Srpske stranputice

Piše: Risto Grđić

Kako je moguće da čitav srpski narod u 1. decembru 1918. vidi najslavniji datum svoje istorije, najveći uspon u životu jedne mnogostradalne nacije, najpotpunije ostvarenje svih svojih ideala, snova, želja i nadanja?
DANI po dolasku srpske vojske u Hercegovinu 1918. prošli su u mamurluku i otrežnjavanju. Kad smo se otreznili, videli smo da se stari austrijski režim raspada, a ništa novo ne stvara. Narodni odbori nisu bili nikakva vlast i mi, naviknuti na izvestan red kakav je postojao u Austriji, koji je trajao sve do njenog rasula, osetismo se nemalo razočarani.
Zaista, Austrija nije imala nikakvu ideju na kojoj bi kao država počivala: ni nacionalnu, ni socijalnu, ni versku, ali je imala nešto drugo što joj je to nadomeštavalo. Imala je odličan birokratski aparat, savršenu birokratiju, na kojoj se održavala stotinama godinama. Činovništvo je bilo na visini. Kotarski predstojnici (sreski načelnici) i njihovi pomoćnici (ađunti, kako ih je narod zvao) i sudije bili su pravnici. Dobro plaćeni činovnici nisu imali potrebe da se korumpiraju. Većina tog činovništva stranog porekla (Nemci, Česi, Poljaci) ode iz zemlje, a poče pridolaziti novo manje kvalifikovano i manje sposobno, ali gladno i željno da se obogati i dobro poživi.

DAN PROPASTI
NA nas omladince odmah se apelovalo, a i sami smo osetili želju za tim da nastavimo školovanje i popunimo praznine u našem državnom aparatu.
Dana 1. decembra 1918. godine bi proglašeno i formalno ujedinjenje i bi stvorena Država Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve što više živim, sve više uviđam koliko je ljudski intelekt nesavršen i nesposoban da shvati događaje onakve kakvi su oni u suštini, a ne onakve kakve ih mi želimo. Kako je moguće da čitav jedan narod upadne u kobnu zabludu? Kako je moguće da čitav srpski narod u 1. decembru 1918. vidi najslavniji datum svoje istorije, najveći uspon u životu jedne mnogostradalne nacije, najpotpunije ostvarenje svih svojih ideala, snova, želja i nadanja?
U stvari, 1. decembar 1918. je najnesrećniji dan u istoriji srpskog naroda! On nam je doneo punu demoralizaciju, moralnu i ekonomsku propast, pocepanost i neslogu i, najzad, 6. april 1941. godine, kad su svi neprijatelji srpskog naroda ustali na noge da ga unište i dokusure. Velike sile, a u prvom redu Englezi, koji su se uvek bojali ruskog prodiranja na Balkan i stvaranja jake slovenske i pravoslavne snage na Balkanu, stvoriše baš onakvu, verski i nacionalno izmešanu Jugoslaviju koja nikad ne može postati jaka, snažna i konsolidovana, da bi se mogla suprotstaviti interesima velikih sila ili voditi samostalnu politiku.

VREME SLOGE
KAD se samo setim moralne čvrstine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini u borbi protiv Austrije! Podizali smo srpske škole, stvarali **Prosvjetu** i sami školovali svoje đake, politički se organizovali i u svemu prednjačili. Rečju, bili smo država u državi! Sličan proces vidimo i u Srbiji, Vojvodini, Crnoj Gori i svim krajevima gde Srbi žive. Period od 1903. do 1918. je period najvećeg uspona jedne nacije koja je razjedinjena imala mnogo jače jedinstvo nego kad se ujedinila.
Do istog zaključka - o nesavršenosti našeg intelekta - dolazim i kad mislim na 27. mart 1941. Svi najbolji naši ljudi, počev od patrijarha Gavrila pa dalje, verovali su da je to dan pobede, dan časti, dan kad smo našli svoju dušu i pravi izlaz, kao što nam je laskao lukavi Čerčil, kome su preči interesi engleskog naroda za jedan dan nego interesi srpskog naroda za sto godina. Međutim, taj dan bio je dan katastrofe ravne kosovskoj, početak klanja i ubijanja srpskog naroda u celini, početak bratoubilačkog rata i svih ostalih nedoglednih nesreća koje su mu sledile.

BESPLATNO NAJSKUPLJE
OSNOVNA škola u koju sam u Gacku išao nije bila državna nego srpska konfesionalna. U otporu prema Austriji, koja je radila na denacionalizovanju i pokatoličavanju Srba, Srbi su
podigli svoje škole koje su sami izdržavali, plaćajući učitelje i podižući zgrade uz ogromne materijalne napore.
Srpska crkva i srpska škola bile su bedemi protiv austrijanštine i tuđinštine. Ovakve **srpske škole** nisu imali samo gradovi već i mnoga sela. Kakav je napor bio sazidati školu, održavati je i plaćati učitelje i poslugu danas je teško i zamisliti. Srpski narod u Bosni i Hercegovini bio je tada siromašan. Kapitalizam je bio u povoju. Tek se izašlo iz naturalne privrede. Austrija je nudila besplatno školovanje, učila, pa čak i knjige za đake. Srbi ipak to nisu prihvatili nego su održavali svoje škole. Širom Bosne i Hercegovine nalazi se više stotina zgrada, bivših srpskih škola, podignutih pre 60 i više godina trudom i žrtvama siromašnog srpskog naroda. Te zgrade i danas predstavljaju najlepše objekte u pojedinim mestima.

ZA sve ono što se dogodilo od 1918. do 1941. godine poneo je odgovornost srpski narod. Taj narod, koji je zajednici nesebično darovao ogromni moralni kapital koji je Srbija imala u celom svetu, pa i svoje ime, svoju ratnu odštetu i svoju spaljenu i opustošenu zemlju; koji se odrekao svih onih prednosti koje je Srbija iznela iz Prvog svetskog rata, a u prvom redu proširenje Srbije prema Londonskom ugovoru; taj narod je proglašen za šovinistu, ugnjetača, pljačkaša i eksploatatora!
Ta se priča čuje i danas, iako je svakom jasno da je Srbija ekonomski najzaostalija, i od zajednice najmanje koristila. Istina je da je Jugoslavija rastrojila i demoralisala Srbe, dok su njenu propast 1941. godine sve ostale etničke grupe dočekale, uglavnom, kompaktne i ujedinjene, a ekonomski osnažene. Samo je još trebalo da prigrabe i raznesu za vreme rata, dok su Srbi bili stavljeni van zakona (Hrvatska, Bosna), srpsku imovinu i da slika bude potpuna.

ŠVERCERI I ŠPEKULANTI
PRVOG decembra 1918. godine je sprovedeno ujedinjenje protiv volje najvećeg dela Hrvata, a možda i Slovenaca. Ceo period do 1941. prošao je u borbi centripetalnih snaga koje su uglavnom predstavljali Srbi, i centrifugalnih snaga, koje su uglavnom predstavljali Hrvati, da bi im, ranije njihov protivnik, u odsudnom momentu prišao i sam Svetozar Pribićević. Uloga ovog fatalnog čoveka, koji je i mene bio zaneo, te sam bio njegov pristaša i fanatični borac, bila je za Jugoslaviju kobna, a za srpski narod od nedogledno štetnih posledica.
Sjajni kapetani i majori iz balkanskih ratova su u Jugoslaviji, postavši generali, počeli da se bave korupcijom i da zidaju palate po Beogradu. Isto tako od onih sjajnih političara koji su vodili Srbiju od 1903. do 1918. izrodila se jedna klika politikanata koja je, zadovoljna tim što je ostvarena velika država, počela da gleda svoje partijske i lične poslove. Danas se čovek s čuđenjem pita: kako je to odjednom sve podbacilo?
Prva biljka koja je počela posle oslobođenja da cveta bila je korupcija. Ona se i u našem Gacku odmah pojavila. Vlada u Sarajevu, obrazovana po raspadu Austrije, htela je da pomogne ratne stradalnike - internirce na taj način, što im je davala neke **izvoznice** na sodu i druge artikle. Tim su **izvoznicima** oni mogli da izvezu iz zemlje izvesnu količinu određenih artikala, i pri tom nešto zarade. Ali oni nisu znali da s tim barataju, nego se odmah formirala grupa švercera i špekulanata koja je od njih otkupljivala izvoznice, dajući im neku naknadu, a sama zarađujući lavovski deo. Ali čim se čulo da ima leba bez motike, krenuše iz Gacka čitave povorke stradalnika i nestradalnika da u Sarajevu traže izvoznice.
Sva trgovina s izvoznicama niti je bila velika korupcija, niti veliki ćar, te se više razminula na vicevima na račun Hercegovaca, naročito Gačana, ali tek s njom je otpočelo polagano demoralisanje naših Srba i otvaranje nezadovoljstva kod nesrpskih elemenata. Mesto da se zakonski obezbedi odšteta onima koji su za vreme rata izgubili imovinu i stradali, prišlo se jednoj improvizaciji, od koje skoro niko nije imao koristi (sve se potrošilo u vozne karte Sarajevo-Gacko), a moralna šteta bila je ogromna.

RADIKALSKI PRVACI
JOŠ se nismo dobro ni snašli u novom stanju, kad počeše politički agitatori da se muvaju kroz narod. Svetozar Pribićević, neosporni vođ Srba u Hrvatskoj a po oslobođenju i dobrog dela Srba u Bosni, stvori sa srbijanskim strankama, koje su bile u opoziciji radikalima, Demokratsku stranku. U tu stranku uđe i najelitnija srpska politička stranka u Bosni, tzv. **narodovci**: Tako se oko ove grupacije okupiše i Šćepan i Vasilj Grđić, i dr Nikola Stojanović, i dr Uroš Krulj, i Atanasije Šola, te i neki napredni muslimani i
Hrvati iz Bosne. NJihov glavni rival bila je Radikalna stranka sa velikim srpskim državnikom Nikolom Pašićem na čelu.
LJubomiru Davidoviću, LJubomiru Stojanoviću, braći Marinkovićima, dr Ivanu Ribaru i ostalim vođama tadašnje Demokratske stranke ne može se poreći čestitost i dobronamernost, ali politička borba, koju su oni poveli s radikalnom strankom, toliko je zatrovala politički život Srba, da je sve to moralo dovesti do katastrofe koja je kasnije nastupila. I radikalna stranka nosi veliki deo odgovornosti za nastalo stanje. Metode glavnih radikalskih eksponenata u Hercegovini: dr Lazara Markovića i Petra Ivaniševića, kojima po demagogiji nije bilo ravnih, toliko su bile korupcionaške i prljave, da je naš narod zgranut stao da gleda čudo. Ali kad je Lazica počeo da deli pare i daje koncesije (**Sekvestar**), borba je povezana sa ličnim interesima i postala divlja. Ona je dovela do čestih krvoprolića i pravog bratoubilačkog rata, a sve s parolom da je Radikalna stranka jedina prava srpska stranka, i kogod je protiv nje taj je izdajnik.
Sva ova nakazna borba nagrizala je moralnu čvrstoću našeg naroda i srozavala naš ugled pred nesrpskim elementima. Oni koji su 1918. plakali za Austrijom i skrili se u mišje rupe, sada izađoše na svetlo dana, da ruše sve tekovine oslobođenja.

LJAGA NA SRBE
POKUŠAO sam da opišem osećanja moje generacije prema srpstvu i njegovim idealima. Čini mi se da takvog idealizma nikad nije bilo, niti će ga ikad biti. Svaki Srbin kada misli na taj sjajni period naše istorije mora da uzdahne. E, sad je moguće sebi predstaviti kakav je poremećaj u našim dušama nastao, kad smo videli sve ono što se događa.
U to počeše iz Srbije da pristižu novi činovnici. Greška, koja je učinjena 1912. godine u Makedoniji, a posle rata se ponovila, učinjena je i u ostalim novooslobođenim krajevima, naročito u Bosni i Hercegovini. Najgori kadar, politički zatrovan, poslan je u te krajeve da zameni jedan savršen birokratski aparat koji je bila stvorila Austrija. Ovi su činovnici naneli grdne štete državnom autoritetu i srpskom imenu. Srbi se pokunjiše, a ostali se zlurado smejahu. Besomučna separatistička propaganda: frankovačka, klerikalna i radićevska, dobi krila, bacajući na Srbe krivicu za sve što ne valja.
I ono što nisu učinili Srbi, i ono što je naopako učinjeno onde gde uopšte nije bila Srbija, sve je išlo na račun Srba. Kakvu je pometnju sve to stvorilo kod nas Srba omladinaca, nije teško pretpostaviti. Većina ode u levičare, da tamo upadne u haos borbi i obračunavanja, gde mnogi potonuše u mrak. Sudbina moga kolege Sime Miljuša, koji izgubi glavu u jednoj od Staljinovih čistki, a koga danas niko ne spominje, karakteristična je po sudbinu cele moje generacije. Haos, lutanje i nesnalaženje! Ja, sa mnogima, ostadoh na liniji jugoslovenskog nacionalizma, da svi zajedno preživimo brodolom 1941. godine i da se vratimo na srpsku nacionalnu liniju, s koje smo i pošli u život u najranijoj svojoj mladosti.

SRBI MUSLIMANI
KAO već prekaljeni borci, mi smo 1913. godine o ferijama, uoči carevog rođendana, poskidali austrijske i mađarske zastavice izvešane na kapiji **Stočne stanice** u Gacku i spalili ih. Glavne kolovođe u toj akciji bili su Srbi muslimani: Ismet Sarić i Husnija Kurtović, malo stariji od nas, koje smo mi slušali s najvećim poštovanjem i poverenjem. Saradnja Srba i pravoslavnih i muslimana, sve je više jačala sve do izbijanja prvog svetskog rata. Braća Aziz i Ismet Sarić, Šukrija i Husnija Kurtović, a za njima i mlađi, bili su nam ne samo stariji drugovi nego i učitelji. Kamo sreće da je ta atmosfera ostala nepomućena do danas.

ČESTO se pitam: otkud se pojavila korupcija u bivšoj Jugoslaviji i zašto se zbog nje baca odgovornost samo na Srbe, mada su svi podjednako krivi? Pa onda se pitam, otkud ovolika korupcija danas? Ako je onda bio kriv kapitalistički poredkak, ko je danas kriv?
Kao što sam ranije naveo, naš narod je pod Austrijom imao ogroman politički i nacionalni moral. Ideja oslobođenja i opšti poslovi svakom su bili preči od ličnih interesa. U periodu od 1903. do 1918. ceo srpski narod i u Srbiji i u prečanskim krajevima - bio je prožet visokim moralom i neviđenim idealizmom. Nije prošlo ni par godina a svi povikaše: Srbi su lopovi, Srbi su nosioci korupcije, oni pljačkaju sve ostale. A Srbi se izgubiše u trci za položajima, u partijskoj borbi i preganjanju, u rešavanju **hrvatskog pitanja** i ostalim problemima kojima nisu bili dorasli.
Srpski političari su mnogo krivi za ono što je srpski narod snašlo. Možda su krivi i ostali narodi sa kojima nisu umeli da se sporazumeju. Ali svega toga ne bi bilo da je posle Prvog svetskog rata stvorena najpre Srbija koja bi ujedinila srpske zemlje: Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Vojvodinu, a tek potom da je Hrvatima i Slovencima prepušteno da se sami, po svojoj slobodno izraženoj volji, priključe ili ne priključe novoj državi.

