Paleta Olje Ivanjicki

Slike očajanja
(Savo Popović)

JEDNOG savršenog rovinjskog kasnog letnjeg popodneva okupio se ceo grad - meštani i turisti, sjajna ekipa tada jugoslovenskih umetnika, pisaca, kompozitora, među kojima je bio i Ivo Malec - da vidi “kočije”.
Dva ogromna bela istarska vola sa enormnim rasponom rogova koji su se završavali mesinganim kuglicama - vukla su kola na kojima je kao karijatida stajala mlada žena obavijena velovima i lozama.
Kako je ova “zavetna zaprega” - slična onoj preistorijskoj iz beogradskog Narodnog muzeja gde dva labuda vuku Apolona na kočijama - odmicala od starog grada ka Punta Korenti, tako su postepeno, nežno - kao da ih skida povetarac - spadale loze i velovi. Tako je u velovima, kao Nika Samotračka, Olja Ivanjicki na prelasku pedesetih u šezdesete ušla u mnoge živote i sećanja.
Možda je zato najbolje da Olja Ivanjicki, naša poznata slikarka, tako uđe i u ovaj kraći feljton u kom ćemo pokušati da se prisetimo njenih umetničkih podviga koji su se odigrali pre no što je vreme sazrelo da ih razume i prihvati.
Potražićemo korene njene istrajnosti u ranom detinjstvu. Skinuti poneki veo protkan zlatnim nitima, maramu koja bleska šljokicama ne bi li otkrili suštinu njenog umetničkog napora, naslutili kredo kojim se rukovodi decenijama opstajući na sujetnoj domaćoj likovnoj sceni.
Ne diskreditujući druge, a time i svako drugačije mišljenje, ona je išla putem koji su mnogi osporavali (“Proplakala sam tih deset dana, posle prve samostalne izložbe” op. a.). Sav taj revolt, javne poruge i bezbroj ostalih reakcija koje su izazvali eksponati, stvaralo je atmosferu koja se neće ponoviti u Beogradu. Međutim, u intervalu koji obuhvata vidljivo zaokružen period stvaranja naše moderne umetnosti - dugo pojavljivanje Olje
Ivanjicki je posebno i po tome što pokreće pitanje granica. Ali, ne iz formalističkih razloga, nego, naprotiv, iz sasvim suprotnih, suštinskih koji prevazilaze i samu sferu umetnosti.
Rođena u Pančevu, ona će, seleći se s roditeljima, do Beograda stići preko Kragujevca, gde je provela rano detinjstvo. “Još i danas sanjam taj naš stan u Ulici vojvode Mišića 19 u Kragujevcu. Bio je udoban, gotovo prazan, romantičan, uvek pun gostiju.”
Roditelji Rusi - Veronika i Vasilije, koji su, kao i mnogi drugi emigranti, posle Oktobarske revolucije spas potražili u Srbiji, nisu zadugo zajedno pružali toplinu svojoj maloj kćerki: “Majke se sećam samo kroz jedna staklena vrata, jer su me još kao bebu odvojili od nje, da se i sama ne bih inficirala.”
Majka Olje Ivanjicki je umrla mlada, u 27. godini, od tuberkuloze.
Otac, inženjer u Vojno-tehničkom zavodu, nikada se više nije oženio. Ipak, trudio se da kćerki pruži što više topline i osećaj doma.
Da bi dom Ivanjickih odisao porodičnom atmosferom, ali i da bi krhka, bolešljiva devojčica bila okružena brigom i pažnjom, tu su boravile “neke stare Ruskinje”. Zvala ih je “gospođe”.
Ali, to rano detinjstvo nije teklo kao na ruskim slikama, gde se dečurlija okružena dadiljama valjaju po travi sa Borzojima.
Oljine “gardedame” su prema njoj bile stroge. Spremale su je, raklo bi se, za neizvesnu budućnost, jer one su svoju u carskoj Rusiji izgubile nenadano i definitivno i shvatile su da “sutra” nije ni blagonaklono ni predvidivo.
“Već u šestoj godini meni se govorilo: ’Dugme ušij sama’.” I ja sam to činila shvatajući da sam sama. Tek danas se javljaju te traume: ako pokidam dugme, ja ga ne ušivam.

