Preminula Olja Ivanjicki

Poznata slikarka Olja Ivanjicki preminula je danas u 78. godini života u Beogradu.

Završila je vajarstvo na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu, ali se čelog života bavila slikarstvom. Jedna je osnivača grupe "Medijala", sa grupom umetnika među kojima su bili Milić od Mačve, Leonid Šejka, Milovan Vidak, Svetozar Samurović, Kosta Bradić, Siniša Vuković i drugi, koju su osnovali zbog beskrajne ljubavi prema umetnosti i verovanja u njene sveukupne moći.

Olja Ivanjicki je imala 87 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Šezdesetih godina prošloga veka prva je počela sa pop artom u Beogradu. Njene slike nalaze se u mnogim muzejima i galerijama širom sveta, a između ostalog, izlagala je u muzeju "Metropoliten" u Njujorku, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Muzeju moderne umetnosti u Skoplju i na fakultetu "Dobs Feri" u Njujorku.

Dobitnica je mnogih nagrada i priznanja. Izabrana je za najboljeg slikara dvadesetog veka u Jugoslaviji na osnovu glasanja sprovedenog među jugoslovenskom publikom. Dobitnica je i Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo.
(Tanjug)

Prilično sam bila zatečena ovom vešću..nekako, imate utisak da ljudi takve energije ne mogu tek tako nestati, odjednom...

Mislim da je jedna od retkih umetnica koja nikoga nije ostavila ravnodušnim..

Sa uživanjem sam slušala i čitala intervjue s njom.
Slike su joj čudesne... Srpski Salvador Dali.

A upravo pročitah da je na današnji dan 1894. umrla srpska slikarka Vilhelmina Mina Karadžić-Vukomanović, ćerka Vuka Karadžića, jedna od prvih srpskih likovnih umetnica.

MOJE MALE TEORIJE

Slikarka Olja Ivanjicki, intrigantna i zanimljiva, uvek svoja i drugačija, otkriva svoj svet i svoje najveće sno

Bik u horoskopu
Mesto rođenja: Pančevo
Roditelji: Veronika Mihailovna Pjotrovska i Vasilij Jakovljevič Vasiljenko Ivanjicki

Detinjstvo
Detinjstvo sam provela u Kragujevcu, gde je tata radio u
Vojno-tehničkom zavodu. Moje detinjstvo obeležila je prerana smrt
majke, tako da sam bila veoma usamljena. Imala sam babušku koja je o
meni brinula, ali sam bila svesna da majku ne može ništa zameniti.

Zavičaj
Moji su došli iz Rusije, tata kao carski oficir, a mama sa devojačkim
internatom, jer se porodica izgubila u vihoru revolucije. Taj neki
zavičaj bi trebalo da je Rusija. Pripadništvo ruskom narodu možda
najviše osećam u onome što je imao i moj otac, a to je osećaj za
matematiku, tu vrstu preciznosti. To sam prenela na svoje slike.

Uspomene iz detinjstva
Uspomene iz mog detinjstva i nisu mnogo vesele, jer posle su došli
rat i nemaština, glad. Uglavnom me za Kragujevac vezuju neke slike, što
sa mojih crteža, što sa fotografija. Vezivanje za fotografiju je tako
precizno da se sećam i dvorišta gde se ulazilo u foto-salon koji se
zvao Foto Černe.

Najjači pečat u životu
U detinjstvu je smrt majke, a kasnije, kad sam imala 26 godina, zamalo se nisam udavila u Tirenskom moru.

Sreća
Sreća izaziva potpuno iste reakcije kao i nesreća: dobijaš lupanje
srca, plačeš, imaš nesanicu. Jedino što znaš da to nije nesreća nego
sreća. Bolje je biti izbalansiran nego stalno želeti biti srećan. Jer,
dovoljan je jedan grip i već niste srećni. Pitanje sreće je danas
pitanje sebičnosti. Treba se radovati malim stvarima.