PROTIV SVOJIH INTERESA
NAJVEĆI naše teškoće na mirovnoj konferenciji dolazile su otuda što su saveznici bili vezani Londonskim paktom s Italijom, koji nije predviđao Jugoslaviju nego Srbiju sa svim gore navedenim pokrajinama, pa i Dalmacijom, sve do Šibenika. Naši političari, umesto da prihvate ono što nam je najviše konveniralo, oni su se borili na nož protiv Londonskog pakta, dakle protiv svojih interesa, a za Jugoslaviju i hrvatsko-slovenačke interese. Što je najžalosnije, i protiv njihove volje.
Jer, nije prošlo ni tri meseca od ujedinjenja, a Radić predaje 150.000 potpisa italijanskom konzulu u Rijeci za otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije (1. mart 1919), a malo posle toga (u februaru 1922.) Hrvati upućuju sličan manifest Međunarodnoj konferenciji u Đenovi. U julu 1932. Radić daje čuvenu izjavu italijanskom listu **Đornale di Roma** u kojoj traži neko pokroviteljstvo Italije za Hrvatsku.
Prvog decembra 1918. godine, bilo je ujedinjenje, a već 5. decembra buknuše vojnički nemiri u Zagrebu, da bi se u avgustu 1920. pobunile hrvatske regimente u Varaždinu i Križevcima.
Stalne bune, špijunske afere, politički haos!
Sve je to zbunilo Srbe i dovelo ih u rastrojstvo. Shvatajući naivno problem jedinstva, a nesposobni da se snađu u novoj situaciji, razočarani u mnogo štošta, oni izgubiše moralnu čvrstinu i podlegoše porocima presađenim iz novih krajeva koji zatrovaše srpsko društvo. Zato smatram 1. decembar 1918. godine kobnim danom u istoriji srpskog naroda. Ređali su se izbori: 1920, 1923, 1925, 1927. Svi ti izbori značili su novo rastrojstvo Srba, novi haos u Jugoslaviji, dok sve to nije dovelo do katastrofe u Skupštini 20. juna 1928. godine, kada je Puniša Račić pucao na hrvatske poslanike i pobio ih nekolicinu, i to možda najboljih i napomirljivijih između njih. Pavla Radića i Stjepana Basričeka, a samog Stjepana Radića smrtno ranio, što je prouzrokovalo i njegovu skoru smrt.

UBISTVO U MARSELJU
POSLE smrti kralja Aleksandra koji je 9. oktobra 1934. godine poginuo u Marselju, Jugoslavija se našla u veoma teškoj situaciji. I unutarnjepolitički i spoljnopolitički problemi bili su mnogobrojni i ogromni. Od **hrvatskog pitanja** koje je dominiralo iznad svega, privredne krize, seljačkih dugova, pa do spora s Mađarskom u kojoj je pripremljen atentat, Italijom sa kojom smo uvek bili u sukobu, neugodnog držanja francuske vlade prilikom suđenja atentatorima, itd. na dnevnom redu su bila i mnoga druga pitanja, što je sve iziskivalo jaku
vladu. Možda je i nepotrebno dodati da je to bio period naglog podizanja Hitlera i njegovih pretnji svetskom miru.
Bogoljub Jevtić, predsednik vlade koja je sprovela izbore, bio je dobar čovek, možda i dobar diplomata, ali nije bio državnik velikog formata. Nije bilo jasno je li on došao da likvidira šestojanuarski režim, ili da sačuva njegove tekovine. NJegova vlada smatrala se prelaznom vladom, ali u šta prelaznom nikom nije bilo jasno.
Među nama poslanicima, izabranim na njegovoj listi, bilo ih je svakakve fele. Najmanje je bilo nas, nevezanih za partije, koji smo želeli dobru i poštenu upravu koja će zemlju izvesti iz ćorskoka. Najveći broj poslanika želeo je da napravi karijeru.
Na izborima je Jevtić dobio 301 mandat, a opozicija 67. Dakle Jevtić je izvojevao pobedu, i po broju mandata i po broju glasova (1.700.000 : 1.000.000), ali to je bila Pirova pobeda. Sakupio je šarenu vojsku, bez određenog programa, bez ideologije, vojsku spremnu da dezertira čim se ukaže opasnost.
Kada smo se 3. juna 1934. sastali u skupštinskoj dvorani, bez opozicije koja je apstinirala, izabrali smo jednoglasno i burno Boboljuba Jevtića za predsednika našeg kluba. Govornici su se menjali i sve jedan iza drugog veličali ličnost našeg vođe, preuznosili vernost i odanost ideji koja nas je okupila i obećavali vođi vernost do kraja. Niti sam u Jevtiću mogao da vidim nekog vođu, niti sam mogao da razaberem u čem je ideja o kojoj se govori, pa sam ćutao. Ali, avaj, nije prošlo ni 17 dana, a vlada Bogoljuba Jevtića pada. Novu vladu sastavio je dr Milan Stojadinović sa Antonom Korošecom i Mehmedom Spahom, ljudima iz udružene opozicije. Ako se moglo nazirati da je ideologija Bogoljuba Jevtića u čuvanju amaneta kralja Aleksandra, bilo je jasno po sastavu nove vlade, da je ona došla da taj amanet likvidira.

ZNAO SAM PRINCIPA
USKORO dođe i kobni Vidovdan 1914. U čitavoj Bosni i Hercegovini, pa i u Gacku, bile su velike pripreme da se taj dan što svečanije proslavi. Trebalo je proslaviti balkanske pobede i manifestovati srpsku nacionalnu svest, u crkvama su održani pomeni svim izginulim Srbima od Kosova, a **Prosveta** je organizovala akademije i zabave, sa skupljanjem priloga za Srbe đake. Svaka srpska kuća bila je okićena srpskom zastavom, sve što je srpsko, toga dana je ustalo na noge!
Iza podne pronese se glas da je u Sarajevu poginuo prestolonaslednik Ferdinand sa ženom i da ga je ubio srpski đak Gavrilo Princip. Bio sam u dućanu i posluživao goste, kad neko donese taj glas. Meni se bez razmišljanja ote uzvik: **Pa ja znam Gavrila Principa, s njim sam se hranio u Kolu srpskih sestara u Sarajevu. U dućanu su bili neki činovnici i predveče dođoše žandari da me ispitaju. Sreća je moja što sam izgledao detinjasto i neozbiljno, jer inače bih sigurno stradao. Prošlo je bez posledica. Odmah nastadoše demonstarcije protiv Srba i rušenje srpskih radnji u celoj Bosni i Hercegovini, ali u Gacku toga nije bilo, pošto su Srbi bili u ogromnoj većini, a crnogorska granica blizu, pa niko nije smeo na njih udariti.
Sledeći dani bili su puni nervoze. Represalije protiv Srba počeše odmah. Započelo je s cenzurom, zabranom novina, premetačinama kuća i hapšenjem sumnjivih pojedinaca. U Gacku uhapsiše, odmah po atentatu popa Špira Starovića iz Avtovca, ali ga kroz par dana pustiše. No uskoro opet ga uhapsiše, a za njim jednog po jednog, mnoge uglednije ljude u Gacku: kuma Spasoja Bukvića, Uroša i Šćepana Kovačevića, Ćamila Sarića, Lazu i Savu Jeftanovića, Đorđa Govedaricu, Jovana Govedaricu Relovca, protu Vidaka Višnjevca iz Nadinića, Pantu Rundovića iz Avtovca i mnoge druge trgovce, zanatlije i uglednije seljake. Kasnije su svi odvedeni u Arad i druge lagere.

KULMINACIJU svoje političke aktivnosti razvio sam prilikom borbe o konkordatu sa Vatikanom. Neću izložiti tok ove borbe. O tom će pisati naši istoričari koji imaju na raspolaganju sve potebne podatke. Ograničiću se na to da ukratko izložim svoj udeo u toj borbi koji nije bio mali. U jednom momentu kad je **krvava litija** pošla beogradskim ulicama, i kad je bio ustao na noge sav Beograd, Ministarstvo unutrašnjih dela dalo je preko radija i štampe jedan izveštaj, u kome je izričito mene i još nekolicinu poslanika optužilo da smo bili glavni raspirivači mase i harangeri subverzivnih i komunstičkih elemenata. To je bila mala revolucija, koja je potresla vladu do temelja, a uzbunila celu zemlju.
U to doba bio sam činovnik Patrijaršije i narodni poslanik, dakle kao poručen da budem spona izemđu Crkve i Skupštine, iz koja dva centra je vođena čitava akcija. Kao narodni poslanik, zaštićen imunitetom, mogao sam prenositi materijal iz Patrijaršije u skupštinu i tamo ga deliti poslanicima. Agenti su me pratili u stopu, jednom su pratili moj automobil krcat knjigama, brošurama i lecima, ali kad su videli da auto staje pred skupštinom, nisu mi smeli pristupiti. Ostajalo im je jedino da po noći provaljuju u klubove i odnose materijal koji bi pronašli jer još nije bio podeljen.

POD PASKOM AGENATA
POHAPŠENI su mnogi ugledni ljudi, među njima i prof. Mihailo Vukčević, i njegov sin Rajko, advokat. Otišao sam u Upravu grada i tražio od Dragog Jovanovića da mi omogući razgovor sa svim zatvorenicima u vezi sa konkordatskom borbom. Najpredusretljivije su mi to dozvolili i u njihovoj pratnji išao sam od ćelije do ćelije i svakog zatvorenika pitao: kako mu je, jesu li ga zlostavljali i šta mu treba? Sve sam ih ohrabrio, rekavši da će uskoro na slobodu, jer o njima vodi brigu srpski narod. Agenti su to slušali bez reči, valjda i u strahu pred tolikom mojom drskošću...
Prilike su u stanju da od čoveka sve učine. Tako sam i ja, u suštini slab i nepoverljiv u sve, upao u centar događaja i postao snaga u koju su svi poverovali, pa i ja sam.
Ali, kako rekoh, to je bila kulminacija. Uskoro je došao kraj mojoj političkoj karijeri. Nimalo mi nije žao zbog toga, verujem da nisam rođen za političara i sasvim sam zadovoljan što su me prilike eliminisale iz politike.
U borbi protiv konkordata nismo bili samo mi opozicioni poslanici nego i Srpska pravoslavna crkva i ceo srpski narod. Glavna borba vođena je iz Crkve. U Patrijaršiji su se štampale knjige i brošure i pisali leci, i sve to se preko crkvene organizacije rasturalo u narod. Literatura je rasla iz dana u dan, pisali su mnogi, ali glavni pisci su bili episkop žički Nikolaj Velimirović, čuveni besednik, episkop dalmatinski Irinej Đorđević i episkop vikar Platon. Od mlađih se naročito istakao dr Vasilije Kostić, kasnije episkop žički.
Istog dana kad sam održao govor u Skupštini, došlo je do glasanja o konkordatu. Napetost je bila na vrhuncu. Pritisak opozicije, pritisak Crkve i pritisak naroda, koji je sav bio ustao na noge, bili su ogromni. Pitalo se: hoće li i jedan Srbin smeti da glasa za konkordat. Pa ipak, glasali su mnogi. Za konkordat je glaslao 166 poslanika, a protiv 128. Vlada Stojadinovića izvojevala je pobedu, ali nedovoljno ubedljivu.
Reakcija je bila strašna. Sve ministre i poslanike koji su glasali za konkordat Crkva je isključila iz redova vernih i uskratila im sva prava u Crkvi. Ogorčenje naroda dostiglo je vrhunac. Poslanici koji su glasali za, nisu smeli ni na ulicu, a kamoli u narod. Narod je tražio još žešću borbu od one koju je vodio episkopat, mada je i ona bila veoma oštra. U Beogradu je osnovan **Pravoslavni narodni odbor** u celoj zemlji njegovi ogranci. Ovaj odbor je sad preuzeo borbu u svoje ruke, bez rezervi kojima su bili vezani episkopi. Na
čelu odbora je bio episkop dalmatinski Irinej, kao najborbeniji u episkopatu, a glavni čovek iz naroda bio je vojvoda Ilija Birčanin, jedan do neuračunljivosti žestoki borac. Tu su bili predstavnici Narodne odbrane, Udruženja boraca, rezervnih oficira i raznih drugih viteških i kulturnih ustanova i društava, svega dvadesetak članova, a među njima i ja.

IZBOR NOVOG PATRIJARHA
MADA mi je imponovalo članstvo u ovakvom telu, koje je u tom trenutku predstavljalo najveću snagu u državi, brzo sam uvideo da to društvo preterano gazi u ekstreme. NJima nije bilo stalo samo do rušenja konkordata, nego do rušenja Vlade i preuzimanja vlasti. Većina članova gledala je sebe na ministarskim stolicama i svojim bolesnim ambicijama davala maha. Pojedini ljudi, a naročito bivši ministar Voja Janić, išli su za svojom računicom. Drugi su bili zaslepljeni i sve im verovali. Mislim da sam bio najmlađi u Odboru, ali sam sve odmah prozreo. Nisam hteo da se povlačim iz odbora i ostao sam u njemu sve do kraja i dok se sam nije likvidirao, ali sam u duši bio razočaran onim što sam video. Ostao sam povučen, ali nikom ništa nisam pričao,niti prenosio svoje razočaranje. Posle je ovaj Odbor došao u sukob sa eiskopatom.
Konkordatska borba završena je uspešno. Mada je u skupštini konkordat izglasan, odlučan stav Srpske crkve, rezultat **krvave litije** od 19. jula 1937. godine, kad su se beogradskim ulicama valjale vladičanske mitre, smrt Patrijarha Varnave u jeku borbe 23. jula 1937. i njegova veličanstvena sahrana na kojoj je sudelovao kraljevski namesnik Stanković, svi arhijereji, diplomatski kor i preko hiljadu sveštenika, pri čemu je pogrebnu povorku kroz beogradske ulice ogromna masa sveta dočekivala klečeći, zatim borbena poslanica Svetog arhijerejskog sinoda od 12. septembra 1937, sve je to imalo za posledicu da Vlada ustukne. Konkordat pred Senat nije ni iznesen, a ministar Korošec (katolički sveštenik) izjavio je u decembru 1937. u Finansijskom odboru Skupštine da Vlada donošenje konkordata više ne smatra aktuelnim.
Sveti arhijerejski sabor sazvan je 22. januara 1938. godine. Usledila je deklaracija Svetog arhijerejskog sabora od 7. febraura 1938. godine o skidanju konkordata s dnevnog reda i zvanično saopštenje o likvidiranju posledica **krvave litije**. Država je dala amnestiju i pustila na slobodu sva lica zatvorena u konkordatskoj borbi, a svim oštećenm u **litji** obećala dati naknadu. Crkva je ukinula svoje sankcije prema ministrima i poslanicima. Za novog patrijarha 22. februara izabran je dr Gavrilo Dožić, mitropolit crnogorsko primorski i tim je konkordatska borba stvarno završena.

HAPŠENJE MUSLIMANA
JEDNOG dana, krajem oktobra, ili početkom novembra 1918. stiže u Gacko iz Sarajeva sreski načelnik Zvonimir Turina i donese vest da je Austrija propala, a vlast da je preuzelo Narodno vijeće u Sarajevu. On reče da u veću Gačani Grđići igraju veliku ulogu i da su oni preporučili da se u narodu sačuva mir.
Bio je već sumrak kad stiže Turina s tom vešću i odmah započeše manifestacije kroz Gacko. Pošto su za vreme rata hapšeni od Austrijanaca, kao srbofili, i neki muslimani kao Hodža Sarić, Hodža Zametica, Nuhan Hadžić, a odmah na početku rata su u internaciju odvedeni sa Srbima pravoslavnim i mnogi Srbi muslimani, spontano je nastala želja da se na prvom koraku u oslobođenju manifestuje sloga i ljubav pravoslavnih i muslimana.
Zato je manifestaciona povorka najpre krenula kući hodže Arifa efendfije Sarića, koji je ležao bolestan u postelji, pa tek pošto je njega oduševljeno aklamirala, krenula je dalje kroz varoš. Pred Bilića kućom održan je miting na kome je govorio najpre Turina, pa Hamid Kurtović, pa onda jedan vojnik koji se raspasa i baci oružje. Nastalo je neopisivo veselje.

