Putevi i stranputice srpskog jezika

Фукс де лукс

Драгослав Андрић „Речник српског жаргона”

Јад – јајара, мућак, псовка од човека, слина, абдика, кер, гмаз; велики гад – фукс де лукс; пуштање гасова – фарбање ваздуха, шејтанизација, поздрав из унутрашњости

Апач и бунгаловац
Крадљивац – апач, чаруга; ситан крадљивац – јајара; врхунски крадљивац – смртњак; крадљивац који чека прилику – шанер; глуп крадљивац – ајван; неспособан крадљивац – сисавац; кафански крадљивац – комита; крадљивац који узима делове слупаних аутомобила – лешинар

Штеловање поезије и веверица
Лагати – басирати, палити бабу, емитовати негативне таласе, штеловати поезију, продавати лептире; много лагати – пецати велику рибу; престати лагати – одвадити; лаж – мелодија, паљевина, баронија, тандем јаше Краљевићу Марку; ухваћен у лажи – труо; лажно представљање – бело месо, легенда; онај који налази лажне сведоке – стари сват; лаковерна особа – веверица

Шлогирани кактус – ружан мушкарац; калабура – нос; калаисати – обљубити; калдрмарка – проститутка која не бира муштерије; калкулатор – пиштољ

Каролина и каћуша
Каролина – пасивни хомосексуалац; каросерија – женске облине; катран – непрерађени опијум; каћуша – дебела девојка; каубој – примитивац, звекан, градски ђилкош; пропали каубој – девојка са кривим ногама

Печена камила
Камиказа – онај који конкурише за посао а нема везу; печена камила – девојка склона мењању љубавника; канаринац – издајник, неукусно одевен младић

Дернек, тулум, фрка...
Политичар – буџа, главоња, дрматор, зверка, гороган, дрмаџија, буџос; забава – шоу, акција, ерос, зез, џева, ћићарија, жураја, журеза, журка, журкеза, дернек, тулум, фрка

Мислим, овај, екстра, смараш ме....

Сведоци смо једног крајње поједностављеног језика младих, сведеног на минимум изражајних могућности, каже др Рада Стијовић


(Д. Стојановић)

Не може се уопштавати, али је чињеница да велики број младих људи данас
има веома оскудан фонд речи. Данас, нпр. више нема доброга провода,
занимљивог филма, квалитетних патика, повољних цена. Све је постало
екстра – филм је екстра, журка је била екстра, патике су екстра.
Наравно, као и увек, има и веома образованих, начитаних и елоквентних
младих људи.
Према речима др Раде Стијовић, професора српског језикана Мегатренд
универзитету и научног сарадника Института за српски језик САНУ,
сведоци смо једног осиромашеног, крајње поједностављеног језика младих,
сведеног на минимум изражајних могућности, али пуног поштапалица,
уличног жаргона, па и псовки и других опсцених речи.
„Што се писмености тиче, она је на поражавајуће ниском нивоу. Ако
погледате преписку преко Интернета, видећете да већина младих не зна ни
употребу великог слова и знакова интерпункције (у СМС-у их готово
нема), а о писању негативне речце не да и не говоримо (наћиће се тамо незнам, неможеш, али не ћу, не мам), дали се пише заједно, а скраћена форма и без апострофа (дал), али зато предлог с готово редовно долази с апострофом (с’ поштовањем)... Огрешења о граматичку норму постоје на свим језичким нивоима и у писаној и у изговореној речи: читамо о вишљој девојци, прекључерашњим догађајима, о бицикли, редовно је леб и оћу, а свакако је ја би, ми би, везник јер се не разликујеод упитне везе је л’(Јер ти криво? Нећу доћи, јел морам да учим) итд.”, додаје Стијовићева.
Према њеним речима, још је горе то што млади у школи нису научени да говоре, а често нису подстакнути ни да размишљају.
– Они су учени углавном да репродукују. Млади ни међу собом много не
разговарају. Они „четују” преко Интернета или размењују СМС поруке.
Живе у виртуелном а не стварном свету. Ово мора да остави последице и
на језик. А још није стасала генерација која је одрасла на игрицама и
Фејсбуку! – истиче Стијовићева.
Један од узрока, истиче она, незавидног стања свакако је и друштвена небрига за језичку, а и сваку другу културу.
– Изгубљен је сваки осећај одговорности за језик. Не само што се не
негују естетске и креативне вредности језика већ са запостављају и она
најелементарнија граматичко-нормативна својства, а почесто и
најосновнија језичка логика. Небрига за језик постоји на свим нивоима.
Наставе језика ван основних школа готово и нема. Они који имају највећу
моћ у креирању језичке културе, а то су посленици у јавним медијима,
често немају потребна знања о језичкој норми, а понекад ни елементарно
језичко осећање – објашњава Стијовићева.
Често у медијским кућама, додаје она, нема редактора и лектора, а и
кад их има, дешава се да немају потребно знање па интервенишу и тамо
где не би требало.
– Свако би да дели савете или, што би Вук рекао: „Како који зареже
перо да пише, он већ одмах почне мислити како ће језик поправљати, а не
како ће га учити.” Рад Одбора за стандардизацију, основаног 1997,
готово се не осећа. Постоји изванредан Језички приручник, намењен
посленицима на радију и ТВ, али се он очигледно не користи. Једном
речју – о језику се не брине. С друге стране, одговоран је поремећен
систем вредности. Мерило успеха није образован човек. Данас су циљеви и
идеали нешто другачији.
Гордана Башовић