OLJA Ivanjicki je bila usamljeno dete. Sama je morala da nađe zabavu, zanimaciju. A, usamljena deca pribežište, utehu i smisao traže i nalaze u mašti. Tada sve biva moguće i nisu više usamljena. I tu se, reklo bi se, rađa stvaralac. I onda kad mašta, “sanjari i razmišlja” i onda kad na prozorskom oknu kopira slike iz novina i časopisa.
Samoću je prekidalo veče kad se otac vraćao s posla kući i sedao sa ćerkom da joj čita “čudesne, još neprevaziđene romane ruske fantastike”.
Možda je taj period, stanje duše male devojčice, stao u dve njene rane slike. Autoportret u liku Mona Lize i u “Seansu kod Leonarda”. “To su bile slike kompletnog očajanja. One su tu da me podsećaju na ono vreme, kao neki zapis mudrosti i meditacije. Od njih se nikada i ni po koju cenu ne bih odvojila.”
Neizvesno je da li su “neke stare Ruskinje”, koje je trebalo da se staraju o njoj, prepoznale pribežište Olje Ivanjicki. Ali, strast je rođena: ona je krenula u školu slikanja kod Ljubice Filipović, minhenskog đaka. Crtalo se i slikalo leti u tom jednom dugačkom, uskom, karakterističnom kragujevačkom dvorištu u Ulici Janka Veselinovića. Leto 1944. Potom su se đaci osipali, da bi zimi u malu skromnu sobicu, koja se jedino grejala - dolazila samo mala Olja. Ona nije odustajala.
Slikaj, crtaj bilo šta što vidiš - to su bili domaći zadaci koje je učiteljica postavljala učenici. I, tako je jednom učenica donela na čas papir na kom je nacrtala kalemove s koncem. Prostrla je papir pred slikarku. Slikarka je krenula rukom da ih makne s papira s pitanjem: a šta će ti kalemovi tu?
“Shvatila sam da ona ne vidi dobro. Da su kalemovi tako
dobro urađeni. Još tada sam molila Boga, a i sada ga svakodnevno molim, da mi podari vid dok god sam živa. To je događaj koji živo pamtim, kao da se odigrava sada, na moje oči.”
Po završetku gimnazije Olja Ivanjicki odlazi na studije u Beograd rešena da upiše likovnu akademiju. Otac ostaje sam u Kragujevcu i to će biti jedan od razloga što se sa ekskurzija u inostranstvo uvek vraćala, za razliku od nekih njenih kolega koje su ta putovanja, kao Dado Đurić 1955, iskoristile da ostanu u Francuskoj.
Nezgodan, nepredvidljiv i strašan za one koji ga ne prođu. Prijemni ispit. Olja ga je prošla ali se, penjući se na polaganje, “srela” sa Mikelanđelovim Mojsijem koji je tada još stajao na prvom spratu u Rajićevoj i - zavetovala mu se: “Nikad više neću da uđem u ovu zgradu ako ne budem primljena!”.
Ali, Olja Ivanjicki se upisala na vajarski odsek. “Činilo mi se da više mogu da opipam nego što mogu da naslikam.” Možda je uticaja imalo i poznanstvo sa vajarem, danas akademikom Kokom Jankovićem koji je tada, kao asistent na ALU, dolazio leti kući u Kragujevac na odmor. Od tada datira i Oljin portret koji je uradio Janković, ali i Titova bista koju je Ivanjicka izvajala još pre upisa na Akademiju.
Posle Ilije Kolarevića, s prelaskom na tada novoizgrađeni vajarski odsek na Topčiderskom brdu, Ivanjicka postaje student Sretena Stojanovića, kod kog je “sve počinjalo i završavalo velikim francuskim vajarom Burdelom”. Kod Stojanovića je i magistrirala i bila mu omiljeni student, bar po tome što su zajedno pili jutarnju kafu. Ali, biće, pre po posvećenosti poslu i upornosti koja karakteriše vajara-umetnika.

OČI pune suza kad govori o godinama sveopšte bede za vreme studija smenjuje blistav, nezaustavljiv smeh Olje Ivanjicki kad se seća “avantura” svoje generacije sa studijskih putovanja u inostranstvo, na koja ih je vodila Akademija likovnih umetnosti. “Uvek smo bili bez dinara.”