PREMA opisu Gacka mog strica Luke Grđića Bjelokosića, u 17. veku, kad se poturčio, Đuro Zvizdić je sazidao svojoj ženi hram sv. Nikole u Gračanici, a istovremeno je sagradio u Gacku džamiju i mejtef. Od Đure Zvizdića potiču svi gatački Zvizdići, Kurtovići i Tanovići. Među njima je u Prvom svetskom ratu bilo **šuckora**, a u drugom ustaša, dakle najvećih neprijatelja srpskog naroda. Mnogi od njih smatrali su se, pa i danas se smatraju, Hrvatima.
Nasuprot tome, iz ove porodice naročito iz ogranka Kurtovića, potekli su mnogi Srbi muslimani sa visokom srpskom naconalnom svešću i velikim zaslugama za srpstvo. Jedan od njih Husnija Kurtović poginuo je na Krupnju, kao srpski vojnik-dobrovoljac u borbi sa Austrijancima, i zadnje su mu reči bile: **Ne žalim što mrem, kad vidim veliku Srbiju!** Drugi od njih Šukrija Kurtović, kao mlad student, napisao je knjigu **O nacionalizovanju muslimana** o kojoj se Jovan Skerlić najlaskavije izrazio. Kao srpski oficiri-dobrovoljci vratili su se iz Prvog svetskog rata: Šukrija Kurtović, Alija Kurtović, Aziz Sarić i Avdo Hasanbegović, svi iz Gacka. Porodice Kurtović, Sarić i Hasanbegović dale su srpstvu više nego mnoge srpske pravoslavne porodice.

PROMENLJIVO OPREDELJENJE
OVAKO neodređen odnos naših muslimana prema nacionalnom pitanju nije se javio samo u Gacku. NJihovo večito kolebanje vidljivo je u čitavoj Bosni i Hercegovini. Zanimljivo je da se za njihovu orijentaciju ne može postaviti nikakvo pravilo. U krajevima gde su pomešani isključivo sa Srbima, duž srpske i crnogorske granice (Bileća, Trebinje, Gacko, Nevesinje, Zvornik) oni su najbolji Srbi (Alibeg Firdus). Oni za koje se zna njihovo srpsko pravoslavno poreklo, vele da su Hrvati, a oni za koje se zna njihovo tursko poreklo (Kemure, Čengići) vele da su Srbi. Nisu retki slučajevi da jedno isto lice u toku svoga života menja svoje nacionalno opredeljenje čak i više puta.
Ovakav nesretan odnos među jednokrvnom braćom pokazao je svoje zle posledice odmah posle oslobođenja, a te posledice se osećaju i do dana današnjeg. Mnoge nevolje u razvoju političkih prilika između dva rata vuku svoj koren iz ove podvojenosti i što više vreme odmiče, i što se više gomilaju dokazi da je to na štetu i jednima i drugima, problem se više zapliće, i ja mu ni danas ne vidim ni kraja ni rešenja. Pokušaji u predratnoj Jugoslaviji da se to pitanje reši putem jugoslovenstva i pokušaji u posleratnoj Jugoslaviji da se ovo reši putem politike **bratstva i jedinstva** i slobodnog opredeljivanja, čini mi se da su imali jednak rezultat. Jer još uvek postoji podvojenost. Obostrana podozrivost je još uvek jaka. U mom Gacku su, kako čujem, stalno na dnevnom redu sukobi između srpske i muslimanske omladine. Ako smo mi političari u staroj Jugoslaviji bili krivi za mržnju i podvojenost, jer smo bili zadojeni šovinizmom, pitam se: **Ko je sad kriv?**
Ovaj problem od prvog mog nastupa u javnom životu, dakle od oslobođenja 1918. godine, stalno me je interesovao, i stlano sam aktivno radio na njegovom pozitivnom rešavanju. Politički sam sarađivao s muslimanima. Kad sam u svojoj 28. godini na složnoj listi pravoslavnih Muslimana izabran kao nosilac liste u gatačkoj opštini, svoj predsednički položaj sam ustupio Ćamilu Sariću, jednom čestitom Muslimanu. Osnivao sam sokolske čete u muslimanskim selima i odlazio u muslimanska sa istom ljubavu kao i u srpska. Na čelo čete u Kuli Fazlagića postavio sam DŽema Tanovića, kasnijeg ustašu, a za sekretara Sokolskog društva u Gacku postavio sam, mesto sebe, Hasana Čustovića, takođe kasnijeg
ustašu. Možda sam ja u svom političkom radu grešio, možda sam svojom borbom protiv Mehmeda Spahe mnoge Muslimane oturio od sebe, ali ipak, moje su namere uvek bile čiste: da se u međusobnom poštovanju ravnopravnosti i ljubavi nađe najbolje rešenje za međusobne odnose. Izgleda, da u tom nisam ni najmanje uspeo. Da sam se 1941. godine zatekao u Gacku, verujem da bi me moji najbliži saradnici DŽemo Tanović i Hasan Čustović sasekli na komade.

ŠPIJUN IZ AVTOVCA
I U prvim danima posle oslobođenja, 1918. godine, sreo sam se sa ovim problemom u Gacku. Mnogi Muslimani bili su **šuckori**, dakle najgora vojska koju je formirala Austrija da se sveti Srbima. Glavni špijun na vojnom sudu u Avtovcu gde se sudilo pohvatanim Srbima posle kapitulacije Crne Gore, bio je Arif Tanović (Ibanović), koji je čak bio pustio bradu i oblačio se kao pravoslavni sveštenik da bi došao do više detalja kojima je kasnije teretio pohapšene nesrećnike. Preko 30 ljudi je tada obešeno i **zasluga** za sve ovo pala je na Arifa (oca pomentuog DŽema). Sličnim delima zamerili su se tada još i mnogi drugi gatački Muslimani ali delovanjem mudrijih ljudi, najviše Spasoja Bukvića, svaka pomisao na osvetu je suzbijena.
Kao poslanik u Narodnoj skupštini mnogo sam napadao Mehmeda Spahu, vođu bosanskih muslimana, ali zbog njegove dvolične politike. Prolazeći kroz Sarajevo uvek sam navraćao kod mitropolita Petra Zimonjića, jedne svetle i čestite figure, koji je ceo svoj život proveo u propovedanju bratstva svih vera, a specijalno bratstvo među pravoslavcima i muslimanima. Ali i njega su ubile krvožedne ustaše!
Kad sam tako jednom navratio, mitropolit mi u razgovoru, po svom običaju uvijajući i nagovarajući misli napola, reče: **Ma dobar si, Risto, dobar, nemam šta da ti rečem, ali što mi onoliko napadaš Spahu? Ne boj se ti Spaha, ni Muslimana, oni će uvek sa nama, jer im je to interes, jer moraju, i jer ne mogu drukčije. Mi Srbi smo Istok, a oni su Istok, nas vuče Istok, a njih vuče Istok, i oni nemaju kud, već sa nama!**
Siromah, mitropolit pao je kao žrtva svoje naivne vere. Učio je da je **brat mio ma koje vere bio**, ali njegove reči nagnale su me da o problemu odnosa između pravoslavnih i muslimana često mislim i da dođem do izvesnih zaključaka. Danas nisam u drugoj mogućnosti, osim da ih poverim ovom dnevniku.

SRBI - UGNJETAČI
ZABRINJAVA što u poslednje vreme neki tzv. levičari među Muslimanima zastranjuju u krajnji separatizam i mržnju. Tako neki Šehović u zagrebačkom **Vjesniku** prikazuje sve defetiste bivše Jugoslavije kao borce protiv ugnjetača (a ti ugnjetači su Srbi), a neki Atif Purivatra se buni što među ugnjetene narode u bivšoj Jugoslaviji (pored Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca), nisu uvršteni Muslimani (opet su, dakle, ugnjetači samo Srbi, pa čak i kad su ih klali ko god je stigao). Sličan otrov može se uočiti u članku visokog intelektualca profesora Midhada Begića kad piše o Jovanu Dučiću.
Kad sam ove retke dao Jovi Jakšiću, nekadašnjem vođi bosanskih socijalista, da pročita on mi reče sledeće:
**Ako Bosna jedanput bude podeljena između Srbije i Hrvatske (slično podeli koju su izvršili knez Pavle i Maček), onda je bosansko muslimansko pitanje rešeno, bez obzira na to da li bi posle te podele ostala zajednička država ili ne bi. Deo Muslimana koji bi u tom slučaju pripao Hrvatskoj bio bi beznačajan (njihova glavna masa je na istočnoj strani i pomešana sa Srbima), tako da oni tamo ne bi mogli da igraju nikakvu ulogu, dok bi deo na drugoj strani bio smrtno osakaćen.

RAZMIŠLJAJUĆI o problemu odnosa između pravoslavnih i Muslimana došao sam do sledećih zaključaka:
1) Islamski narodi su najkonzervativniji narodi na svetu. Od Indije do Tunisa živi danas ogromna masa islamskog življa, koja tvrdokorno čuva svoje tradicije i suprotstavlja se novim idejama, čuvajući svoju veru i stare običaje.
2) Islamska ideja je mnogo jača od svake nacionalne ideje. Musliman se dobro snalazi u svakoj muslimanskoj sredini, a svaka nemuslimanska sredina mu je i strana i tuđa. Islamska religija je mnogo dublje prožela svoje pripadnike nego ma koja druga religija svoje. Nije nikakvo čudo što su Hitler i Pavelić za vreme Drugog svetskog rata doveli u Sarajevo jerusalimskog muftiju, jer su znali da je njegov upliv jači na naše muslimane od upliva vlade u emigraciji. Nisu retka iseljavanja u Tursku muslimana iz Bugarske, Grčke pa i naše zemlje. Za vreme balkanskih ratova svi naši muslimani želeli su pobedu turskog oružja. Vrlo mali broj nacionalno svesnih muslimana suprotstavljao se tome, ali taj broj nikada nije imao znatnijeg upliva na mase. Svest o poreklu nadjačana je islamskom svešću.

NARODI PRED ISPITOM
3) MI Srbi o svemu ovome nismo vodili nekakva računa i od Muslimaana smo tražili da postanu Srbi, da isto kao i mi misle i osećaju, kao da se osećajima može diktirati. Mi smo hteli da im **Gorski vijenac**, Sveti Sava, **Boj na Kosovu**i narodna pesma u kojoj se seku turske glave budu isto tako dragi kao i nama. Mi smo ih zvali na svetosavske zabave i očekivali od njih da zajedno sa nama uživaju gledajući komade **Krst i kruna**, **Boj na Kosovu** i sl. Mi smo osuđivali njihovu zatucanost i verski fanatizam, a svoju zatucanost i svoj kult Sv. Save nismo videli.
4) Razapeti između srpskog i hrvatskog šovinizma, i Muslimani su išli linijom najmanjeg otpora. U većini: lagali su i jedne i druge, ili su se opredeljivali prema datoj situaciji, prema interesu, prema raspoloženju ili neraspoloženju, a ne prema dubokoj svesti.
5) Svaki razuman čovek želi svojoj zemlji mir, napredak,
jačanje i snaženje. Kod nas Srba su državotvornost i konstruktivnost naročito razvijeni. Mi volimo svoju državu, pa kakava je da je, ma kako da se zove, ma kakva da joj je zastava i ko njom upravlja. Kod Hrvata nije taj slučaj. Oni su svoj nacionalizam otkad postoji razvijali u negaciji. Kad je propala Jugoslavija jednako su se radovali Alojzije Stepinac, Ivan Meštrović i Mladen Lorković, a Gustav Krklec, najrazmaženiji pesnik u Beogradu, jednostavno je prešao u Zemun da postane urednik ustaškog **krugovala**. Dakle i verski fanatici, i narodni umetnici i književnici, bili su u tom momentu na istoj liniji sa ustaškim ministrima. Jugoslaviju su lako prežalili, dok je srpski i crnogorski seljak za njom plakao. Činjenica da Hrvati ni danas ne mogu da zavole ovu državu zadaje brige i nagoni na razmišljanje. Ko zna kakve se promene u čitavom svetu spremaju i pred kakav će ispit, jednog dana, biti postavljeni naši narodi?
6) Jugoslavija, ovakva kakva jeste, konvenira našim muslimanima više nego ikom. Zadnja islamska oaza u Evropi, brojno jaka i kulturno osnažena, ima sve uslove za samoodržavanje. U svakoj nesreći ili podeli Jugoslavije, Muslimani bi bili ugroženi isto kao i Srbi, zato im je zajednički interes da čuvaju postojeću zajednicu od svake sile koja bi je ugrožavala.

ISTOK - ZAJEDNIČKA OSOBINA
7) AKO bi,
ipak, pod pritiskom spoljnih ili unutrašnjih prilika, došlo do cepanja ili reorganizacije Jugoslavije, Muslimanima je stoprocentni interes da idu sa Srbima. U Jugoslaviji na 18 miliona stanovnika ima oko dva miliona Muslimana, a u Srbiji s Bosnom na deset miliona stanovnika bilo bi dva miliona Muslimana. Dakle, zajednica sa Srbijom konvenira im, donekle i po nevolji, bolje nego Jugoslavija, jer bi u njoj imali bolji procentualni odnos i predstavljali jaču snagu.
Kad bi sotona povampirio Pavelićevu NDH, Muslimani bi imali više razloga da se protiv nje bore i od samih Srba. Srbi bi u takvoj tvorevini predstavljali jaku snagu, a potlačeni su mnogo jači nego kad u su na vlasti, dok bi Muslimani Jugoslavije bili pocepani na Istok i Zapad.
Tu dolazim na onu duboku misao mitropolita Petra, da se ni mi ni Muslimani ne možemo odvojiti od Istoka.
U povezanosti sa Zapadom i nestrpljivim katolicizmom, muslimani bi se izgubili možda već u drugoj generaciji. Borbi s katoličkom crkvom oni bi bili dorasli. Danas je svestan svaki Musliman da je Pavelić uspeo da dokusuri Srbe, Muslimani bi odmah bili na redu. To su videli i oni muslimani koji su, kao orijentisani Hrvati, pozdravili osnivanje NDH. Rezolucije sarajevskih, banjalučkih i mostarskih Muslimana, upućene 1941. u Zagreb, jasno pokazuju da su Muslimani uvideli šta im se sprema.

ZLOTVORI NISU STRADALI
U POVEZANOSTI sa Zapadom i mi Srbi doživeli smo svoju tragediju. Ko zna kakva bi bila naša sudbina da smo 1918. bili okrenuti drugačije. Nasurpot tome, od pravoslavlja Muslimanima ne preti nikakva opasnost, jer ono u svojoj istoriji nikad nije težilo da se širi ognjem i mačem. I u istoriji Bosne bilo je slučajeva katoličkog prozelitizma (Fata Omanović i dr), a pravoslavnog nikad. Kad su Crnogorci 1912. osvojili nove krajeve sa muslimanskim življem, došli su Muslimani, zajedno s hodžom, i izjavili svoju pokornost i spremnost da se vrate u pradedovsku veru. Rečeno im je da se to od njih ne traži i svoju veru mogu i dalje slobodno ispovedati. Nemili slučajevi 1941. kad su četnici u Foči, Bileći i Višegradu pobili mnogo nevinog muslimanskog življa, ne mogu se pravdati, ali se moraju razumeti.
Za Srbe je bilo veliko iznenađenje i razočaranje kad su mnogi Muslimani prišli ustašama i zajedno sa njima počeli da čine zlodela. Nisu to bile barabe i poslednji ološ, nego često najugledniji Muslimani u pojedinim mestima. U Gacku su ustašku zastavu razvila braća Hamid i Smajo Dilić, u Avtovcu je jedan od kolovođa bio najbogatiji trgovac Mustafa (Mumo) Hasanbegović. U Gacko su došle svega tri ustaše sa strane, ali su oni za dva sata imali čitavu vojsku ustaša od gatačkih Muslimana. Za tren oka oni su strpali u zatvor, a zatim mučki pobili sve uglednije gatačke Srbe, na čelu sa vazdašnjim muslimanskim prijateljem i zaštitnikom Spasojem Bukvićem. Po raznim jamama trulilo je preko 200 leševa nevinih ljudi, pobijenih skoro isključivo od gatačkih Muslimana ustaša.
Je li onda čudo što je reakcija sa srpske strane bila strašna i što je tom prilikom pobijeno mnogo nevinih Muslimana? Da tragedija bude veća, ginuli su baš onde gde su bili najamnje krivi. Glavni zlotvori i organizatori: Alija Šuljak iz Trebinja i Hasan Čustović iz Gacka su se izvukli, a stradali su nevini.
Neka bi Bog dao da ovi mučenici, i s jedne i s druge strane, budu zadnje žrtve položene u temelje ove zemlje.