Говор и мишљење су дар


(Н. Коцић)

„Језик је хранитељ народа. Докле год живи народ, докле га љубимо и почитујемо,
њим говоримо и пишемо, пречишћавамо га, умножавамо га и украшавамо,
дотле и живи народ”, рекао је велики Вук Караџић.
Правилан говор захтева више пажње и напора, пре свега језичку
културу и свест о сопственом изразу који се стичу дуго и мукотрпно,
учењем, читањем дела добрих писаца и вежбама писања и говорења.
Нема сумње да разумемо оно што смо чули или прочитали, али нам веома
често запара уши како је то речено. Посебан начин изражавања, који
називамо бирократски, по мишљењу већине језичких стручњака представља
највећу опасност за наш језик. Настао је у посебним областима употребе
језика – у праву и администрацији, а путем језика политике продро је у
језик медија и постао чак и говорни. Примери говоре боље од дефиниција,
наведимо само неколико: уместо наступио је период, боље је рећи дошло је време, уместо биће појаве кишекажитепадаће киша.
Примери показују да бирократски начин изражавања није само ствар
језика, него и мишљења, односно начина на који описујемо нешто. У
бирократском језику честа је речобављање (разговора, послова), иако је довољно рећи да је неко о нечему разговарао или нешто урадио.
Чини се да је принцип јавне речи следећи: што је прилика званичнија
и говор упућен већем броју слушалаца, то говорник више тежи да га
формулише уопштеније, неодређеније, безличније и компликованије, уместо
да буде јаснији, упечатљивији и памтљивији.
Не допустимо, зато, да пословица „Не зна да беседи, а не уме да ћути” иде уз наше име и презиме.
Језик се, међутим, мења, и то је прихватљиво и понекад неопходно, али је умереност, као и у свему, неопходна.
Кад је реч о савременом говору и писању, стране речи, а највише
англицизми, све више замењују српске синониме. Често чујемо англицизме
и кад треба и кад не треба: адвертајзинг (рекламирање), акт (чин),
асоцијација (удружење), баланс (равнотежа), борд директора (управни
одбор), бренд (марка, заштићено име или назив), брифинг (конференција
за новинаре), дестинација (одредиште), едукација (образовање,
оспособљавање), фешн вик (недеља моде)...
Посебну одговорност за такво коришћење страних појмова сносе
политичари и новинари. Слично је и са називима предузећа, самосталних
радњи и ресторана. Мисле, ваљда, да више вреди назив „Nеw Yоrк” од, на пример, „Нада” или „Мира”, ако је у питању продавница женске одеће.
У последњих неколико деценија у моди је давање страних имена деци, а
мода се мења. Родитељи заборављају при томе да се име једном даје, а
заувек остаје. Тако чујемо или прочитамо Жаклина Милојковић или Роберт
Живковић. Вероватно им се преци Милојко и Живко због тога преврћу у
гробу. Зато не копирајмо јер копија никад не вреди као оригинал.
Поменимо и лоше преводе. „Добро изгледајућа девојка”, рекоше пре неки
дан на најслушанијој радио-станици, како се рекламирају. У питању је,
наравно, лош превод са енглеског. Данас овај језик мање-више углавном
знају млађи људи, али је за добар превод неопходна стручност и знање
матерњег језика.
Одговорност ове генерације је велика кад је о српском језику реч.
Она треба да сачува цивилизацијске и културне тековине предака и да их
пренесепотомству да бисмо опстали као народ.
Лектор „Политике”
Злата Спасојевић