Kad se kretalo u Italiju pedeset i neke, iz Beograda se, naravno, nosila sva hrana. Dvopek za deset dana putovanja po Italiji za četrdesetak studenata i šunka u konzervama za koju se opredelio deo grupe, odnosno “gavrilovićka” koju je nosio drugi deo klase Sretena Stojanovića. “Spektakl” je počeo već u Mestrama pred Venecijom, gde se grupa iskrcavala i gde voz stoji svega nekoliko minuta. Na peron su izletali dvopeci, šunke i salame, ali kulminacija se dogodila tek sutradan po užasnoj letnjoj žegi kad su konzerve šunke eksplodirale. “Salamaši” su svoje “gavrilovićke” morali da dele sa onima koji su ostali bez šunki. Jeo se dvopek, a onda je na putu do Venecije grupa od četrdeset studenata zaposedala u panici svaku javnu česmu izbezumljena od žeđi. Sve je ličilo na jedan veliki hepening.
Ne, tad još nisu počeli hepeninzi Olje Ivanjicki. To je bilo vreme rađanja Medijale.
Posle projekta za Trg Marksa i Engelsa, Šejka i ja kroz druženje “počinjemo da smišljamo kako da postanemo. Kako da budemo!”. Hteli smo da budemo vidljivi, zapaženi, da se primeti naš umetniči stav. Uostalom, hteli smo da isprovociramo sredinu - ali, uvek je ideja bila umetnost. Odnosno, šta ona može da da, da pruži...
Bilo nam je važno da odmerimo i do koje mere ona takođe može da bude u zabludi. Jer, ne treba zaboraviti, to je bilo vreme jakih programa, političkih proglasa. Dobrodošao je bio onaj ko je sledio ta uputstva, a ko je mislio drugačije bio je ignorisan. Isto kao i danas. Ono što vlada svestima ljudi su stranke, to je recidiv onih vremena - one jedne partije. Nekad su
bili poslušni jednoj partiji, danas nekolikim.
Medijala je počela slavno, velikim nastupom - izložbom u Domu omladine 1957. Šejka, Glavurtić, Vladan Radovanović, Olja. Ta raznovrsna izložba je imala dobar odjek: Radovanovićeva muzika, Oljin dijalog sa renesansom, Šejkine centrične postavke, “Veliko skladište” i senzibilni, lavirani Glavurtićevi crteži “Karmelićanke”. Ideja vodilja nam je bila da sve što postoji, što je bilo u umetnosti, služi, ostaje aktuelno i može istovremeno da postoji, da ništa nije za odbacivanje. Svaki ekstrem je bio dobrodošao, jer je podržavao celinu. Medijala je težila integralnoj umetnosti.
Nismo imali leđa i Medijala se može shvatiti kao oponent “mejn strimu” u domaćoj umetnosti tog vremena. Medijala nije imala za temu vreme u kom su živeli njeni akteri. To je, ipak, bilo pomalo disidentski. Na ceni nisu bili ni međuratni modernisti. Smatrani su buržujima, bili su predstavnici vremena koje ne dolikuje ideji proletarijata. “U tom smo vremenu živeli.”
Medijala nije imala dobru recepciju u kritičarskim krugovima. “Ali, od koga je to trebalo očekivati? S Kolarevićem smo loše stajali, a s Pavlom Vasićem smo bili i u sudskom sporu, jer je Glavurtića tužio sudu za uvredu.” To je bilo herojsko vreme. Vredelo je sve što smo pokušavali.

POZNANSTVO
BIO je objavljen konkurs za skulpturu i uređenje Trga Marksa i Engelsa. Vajaru je u takvim situacijama, zbog projekta - potreban arhitekta. Kosta Bradić mi je preporučio Leonida Šejku i tako smo se upoznali. Počeli smo da sarađujemo po pitanju Marksa i Engelsa u ateljeu Peđe Milosavljevića u Ulici Koče kapetana. Moj predlog je bio da Marks i Engels sede na klupi kao Murovi kralj i kraljica. A, preko celog prostora je trebalo da se nadvije ogroman luk. Kao trijumfalni luk. Ja sam uvek volela trijumfalne stvari. Uvek i sada.