DALEKO bi nas odvelo kad bismo istraživali greške učinjene i s jedne i s druge strane. Toga je bilo mnogo i one su od svih naših zajedničkih neprijatelja obilato eksploatisane. Greške se čine i danas i malo ko hoće da vidi stvarnost onakvu kakva je. Sve se preuveličava i dramatizuje, i svak svakom smeta. Koji god Srbin dođe iz Bosne tuži se na Muslimana, koji god Musliman dođe tuži se na Srbe. Da kod Muslimana ima dosta neiskrenosti i prevrtljivosti, a kod Srba prepotentnosti, megalomanije i težnje za isključivim vladanjem, to je fakat, ali potrebna je revizija starih shvatanja. Potrebno je gledati unapred a ne unazad, potrebno je poći za razumom i sopstvenim interesima!
Ovi zaključci proizvod su mog razmišljanja na osnovu sadašnjeg stanja stvari i pogleda moje generacije. Nove generacije možda će rešavati pitanja smelije i radikalnije. Ja ću se radovati ako ih reše dobro. U tom slučaju, ova moja razmišljanja ostaće kao dokument o tome kako se nekad naivno mislilo o problemima koji su mučili moju generaciju. Međutim, dok sam živ, ne propuštam priliku da reknem ono što mislim da treba reći. Za nas stare političare te su prilike veoma retke. Pa ipak, nekad se pruže.

NIJE SVAKO ZLO...
TAKO ja u **Politici** od 16. septembra 1963. godine pročitah napis nekog inž. Stojanovića pod naslovom **Zašto se proširuje i obnavlja upotreba turski naziva?**, u kome se pisac zauzima za odstranjivanje turski naziva beogradskih ulica, trgova i ostalog.
Znajući od ranije koliko vređa naše Muslimane ovakvo pisanje protiv Turaka, napisah odgovor na taj napis koji pod mojim naslovom **Nije sve zlo od Turaka** i sa izvesnim skraćivanjima izađe u **Politici** od 11. septembra 1963. Tu ja napisah otprilike ovo:
**Zašto da nam budu odvratni nazivi Kalemegdan, Dorćol, Terazije itd, koji u našem jeziku tako lepo zvuče. Beograd, koji od svog postanka stoji gordo na međi istoka i zapada, povezuje ih, posreduje između njih. Mešavina u nazivima i stilovima čini ga interesantnijim i lepšim. Turci su ovde vladali 500 godina i svakako ostavili svoga traga. Tih tragova kao i svoje istorije mi se ne stidimo... Iz tog doba mi znamo za nabijanje na kolje i mnoge muke i patnje, ali znamo i za period kada je srpski jezik bio diplomatski jezik na carigradskom dvoru, znamo za obnovu Pećke patrijaršije i sl. Iz tog vremena ostale su nam mnoge lepe građevine koje danas obnavljamo i uživamo u njima. Ko bi uništio ono što imamo u Mostaru, Sarajevu, Počitelju, Foči i Travniku? Ko bi se odrekao naše sevdalinke tako bliskoj našoj duši?
Imali smo mi u novije doba mnogo gorih nasilnika i zavojevača nego što su bili Turci. Ono što su radili razni nacisti, fašisti i njihovi trabanti davno je prevazišlo sva turska nasilja. Pa nikome ne pada na pamet da zla tih modernih janičara prenose na ceo narod iz koga su potekla. Meni se čini da mi preterujemo pripisujući samo Turcima sve ono što nas je snašlo u prošlosti.

RAZUMAN GLAS
PORED ovih i mnogih drugih razloga nateralo me je da ovako istupim i to što vidim koliko se danas piše o Turcima, od kojih nam u sadašnjosti ne preti nikakva opasnost, kao da se time hoće da prikriju i potisnu ustaška i njima slična zlodela prema srpskom narodu u najbližoj prošlosti. Ko sve i danas nije ustao protiv Srba, a mi, mesto da upoznamo prave neprijatelje, bavimo se samo Turcima**.
Moj člančić je izazvao neočekivanu reakciju. Već to jutro u šest sati zazvonio je telefon i jedan prijatelj mi je sa oduševljenjem čestitao. Odmah zatim počela su da stižu pisma s raznih strana. Neki su zadovoljni i oduševljeni, a neki me napadaju i šalju u Tursku. Jedan anonimni me čak naziva kretenom. Važno
je da je članak na bosanske Muslimane ostavio najpovoljniji utisak. Dovoljno je reći da je preštampan u **Glasniku vrhovnog islamskog starešinstva SFRJ** u broju 9-10 za 1963. Nije bez interesa konstatovati da ga je i francuska ambasada u Beogradu objavila u svom biltenu od 11. septembra, dakle istog dana kad je objavljen u **Politici**.
Tek na dodir sa ljudima iz Bosne saznao sam kakav je kolosalan utisak ovaj članak napravio tamo. Ovih dana me je posetio Šukrija Kurtović, bivši narodni poslanik i ugledni političar iz Sarajeva, koji mi reče: **Ti si, Risto, danas najpopularniji čovek kod bosanskih Muslimana. Prvi razuman glas nakon 40 godina podigao si ti, da se jednom prestane s vređanjem muslimanskih osećanja**.

ŠIROKA DUŠA SRBIJE
MOJ razgovor sa Šukrijom nije me, inače, sasvim zadovoljio. Učinio mi se suviše kritičan njegov stav prema srpstvu, a prema Srbijancima posebno. NJemu je krivo što Srbi ne osuđuju dovoljno četničke zločine prema muslimanskom življu za vreme rata. Zamera im još mnogo štošta.
O četničkim zločinima rekao sam mu otprilike, pored onog što sam napred istakao, i sledeće:
Nas Srbe vređa kad se ovi zločini izjednačavaju sa ustaškim. Ovde je radila ogorčena gomila, a tamo organizovana državna vlast, sa poglavnikom i velikim županima na čelu, koji su javno proklamovali načelo da sve Srbe treba likvidirati. NJima se pridružila i katolička crkva, koja je posećivala, bodrila i blagosiljala Pavelića dok je ovo činio. Potpredsednik Pavelićeve vlade, koja je ove zločine činila, bio je vođa bosanskih Muslimana - Spahin naslednik Kulenović. Jedina svetla zraka u to vreme bile su rezolucije bosanskih Muslimana iz Sarajeva, Mostara i Banja Luke. Srbi to cene i poštuju, ali traže i od drugih da pravilno ocenjuje sve događaje.
Nema poštenog Srbina koji ne žali za prolivenom nevinom muslimanskom krvi, ali niko nije mogao od Srba tražiti da sede skrštenih ruku i čekaju da ih ustaše sve pokolju. A kad je došlo do otpora i osvete, zlu su otvorena sva vrata.
Na Srbiju ne dam, rekao sam dalje, ni gorku reč. Ona je spasla 400.000 izbeglica, od toga 80.000 dece, pa i 20.000 Slovenaca. NJoj niko nije zahvalio i o nju se svak ogrešio, a izbeglice najviše. Međutim, njena široka duša sve oprašta i preko svega prelazi.
Naša je dužnost da se bratstvom i ljubavlju povezujemo i da zaboravljamo sve ono što je nemilo i nevaljalo bilo među nama. Moramo poći od sopstvenih interesa, a interes nas pravoslavnih i Muslimana je istovetan. Tu, na međi Istoka i Zapada, bili smo, jesmo - i ostajemo.

RAZJAŠNJENJE AVDE KUKAVICE
MNOGI naši ljudi se čude otkud to da naše Muslimane, pa i one nacionalno orijentisane, vređa kad se govori ili piše protiv Turaka. Naročito ovo ne razumeju političari iz prečanskih krajeva. Baš neki dan me upitao dr Mirko Došen, bivši poslanik i novinar: **Je li istina, Risto, da su Šukrija i Mustafa dobili muslimansko-turski recidiv?**
**Šta se čudiš, Mirko - odgovorih mu - kad si i ti dobio srpsko-pravoslavni recidiv. Od nekadašnjeg integralnog Jugoslovena izgradio se u tebi Srbin najuže koncepcije. Ali, ne samo u tebi, nego i u meni, u svima nama. Godine čine svoje!** No, ne radi se tu o recidivu, nego o nečemu što je oduvek postojalo samo mi to nismo videli. Meni je tu stvar najbolje razjasnio Avdo Kukavica iz Banja Luke, koji mi je, povodom mog članka u **Politici**, napisao: **Meni kao bosanskom Muslimanu nije svejedno što se piše o Turcima**. Ovako misli svaki bosanski Musliman, svejedno je li visoki intelektualac ili nepismeni seljak, je li verski zatucan ili potpuni bezverac, je li anacionalan, nacionalan ili internacionalan.

U MAJU 1941. godine, kada sam preuzeo vođenje kancelarije Srpske patrijaršije, u Beograd počeše da stižu crni glasovi iz svih krajeva srpstva. Čim je u Rimu potpisan sporazum o granicama Hrvatske, počeše ustaški zločini nečuvenih razmera i metoda, o čemu stizahu glasovi iz svih krajeva na koje se protezala vlast Nezavisne Države Hrvatske. Hajka na Srbe proklamovana je kao državni program. Poglavnik, njegovi ministri i župani, njihove novine i **krugovali** katolički sveštenici sa oltara i svi oni koji su predstavljali i mogli da predstavljaju državnu vlast najaviše istrebljenje i pokolj Srba koji su se našli u granicama te zemlje i organizovaše ološ koji otpoče da ih kolje i zatire.
Glavni teror sručio se na čisto srpske krajeve: istočnu Hercegovinu, Bosansku krajinu i srpske krajeve Like i Banije, gde je trebalo što brže istrebiti sve što je srpsko. Veliki župan banjalučki Viktor Gutić izjavio je jednom Srbinu, između ostalog: **Stotinak hiljada pobijenih, stotine hiljada iseljenih, preostatak, ostavši bez vođa, pokatoličiće se, te ćemo za deset godina imati čisto hrvatski narod u Hrvatskoj. Naročito će pogranična zona prema Srbiji, u dubini od 50 kilometara, biti potpuno očišćena od Srba. U nekoliko srezova to je već izvršeno. To je tek uvod u pravo istrebljenje!

TUŽNI RAZGOVORI
DVE, za nas najnakaznije, ideologije sveta - hitlerovska i ustaška - ujedinile su se da iskorene srpski narod!
Saznavši za ustaške zločine u mom gatačkom srezu, napisao sam referat i umnožio ga. Počeo sam da prikupljam i publikujem sve što mi je do ruku došlo o ustaškim zločinima. Mitropolita Josifa i arhijereja sam iz dana u dan upoznavao sa ovim podacima i nastojao sam da dopru do što više ruku. Sva moja aktivnost bila je sada usmerena u tom pravcu. Jednog dana rekoh mitropolitu Josifu da nije dovoljno samo jadikovati. Srpska crkva ne sme dalje samo da gleda, čeka i plače, nego joj je dužnost da nešto i učini. Mi moramo, na bilo koji način, upoznati svetsku javnost s ovim što se događa. Mi moramo i kod Nemaca podići svoj glas pa makar od toga i ne bilo uspeha, ali neka u istoriji ostane zabeleženo. Mitropolit Josif, koji je uvek za narodne interese imao širokog shvatanja i razumevanja, prihvativši moju inicijativu, ovlasti me da sazovem manju konferenciju Srba, naročito iz krajeva koji sada stradaju, pa da odlučimo šta da se radi.
Tih dana Nemci su doveli iz Bosne episkopa tuzlanskog dr Nektarija Krulja kao člana Svetog arhijerejskog Sinoda, da bi Sinod mogao održavati sednice, i tako njega nehotice spasli. Prisustvo episkopa Nektarija, koji je kao Josif uvek imao razumevanja i ljubavi za narod, dobro mi je došlo, da bi ta konferencija bila impresivnija i konkretnija. On nam je dao i najnovije podatke. Sećam se konferencije održane u Konaku kneginje LJubice jednog popodneva na konspirativan način. Ja sam ljude dočekivao na vratima i uvodio ih u sobu. Tužni su bili naši razgovori, ali plodonosni. Rešismo da se napiše memorandum Dankelmanu, vojnom komandantu Srbije, u kome će biti izneti ustaški zločini i zastrašena zaštita srpskom narodu od daljeg terora.
Trebalo je delati mudro i oprezno. Trebalo je podići nemačkoj vojnoj sili i njenoj kulturnoj misiji, iako je svakom bilo jasno da ustaše ništa ne bi mogle učiniti bez Nemaca. Stoga je najpre uspostavljen kontakt jednom posetom članova Sinoda komandujućem generalu, prilikom koje je predata jedna kraća predstavka u kojoj je izloženo šta se radi sa srpskim narodom i kakva je u tom momentu bila situacija Srpske crkve. To je bilo 8. avgusta 1941. godine. Odmah iza toga prišlo se izradi opširnog memoranduma koji je, može se reći, postao istorijski. Tek proturanjem ovog memoranduma preko gvozdenog Hitlerovog obračuna u slobodni svet Evropa je saznala šta se događa u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i šta se zbiva sa nesrećnim srpskim narodom. Ovaj memorandum
je izazvao i prave svađe u izbegličkoj vladi jer su tamošnji hrvatski ministri tražili način da obezvrede navode memoranduma i smanje sramotu države koja se nazivala hrvatskom.

MAJKA SRBIJA
OVIM memorandumom i svim svojim daljim akcijama pod okupacijom Srpska crkva je učinila ogromne usluge svom narodu. Zahvaljujući zdravoj pameti mitropolita Josifa, ona u tim momentima, iako bez patrijarha koga su Nemci uhapsili, nije bila obezglavljena. Neću se ogrešiti o svoju skromnost ako konstatujem da sam ja u svemu tome bio desna ruka mitropolitu Josifu i, uz mitropolita Nektarija Krulja, njegov glavni savetodavac.
Iako je ideja za ovu akciju bila moja, memorandum nije samo moje delo. Pored mene, na njemu su radili i drugi, ali glavna zasluga za njegovu savršenu stilizaciju pripada dr Peri Slijepčeviću, profesoru univerziteta, mom zemljaku, koji se sav bio predao ovom poslu. Germanista po struci, on je najviše pomagao da se memorandum prevede na nemački jezik. Pri prevođenju nam je pomagala i ekipa prevodilaca pri Upravi grada Beograda, među kojima i profesor Selesković, te kajkavski pesnik Milan Dobrovoljac **Žmigavec**. NJemu kao Hrvatu služi na čast što je pomagao da ustaški zločini izađu na svetlo dana. Neće biti bez interesa konstatovati da je ovaj čovek, u dubokoj starosti od preko 80 godina, biskup Hrvatske katoličke crkve. Sve vreme okupacije ostao je u Beogradu, deleći sa Srbima zlo i dobro i pišući na kajkavskom **jeziku** pesme rugalice o Paveliću.
I posle memoranduma ustaše su ubijali Srbe, ali neposredno posle njegove predaje prebačena je u Srbiju grupa od nekoliko stotina srpskih sveštenika s porodicama. Mitropolit Josif i ja smo ih sačekali u Aranđelovačkoj Banji. Odmah su im isplaćene zaostale prinadležnosti, a mitropolit ih je predeljivao na dužnosti po Srbiji. Za jedan dan smo obavili ogroman posao: snabdeli ljude novcem, uputili ih na dužnosti i ohrabrili ih posle toliko pretrpljenih muka u ustaškim logorima.
I danas susrećem ljude koji spominju one nezaboravne časove kada ih je majka Srbija prihvatila spremno, oberučke, s razumevanjem, bez birokratskog formalizma, i dala im sve ono što im je mogla dati. A da smo mogli da pomognemo i njih i mnoge druge koji su iza njih došli, moramo zahvaliti tadašnjem ministru finansija Dušanu Letici i njegovom pomoćniku dr Horvatskom, koji su našoj Crkvi obezbedili potrebna sredstva i uvek je pomagali kao pravi i čestiti Srbi. Oni su nam omogućili da šaljemo pomoć i drugim krajevima koji su se nalazili pod raznim okupatorima. Slanje pomoći u krajeve pod Albanijom, ustašama, Talijanima, Mađarima, Bugarima išlo je na najraznovrsnije načine i sa velikom smelošću. Mitropolit Josif nikad se nije kolebao da donese odluku, bez obzira na odgovornost, samo ako je ocenio da bi ona mogla biti od koristi.