Учити до краја образовања

Запуштеност српског језика у нас неизмењена је већ деценијама. Како сада ствари
стоје, у вртићима се пре свихучи енглески језик. У основној школи, а
поготово у средњој када сваки појединац треба да доврши своје језичко
образовање, предност има књижевност. Ако се без формиране језичке
културе стигне на факултет, онда је касно за било какве поправке.
Нажалост, на свим факултетима обавезан је страни језик, најчешће
енглески, српски се учи само на филолошком!
Ништа од тога није случајно, нити пропуст. Тако су зацртали држава и
органи власти, и то се спроводи уз свесрдну помоћ свакојаких владиних и
невладиних организација.
Уосталом, видљиво је то на основу тога како се држава приликом
поделе власти односи према просвети и ко је све у последњих неколико
деценија био министар просвете.
И није ту само писменост недовољна. Није само погрешна стратегија
проблем, проблем је системски. Данас се већа пажња у друштву посвећује
учењу страних језика него матерњег и за то се издвајају већа новчана
средства. Зато и имамо у последњих тридесетак година англосрпски језик
– што ће рећи, ни српски ни енглески.
Већини људи то не смета. Они којима смета, који би хтели да се
српски језик негује и системски учи, чува и развија, повремено се
јављају редакцији „Политике“ и критикују нас за омашке, грешке, а
богами, понекад и за незнање. Читаоци су увек у праву, чак и кад греше,
а и то се дешава. Зато је „Политика“ основала Језички савет, састављен
од наших угледних лингвиста. Његова улога је да саветује и нас у
редакцији и наше читаоце да пишемо што бољим језиком и разрешавамо
праве и лажне језичке дилеме.
Једно од постигнућа таквог рада јесте и интерни језички саветник
„Како треба писати“, усаглашен међу члановима Језичког савета и
доступан свим запосленима у нашој редакцији.
Међутим, улога лектора у медијима и даље је минорна, почев од
статуса у редакцији па до технолошког времена у припреми штампе,
одређеног за ишчитавање и језичко сређивање текста у складу са важећом
језичком нормом. Времена је све мање, а рокови су све краћи. Често је
немогуће све грешке уочити и исправити. Па ипак, упоредите језик
посланика у Народној скупштини Републике Србије и језик било које
телевизије са језиком текстова у нашем листу. Морате признати да је
огромна разлика у квалитету у корист „Политике“. Ваљда се и сами
политичари и остали актери нашег јавног живота пријатно изненаде кад
прочитају у нашим новинама колико су језички коректно претходног дана
изјавили народу нешто важно, пошто знају да сами тако, у ствари, не
говоре. Њихов говор је најчешће са акцентом и синтаксом родног краја.
И новинари и лектори у редакцији, који одлично сарађују и узајамно
се уважавају, свакодневно улажу велики труд да се догађаји дана пренесу
верно и што писменије. Такав и мора бити тимски рад. Будући да је доста
језичких новотарија и доста странпутица смисла, „Политика“ ће се и даље
против тога борити онолико колико буде могла. Уколико у међувремену
преживи и наступајућу економску кризу и кадровски ојача, спремна је и
за „лиценцију ’Политика’“ у духу најбоље традиције српскога језика.
Лектор „Политике”
Градимир Аничић