POKUŠALA sam i posle Akademije da nastavim da vajam. Odlazila sam kod Vladete Petrića u Paviljon Veljković. On je koristio samo deo tog rajskog, raskošnog, bogatog prostora. Tu sam radila sve dok on nije počeo da mi se suviše napadno udvara.
Postalo je opasno. Ona je ta koja bira. Onda Olja Ivanjicki polako napušta skulpturu. “Sa velikim osećanjem gubitka”.
Morala sam da počnem da slikam. Gde da vajam posle akademije. U kojoj sobi kad tamo ni da slikam nisam smela. Gde da vajam, šta da vajam, kome da vajam. Počela sam da slikam gledajući kako radi Šejka, s kakvom strašću slika. Viđali smo se svaki dan. Posle vajanja na ALU, odlazila sam kod njega. U tim susretima rađa se i Mediala kao svojevrsna “opozicija” vladajućoj struji na tadašnjoj jugoslovenskoj likovnoj sceni.
Odlazak u Ameriku kao stipendiste Fordove fondacije 1962. otvara joj vrata i u najvažnije muzeje i ona žali što mnogi ne mogu da vide tu “sakupljeno pola svetskog blaga”. Iz Njujorka piše duga i opširna pisma Peđi Milosavljeviću o muzejima, slikama, susretima... “O Kosti Angeli Radovaniju htela sam da Vam pišem još u prošlom pismu. U tuđini, čak i dvoje od kojih je jedan iz Zagreba, a drugi iz Beograda - mogu da se slože. Čak se i simpatišu.
Prvih dana on me pomalo ujedao misleći da sam neka zavodnica, ali docije je uvideo da sam ozbiljna. Čak smo se zajednički izvlačili iz nezgodnih situacija gde smo jedva živi ostali”.
Onda ponovo u zemlji. Olja Ivanjicki: serija performansa. Dramatično paljenje lutke dvojnice ispred Grafičkog kolektiva. Pre podne se “šetala” gradom u kolicima. Lutka je ličila na autorku, bila je u njenoj odeći, doterana... “Bila je to lepa skulptura, šteta što je sagorela”. Uveče je dobijala poklone, čak i zmiju u tegli. Taj revolt nije bio anoniman, postojala je snažna personifikacija.
Kosta
Bradić i Olja Ivanjicki u Ateljeu 212 - “Skidanje Šilje”.
Slika je postala suviše usko polje izražavanja, umetnost je bila znatno šire područje. Trebalo je stvarati na licu mesta, ne više samo u osami ateljea. Performans je za Olju Ivanjicki bio određena vrsta sinteze u umetnosti. “Pet tona mraka” je bio performans, instalacija od velikih mekih tuba koje su visile u mraku, pod “tapaciran”: publika u tami nije znala kud da se kreće, o šta udara. Bizarno?
Priča o “gubitku orijentacije”. Za jedan od Bitefa Ivanjicka je u velike tegle “spakovala” sve što može da klija i raste predviđajući velika zagađenja, život u staklenim baštama.
“To ništa nije bilo lako. Ni smisliti, ni odraditi. Trebalo je angažovati ljude, pisati muziku, praviti kostime, obojiti pola ulice, ofarbati drveće... “
Ko je prepoznao tako bitan iskorak na domaćoj likovnoj sceni?
“Dočekala me poruga”. Primedbe koje su tada upućivane na moj račun, takav talas gneva, čaršijskog ogovaranja - učinili su da se povučem. Zbog toga sledećih 17 godina, po sopstvenom iskazu, Olja Ivanjicki nije izlagala u Beogradu.
“Mogli su uživo da me vide jedino na ulici ili u intervjuima. Mnogo je lakše netalentovanim i običnim ljudima, oni čaršijski mnogo bolje prolaze”.
Pre pauze od bezmalo dve decenije posladnja “ velika putujuća izložba” Ivanjicke je bila 1968/1969. Gradska vijećnica u Zagrebu, Maribor, Ljubljana.