SUDBINA SVOJIM TOKOM
PAKT o nenapadanju koji je vlada Cvetković - Maček 25. marta 1941. potpisala s Hitlerom bacila je srpski narod (ne smem reći celu zemlju) u ogorčenje. Svima nam je izgledalo da je čast našeg naroda pogažena, da smo izdali svoje saveznike i da smo se priključili odvratnom fašizmu. Radio London od jutra do mraka raspaljivao je častoljublje i viteške strasti naše nacije iako je svim pametnim ljudima bilo jasno da su Englezi uvek gledali samo svoju računicu.
Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve zauzeo je stav protiv pakta. Patrijarh Gavrilo, čovek pun častoljublja i nacionalnog idealizma, kipteo je od ogorčenja. Otišao je knezu Pavlu da protestuje protiv pakta. Pavle mu je izložio našu bezizlaznu situaciju: **Opkoljeni sa svih strana, pitali smo Engleze mogu li nam pomoći. Oni su odgovorili da nam ne mogu poslati ni nekoliko eskadrila aviona**. Patrijarh je na to pitao Pavla: **Pa, zašto onda niste ranije upoznali zemlju sa situacijom, nego je vlada stalno pričala da će naša zemlja braniti svoju samostalnost?**

MEMORANDUM Srpske pravoslavne crkve o ustaškim zločinima do avgusta 1941. upućen najpre nemačkom vrhovnom vojnom zapovedniku Srbije generalu Dankelmanu, počinjao je ovim rečima:

Ekselencijo!
Žalosne vesti, koje nam stižu svakodnevno o zverstvima i nasilju koje se sprovodi nad nezaštićenim narodom srpskim u hrvatskoj državi uopšte a naročito u srpskim krajevima: Lici, Sremu, Bosni i Hercegovini, nalaže nam da na te užase skrenemo pažnju Vaše ekselencije kao predstavnika nemačke vojske u okupiranoj Srbiji, kao predstavnika nemačkog naroda i kao čoveka.
Na području današnje države Hrvatske nalazi se preko 2.000.000 Srba. Oni žive na toj tritoriji ili već od dolaska Slovena na Balkan, kao npr. u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i Lici, ili su se doselili za vreme ratova između Austrije i Turaka kada ih je Austrija naselila u Vojnoj Krajini da štite Austriju i srednjoevropsku kulturu od turske najezde. U toj Vojnoj Krajini uživali su Srbi kao ratnici posebne povlastice još od vremena cara Leopolda, koje su još proširili carica Marija Terezija i car Josip Drugi. Vojna Krajina je ukinuta osamdesetih godina prošlog veka.

SVIREPI MUČITELJI
NEMAČKA je vojska stvorila Nezavisnu Državu Hrvatsku i predala u njoj upravu Paveliću i njegovim ustašama. Mi verujemo da je intencija nemačkog vojnika - koga znamo kao hrabrog i smionog vojnika, što su mu priznali i najveći neprijatelji njegovi - bila da stvori državu u kojoj će vladati red, zakon i pravda, a da je od njemačkog vojnika bila daleko i pomisao da stvaranjem Hrvatske stvori državu u kojoj će se sistematski provoditi zločin i zverstva kakve istorija nije zabeležila do danas.
Od samog osnivanja Hrvatske države počeo je progon naroda srpskog, zatvaranje, mučenje, pljačkanje i ubijanje, ali se to izvodilo u manjoj meri dok su nemačke trupe bile raspoređene u Hrvatskoj i dok su komandanti nemačkih garnizona i kao vojnici i kao ljudi suzbijali zverske instikte urpavljača hrvatskih i njihovih pomagača. I u to su se doba dešavali zločini koji su oličenje svireposti i sadističke naravi. Ubijeni su ljudi na najokrutniji način, a pre toga su bili strahovito mučeni, vađene su im živima oči, sečene uši, nos, polni udovi, razapinjanje na kućnim vratima, mučenje na sve načine koje je moglo da izmisli samo bezumlje i divljaštvo.
Po odlasku nemačkih i italijanskih okupatorskih trupa sa područja hrvatske države, progoni, pljačkanja, mučenja i ubijanja Srba, koji su dotle bili ograničeni, pretvorili su se u hajku na Srbe i masovno ubijanje je dobilo karakter potpunog istrebljenja naroda srpskog. Ministri Hrvati: dr Mile Budak, dr Milovan Žanić, dr Mirko Puk i stožernik dr Viktor Gutić takmičili su se koji će što više da nadraži narod hrvatski protiv Srba i da u njemu probudi najniže instinkte zverske. Ti su ministri javno izjavljivali da će trećinu Srba pobiti, trećinu iseliti, a trećinu pokatoličiti i na taj način iskoreniti preko 2.000.000 Srba iz države Hrvatske.

PRUŽENA RUKA
OVI govori ministara hrvatskih provedni su u delo i nastalo je masovno odvođenje Srba u koncentracione logore, isterivanje iz zemlje i nemilosrdno ubijanje i ljudi, i žena i dece. Odvedeni su sveštenici srpski sa porodicama, matične knjige pravoslavne predate su župnicima katoličkik, crkve srpske rušene, manastiri pljačkani, a narod srpski prisiljavan da ostavi svoju pravoslavnu veru i pređe u katoličku. U svim ovim nedelima imalo je, nažalost, udela i katoličko sveštenstvo.
Narod srpski, koji je vekovima
krvlju svojom branio čast svoga imena i na najgroznijim mukama umirao za svoju svetu veru, nije mogao ostati ravnodušan prema ovim najnovijim ustaškim nasiljima, nego je, iako razočaran i goloruk, ustao u odbranu svoju, imanja svoga, nejači svoje i vere svoje. I u ovu opravdanu i nužnu odbranu naroda srpskog, koja je zahvatila Hercegovinu, Bosansku Krajinu i Liku, a u najnovije vreme i Srednju Bosnu, proglašavaju upravljači hrvatski komunističkim pokretom i žele tom laži da opravdaju nasilja i zverstva svoja pred civilizovanim svetom, a prvenstveno pred narodom nemačkim koji je počeo da ispoljava svoje negodovanje protiv ovih zločina.
Srpski je narod krvlju svojom stvorio Jugoslaviju i u vreme od 1914. do 1918. podneo teške i nebrojene žrtve za slobodu svoju i braće svoje. I u tom razdoblju pretrpeo je narod teže i bolnije udarce od braće svoje Hrvata i Muslimana, nego li od neprijatelja svojih. Ali Srbin, vojnik i vitez, i nakon krvave borbe i pobede nije tražio osvete već je pružio bratsku ruku i Hrvatima i Muslmanima, zagrlio ih kao zabludelu braću svoju i oprostio im sva nedela koja su počinili nad narodom srpskim.
Na teritoriji hrvatske države stoji danas u Memorandumu - ubijen je veliki broj Srba i pravoslavnog sveštenstva. Pretpostavljamo, prema vestima koje i u poslednje vreme stižu i koje govore o strahovitim masovnim ubistvima, da broj ubijenih nadmašuje neverovatno visoku cifru od 180.000 žrtava.

SVEDOK BEZUMLJA
JEDNA od prvih žrtava ustaških terora bio je banjalučki episkop Platon sa protom Dušanom Subotićem iz Bosanske Gradiške. Oni su ubijeni noću između 5. i 6. maja 1941. godine na putu između Banjaluke i Kotor Varoši i bačeni u reku Vrbanju koja je izbacila njihove leševe.
Ubijeni su prota Miloš Mandić iz sreza gračačkog, prota Bogdan Opačić iz Gline (njegovo telo izbacila je reka Sava) sveštenik Nikola Vučković iz Drljače, sveštenik Dane Babić iz Svinjca (ubijen i leš nađen u bari), sveštenik Grozdanić iz Raduča, sveštenik Petar Majstorović iz Doljana (mučen u zatvoru u Gospiću toliko da se u očajanju sam obesio). Prota Branko Dobrosavljević iz Veljuna, srez Slunjski.
Prota Pajo Obradović, bivši senator iz Bruvna, sveštenik Damjan Štrbac iz Bosanskog Grahova, sveštenik Ilija Budimir iz Crnog Luga, svetenik Ilija Banjac iz Drvara i sveštenik Ratko Jeličić iz Drvara odvedeni su prema Kninu i ubijeni.
Sveštenik Risto Ćatić iz sela Stojkovića, srez Livno, odveden sa još osam građana u šumu kod Livna, ubijen je zajedno sa njima i bačen u jamu. Sveštenik Đorđe Bogić iz Našica ubijen 17. juna prema pričanju prote Pejinovića, koloniste iz Brezika koji je skriven za jedno drvo posmatrao njegovo ubijanje. Pejanović priča o tome ovo: **Ustaše su vezale sveštenika Bogića za jedno drvo, posle čega je nastalo mučenje. Odsekli su mu uši, nos, jezik i bradu zajedno sa kožom. Nesrećni sveštenik vikao je od bola, ali, pošto je bio jak i zdrav, držao se upravno sve vreme mučenja. Zatim su mu iskopali oči i kad su videli da još uvek stoji uspravno rasporili su mu grudi i on se tek tada nagnuo da padne**.
Voja Vojinović, katiheta iz Osijeka, je ubijen. Zna se da su svi sveštenici iz Osijeka pohapšeni i zlostavljani. Reka Drava izbacila je leševe trojice srpskih sveštenika, ali se nije moglo doznati koji su. Prota Živko Danilović iz LJubije, srez Prijedor, nakon teškog mučenja ubijen je u blizini Banjaluke, prota Bogdan Vranješević zaklan je 19. juna u Krupi na Vrbasu kraj Banjaluke.

OD samog početka ustaške vlasti su počele da terorom prevode u katolicizam mnoge pravoslavne Srbe, zapisano je u Memorandumu Srpske pravoslavne crkve 1941. Zna se za vezu koja postoji između katoličke crkve i ustaške vlasti, što svedoči i fakat da među ustaškim funkcionerima ima veliki broj katoličkih sveštenika. Ponuda za katoličenje učinjena je najpre državnim službenicima kojima je skrenuta pažnja na to da u državnoj službi mogu ostati samo oni pravoslavni koji prime katoličku veru, što je, naravno, bilo samo obmana.
I ne samo to, lišavajući srpski narod njegovog sveštenstva, nagonili su pravoslavne na vršenje katoličkih obreda u svojim crkvama. Prema iskazu g. Janka Bjegovića, paroha grabovičkog, katolički sveštenici sa naoružanim ustašama zatvaraju pravoslavne crkve i oduzimaju crkvene matice, pošto prethodno opljačkaju sve crkvene dragocenosti. U Banjaluci, a za područje bivše Vrbaske banovine, izdata je službena naredba da se sve matične knjige predaju katoličkim župama. Episkopski dvor u Pakracu zauzeli su katolički sveštenici 12. aprila, a sabornu crkvu zapečatili.

KRVNIK STOŽERNIK
DA SE i ovo radi po planu hrvatske državne vlasti svedoči govor, koji je održao 9. juna u Prnjavoru dr Viktor Gutić, stožernik iz Banjaluke. Gutić je rekao:
- U ovom srezu postoje tri crkve otete hrvatskom narodu od kojih je jedna u Prnjavoru (misleći pri tome na tri ruske pravoslavne crkve u tom srezu). Sutra ih zauzmite i na njima napišite: **Hrvatski dom**. Oni koji su primili pravoslavnu veru treba odmah da pređu u katoličku veru, da ne bih ja i po tome donosio posebne odluke. Ovome srpskom gnezdu u Prnjavoru poručujem da ću ja doći i uzeti sebi 24 časa vremena da to srpsko gnezdo očistim. Ja ću ubijati a vi ćete za mnom.
Već 10. juna po podne pravoslavni sveštenik isteran je iz svoga stana i oduzeta mu crkva, a na hramu napisano **Hrvatski dom**. Ministar NDH dr Mile Budak upravo je izjavio da na teritoriji hrvatske države mogu postojati samo dve vere: katolička i muslimanska, a to znači da pravoslavna mora biti uništena.
Od samog početka svoje vlasti ustaše su nemilice pljačkale i ucenjivale Srbe za koje su verovali da imaju novac. Upućivani su pismeni nalozi (kao u Banjaluci) gotovo svim Srbima da u određenom roku od šest sati polože određene sume novca u korist i za potrebe hrvatske vojske i ustaškog logora. Iz ovoga sledi da to nisu lični neobuzdani prohtevi pojedinaca, nego jedan od metoda uništavanja srpskog življa. Mnogobrojni su primeri u svim mestima da su ucenjivani pojedinci sa često vrlo visokim, milionskim sumama, pri čemu im se pretilo ubistvom ako u određenom vremenu ne polože novac.
Sigurno je utvrđeno da se nije završilo na pretnjama, nego da su mere izvođene i delom, ukoliko pojedinci nisu u određenom vremenu mogli da polože novac. Iako je izašlo naređenje hrvatskih vlasti da su sve te mere nezakonite, one se i dalje produžuju. Na kuću deportovanih stavljene su cedulje: **Izvlašćeno u korist hrvatske države**. Trgovačke radnje su zapaljene i opljačkane pomoću komesara, a sopstvenici izbačeni na ulicu. Nekadašnji milioneri, goli i bosi, bez igde ičega, prebacuju se u Srbiju. Mnogobrojni slučajevi su toliko dobro poznati da ih je izlišno nabrajati.