Испеци па ми реци

Наш савремени књижевни језик, у свом развитку од Вука до данас, стално се развијао,
богатио, усавршавао, остајући у основи каквим је Вук почео да пише.
Затим, с јачањем политичких, привредних и културних веза с великим
европским народима, људи који пишу потпадали су под њихов утицај,
узимали или узимају и непотребне туђе речи и стил, неки нехотице, а
неки с намером да би показали своју ученост. Има наравно и оних који то
чине искључиво из помодарства.
Против оваквих негативних појава за све време развитка нашега
савременог књижевног језика стручњаци за језик подизали су свој глас и
писали упутства за правилно писање. Први је сам Вук, за време своје
револуционарне борбе за увођење народног језика у књижевност, у
полемикама с разним својим противницима, изнео много поучних упутстава
о правилности књижевног језика.
Међутим, оно по чему се наш језик разликује од осталих језика јесте
његово основно начело које је Вук прокламовао: пиши као што говориш,
читај као што је написано. Ако томе додамо и то да у нашем језику сваки
глас има и свој знак, онда можемо рећи даје то право савршенство, ако
оно у језику постоји.
Да би човек на најбољи начин исказао то што жели, мора да уме да
искористи све могућности које му пружа језик. То није увек лако, а
старо народно правило каже: испеци па реци. За то није довољно бити
само писмен, у ужем смислу те речи, тј. знати читати и писати.
Писменост, у ширем смислу, подразумева одређени степен језичке и опште
културе. А још кад се човек нађе на отвореној сцени, пред каквим
скупом, камером, микрофоном, па нема потребну прибраност и смиреност
већ страх шта и како рећи а не погрешити, па и, како Његош рече:
„Поглед смета мисли и језику.“
Као илустрацију можемо да наведемо пример неких ТВ водитеља
(водитељки које мисле да им је за тај посао довољна њихова лепота и да
су богомдане за све), кад услед недостатка концентрације па и потребног
знања, почну да замуцкују или се служе фразама и поштапалицама као што
су, нарочито у последње време, „Како се каже..“; „Како се зове… Или кад
хоће нешто да похвале знају само да кажу „Супер“.
И тако се на крају потврди она народна да „Није свачије кроз село певати“.

Жаргон је богатство језика

Један ће се жаргон развијати код, рецимо, ученика угоститељске школе у Нишу, а сасвим други код
полазника Филолошке гимназије у Београду, каже др Михаило Шћепановић

Графит у Београду, (Фото Миољуб Величковић)

Сваком средњошколцу је занимљиво да „Злочин и казну” преприча свом другу у
неколикоречи, како је неки „декинтирани” студент „оверио” бабу.
Међутим, један ће се жаргон развијати код, рецимо, ученика угоститељске
школе у Нишу, а сасвим други код полазника Филолошке гимназије у
Београду. Ту има огромних разлика–њих диктирају локални говор који их
окружује, социјално стање, па и тематика саме школе и задаци које она
поставља пред ученике, каже за „Политику” др Михаило Шћепановић са
Катедре за српски језик на Филолошком факултету у Београду. Он
објашњава да је шатровачки говор, жаргон или сленг особина свих језика,
а последица је раслојавања језика по више основа.
–У питању је територијално и социјално раслојавање језика:
територијално на варијанте, говорне типове и говоре, а социјално на
језике социјалних група, где спада и такозвани шатровачки говор. Он се
затим може делити по узрастима, али и на говоре одређених
професионалних или других група, попут мајстора, осуђеника, војника –
кажеШћепановић. По његовим речима, шатровачки говор настаје из потребе
да се каже нешто што неко други неће разумети, а младим људима је
нарочито интересантно да на тај начин међусобно комуницирају. Он сматра
да се употребом шатровачког говора српски језик не осиромашује,
негоупотпуњује и богати.
Шћепановић тврди да суглавни подстрекачи језичке некултуре у данашње време код Срба постали мас-медији.
– Имамо атак на језик са практично најмеродавнијег места, јер се зна
какву снагу медији имају. Већини телевизија је, част изузецима, битније
какве водитељка има ноге,него колико познаје српски језик. Поред тога,
свако од водитеља је понео из свог локалног окружења неке особине, није
научио акценатске норме српског језика, и то олако преноси на екран,
што ће један део популације да схвати као исправно. А ако сви користе
одређене изразе, онда ће то и нас нормативисте натерати да такве
изразе, ако ништа друго, уврстимо у синонимске категорије.
Шћепановић сматра да о очувању чистоте српског језика, који је и главни пројектор националне културе, мора да брине држава.
–Наставници у основним школама правилно децу науче граматичком
изражавању, али оног тренутка кад уђу у средњу школу, изузев гимназија,
ученици више практично и не уче граматику. Онда оду на факултет, опет
кажем, осим уско стручних, одакле изађу као интелектуалци са
основношколским знањем граматике српског језика. То је наше чињенично
стање.
-----------------------------------------------------------
Препричана „лектира”
Нечиста крв
Типа ожене старијом рибом. Он провали да је његов ћале зигује, то га тотално сј… Цела књига је секс, само тако.
Коштана
Коштана је играчица у дискотеци и жешћа риба, а на њу се наложио
неки буржуј и хоће да је жени, а она неће. Фрка јој је да неће моћи да
блеји по граду јер је његова породица нека озбиљна... Целу књигу кука
неки маторац за својом младости и смара све остале, а књига је жешће
неразумљива јер је на врањанском.
Дундо Мароје
Е, ортак, за ово ти треба речник да би скапирао јер је на неком језику из Дубровника.
Тај Мароје је неки богат трговац, али стипса, а син му градски
блејач. Пошаље он сина у Венецију да као развије бизнис, дао му кинту и
робу, а он тамо јури рибе и креше неку курву, која му је извукла све
паре. Старац пође за њим, хоће да га врати назад, па син смисли фору да
извуче паре од те своје женске и да покаже оцу да је направио бизнис...
Не зна се даље шта је било, јер је неко изгубио крај књиге.
Марко Албуновић