U Zagrebu je izložbu otvarao gradonačelnik “al Beograd nije hteo ništa. Ovde nije bilo lako”. U zamenu za izložbe, ipak, “imala sam velik broj intervjua, to je takva količina reči da je to zastrašujuće”. I, “hoću da kažem ja sam preko intervjua - opstala!”.
Trajala sam tako što me uvek neko nešto pitao i slikala sam neumorno.

SUDEĆI po prihvatanju i “razumevanju” njenog umetničkog angažmana, Ivanjicka je suviše rano napravila iskorak. Analizom se niko nije bavio. Performans je bio savršen povod za malograđansko-sindikalni skandal i tekst, ali ne i povod za likovnu kritiku.
“Beogradska je slikarica, poznata samoreklamerka Olja Ivanjicki, pokazala da i ona želi pokazati šta ima tj. kakvo joj je napola razgolićeno tijelo. Pokazala se, kao što je i naslovljena ta njena parada, ’u tri dimenzije’...”
Tako “Vjesnik” u jednom tekstu iz šezdesetih šiba po “intelektualnom skidanju” umetnice. U stvari moglo bi se zaključiti da je “Vjesnikov”, autor - izvesni R. Č. zapravo razočaran sa “onih nekoliko centimetara ispupčenih dojki”, pa joj, valjda zato još u naslovu poručuje “Olja budi još golja”.
U takvoj situaciji možda je bilo za umetnicu svrsishodnije da nastavi dijalog sa renesansom. Bolje “sagovornike” je imala u Leonardu da Vinčiju, Dela Frančeski, u Mikelanđelovom Mojsiju koji ju je, uostalom, prvi dočekao na stepeništu Likovne akademije u Rajićevoj kad je pošla na polaganje prijemnog ispita.
I kad je 1988. dobila tada još prestižnu Sedmojulsku nagradu ona se sećala “koliko je likovna kritika bila protiv” njenog rada i “jedino sam dobro shvatila da postoji veliki nesporazum između nas koji se bavimo umetnošću i okoline”. Jer, “između napora da se bilo šta uradi i napora onih koji taj rad ocenjuju - postoji veliki zid”. Ali - “moje su muke počele veoma rano”, poverila se “Ilustrovanoj politici” 1970. Babuške kojima je bila okružena u Kragujevcu, “lažne babe”, jer pravih nije imala, “su se sastajale i uvek razgovarale o mojim lošim postupcima. Ne sećam se da su ikada pomenule i neku
lepu osobinu”.
Lepe osobine - njene i(li) njenog slikarstva prepoznavala je publika, što se može zaključiti po nagradama publike koje je dobijala izlažući na Oktobarskom salonu. Ima dve vrste publike, još 1970. zaključuje Ivanjicka - jedna je neobaveštena, sve joj je novo i nepoznato, a druga je razmažena, pa je može uzbuditi samo nešto izuzetno.
Malo ih je, kao šezdesetih Josip Depolo, prepoznalo da “viziju i senzibilnost Olje Ivanjicki moramo tražiti na nešto drugačijoj talasnoj dužini!” i tamo gde je “dosledno iskorišćeno načelo jedinstva suprotnosti”. Bilo bi dovoljno da je u svom eseju primetio samo da “Olja ’pripoveda’ na način Kamija ili Joneska”. Ali, u Beogradu se od toga nije moglo živeti...
- U vreme velike i opšte nestašice, još negde 1964. godine, Kosta Bradić i ja smo izmislili rasprodaju slika po pristupačnim cenama. To smo radili dve, tri godine i to u ateljeu. Tako je slika postala nešto pristupačno o čemu svako može da se raspita, da dođe i bira i kupi. Da nema onaj strah koji mnogi imaju kad ulaze u muzej ili atelje. Tako smo razbili jedan zatvoren sistem. Po ugledu na nas i prodajna galerija “Beograd” je počela da pravi prodajne izložbe za Novu godinu. Galerija je davala popust, kupovalo se na kredit i u više rata i od ujutro su bili redovi pred Kosančićevim vencem 19.
- A, onda se postavilo pitanje kakve i koje slike interesuju kupce. Ja sam uspela da proturim sve što sam htela. Počeli su da mi veruju da na slici ne mora da bude cveće, mrtva priroda, pejzaž. Ja sam bila luda za kosmonautima. Gurala sam astronaute, vanzemaljce, sve što sam volela i mislila da treba da se pojavi. Da bude viđeno. Da bude prepoznato. Da se osvoji nova teritorija.

