Legenda o tri crkve

У средњем веку, на Белом Броду прелазио је пут који је долазио из централне Србије и преко њега се ова област везивала за Подриње. На овом прелазу пут се делио у два крака: један је ишао уз Колубару до Карауле и даље према Ваљеву, а други се спуштао низ Кладницу у долину Тамнаве. Остаци ћуприје су остаци моста ( некада на Љигу) и утврђења које је штитило прелаз преко Љига и Колубаре, а које Стојан Новаковић помиње као средњовековни град Брадар (Бродар) док Александар Дероко говори о средњовековном граду Аниште.
Можда су ту, или у источном Жупањцу становала три брата од којих су, према предању,Марко и Степан, пошли на Косово верујући да се из рата са Турцима неће више вратити,па су стога замолили Петка, који је остао код куће, да за спас душе сва три брата и сестре о њиховом трошку сагради четири једнаке цркве. Насупрот очекивању, срећно су се вратили и видели да је Петко за њих и сестру Јоку (Доку) подигао само капелице у Марковој
Цркви, Степању и Докмиру, а у славу своје заштитнице, Свете Петке, раскошну цркву.
Огорчени, они су проклели ову цркву; она је упадљиво почела да пропада, док су Степањка у селу Степању и Маркова црква у истоименом селу на речици Топлици,напредовале.
Ђорђе Маргарашевић је 1827. године на путу за манастир Боговађу а пролазећи поред рушевина велелепне цркве у Петки, од старих Колубараца чуо и забележио, у народу тада још живу , легенду из Косовског периода о настанку села Петке, Маркове Цркве , Степања и Докмира :
О цркви овој проповеда се у народу да су била три брата: Петко, Марко и Стјепан, и да су имали сестру Доку; да су два млађа брата, полазећи на војску, Петку препоручили да четири једнаке задужбине- цркве- сазида. То онај учини, но своју цркву боље украси него остале и зато кад се браћа с војске здраво врате и то примете буде измеђ њих распрач но правосуђе божје неправду ову Петкову с отим накаже да његова црква , Петка, никад
не пропоје; да је Маркова само до немачке крајине ( војне ) појала; Стјепани ( црква Стеванова ) никад нису пропојали; а црква у Докмиру, која је на име сестре Доке сазидана, најмања и најубожнија снабдевена била, никад није ни престајала појати.
Ево шта је савременик, у деветнаестом веку, записао о остацима велелепне цркве Свете Петке :
“ Развалине или урвине ове некадашње светиње Српске до олтара дугачке су 5 ,5 хвати а широке са запада 4 хвата и 2 стопе. Ова је дужина и ширина изнутра мерена тј. управо шупљина. Дужина олтара округлог и обрнутог к истоку изнутра је 3 хвата, споља 3 хвата и 4 стопе, дебљина је скоро свуда зидова пола хвата, свод или небо више олтара, на ком осим корова, живог и трулог дрвећа, живи огромна множина отровних змијурина, које хоће да скашу на посјетиоце, још је и дан данашњи целокупно и нигде кроз њега не прокисава… Осим неба, или свода, над олтаром, био је свод и над целом осталом овом светињом, што се види на развалина,које још не одвукоше безбожници. Овај је се држао на 4 прекрасна стуба који су пред олтаром и 4 друга који су по један хват од западног зида били. Сва је ова прекрасна и дивна светиња сазидана од тесаног камена, ван кубета ваљда,која су ако не зидана, а оно бар у место себре подзиђивана прекрасном препицаном опеком, смешаном са разним стварима претученом, која се још и данас
употребљава као шупља за кубета над сводовима разних светиња. Прекрасан живопис са прекрасним писменима око светаца, који још остадоше са избоденим лицем и извађеним очима, од варварства и дивљег фанатизма, показиваше време напретка и славе Српске…”
Црква у Петки је обновљена и у њој се врши служба почев од године 1871.



Време настанка храма Светог Димитрија у селу Маркова Црква није познато. Помиње се у првој половини XVII века и прича се да су га градили монаси Марковог манастира код Скопља. Својом архитектуром црква се ослања на традицију рашке школе. Има основу у облику правоугаоника. На источној страни је олтарска апсида која је споља петострана а изнутра полукружна. Над централним делом уздиже се витко кубе украшено низом
аркадица. Припрата је касније дозидана, али чини јединство са црквом. Црква је обновљена 1827. године. Нарочиту вредност представљају фреске, које су само делимично сачуване у тамбуру куполе. Очуване представе пророка као стојећих фигура указују на то да је реч о сликару из школе Георгија Митрофановића, најистакнутијег српског сликара из прве половине седамнаестог века.
Црква Степањска срушена је за време Аустријско Турског рата 1787. године а обновљена је 1794. године. Парох Степањски био је тада поп Крста Ђелмашевич, веома занимљива личност из тамне прошлости Ваљевске Нахије.
Рођен је у суседном селу Гвозденовић и службовао је крајем 18. и почетком 19. века као парох у сеоској цркви у Степању. Записао је да је дужност сваког духовника- па и њега самог - да у " Бога срцем верује" и да истине људима својим " устима исповеда". У другом запису каже да је пред лето, 14 маја 1781, " на светог мученика Исидора " пао снег: док је у Црној Гори био до колена, опрашио је по Посавини. Крсту је наследио као
Степањски свештеник његов син Дамјан ( Ђелмаш ).Познаник и духовни брат попа Крсте Ђелмашевича био је нико други до Хаџи Рувим. Када је реч о њиховим односима, не би требало видети сличности само у томе што су живот проводили у истоветним условима сеоске повучености, у тешким и немирним данима предустаничке Србије, већ и због тога што су обојица имали сличан однос према културним вредностима и што су, кад год су могли, прикупљали уметничке предмете,реликвије, књиге и рукописе, како би их сачували од уништења. Упркос чињеници што се о библиотеци Крсте
Ђелмашевича не зна ништа поуздано, има вести које потврђују веровање у њено постојање.
Врло је вероватно да је баш Хаџи Рувим за Крсту Ђелмашевича и Степањску цркву 1780. године израдио дуборезни крст у филигранском позлаћеном оквиру који се расклапа и чува у нарочитој футроли цркве у Степању. Потписао се као "Драги мајстор". На крсту су у минијатурном дрворезу израђене композиције. Величина сцена износи свега 1,5 x 1,5 цм.
Са предње стране у средини крста је Распеће са Богородицом и Јованом поред Крста.
Изнад њега су благовести, испред њега Ваведење, а лево и десно по један еванђелист.