvojica, predsednik Saksonije i ja. On neki stari student, poručuje i dalje da se preda mnom ne osramoti.
Ostanem sam za stolom i kucnem prstenom o čašu. Ušao kelner pa očima ne veruje. Cela Saksonija, zajedno sa predsednikom, leži pod stolom. A ja mirno kažem kelneru:
- Još jednu kriglu!
Donese on kriglu, lepo natočenu, s kragnom, a sve vrti glavom u neverici:
- Majn got! Majn got! Gospodine Stanojeviću, trebalo bi da ste vi predsednik Saksonije!”

U vreme Prvog svetskog rata, Čiča Ilija je bio prestareo za vojsku, a već 1918. bio je član putujuće glumačke družine, da bi oslobođenje Beograda dočekao kao blagajnik hotela “Park”.
Krajem 1922. Čiča Ilija je sa glumcima iz svoje generacije, Miloradom Gavrilovićem i Savom Todorovićem, svečano proslavio 40-godišnjicu umetničkog rada.
“Četrdeset godina ovde, na ovim daskama, iza ove zavese, pred ovim svetiljkama, pozdravio je slavljenike prijatelj Branislav Nušić. Četrdeset godina svlačenja, oblačenja, mazanja, šminkanja, 40 godina uzbuđenja, strasti, suza, smeha, 40 godina prebolevati tuđe bolove, smejati se tuđoj radosti ili plakati na tuđom žalošću, 40 godina živeti tuđim životom i 40 godina umirati tuđom smrću, eto, to je sadržina četrdesetogodišnjeg rada na ovim daskama, iza ovih zavesa, pred ovim svetiljkama.”
Sve dok je mogao da se drži na nogama, Čiča Ilija je, iako mnogo oronuo od teške boljke, često prelazio od svoje kuće, preko puta, u omiljenu kafanu “Tri šešira”.
Sećao se svojih slavnih uloga, a naročito Kir Janje, Kalče, Mitketa, Vula Pupavca, Jovanče Micića, Papa Naska i, po zapisu Bože Kovačevića, rado je pričao nenapisanu pripovetku o udesu starog glumca, čija skica glasi: “Odavno zaboravljen stari glumac šunja se u sumrak, pred početak predstave, oko Narodnog pozorišta. Niko ga više ne prepoznaje, niti pamti, ni mlađe kolege, ni mladi ljudi koji čekaju pred ulazom da se uvuku bez karte. On već izlapeo, prilazi i u izlogu čita pozorišnu listu. Daje se komad u kojem je on davno nosio glavnu ulogu. Sričući onaj niz imena, stari glumac se priseća bleštave scene i sebe mladog, lepog i zanosnog na njoj, dok oduševljena publika kliče njegovo ime. Jadan čovek, kao senka, stoji pred osvetljenim pozorišnim izlogom i onako izgubljenog, publika ga nosi prema ulazu,
ali ga neumoljivi portiri odgurkuju prema ulici i on umornim koracima odlazi u mrak...”
Tu priču samo je Čiča Ilija umeo maestralno da oživi, ističući svu tragiku glumačkog poziva, kao i predosećaj lične drame, jer nije bilo leka za razdiruće bolove zbog raka u bešici. Čiča je početkom avgusta 1930. sve češće bio bez svesti.
Juče je pao u agoniju”, piše novinski izveštač, “ali, kad ga je posetio njegov stari prijatelj dr Bukić Pijade, dolazeći nakratko sebi, zamolio ga je da razgovara sa hirurzima radi još jedne operacije...”
Novinski izveštači su nastavili da beleže: “Prijatelji ga i dalje često obilaze i Čiča je, sve dok nije pao u agoniju, za svakog imao neku šalu, poneku lepu reč...”
“Na glas o njegovoj smrti, sinoć su se okupili mnogi prijatelji da mu odaju poslednju poštu. Među onima koji su ispratili Čiča Iliju na poslednje putovanje do parcele 39 na beogradskom Novom groblju, na čelu sa Branislavom Nušićem, bilo je puno njegovih prijatelja i obožavalaca.”
Opraštajući se od svog najvećeg glumca, tadašnji upravnik narodnog pozorišta Milan Predić nadahnuto je govorio o “najvedrijem rabotniku u jednom mučnom zanatu”, posebno ističući da on predstavlja “kraj najlepše priče starog Beograda”.

VENČANJE BEZ ŠALE
DOK su se prijatelji pitali koliko mu je još ostalo od života, “Politika” je 4. februara 1930. objavila vest:
“Juče se u sedam časova izjutra u Topčiderskoj crkvi venčao Čiča Ilija Stanojević. Nije to najnovija Čičina šala, on se zaista venčao. Nije to nepromišljeni postupak jednog starog čoveka. Čiča je juče učinio jedan lep i velikodušan gest.”
Brak se desio tako kasno, tek kad je umrla prva supruga Lujza, s kojom godinama nije živeo, a domaćici Mariji je bilo potrebno pravo na penziju.
Kraj