OLJI Ivanjicki je, kao u “Vjesniku” šezdesetih, predbacivano da je samoreklamerka. Ali, “kako bi neko mogao da bude prisutan na javnoj sceni a da sam u tome ne učestvuje?”. I, bilo bi bolje kad bi umesto mene nastupale slike, ipak nijedna slika bez svog autora ne može ništa, bar ne u svom “detinjstvu”. Ako je prepuštena samoći ateljea, tu će i ostati i možda će imati sreću da je neko otkrije za 100 godina ako preživi sve što može da joj se desi - od požara, potapanja, cepanja...
Za razliku od onih sklonih lamentu koji sve prepuštaju “prstu sudbine” ona je smatrala (i smatra) da umetnik mora da preduzima sve što može da osigura, da obezbedi život i trajanje svom delu. Zato je, svojevremeno - pre petnaestak godina, i otvaranje “Ktitorove” prodavnice nameštaja u Ulici 29. novembra bilo dobro mesto da se skrene pažnja na sliku, pogotovo posle bezmalo dvodecenijske izlagačke pauze. Ono što je po anahronom shvatanju samoreklamerstvo, danas zovemo marketing. Ivanjicka je znatno pre svojih kolega shvatila da umetnik sam sebi mora da bude menadžer, tako je još jednom iskoračila pre ostalih i dokazala da nepogrešivo precizno osluškuje i prepoznaje vreme u kom živi.
Sliku nisu spasavali samo mnogobrojni intervjui umetnice. Znatiželja čaršije za intimni život slikarke inteligentnim manevrom je skretana ka delu: “Intimni život ću srediti kad uradim kapitalno delo”, bila je jedna od izjava iz sedamdesetih. Škakljivi nagoveštaji su zapravo podgrejavali interesovanje za autora i njegovo delo. Ivanjicka se u svakom novinskom članku, svakom prilikom fotografiše ispred svoje slike!
Muškarci?
To najbolje otkriva (i skriva), javnosti nedostupna, “Bela knjiga” Olje Ivanjicki. Lepi mladići što sede na kamenim
zidovima, opruženi na pesku u koji je, negde, umotana i Olja, parkovi, atelje... Ali, i dve karte za (neku!?) bioskopsku predstavu. Poruka jednom zakačena za vrata na Kosančićevom vencu 19, ispisana slovima isečenim iz novima: “Volim te”. Fotografije (na jednoj ugodni razgovor ispred kamina od bračkog belog kamena!), poruke, pesme, pozivnice na prijeme u ambasade. Ponešto iz tog “zabrana” Ivanjicka je pustila na dnevnu svetlost kao, na primer, pesmu Vaska Pope “Olja Ivanjicki”. A, onda kada je smelo, otvoreno kao na dlanu pokazala emocije objavivši svoju prepisku sa Šejkom u “Ogledalu ljubavi” da li je publika tu prepoznala i strast i odanost, i mudrost (“Moraš biti što tajanstveniji, to ljudi vole”), pisma kao pesme u prozi.
Olja prepoznaje, jasno vidi kako su raspoređene karte: “Muškarci i dalje određuju naše sudbine. Potpuno su polovični... Tu u toj zbrci i galami žene im nisu potrebne.”
Ali, jasno, ona je žena od glave do pete i ima svoju misiju i treba opstati - biti! Od početka, od studija... do zadnjeg daha. I, očito je bio njen stav: nikako povlađivati. Nije birala lakši put. Muškarci bi lepotici, umetnici lakše oprostili da ih je dočekivala u radnom mantilu (poput onog Zore Petrović) natopljenog bojom, pa još i raščupana zaneta nad platnom. Ili, da bar nije koračala ispred svog vremena - zato je likovna kritika valjda, prećutala performanse, objekte i instalacije.
O skulpturi je Pavle Vasić, pedeset i neke, napisao tek jednu rečenicu vezanu za “Trijumfalnog konja”. A, to je bila skulptura koja je i formom i temom bila rame uz rame sa danas priznatim velikanima, onom “reprezentacijom” vajara koji se računaju za prekretnicu koja je raskrstila sa soc-realizmom.