ZEMLJA HRVATA
DA SE svi ovi slučajevi nasilja i bezakonja ne događaju slučajno od neodgovornih elemenata i ološa, nego da predstavljaju smišljeni sistem za istrebljenje Srba dirigovanih od najvećih funkcionera hrvatske države vidi se iz sledećih izjava:
Ministar dr Milovan Žanić na zboru u Novoj Gradiški 2. juna: **Ova država, ova naša domovina, mora biti hrvatska
i ničija više i zato oni koji su došli ovamo treba i da odu. Događaji kroz stoleće, a osobito ovih 20 godina, pokazuju da je tu svaki kompromis apsolutno isključen. Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikog više. Mi to ne tajimo, to je politika ove države i kada to izvršimo, izvršićemo samo ono što će biti u ustaškim načelima.**
Ministar dr Mile Budak na banketu u Gospiću: **Jedan deo Srba pobićemo, drugi deo ćemo raseliti, a ostale ćemo prevesti na katoličku veru i tako pretočiti u Hrvate.**
Isti Budak na zboru u Križevcima 6. jula: **Hrvatska država je hrišćanska... ona je i država islamska, gde je naš narod islamske vere. Ja naglašujem ovo jer je potrebno da se znade da smo mi država dveju vera katoličke i islamske, i naši neprijatelji komunisti iz Srbije navaljuju na veru, jer znadu da kad bi nam to porušili da bi mogli raditi s nama što hoćeju.**
Ministar dr Mirko Puk na zboru u Križevcima 6. jula: **Srbi su došli u naše krajeve sa turskim četama kao pljačkaši, kao talog i smeće Balkana. Ne možemo dopustiti da u našoj državi vladaju dva naroda. Jedan je Bog, jedan je i narod koji vlada, a to je hrvatski narod. Oni koji su došli u našu domovinu pre 200 i 300 godina neka se vrate odakle su i došli. Doglavnik Mile Budak rekao je na jednoj skupštini, da za njega vredi hrvatska rečenica: **Ili se ukloni ili nam se pokloni!** A ja vam kažem ili se uklonite iz naše domovine milom ili ćemo vas isterati silom.**

NEMA MILOSRĐA
SPOMENUTI ministar Žanić rekao je, prema **Hrvatskom listu**, od 5. juna ovo: **Mi imamo među nama one koji nisu nikad prema nama bili lojalni. Došli su u ove krajeve, kada je za turskih ratova izginulo mnogo naših ljudi i kada su opusteli naši domovi. Došli su ovamo, raširili se poput ježa i počeli nas ugrožavati i skoro ugrozili. A to su Srbi. Iz svega ovoga što se dogodilo znademo da oni nama neće nikada dobro želeti, niti o nama dobro misliti. Mi ustaše dobro znamo da dok se pitanje Srba ne reši, naša će država biti uznemirivana. Znamo da idemo pravo kad tražimo: **Preko Drine!** Mi se kod toga pozivamo na naše životne interese i našu vlastitu snagu, na naše životne potrebe i zato im poručujemo: **Preko Drine!**.**
Stožernik ustaške vlasti u Banjaluci dr Viktor Gutić naročito je bio izdašan u izjavama ovakve vrste. Po povratku od Pavelića 28. maja izjavio je sledeće: **Na moje zadovoljstvo i na korist naroda svršio sam u Zagrebu velike i važne poslove. Sada imam da pristupim grandioznom delu čišćenja hrvatske Bosanske Krajine od nepoželjnih elemenata, a naročito Banjaluke, jer ona postaje glavni grad Nezavisne Države Hrvatske. Bez sumnje preduzeće se najstrože i najenergičnije mere, koje se uopšte mogu i daju izvesti. Ono što sam do sada preduzeo tek je sitnica, jedna takva malenkost koja se može samo mikroskopski videti, pa onda možete misliti šta još čeka neprijatelja Nezavisne Države Hrvatske u našoj pitomoj Bosanskoj Krajini. U tom pogledu imam odrešene ruke. Hoću da služim službi Božjoj i narodnoj volji. Svi nepoželjni elementi biće u našoj Krajini u najkraćem roku uništeni tako da će uskoro zatrti njima svaki trag, a jedino što će ostati biće zlo sećanje na njih.**
Na ustaškoj skupštini u Banjaluci stožernik Gutić je rekao: **Ali od sutra ću pritegnuti. Pucaće kičma. Poručite to našim neprijateljima. Poručite im: Pucaće kičma!... Nastaće čišćenje... Nema milosrđa. Poglavnik i hrvatski ministri jedva čekaju da dođu u očišćenu Banjaluku, a to će biti brzo, brzo ćemo i mi raditi. Ja ću biti gvozdena metla, ovde ja kažem neka mi nijedan ne dolazi moliti za naše dušmane.**

ODMAH po dolasku iz Crne Gore u Beograd, maja 1941. saznadoh da se u šume odmetnula jedna grupa oficira na čelu s Dražom Mihajlovićem, pukovnikom Jugoslovenske vojske. Počeše dolaziti vesti o njegovim borbama s okupatorskim jedinicama, o širenju pokreta na sve strane, o njegovim uspesima i slično. Radost i ponos, pomešani sa strahom od nemačke odmazde, punili su grudi svakog Srbina. Uskoro počeše stizati vesti da postoje i druge grupe i da su među njima izbili sukobi.
Sve jasnije su se formirali tabori: nacionalistički i komunistički. Kontradiktorne vesti o njihovim odnosima i njihovim borbama s okupatorom pristizale su svakog dana i unosile nespokojstvo i zabunu u duše jadnih Srba. Ali okupatora je uhvatio strah, pa je udario i po jednim i po drugim. Strašna odmazda otpoče: Kragujevac, Kraljevo, spaljena sela, jauk na sve strane. Zatvori su bili puni i nacionalista i komunista. Bič terora okretao se sad prema jednim, sad prema drugim. Kad sam ja bio u zatvoru, glavni udarac je bio uperen na nacionaliste.

SLUGE OKUPATORA
S PAROLOM: treba braniti srpski narod od istrebljenja, tada se pojaviše nove frakcije, kao Pećančevi četnici. Nedićeva vojska, ljotićevci i razne divlje grupe **četnika**. Boreći se, tobože, protiv komunizma, ovi zagaziše u pravi bratoubilački rat. Više se nije znalo ko s kim ratuje i ko kome služi. Kad sam 1943. godine išao iz Jagodine u Rekovac da nabavim neku hranu, video sam usput neke divlje **vojvode** u društvu s Nemcima, što me je ogorčilo. Zato sam o ovim frakcijama stekao definitivno ubeđenje da služe okupatoru. O prvim dvema stekao sam ovakvo ubeđenje:
Komunisti su bili pravi borci protiv okupatora, a dražinovci su isprva vodili velike borbe, ali posle počeli da oklevaju iz straha od odmazde. NJima su pripisivana mnoga nedela koja su činile razne **divlje** grupe. Svojim očima sam svedočio u zatvoru kako je okupator prema njima postupao, i kako je na njih gledao, a znam pouzdano da su sve do zadnjeg dana okupacije izvođeni na streljanje i ubijani, kako komunisti, tako i dražinovci.
Kao Srbin-nacionalista isprva sam jako simpatisao Dražin pokret i u Draži gledao nacionalnog heroja i legendarnu ličnost. Za sve ono što bi se negativno čulo tražio sam opravdanje i želeo da ga nađem. U logoru na Banjici upoznao sam neke učitelje i seljake, bliske Dražine saradnike, koji su nekako pohvatani i tu dovedeni. Ti ljudi: otvoreni, karakterni, puni nacionalnog zanosa i mržnje prema okupatoru, još više su me učvrstili u ubeđenju, da se radi zaista o jednom nacionalnom otporu prema okupatoru. Bunila me je samo nesloga, ali su me ubedili da su komunisti za sve krivi. Tek početkom 1944. godine počeo sam kritičkije da gledam na celu stvar i počeo sumnjati u ponešto u što sam ranije bez rezerve verovao.

MUČNI RAZGOVOR
POSLE kongresa o Sv. Savi u selu Ba, pojaviše se u Beogradu četnici iz moga Gacka. Među njima su bili: Stevo Starović, Mitar Davidović i Branko Mastilović. Steva nisam ranije izbliže poznavao, ali Mitar i Branko su bili moji **Sokoli** i davnašnji prijatelji. Naročito s Mitrom me je vezalo veliko prijateljstvo. Želeo sam da s njima otvoreno razgovaram. Oni su doneli i neko pismo beogradskim intelektualcima od četničkog vođstva iz Gacka. U pismu im se mnogo prebacije radi pasivnog držanja prema borbi na terenu, u Hercegovini. **Dok su svi intelektualci komunisti došli na teren da se bore, nacionalisti intelektualci sede u Beogradu i još se čuje reč kritike s njihove
strane. Ne želimo nikog lično da optužujemo, ali neka imena moramo spomenuti: Risto Grđić, dr Pero Slijepčević itd.** Tako je pisalo u rečenom pismu.
Dakle, i njima sam bio na udaru, kao i Nemcima i ljotićevcima, a kasnije i mnogim drugim. Ne znam zašto, ali uvek su, se, u sredinama gde sam delovao, bacali pogledi na ono što ja radim. Bilo je i pametnijih ljudi, i boljih od mene, ali je uvek oko zapinjalo za mene. I u ovom slučaju, dr Pero Slijepčević, a i mnogi drugi, bili su bolji i istaknutiji od mene, ali ja se spominjem na prvom mestu. Često sam osetio da, i kad hoću da budem pasivan i da se ne mešam u tekuće događaje, ljudi silom hoće da me u njih uvuku.
Prvi sastanak s njima imao sam kod **Londona**. Na pitanje, s kojim se obično počinju razgovori: **Šta ima novo?**, ja rekoh: **Dobro je, Rusi napreduju!**, na što Stevo lupi šakom o sto i povika: **Sve bi naše intelektualce trebalo povješati - svi ste vi komunisti, a ti i Pero Slijepčević na prvom mjestu**. Ja se zbunih i počeh izvijati na sve moguće načine, ali nisam mnogo uspeo. Ostao je među nama težak utisak. Stoga digoh ruke od daljeg razgovora sa Stevom i nađoh načina da se izdvojim s Mitrom i Brankom. Oni pođoše sa mnom prema mojoj kući. Usput se među nama razvio razgovor i otprilike sam rekao ovo:

SAČUVAO GLAVU
- VI se tamo na terenu satirete međusobno, mesto da se bijete s okupatorom. Čemu to vodi? Vi kažete: Nemci će izgubiti rat i povući se, otići s Balkana, a ovde ćemo ostati samo mi i komunisti. Ko bude jači prigrabiće vlast. Zato moramo sad s njima da se obračunamo. Mi ili oni! A ja vam na to kažem da je takvo gledanje najviša glupost. Neće se ta pitanja rešavati u Gacku i Nevesinju. To su svetska pitanja. Ako na Balkan dođu prvo Rusi, ovde će zavladati komunizam, pa da sve komuniste pobijete. Naprotiv, ako se ovde iskrcaju Englezi doći će kralj Petar, pa i da komunisti sve vas pobiju. Zato treba prekinuti s borbom, da oslobođenje dočekamo, ako ne izmireni, a ono ne toliko zakrvljeni. Mi smo mali i neznatni da sprovedemo izmirenje na celom frontu.
- Vi mene - nastavih - zovete na teren i prigovarate mi što nisam tamo. Ja ću rado doći i neće mi biti žao da poginem za srpsku nacionalnu stvar. Ali ako ću da ginem, ja hoću da znam s kim i zašto se borim. Za ideju pomirenja, stišavanja strasti i ublažavanja bratoubilačkog rata, ne žalim da izgubim glavu, ali da je izgubim umešan u bratoubilački rat i međusobno istrebljenje, bilo bi mi žao. Eto, Mitre i Branko, to su moje ideje i sad mi recite bratski i pošteno, šta mislite o svemu?
- Bogami, brate Risto, ako s tim idejama dođeš među nas, mi ćemo te odmah likvidirati. Mi smo se zakrvili i tu sad izmirenja nema - odgovori mi Mitar.
Kasnije, kad sam se posle oslobođenja obreo u zatvoru, kao nacionalista i sumnjiv komunista, jednog dana poseti me major OZNE Mirko Mastilović, ispriča mi da su u torbi Branka Mastilovića, koji je poginuo u borbi s njima, našli izveštaj o njihovom boravljenju u Beogradu. U izveštaju se, između ostaloga, navodi: **U Beogradu su svi intelektualci s nama, osim Rista Grđića**. Dakle, govoreći istinu, u ta vremena si bio sumnjiv i kriv svakome. Da su četnici, mesto komunista, ušli u Beograd, sigurno bih se obreo na istom mestu gde su me stavili komunisti. Samo, ja sam iz komunističkog zatvora izneo glavu, a bih li iz njihovog - veliko je pitanje

POSLE internirca patrijarha Gavrila našu crkvu je vodio mitropolit Josif. NJegovim radom nije bila zadovoljna ni okupaciona vlast, niti njeni organi: najpre Savet komesara, a kasnije ni Nedićeva takozvana srpska vlada. Naročito nezadovoljno bilo je ljotićevsko krilo koje je tražilo da se Crkva jače angažuje protiv komunista. To nezadovoljstvo je naročito ispoljeno kada mitropolit Josif nije hteo da potpiše izjavu protiv komunista, koju su potpisali skoro svi priznati intelektualci, pa čak i neki komunisti. Mitropolit Josif i Sveti Sinod bili su stanovišta da su **Srpskoj pravoslavnoj crkvi sva njena deca jednako draga i da ona ne može ulaziti u međusobna obračunavanja koja su se pojavila među pojedinim grupama**.
Deo odgovornosti za ovakav stav Crkve morao sam i ja da podnesem.
Jednog dana srete me kod **Londona** Ratko Parežanin, novinar, istaknuti ljotićevac i moj školski drug, i reče mi:
- Risto, u okolini gospodina predsednika se veruje da si ti onaj koji suflira vladikama sadašnje njihovo držanje i da si ti zao duh koji smeta da Srpska crkva istupi danas onako kako treba!

PRITISAK NA CRKVU
REAGOVAO sam oštro, pa donekle i prostački. Rekao sam mu da je milion srpskih glava dosad palo, pa neka padne i moja, ali ako to bude, znaće moja deca ko im je denuncirao Nemcima oca i neko će me osvetiti. Kad je video moje uzbuđenje, video sam na njemu da se pokajao što mi je išta govorio i počeo me je umirivati, braneći njihovu politiku, koju sam ludo i nesmotreno napadao, i tako me od **Londona** dopratio do Patrijaršije.
Kasnije, u decembru 1942. godine, Nemci su me uhapsili. Pomislio sam: evo posledica onog razgovora! Međutim, brzo sam se uverio da moje hapšenje nije s tim imalo nikakve veze.
Moje hapšenje je ipak pokušano da se iskoristi kao pritisak na Crkvu. Čim sam uhapšen doleteo je u Patrijaršiju Kirilo Janić, načelnik u Ministarstvu prosvete i glavna veza između Crkve i vlade, i mitropolitu Josifu tobože poverljivo dodao da sam ja u zatvoru sve priznao, pa čak uvukao i njega u veliku nevolju, odavši sve što se u Patrijaršiji radilo. Kada ga je mitropolit upitao šta sam to priznao, on je rekao: **Sve, nego zadnji je momenat da date izjavu protiv komunista i tako pokrijete celu stvar, jer Nemci su nemilosrdni!**
Na mudrog i pribranog Josifa to nije imalo nikakvog dejstva, pa mu je odgovorio: **Ja znam Grđića kao poštena čoveka. On neće reći ono što nije, a nema šta reći jer ništa i nema**. Janić je mislio da se ovom intervencijom proslavi i postane pomoćnik ministra, a njegov ministar Jonić da zadovolji svoju fiksnu ideju: da Crkva odobri njihovu politiku. Kad su videli da ništa nije upalilo, poslali su glavnu kontrolu da pregleda čitavo finansijsko poslovanje Patrijaršije, za koje sam bio odgovoran. Dok sam bio u zatvoru, kontrola je vršila pregled i konačno izdala uverenje da je sve nađeno u najboljem redu. Ali, Joniću ni to nije bilo dosta. Uspeo je da iznudi da se izmene zakonski propisi i Crkva prevede iz nadležnosti Ministarstva pravde u nadležnost Ministarstva prosvete. Crkva bi mu bila stalno pod rukom, kako bi je mogao gnječiti i mesiti.

SUDBINA DR GRIBNA
JASNA je bila njegova i svih drugih namera da uvlačenjem Crkve u službu okupatorskih interesa smanje vlastitu krivicu i podvuku se pod njeno krilo. I ostalim članovima vlade bilo je krivo što se Crkva drži izolovano i što se s njima zajedno ne angažuje za njihovu politiku.
Islednik Nemac me je pitao, a uza nj je bio tumač. Saznao sam da je to neki profesor Slovenac, u njihovoj službi možda prisilno. Odgovaram sam, bez tumača, što su Nemci, osetio sam, povoljno primili. Pitali su me o svemu. Naročito sam morao da ispričam šta sam radio za vreme kapitulacije. Kad izrekoh da su
me Nemci zatekli s Patrijarhom Gavrilom, pod Ostrogom, osetio sam da sam pogrešio što to ispričah. To sam video i na tumaču koji zavrte glavom. Odjednom postadoh ređa zverka, što oni, izgleda, nisu znali, a ja sam se bojao da prećutim jer sam mislio da sve znaju.
Na pitanje šta mislim o Dražinom pokretu i okupatoru, odgovorih da pokret osuđujem, a okupatoru da smo dužni poslušnost i pokornost. Kao da mu se i to svidelo, ali ipak sa saslušanja sam poneo težak utisak. Učinilo mi se da iz zatvora izlaska nema. Još veće iznenađenje doživeh kad me ne vratiše u sobu broj 20, mog brata Gojka, nego me odvedoše u sobu broj 16 gde je bilo oko 150 natrpanih zatvorenika. Prvi koji me tu presrete bio je dr Gribn, advokat iz Stare Pazove, Srbin katolik sa Korčule. On je takođe istog jutra saslušan. Našli su kod njega spisak Nemaca iz Pazove koje posle rata treba likvidirati. Bio je očajan jer mu je Nemac, kad je izlazio iz sobe, napravio krst, dakle: **Gotov si!** Ipak, tešio se što mu nisu našli neku komunističku literaturu koja se nalazila na stolici, pokrivena samo duvanom. Siromah čovek! Streljan je! Ženu i decu, koje je toliko voleo, nikada više nije video. Ni posle oslobođenja njegova familija nije dobro prošla. Pali su u siromaštinu. Žena je, iako Hrvatica, vaspitavala decu kao Srbe, po njegovoj poslednjoj volji.