Језик коме (ни)је суђено
Чини се да је српски био само неми сведок растакања две Југославије

Мало је који стандардни језик прошао кроз толике буре као српски. У својој
повесници, од утемељења на новоштокавском источнохерцеговачком и
шумадијско-војвођанском говорном типу у 19. веку, за шта је понајвише
заслужан Вук Караџић, мењао је назив, довођена је у питање његова
двоизговорност, двоазбучност, а у последње време све су јачи гласови
који траже опсежно претресање целокупне норме.
Посебност положаја огледа се у томе што се народ с којим Срби деле
штокавско наречје одлучио да на њему заснује свој књижевни језик и при
том баш на вуковском моделу. Тзв. Бечки књижевни договор, састанак Вука
Караџића и Ђуре Даничића с неколико хрватских лингвиста, означио је
почетак стварања заједничког стандарда.
У Хрвата је овај језик називан хрватски или српски (Сабор га усвојио
још 1867), а Срби су га све до Белићевог Правописа српскохрватског
језика из 1923. звали националним именом. С нестанком Краљевине
Југославије, језик је у НДХ преименован у хрватски, у окупираној Србији
поново у српски. Тако је остало готово деценију после рата када, на
иницијативу Матице српске, долази до репризе Бечког договора,
названогНовосадским. Језик је српскохрватски или хрватскосрпски, оба
изговора и оба писма су равноправна. Објављује се Правопис и почиње рад
на Речнику и то источна варијанта екавицом и ћирилицом, а западна
ијекавицом и латиницом, чиме се Срби ијекавци препуштају утицају
Загреба. Речник завршавају само у Србији, јер у међувремену 19
хрватских институција доноси Декларацију о називу и положају хрватског
књижевног језика. Иако осуђена од тамошње власти, амандманима на Устав
1972. језик Хрвата и Срба у Хрватској постаје хрватски књижевни језик.
Србија не предузима реципрочне мере.
Српском језику враћа се у народу увек живо српско име с распадом
СФРЈ. Рат деведесетих у БиХ доноси нови, бошњачки језик (они га
називају босанским). Убрзо по осамостаљењу Црне Горе, тамошња власт у
нови устав уводи црногорски језик.
Чини се да је српски језик био само неми сведок свих ових збивања. И
док су све осамостаљене језичке заједнице водиле политику удаљавања од
српског, таквих потеза на српској страни није било, ако се изузме
увођење накратко екавице у јавну употребу у ијекавској Републици
Српској.
С друге стране, међу Србима су вођене расправе о оправданости имања
два писма, два изговора, а у новије време им се придружило и питање
свеобухватног преиспитивања норме, нарочито у погледу акцената. Наиме,
вуковска норма доживела је, нарочито у Србији, извесне промене. Дошло
је до знатнијег уплива косовско-ресавских дијалекатских црта у говор
Београда и Новог Сада, који се налазе на простору што иначе припада
дијалекту по структури блиском стандардном језику. Овај је процес
нарочито ојачао у време социјалистичке Југославије, када у Србији није
вођена доследна језичка политика, у чему неки аутори виде план да се
овдашње српско становништво језички удаљи од оног преко Дрине.
Најзначајније од тих промена обухватају слабљење опреке међу кратким
акцентима, губљење неакценованих дужина, повлачење инфинитива пред тзв.
дакањем (конструкција да+презент)...
Вукашин Стојиљковић