NEKE stvari su bile neoprostive. Lepa, zavodljiva i talentovana: to je suviše za ženu u društvu u kom vladaju, dominiraju, što znači, i raspored prave muškarci. Opasno je dobaciti “koplje” dalje od onih koji te okružuju, od svoje generacije, od “društva iz ulice”.
Nepomirljiva i otvorena (kako je karakteriše Sreto Bošnjak 1978) ona ne pristaje na sivu rizu i javnost dočekuje kao odaliska među zlatnim i svilenim jastucima, okružena biljurnim ogledalima, sa srebrnim pladnjevima “prosutim” po podu punim pehara, svećnjaka, velikih kristala.
Mogu (ili moraju da mogu) i lepota, zavodljivost i nadarenost - dokazuje ona. Ali, vidi gde mora da odstupi da bi opstala - bila. Nema skulpture, objekata, “pakovanja”, instalacija, performansa... slika se lakše “pije”. Odatle neće više biti uzmaka. Ako ništa drugo, ne računajući domaće muzeje, ona je svoje mesto pečatila sa dva dela - oba u Njujorku: jedno u Metropoliten muzeju, drugo u Muzeju moderne umetnosti. “U Njujorku sam kao umetnik prisutna više nego bilo gde drugde”. A, to jesu dva vrhunska hrama likovne umetnosti.
Po istraživanjima Kembridž instituta za ispitivanje javnog mnjenja, proglašena je (još 1989) za jednu od 1.000 ličnosti veka, a zatim i za jednu od 500 žena veka i za jednog od 2.000 intelektualaca koji su promenili čovečanstvo i svet. Prema glasovima CNN i BBS njen projekat za kule bliznakinje (2002) proglašen je za najbolji. Ali, iz jasnih političkih razloga taj projekat je zvanično zauzeo drugo mesto.
Ni potonja vremena ovde joj nisu donela “pomilovanje”. U desetinama kilograma tekstova iz dnevnih novina i najrazličitijih časopisa malo je likovnih kritika i stručnih prikaza njenog
dela. Nepročitani su ostali celi ciklusi bogatog stvaralačkog opusa Olje Ivanjicki. Ni u kasnijim pregledima naše posleratne likovne umetnosti kod Modraga B. Protića, ni kod Lazara Trifunovića, pa ni kod Jerka Denegrija, koji je često fokusiran na alternativnu i konceptualnu umetnost - nećemo naći ono delo Ivanjicke koje danas možemo zvati konceptualnom umetnošću, a nastalo je pre no što je ona ovde stekla “građansko pravo”.
Kod Ivanjicke, međutim, nema lamenta. “Idemo dalje” - njen je moto. Odlažući kapitalno delo, “prilazeći mu sa više strana”, prvo je to bio “Novi raj”, pa “Dvadeseti vek”, koji počinje da nastaje još 1975. (“Ne, neću raditi 21. vek, bojim se da neću moći da dobacim do 2099. godine - odluka uz zarazni smeh!). Tako intimni život ostaje “nesređen, haotičan i pomalo neuspeo”. “Tako je to zapisano, ne može sve. Negde čovek mora da ima deficit”.
Uostalom još kao dete je “postavila uslov Bogu”, htela je da bude pametna, da razume tajne, da uspe da prođe kroz uska Židova “Vrata”.
Uvek osvajajući novo, posle tri objavljene knjige i najnovije “Večni uslov” Olja Ivanjicki priprema “Vodič kroz istoriju umetnosti” i... planira da projektuje. “Ima toliko lepih slika, ali to nije ništa prema zdanju u kom treba da se nalaze!”. I gde je u svemu ovome Olja Ivanjicki?
Silvija Monros-Stojaković odlično zapaža: “Suvoparni podaci o rođenom crtaču koji postaje slikar, o slikaru koji postaje umetnik i u širem smislu, te o umetniku koji prerasta u pojavu - mogu se i slobodnije sažeti upravo iz razloga što je o takvoj pojavi već dosta napisano, pri čemu sama Olja uglavnom ostaje negde dalje”.