PROZIVKA ZA STRELJANJE
PRIĐOŠE mi zatim neki učitelji državnici, a jedan sveštenik me pozva da kod njega legnem. Atmosfera je bila mučna, u znaku streljanja, pa ipak, trgovina je cvetala kroz otvore peći između soba. Na onoj ciči zimi zatvorenik Vlada Jovanović, sin bogataša Jovanovića iz Tuzle, dade vuneni xemper za paklo cigareta. Sutradan, dao je i rukavice, a za nekoliko dana skoro svu odeću sa sebe. Kao da je slutio da mu sve to neće ni trebati jer je uskoro streljan. Takva je bila atmosfera!
Na dan 26. decembra (drugi dan katoličkog Božića) opet smo imali strašnu noć. Bilo je masovno streljanje, ali sad u krugu logora, tako da smo svaki plotun čuli, svaki pucanj brojali. Najpre je u sobu ušao podoficir, domaći Nemac Peter, i otpočeo prozivku kandidata smrti. Jezivo je bilo očekivanje dok se lista pročita do kraja. Onda je sledilo odvođenje prozvanih iz sobe. Sekunde su trajale kao večnost. Nakon njihovog izvođenja svi smo pali na kolena. Otpočela je zajednička molitva. Jedan zatvorenik, sveštenik, očitao je Očenaš, a zatim smo svi uglas počeli pojati: **Dostojno jes jako vo istinu i blažitja Bogorodice**.
Dok smo bili u zatvoru supruga Milka i sestra Rajka srljale su na sve strane tražeći pomoć i spas za nas. Išle su i do generala Nedića, predsednika tadašnje srpske vlade, iz čijeg kabineta su upućene načelniku Đuri Sarapi, činovniku za vezu između srpske vlade i nemačke komande. Rekoše nam da ih je taj Sarapa lepo primio i veruju da je mnogo učinio za nas. Odmah po dolasku kući odoh do Sarape da mu zahvalim na svemu što je učinio za nas. U razgovoru on mi ispriča sledeće:
**Vi ste dva puta trebali biti streljani. Prvi put na Sv. Nikolu, moju krsnu slavu, koja mi je bila najteža u životu, kad su Nemci naredili da se ima streljati 500 zatvorenika nacionalista, a drugi put na drugi dan katoličkog Božića. Ja sam, po Nedićevom naređenju, sve činio da spasem što više glava. Prvi put sam uspeo da broj smanjim na 250, a drugi put da predam listu sa imenima za koje vlada želi da svakako budu pošteđeni. Oba puta vas trojica braće Grđića bili ste u kombinaciji za spasavanje. A, koliko je situacija bila kritična videćete najbolje po tome što je prvi put u banjičkom logoru bilo svega 500 nacionalista. Dakle, svi je trebalo da budu streljani**.

PATRIJARH Gavrilo, čije sam puno poverenje uživao od prvog susreta s njim pa do njegove smrti, čim se vratio u zemlju, 14. novembra 1946. godine i sagledao stvari u crkvi ponudio mi je da se primim za direktora patrijaršijske upravne kancelarije. Oklevao sam da se tog teškog i odgovornog položaja primim, mada sam i ranije te poslove obavljao, jer direktora nismo imali, ali sam konačno dao svoj pristanak.
Tako sam odlukom patrijaršijskog upravnog odbora od 13. marta 1947. postavljen na taj najviši službenički položaj u crkveno-samoupravnoj službi. Primajući taj visoki položaj, u najtežim prilikama koje je preživljavala crkva, bio sam svestan kakvim se teškoćama i opasnostima izlažem, ali sam bio i odlučan da se interesima crkve posvetim do krajnjih granica svojih mogućnosti. Služio sam iskreno, pošteno i nesebično. Mnoge nevolje prohujale su preko glave, ali vedra čela gledam na svoj rad.
Ono što se dogodilo posle smrti patrijarha Gavrila, prilikom izbora novog patrijarha, prevazišlo je svačije očekivanje. Kao najozbiljniji kandidat, sa najviše šansi za izbor, bio je mitropolit Josif. I ja sam, koliko sam mogao, bez rezerve radio za njegovu kandidaturu. Nisam ni sanjao koliko je on za naše vlasti **persona non grata**. Ali i kad sam to saznao, ostao sam uz njega.

NOVA LISTA
NIJE bez interesa napomenuti da se sa Josifom nikad nisam u potpunosti slagao, a često smo dolazili i u sukobe. Međusobnih simpatija, jedan za drugog, nikad nismo imali. Meni se nije sviđao njegov vulgarni način razgovora, a on je svoj sukob sa stricem Šćepanom preneo i na mene. Osim toga, nikako nisam trpeo njegovu okolinu, koju on nikad nije umeo da izabere. Voleo je one koji mu se dodvoravaju i koji mu došaptavaju. Ipak, u njemu sam cenio velikog i zaslužnog Srbina, čija je skromnost bila legendarna.
Za vreme lomljenja oko Josifove kandidacije stalno se motao po Patrijaršiji Vojislav Gaćinović, moj bivši poslanički drug iz Jevtićeve skupštine. On je brat čuvenog revolucinara i tvorca **Mlade Bosne** Vladimira Gaćinovića. Bolesno ambiciozan, dosta pismen, ali preterano uobražen u neku svoju misiju, on je jedna vrlo nesređena priroda. Za vreme Prvog svetskog rata bio je kao izbeglo dete u Engleskoj i otuda zna engleski. Jedno vreme je bio zaposlen u sarajevskoj **Prosvjeti** i lepo uredio nekoliko njenih kalendara. Učio je na Bogosloviji, ali je nije završio. I tako nesvršenog, mitropolit Josif ga je zaposlio i dao mu parohiju usred Skoplja. Međutim, uoči rata on ode u Ameriku gde je dobio parohiju. No, tamo vrlo brzo dođe u sukob sa vladikom Dionisijem. Ističući se svojim levičarstvom, bio je posle rata proteran iz Amerike, a Dionisije ga je osudio na raščinjenje kao sveštenika.
Vlasti su za patrijarha želele episkopa sremskog Vikentija Prodanova. Sveti arhijerejski sabor, koji bira tri kandidata, bio je odlučio protiv njega, te ga na prvom zasedanju od 10. juna 1950. nije ni uvrstio u moguće kandidate. Međutim, pritisak vlasti, naročito UDBE, bio je strašan. Moralo se održati drugo saborsko zasedanje 30. juna i na njemu izglasati novi spisak kandidata, u koji je i Vikentije morao biti unesen. Onda je došao pritisak na izborno telo, koje se sastoji od oko 60 članova, među njima dvadesetak civilnih lica (nesveštenika) članova Patrijaršijskog odbora i eparhijskih saveta. Članovi izbornog tela hapšeni su i zastrašivani,
a ukoliko se u njih nije imalo poverenje da će glasati za Vikentija, sprečen im je dolazak u Beograd.

HAPŠENJE JOSIFA
JEDAN od članova izbornog tela, poznati pravnik i nekadašnji narodni poslanik, pričao mi je da su ga na dan izbora zorom izvukli iz kuće i odveli na neko zbiralište, gde je na razne načine bio i zastrašivan. Jedan agent ga je uhvatio za jaknu i ubacio u sobu, pitajući ga: **Čekaš li kralja Petra?** Tako se uspelo da Vikentije dobije neznatnu većinu i bude izabran za patrijarha.
Za istoriju srpske crkve ovaj izbor će svakako ostati značajna pojava. Sabor je morao da menja svoje odluke, ljudi su glasali psihički dotučeni pretnjama i obećanjima. Jednom članu izbornog tela je obećan (i kasnije dat) čak i pasoš za Ameriku, ako glasa za Vikentija. Prvi Vikentijev takmac, mitropolit Josif, uhapšen je još za vreme zasedanja Sabora i odveden u manastir LJubostinju na prinudni boravak. Kasnije je pušten, ali opet hapšen i proterivan u LJubostinju i Žiču, sve do 1953. godine kad je teško oboleo. Pavši u postelju više se nije ni digao do 3. jula 1957. kad je umro. Mitropolit Josif je povukao svoju kandidaturu, a glavni Vikentijev takmac postao je mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije Bradvarević (dobio je 20 glasova prema 25), ali i on je kasnije uhapšen i osuđen na 11 godina robije. Na robiji je ostao do 1960. a umro je 1963. godine.
Ni do danas mi nije jasno zašto je Vikentijev izbor toliko forsiran. Ako se mislilo da će on rešiti pitanje otcepljenja Makedonske crkve, nije ga rešio do svoje smrti. Ako se verovalo da će on biti poslušniji i davati manji otpor od drugih, po sredi je velika zabluda. Nijednom arhijereju nije bilo do borbe s vlastima, niti se naša vlast imala bojati od ma koga koji bi došao na čelo crkve. U borbi protiv tuđina crkva je uvek bila snažna i velika, dok u borbi protiv sopstvenih režima, ona se nikad nije isticala, pa ma kakvi da su oni bili.

BATINANJE SVEŠTENIKA
SRPSKA crkva je narodna i konstruktivna, i kao takva svesna da svaki poremećaj u zemlji plaća srpski narod. Ja sam čak uveren da bi jedan patrijarh, izabran dobrom voljom izbornog tela i nenametnut, bolje mogao poslužiti sređivanju odnosa između crkve i države, i otklanjanju nepoverenja, od nametnutog. Ako se, pak, želi slab patrijarh da bi se crkva lakše ugušila smatram da je takav račun sasvim ćorav. Može se SPC i ugušiti, ali to ide u korist katoličkoj, a tu su naši mudraci i eksperti - nemoćni.
Da je moje shvatanje ispravno, to najbolje pokazuje baš slučaj patrijarha Vikentija. Odnosi između crkve i države su se posle njegovog izbora pogoršali, a ne poboljšali. Posle hapšenja Josifa i Arsenija, mitropolit Nektarije je 19. 7. 1953. premlaćen od rulje u manastiru Ozrenu i s prebijenom nogom nasilno strpan u voz, a tri dana kasnije episkop banjalučki Vasilije je takođe krvavo izubijan. Baš za vreme Vikentija crkvi je obustavljena svaka državna pomoć u periodu od tri godine.
Inače, patrijarh Vikentije je bio bistar i sposoban čovek. U mlađim danima bavio se istorijom i napisao više zapaženih članaka u Srpskom književnom glasniku i drugim časopisima. Kao glavni sekretar Svetog arhijerejskog sinoda stekao je veliku praksu i postao vrlo sposoban administrativac. Kao monah od svoje mladosti, bio je odličan poznavalac bogosluženja i svih pitanja iz tog kruga. Bio je uz to dobar govornik.

U LETO 1958. godine, dok sam se nalazio na letovanju u Miločeru, stiže vest da je patrijarh Vikentije umro. Ožalio sam ga iskreno kao svog dobrog prijatelja i dobronamernog čoveka, koga savremenici možda nisu razumeli, ali sve što vreme bude više odmicalo, bolje će se razumeti mnogi njegovi postupci.
Vrativši se u Beograd, zatekao sam predizborno vrenje. Kao prvi kandidat pojavio se episkop banatski Visarion, ali mu je rečeno da se povuče, što je on i učinio. Vlast je ovog puta želela za patrijarha episkopa žičkog Germana. Sve ono što se dogodilo prilikom izbora patrijarha Vikentija, ponovilo se, manje-više, i ovog puta. Pritisak na Sabor i izborno telo bio je veoma težak, i kad je na predlog mitropolita Nektarija doneta odluka da se odgodi izbor kandidata sa srede na subotu, to je shvaćeno kao prepad.
Isto kao i prilikom izbora Vikentija, predsednik Savezne verske komisije Dobrivoje Radosavljević je lično došao u Sabor i besomučnim rečima stao pretiti starcima, ako ne izmene odluku i odmah ne izaberu kandidate. Tad je episkop Vasilije pozvao Radosavljevića da napusti Sabor. Bio je odmah uhapšen. Tek na intervenciju samog kandidata Germana i na pritisak Saveta Sabora, Vasilije je pušten, ali je odmah donesena lista kandidata, među kojima je bio i German. Isto kao Josif, prilikom izbora Vikentija, Vasilije je ovoga puta mesecima držan na belom hlebu i stalno saslušavan od UDB-e u Banjaluci, dok se jedva nije spasao bede.
Tako je 13. septembra 1958. za patrijarha srpskog izabran episkop German.

RASKOL U AMERICI
IAKO sam episkopa Germana smatrao doraslim za taj položaj, meni se način njegovog izbora nije sviđao, ali to nisam ničim ispoljavao. Meni lično on je ranije činio izvesne usluge i uvek smo bili u prijateljskim odnosima, ali pošto mu za vreme kampanje nisam prilazio, on je valjda shvatio da sam protiv njega. Zato se nisam mnogo začudio kad na svečani ručak po izboru nisam pozvan. Isto nisam bio pozvan ni na prijem u Savezno izvršno veće. To je bilo prvi put da sam izostavljen u sličnim prigodama! Mogao sam pretpostaviti da sad više nisam rado viđen ni u Crkvi, ni van Crkve.
Start Patrijarha Germana nije bio osobito sretan. Počeo je s makedonskim pitanjem. Ono što je patrijarh Vikentije odugovlačio osam godina, on je rešio odmah. Makedonskoj crkvi je priznata potpuna samostalnost, jedino što je morala da priznaje zajedničkog patrijarha, kao patrijarha Srpske i Makedonske pravoslavne crkve. U ocenu ovog pitanja neću da ulazim. To će reći drugi, pozvaniji od mene, a reći će i istorija. Druga teška odgovornost koja se stavlja na pleća patrijarhu Germanu je rascep Srpske crkve u Americi. U maju mesecu 1963. godine održan je Arhijerejski sabor. Među ostalim, tu je saslušan referat mitropolita zagrebačkog Damaskina i episkopa bačkog Nikanora o prilikama u Američkoj crkvi, zapravo o episkopu tamošnjem Dionisiju, protiv koga se odavno vodi kampanja.
Već godinama stižu glasine o nemoralnom životu ovog srpskog arhijereja, koji svojim postupcima i načinom života ne čini čast Srpskoj crkvi. Još od 1948. godine prenosio sam patrijarsima Gavrilu i Vikentiju informacije koje sam dobijao od naših uglednih ljudi
(Uroš Dučić, prof. Milivoje Kostić) o životu toga vladike. Začudo, protiv njega za ovih 18 godina nije vođen nikakav postupak. Naša Crkva nije imala hrabrosti da se u to upusti, bojeći se rascepa i odvajanja Srpske crkve u Americi od svoje matice, do čega tada sigurno ne bi došlo, jer za Dionisija nije bio niko.