Може ли без турцизама

Велики број турских речи које су и данас у живој употреби доказује да је турски
утицао на српски више него иједан други језик. Иако се у прошлости
употребљавао далеко већи број турцизама (више од осам хиљада), они су
се задржали и данас у многим областима живота.
Највећи број турцизама који имамо односи се на предмете и појмове из
свакодневног живота, као што су: градитељство (дирек, јапија, капија,
ћерамида, оџак), покућство (сандук, мердевине, ћилим, фуруна), одећа и
обућа (чарапе, чизме, шалваре, папуче), јела и пића (сарма, бурек,
пилав, ћевапчићи, чај, ракија, кафа, баклава, тулумба), посуђе (ћаса,
тестија, џезва, филџан, бакрач, ђевђир). Огроман је број разних речи и
израза везаних за људе, међуљудске односе и апстрактне појмове као што
су: душманин, ортак, ортаклук, јавашлук, комшилук, баксузлук, севдах,
дерт, јогуница, инат, сокак, ћорсокак). Поједине речи су попримиле
знатно друкчије значење од изворног – јатак (изворно значи „кревет”, „постеља”), код нас има значење онога ко помаже и скрива хајдуке и одметнике; сијасет (изворно „политика”), у српском језику често у употреби у значењу „много”, „велики број” („сијасет ствари”).
За многе речи данас немамо адекватних српских еквивалената и не осећамо их страним: јастук,
јорган, кафа, кафана, кашика, ракија, чарапа, пара, боја, пекмез,
кајмак, сарма, чардак, капија, баксуз, кула, комшија... Турцизми су
се у великом броју случајева показали као основа за извођење нових речи
сходно природи и правилима српског језика. Нико не носи „смећарац”, већ
искључиво „ђубретарац” (ђубре је турска реч!).
Најпродуктивнији турски наставци одомаћени у српском језику су –лија, -џија и -лук. Наставак -лија
означава лице које долази или припада неком месту. У српском, међутим,
тај наставак се додаје и на српске речи творећи тако изведенице: нов – новајлија, дуг – дугајлија. Турски суфикс -џија употребљава се за извођење именица које означавају носиоце занимања или звања: бадаваџија (беспосличар), миражџија (наследник), сајџија (часовничар), инаџија, тобџија. Међутим, ког је порекла реч проводаџија, проводаџика? Турски наставак -лук твори огроман број именица најчешће апстрактног значења: кулук, ортаклук, јавашлук. Шта ћемо, међутим, са речима попут тврдичлука, цицијашлука, безобразлука? Турски суфикси до те мере су постали „наши” да се додају српским речима, па и речима релативно новим у језику.
Може ли се замислити Андрићева На Дрини ћуприја без турцизама – један се налази и у самом наслову?
Турски називи необично добро пристају појединим локалитетима или
градским четвртима – Топчидер (тобџијска долина), Дорћол (раскршће),
Булбулдер (славујева урвина), Карабурма (црни гребен), Демир-капија
(гвоздена врата), Ћуприја.
Како би вам звучала чувена песма Емина Алексе Шантића ако бисмо је лишили турских речи и заменили српским (онде где је то могуће) и да ли би то и даље била песма?
У сваком је стиху најмање један турцизам!
Закључак који се из свега изнетог може извести јесте да су турцизми
и даље стварност и судбина српског језика, како говорног тако и
писаног. Они и даље српском језику дају драж, специфичну топлину,
патину и лексичку разноврсност ничим не нарушавајући његову норму. Без
турцизама, српски језик би био лишен себи својствених источњачких чари.
Доцент на Филолошком факултету у Београду
Мирјана Маринковић