Ljubav
Ljubav je komplikovano, vrlo složeno osećanje, podrazumeva mnogo šta.
Stalno mislimo da je to to, da je neko pravi. Posle se ispostavi da i
nije tako. To je globalna reč, kao nacija, država. Kada se raščlanjuje,
shvatimo da i nema odgovora. Ponekad imam potrebu da se pobunim protiv
upotrebe te reči. Svako ti uvali reč ljubav pa ti posle gledaj da je
objasniš.

Lepota
Parametri lepote, poimanje lepote, menjaju se kroz vreme. Od, recimo,
barokne lepote došli smo do ove današnje, anoreksične, silikonske,
fitnes lepote. Doskora su skupo plaćali ugradnju silikona, a sada opet
plaćaju da ih izvade. Nije više in. Pa to nema nikakvog smisla. Na
svojim slikama tragam, možda, za lepotom nekog budućeg sveta. Tražim to
buduće lice.

Život
Svi kao znamo šta je život jer ga trošimo ovako ili onako, ne možemo izvan toga, ali kad se raščlani, nema odgovora šta je.

Vera
Uvek je to potpuno lični odnos, bez obzira na to što postoje
institucije, crkve, koje bi trebalo da budu neki posrednici u verovanju
i komuniciranju sa Bogom. Ali, ako neko veruje, on onda veruje i van
institucije. A pitanje religija, pitanje ratova vođenih u ime vere,
njihovog večnog nesporazuma, biće jedno od najvažnijih pitanja 21.
veka. To bi nekako moralo da se reši, jer se svet sve više zahuktava.

Prijateljstvo
Prijateljstvo je suštinski odnos među ljudima. Verujem da nema slučajnih susreta i da se ljudi, jednostavno, prepoznaju.

Slava
Slava je relativna, nije to neki 33. stepenik na koji se stigne i više te niko odatle ne može skinuti.

Brak
Brak još uvek preživljava kao institucija poretka na zemlji. Prosto
je tako, uprkos nesporazumima, skupim razvodima i prevarama. Danas više
i nije tako bitno potpisati papir, ali ljudi to i dalje rade, da li iz
potrebe da nekoga po svaku cenu zadrže uz sebe ili zato što je to
nekako običajna stvar, verska stvar, ili da bi se osigurali, ne znam.

Muškarci i žene
Meni je lakše da se družim sa ženama. One su osećajnije,
komunikativnije. Imamo male zajedničke radosti kao što je kupovina. Sa
muškarcima je teže. Čak i kad se bavimo istom profesijom, žene moraju
svesno da popuštaju, ne zato što hoće nego zato što je to pametnije. A
zamorno je stalno biti pametniji. Uvek mi moramo da imamo razumevanja
za taj deo čovečanstva, nikad se oni ne pitaju kako je nama. Mi se kao
polovi uopšte ne razumemo, čak i kad su veze dugogodišnje, ne postoji
šansa da se muškarac i žena objasne.

Dom
Kad god putujem, bez obzira na to što me raduje da vidim neke meni
drage ljude, uvek otpatim. Znam da i moji predmeti, slike, sitnice,
moja kuća, osećaju da nisam tu. Valjda se poremeti taj uobičajeni sklad
u protoku energije.

Praštanje
Mislim da je neophodno praštati, ne samo zato što je i hrišćanski
nego, prosto, dešava se da nas neko povredi, da nam nanese bol, ali
nepraštanje je gore od toga jer nas truje iznutra, stvara mržnju.
Najteže je nositi mržnju, osvetu, nervirati se, gubiti energiju u nekim
prepucavanjima ko je prvi počeo. Mnogo je lakše nekoga izbaciti iz
glave nego stalno misliti koliko nas je duboko povredio.

Kajanje
Trebalo bi živeti tako da se nema mnogo razloga za kajanje, donositi svesno svoje odluke i biti unapred spreman na posledice.

Najveća vrednost u životu
Ono što sam uradila, naslikala, napisala, kao i moje male teorije koje su se posle nekog vremena pokazale tačnim.

Smrt
Pitanje smrti nije odgonetnuto i naš odnos prema smrti nije rešen. To
je neka druga realnost sa kojom mi nemamo kontakta, ali paralelni
svetovi ipak postoje.

Novac
Pitanje novca je najveće pitanje poretka u svetu. Samo se o novcu
radi. I zato novac ne volim da posmatram kroz malu ljudsku prizmu imati
ili nemati, ili kroz pitanje neke plate i penzije. Globalno, tokovi
novca, uz koje ide uvek i moć, objašnjavaju sve što se dešava u
politici u svetu.

Putovanja
Dosta sam putovala, ali ne i na previše mesta. Za mene je to pomalo
gubljenje vremena, ne moram baš svuda da odem da bih znala kako je
tamo, dovoljno je uključiti televizor. Inače, putovanja i ne volim jer
ona uvek znače velike pripreme, šta poneti, pa spakovati, pa ući u
avion, pa onda ostaviti kuću. Mnogo je komplikovano da bi se tamo
videlo neko ostrvo ili Sfinga.

Najveći san
Da se konačno stanovnici Zemlje sretnu sa nekim drugim predstavnicima civilizacija koje su van ove planete.

„Uopšte ne znam koliko znam. Znam i ono što mi još nije palo na pamet.“
(Olja Ivanjicki)

Olja Ivanjicki o lošem slikarstvu, siromaštvu i novim idejama

Sami smo sebe ponizili
Kada su državnici videli da su oni koji su bili na Mesecu dočekani
kao kraljevi, uplašili su se konkurencije. Posle niko nigde više
nije otišao!
Olja Ivanjicki, slikar, skulptor i pesnik, uvek
je otvorena za nove tendencije u umetnosti, ali i za osmatranje,
beleženje, praćenje događaja i situacija u savremenom svetu. Za
stanje u našoj kulturi kaže:
- Imam utisak da se likovna umetnost polako izvlači iz jednog
možda malo lošijeg perioda. Svi događaji utiču na nju, ona ne
može da odoli vremenu u kojem nastaje, kao ni dnevnom emotivnom
stanju. Nije nam bilo lako. Odskora sam u Niškoj fondaciji za
umetnost, koju sponzoriše Filip Moris. Ove godine smo odškrinuli
vrata s nagradama, izložbama u Beogradu i Nišu, dobro opremljenim
katalozima, a da to umetnike ne košta. Imam utisak da su oni koji
odlučuju o umetnosti pomalo zbunjeni, imaju osećaj inferiornosti
da je negde mnogo bolje, savršenije, talentovanije. U inostranstvu
su malo bolje okolnosti za umetnike, ima malo više novca i mogućnosti
za rad. Ne verujem da u inostranstvu umetnici sami finansiraju
svoje ludorije... Recimo, umetniku Damijenu Hirstu je za svoje
objekte trebalo čitavo bogatstvo, koje je finansirao "Sači".
Ja ne mogu ni da zamislim nešto što nije u domenu mog ručnog rada.
Branimo se pričom da nam je društvo siromašno.
Naše društvo voli da pripoveda da je siromašno, to je najbolji
način da se nikome ništa ne da. Da ovde zaista nema novca, ne
bi se svi otimali o Srbiju. To je samo priča da bi se svi zadovoljili
minimumom, od penzionera, pa nadalje. Kako se za potrebe države
kupuju vozni parkovi na svake 3-4 godine, i to u kešu, a ne na
kredit!? Ma da je samo to... Cela Srbija je u luksuznim vilama,
a da ne govorim o rudnicima. Sad je "Ju stil" najprofitabilniji
koncern Srbije, a do juče nijedna peć nije gorela. Istina, to
sada više nije naše, ali radi uspešno.

		AKO NAS IZ RADOZNALOSTI POSETE VANZEMALJCI... - Mislim da bi vanzemaljci došli na Zemlju iz radoznalosti, da vide kako je ovde. Verovatno, zasada, preko satelita mogu da gledaju našu televiziju, da vide vesti - terorizam, poplave, požare, ljude koji izlaze iz automobila, pa se rukuju i ulaze u prostorije sa velikim stolom na kojem je poslužena voda. Za stolovima žene, sa maramama oko vrata, striktno poslovne. Potom slede vesti o požarima. I na kraju se servira ideja raja, palme, plaže... Videli bi i ljude koji jure loptu, šutiraju, besomučno udaraju iz raznih uglova, mogli bi pomisliti da je to nešto ozbiljno, a ne samo igra. I oni će, poput slikara, sve videti i shvatiti kroz boje i slike.

Kažete da je teško svakom, a kamoli umetniku.
Teško, skoro nemoguće. Toliko smo se ponizili da nas više niko
ne ceni ni u čemu.
Skoro ste se vratili iz NJujorka, gde ste bili na Bijenalu mladih
u Vitni muzeju. Utisak je da su tamo umetnici rezignirani.
To se nezadovoljstvo ne da prepričati, umetnici su ljuti. Mi
imamo ideju da je svet savršen, da samo kod nas nešto ne valja.
A ono svuda nailazite na nezadovoljstvo... Možda smo nezadovoljni
zbog ideje raja, što smo mu bliži, nezadovoljstvo je veće i stalno
nam izmiče. A iluzija govori da smo već tu, blizu. Primera besa
ima stalno, pre nekoliko godina na izložbi Sensetions, u Bruklinskom
muzeju, Mišel Landi je izlog sa cvećem za uličnu prodaju plasirao
u prostoriji gde su izložena Rodenova dela. I cveće "za poneti"
je pobedilo Rodena u osećanju života. To je bilo strašno!
I Holivud nestaje...
Holivud je izbacio ono što je bilo najbolje u njemu - glamur.
Sada se snimaju neki filmovi o šoferima, policajcima... Izbacio
je lepe žene iz opticaja, ove su sad sve pod znakom pitanja, ni
glamurozne, ni lepe, obične plavuše - džogiraju u patikama. Nema
priče o fatalnim ljubavima, nema toga više, svi su ili sami ili
u razvodima.
Inspiraciju nalazite u mitovima?
Ja stvaram i koristim mitologiju, ali nisam mitoman. Jedan stalan
mitološki činilac je kosmos. Mislim da je propustio šansu da napravi
dobru svetsku priču o nekoj paralelnoj mogućnosti produžetka života
ili hibernaciji, da negde sačekaš bolje vreme, zamrznut. Spakuju
te u kapsulicu dok se nađe lek od raka, na primer. Mada, mislim
da je taj lek već pronađen, ali da ga kriju. Kosmos nije iskorišćen
jer su Zemljani bez mogućnosti da se tamo vinu, tako su odlučili.
Kada su državnici videli da su oni koji su bili na Mesecu dočekani
kao kraljevi, uplašili su se konkurencije. Zašto posle odlaska
na Mesec niko nigde više nije otišao?
U kojoj ste sada fazi slikanja?
Sivo-crnoj. Naslikala sam lepog mladog muškarca, a stalno su mi
zamerali što slikam žene. Našla sam fotografiju Bilija Ajdola
i pokušaću da ga ukomponujem, ima u njemu nešto od energije vremena.
Imali ste zapaženo izlaganje na nedavno završenom Festivalu
novih ideja. O čemu ste govorili?
Na okruglim stolovima je bilo dosta tema jer kreativno mišljenje
ne podrazumeva samo umetnost nego uopšte pitanje mišljenja, ideja
i kako ih primeniti. Naš problem ovde, u Beogradu, u Srbiji, nije
bio u tome da mi nemamo ili nismo znali do sada da se bavimo tom
disciplinom, naš problem je u tome što smo veoma dugo bili izolovani,
bez velike mogućnosti razmene i prenošenja naših ideja i stavova
na druga područja. Predložila sam gospodinu Palmeru iz Saveta
Evrope, pošto je on odabrao trideset pet gradova nosilaca ideja,
da Beograd treba da bude centar za te gradove.
Da li još uvek verujete u dolazak vanzemaljaca na Zemlju?
Naslućujem i želela bih da se to dogodi dok sam živa. Sve informacije
koje dobijemo o njihovom eventualnom pojavljivanju često vode
ka tome da svedoke proglašavaju ludim, što znači da nismo spremni.
Čovečanstvo je zlo, odmah ima želju da uništi posetioce. Čekaj
malo, prvo da se pozdravimo, a ne odmah da sve poubijamo.