OKALJAN DO GRLA
MEĐUTIM, sad je to pitanje postavljeno na dnevni red. Dionisije i njegova štampa tvrde da je to bilo na traženje i pritisak komunističke vlasti. Ceo postupak protiv Dionisija vođen je toliko nepravnički i nespretno da je Dionisije dobio dosta aduta za svoju tezu i te je adute umeo dobro da iskoristi. On, koji je svojim radom bio okaljan do grla, odjednom je preuzeo ulogu neustrašivog borca protiv komunista i, mesto da odgovara za svoja nemoralna dela i prisvajanje crkvene imovine, uzima u ruke barjak braniča srpskog nacionalizma i ugroženog srpstva. U takvoj situaciji njega Sabor stavlja pod sud i suspenduje, a istovremeno deli Američko-kanadsku eparhiju na tri eparhije: Istočnoameričku i kanadsku, Zapadnoameričku i Srednjezapadno američku eparhiju.
O podeli jedne američke eparhije na tri niko u Americi nije pitan, pa ni Srpski narodni sabor koji je, po Ustavu, važećem za Crkvu u Americi, nadležan da rešava o crkvenim pitanjima i njenom izdržavanju. Dakle, nije konsultovan onaj koji treba da plaća episkope i izdržava eparhije. To je mnoge naše stare iseljenike uzbudilo pa su neki samo radi toga stali na stranu Dionisijevu.
Naravno, da je Dionisije sve to dobro iskoristio i odmah se suprotstavio Saborskoj odluci o njegovom suspendovanju i stavljanju pod sud i odluci o podeli eparhije. Zadobio je čak većinu članova svoga Sabora. Među Srbima u Americi nastao je pakao. Podelili su se i zakrvili kao nikad dotad. Stupile su u akciju: novine, knjige, pamfleti, poslanice i svi ostali vidovi pismenosti. Dionisijevi ljudi su optuživali patrijarha Germana i Arhijerejski sabor da su u službi komunističkog režima i da rade po njegovom naređenju, a druga strana je optuživala svoje protivnike da cepaju Crkvu i stvaraju raskol...

ARHIJEREJE NA SUD
GREŠKE učinjene na početku svog delovanja, patrijarh German je svojim kasnijim radom znatno ispravio. Što je vreme odmicalo on je sve više pokazivao i svoje pozitivne osobine. Veoma je vredan i pokretan. Stalno obilazi crkve u Beogradu, a putuje i izvan njega. Bistar je i ume lepo da iskaže svoje misli. Lepa je pojava, a ume lepo i da služi. Voli blesak i sjaj. On je naš crkveni ceremonijal popeo na zavidnu visinu.
Kad je Makedonska crkva, kao poslušna službenica makedonske vlade i komunističkog režima u Republici Makedoniji, zatražila potpunu autokefaliju, dakle kidanje svih veza sa Srpskom pravoslavnom crkvom, iako je već imala potpunu samostalnost, samo uz priznavanje zajedničkog patrijarha, patrijarh German se sa celim Saborom tome energično odupro i čak makedonske arhijereje stavio pod sud. Uspeo je da sve pravoslavne crkve odbiju priznanje ovoj crkvi. Pritisak sa najviših državnih vrhova da se ovakva odluka povuče bio je veoma jak, a pretnje značajne, ali je on svemu tome odoleo: čak je odbio i poziv predsednika republike na prijem na kome je bio i makedonski arhiepiskop.

UVEK mi je bilo žao što među našim arhijerejima nema sloge. Uvek su podeljeni na koterije, uvek se ogovaraju, a protiv Patrijarha, ko god to bio, uvek su skoro svi. Srpska nesloga potiče od Kosova, a i pre njega, Srbi, ma gde bili, međusobno se gložu.
Druga im je karakteristika što su autokrati. Teže da svu vlast drže u svojim rukama. Sveštenstvo ima da sluša, a narod da pomaže ako hoće. U Crkvi nema niko pravo osim njih. Naročito ljubomorno čuvaju vrhunska crkvena tela od uticaja laika na njih. Po Ustavu SPC, u svim crkvenim samoupravnim ustanovama, od crkvene opštine pa do Patrijaršijskog saveta, laički elemenat ima prevagu. Oni su postepeno tu samoupravu ukinuli.
Ja ću izneti svoja sećanja na neke arhijereje. Ona bi nekad mogla biti interesantna kao svedočanstva o ljudima jedne epohe. Ali iz mnogo razloga u svojim sudovima moram biti uzdržljiv. Nije mi žao ako će stoga ove uspomene biti manje interesantne. Bolje je reći malo, ili nimalo, nego previše.
Patrijaršijski savet je ukinut i njegove funkcije prenete na Arhijerejski sabor, dakle na vladike. Patrijaršijski upravni odbor je senka samoga sebe. Sazovu ga jednom godišnje i za nekoliko sati svrše sav posao s njim. Eparhijski saveti i crkvene opštine, umesto da se razvijaju, sve više kržljaju. Skoro smešno izgleda koliko naše vladike imaju nestvarnu sliku o svojoj moći, a ne primećuju koliko su mali na delu i kad treba biti odlučan u kom pitanju.
Ja ću izneti svoja sećanja na neke arhijereje. Ona bi nekad mogla biti interesantna kao svedočanstva o ljudima jedne epohe. Ali iz mnogo razloga u svojim sudovima moram biti uzdržljiv. Nije mi žao ako će stoga ove uspomene biti manje interesantne. Bolje je reći malo, ili nimalo, nego previše.

SVETOSAVSKI HRAM
PATRIJARH Varnava bio je živ kad sam stupio u crkvenu službu, ali nisam ga živog nikad video. U jeku konkordatske borbe on je umro, prirodnom smrću, ili otrovan, kako se onda govorilo, ja ne znam. Istina o tom, izgleda, nikada neće biti utvrđena. NJegova smrt, koliko i sve ostalo, bila je uzrok da je konkordat srušen.
Ovaj veliki patrijarh, koji je iza sebe ostavio velelepnu zgradu Patrijaršije, kakvu danas nema nijedna pravoslavna crkva, i koji je izgradio crkveno zakonodavstvo ujedinjene Srpske crkve, ulazeći smelo u nove probleme i rešavajući ih bez straha kako će sve konačno ispasti, umro je u naponu muževne snage, u svojoj 57. godini života. Da je ostao živ i ostvario sve svoje planove mi bismo danas na Vračaru imali pravoslavni Vatikan sa velelepnim Svetosavskim hramom u sredini, većim od Aja Sofije, bogoslovijom i drugim zgradama oko nje.
O Patrijarhu Gavrilu pisao sam dosta u ovim uspomenama. Glavne njegove odlike bile su: veliko rodoljublje i veliko poštenje. Bio je markantna i snažna ličnost. Igrao je prvoklasnu ulogu i pri državnom ujedinjenju, i pri ujedinjenju crkava, i prilikom konkordatske borbe, i prilikom pakta sa Hitlerom. Hapšen je i interniran i u prvom i u drugom svetskom ratu. Položio je kamen temeljac Svetosavskom hramu i podigao oko 10 metara toga hrama u visinu, ali je rat dalji rad prekinuo. Posle rata su komunisti onemogućili svaki dalji rad na podizanju ovog hrama i čak ga proglasili državnom svojinom, jer u zemljišnim (1895) knjigama upisan na **Društvo za podizanje hrama Sv. Savi** a u novoj Jugoslaviji je sva društvena imovina prešla na državnu. I patrijarhu Gavrilu i kasnijim patrijarsima ovo je pitanje donelo dosta glavobolje - ono ni do danas nije rešeno.
Patrijarh Gavrilo je imao velike zamisli da bi Crkvu podigao i osnažio. Ali njegove zamisli su osujećene i poremećene burnim ratnim događanjima i posleratnim prilikama. Osetljiva duša, ponosan, bujan i eskplozivan, brzo se trošio i umro u 69. godini. Kao pojava bio je veoma markantan, a držanje mu je bilo lepo i dostojanstveno. Velika ljubav prema Crkvi i zemlji dovela ga je posle rata natrag u zemlju, da tu, u teškim prilikama koje su tada vladale, još brže sagori.

USAMLJENI VIKENTIJE
O PATRIJARHU Vikentiju sve što bih trebao reći rekao sam ranije. Dok su prva dvojica patrijarha uvek bila okružena velikim
brojem prijatelja - poštovalaca, patrijarh Vikentije je bio više usamljen, uvučen u sebe i zakopčan. Možda pomalo sujetan, on je ipak bio skroman i nije umeo ili nije hteo, da pravi velike parade. Voleo je svoju crkvu i svoj narod, a čini mi se, da je njegovo vreme tražilo baš takvog patrijarha.
Patrijarh Vikentije proveo je na patrijaršijskom prestolu osam godina, patrijarh Gavrilo 12, a patrijarh Varnava sedam, dakle sva trojica malo da bi mogli sprovesti veća dela i nijedan nije doživeo duboku starost. Dok su patrijarsi Varnava i Gavrilo, po svom značaju u javnom životu, i po svojoj burnoj karijeri i po svom temperamentu imali dodirnih tačaka, patrjarh Vikentije bio je čovek drugačijeg formata. Prva dvojica su bili rasni Dinarci, a on Panonac. U jednom su ipak imali zajedničku sudbinu. Posle smrti svakog od njih, naslednici su, i to neki dalji, navalili da grabe ostavštinu i Crkva je morala da ulazi u dogotrajne parnice s njima.
Mitropolit sarajevski Petar Zimonjić, sin je legendarnog junaka i vojvode iz hercegovačkog ustanka vojvode Bogdana Zimonjića. On je jedan od najsvetlijih figura među srpskim arhijerejima. Svojim čestitim životom i uzvišenim stavom u svakoj prilici on je uživao nepodeljene simptije među arhijerejima, sveštenicima i narodom. Propovednik bratske sloge i ljubavi, bio je omiljen ne samo među pravoslavnim, nego i među muslimanima i katolicima. Posebne simaptije imao je za muslimane, a i oni su mu uzvraćali ljubav i poštovanje. Imao je običaj da svakog dana izađe u šetnju kejom duž Miljacke. Za vreme svojih šetnji neprestano je morao da uzvraća na pozdrave prolaznika, naročito muslimana. NJegova visoka i simpatična figura stalno se klatila desno i levo - otpozdravljajući. Ovog zemaljskog sveca - ubiše krvožedne ustaše i od njega napraviše mučenika i svetitelja.
Posle povlačenja konkordata Sabor je trebalo da odluči da se obustavi ili nastavi borba s vladom Milana Stojadinovića. NJemu je prvom data reč. Vele da je govorio pola sata, a kad je seo niko nije znao je li za borbu ili izmirenje. Tadašnji mitropolit Gavrilo Dožić ga je posle sednice upitao: **Boga ti, Peko, što mrsiš i ukrivaš misli, pa niko ne zna šta misliš?** **Pušći, boga ti, Gavro, mi smo pod Austrijom naučili da nikad ne kažemo što mislimo, pa to mi je ostalo odatle**, odgovori mu Petar.

MUDRI JOSIF
O MITROPOLITU skopskom Josifu Cvijoviću, koji mi je bio neposredni šef od dana početka mog rada u Patrijaršiji, pa sve dok se nije povukao od poslova (1937-1950.), ja sam napred rekao dosta i na osnovu onoga što sam napisao može se stvoriti jasna slika ovog velikog arhijereja. Revolucionar, komita, sveštenik, učitelj, nacionalni radnik, političar, ovaj čovek retke energije ujedinjavao je u sebi sva ona svojsta koje je tražilo vreme u kome je delovao. Skroman do samoodricanja, jeo je kačamak i išao u podrtim mantijama, a davao gde treba i poslednji dinar, da niko ne zna. Bez knjiške učenosti, ali pun prave mudrosti, imao je instinkt da odmah stvari shvati i donese odluku. Imao je hrabrosti da ono što misli da je dobro i sprovodi, bez obzira šta će ko reći. Voleo je intrigu, šalu, krupnu reč, ali nije bio osvetoljubiv i brzo je zaboravljao neugodne stvari. Jakih živca, ni u najtežim situacijama nije gubio glavu, ali uvek osetljiv ako gde treba pomoći.
Mitrpolit dabro-bosanski Nektarije Krulj moj je profesor iz gimnazije: zato je uvek među nama postojao neki poseban, intiman odnos i međusobna simaptija. Upravo dok sam ove uspomene prepisivao stiže vest da je mitropolit Nektarije umro. Ležao sam u postelji od zapaljenja pluća, ali na poziv patrijarha Germana da pođem s njim na sahranu, odlučih da pođem u Sarajevo. Umro je 7. a sahranjen 9. septembra 1966. Po njegovoj želji, govorio sam mu na grobu i ja. Želju da mu govorim na grobu izrazio je mitropolit pre godinu dana, u mojoj kući, na jednom sastanku. NJegova sahrana bila je veličanstvena i nešto neviđeno posle smrti i sahrane patrijarha Varnave. Čitavo Sarajevo, bez razlike vera, bilo je toga dana na nogama.

BEOGRAD je oslobođen 20. oktobra 1944. godine, a kroz tri-četiri dana pojavi mi se u kancelariji Tatjana (Tanja) Parenta, najbliži komšija. Došla je u kancelariju udaljenu 4 kilometra, a ne kući, iako nas deli samo jedna kuća, dakle bilo je nešto važno.
Ona poče najpre sa zahvaljivanjem na svemu onom što sam za vreme rata učinio za njihovu kuću, s čim sam ih večito zadužio. Zatim pređe na stvar:
**Vi ste, gospodine Risto, odavno zapaženi od naših drugova kao jedan od malog broja političkih ljudi, koji se nikad ničim nije kompromitovao. Nama je stavljeno u dužnost da vas pridobijemo za našu stvar. Ja se pre nisam usudila da vam to kažem, ali danas sam došla s tom misijom. Vi znate kako je naša porodica stradala. Nenad, Olga i Gordana dali su živote za ideju koja danas trijumfuje. I pored svih žrtava danas sam radosna. Ali kruna svega biće ako uspem da i vi priđete nama**.

KOMUNIZAM NAJVEĆA LAŽ
VIŠE puta sam u ovim uspomenama naveo da je otvorenost moja glavna karakteristika. Nije to vrlina. Prosto nisam u stanju da zaustavim jezik, niti da mislim na posledice. Tako je bivalo, a tako biva i danas. Koliko god sam se puta kajao, toliko puta se greška ponavljala. Tu pomoći nema.
Tako je bilo i ovog puta. Tanji odgovorih sledeće:
**To što mi predlažete ne bih učinio ni po cenu života. Da to učinim, svaki pošten čovek bi imao pravo da mi pljune u lice. Celog života nacionalista, do juče poslanik partije Petra Živkovića, a onog momenta kad komuniste dođoše na vlast, postao komunista! Pa bar da je na pola sata ranije, nego sačekao dok sve bude čisto i sigurno. Tako bi mi mogao da u lice dobaci svak i da s prezirom oceni moj korak. To vredi u slučaju da je sve ostalo potaman: da je meni odjednom puklo pred očima da je u komunizmu spas celoga sveta. A ja, Tanja, i dalje verujem da je komunizam najveća laž u istoriji čovečanstva.**
Kad je to čula, ona se energično digla - i otišla.
Sutradan sam uhapšen.
Ne dovesti u vezu moje hapšenje sa ovim razgovorom, čini mi se da je nemoguće. Poverovati da me je Tanja uhapsila da me kazni ili da mi se osveti, takođe mi se čini da je nemoguće, tim pre što je i ona sama, kad je videla šta se dogodilo, trčala da me spasava, a i danas mi ukazuje sve znake poštovanja i uvažavanja.
Mnogo sam razmišljao o ovom događaju i rekonstruisao ga ovako:
Ona je, kao partijka, bila na nekom sastanku gde se tražilo od svih da se otkriva neprijatelj koji vreba iza svakog ćoška i koji može da ugrozi skupo stečene tekovine. Ona je želela da nešto doprinese, pa se setila našeg razgovora za vreme okupacije kad sam joj, da je kao majku s malim detetom utešim, rekao da znam sigurno da četnici te noći neće upasti u Beograd, i još potvrdio da to znam iz njihovih izvora. Sad joj je taj razgovor dobro došao da kaže: **Poznajem čoveka koji zna mnogo o dražinovcima u Beogradu. To je pošten čovek, on s njima nije imao nikakve veze, ali zna o njima dosta**. Verujem da u tom času nije imala nikakvu zlu nameru prema meni, nego čak da me poveže i tako posredno uspe u onom u čem nije uspela neposredno.
Bile moje pretpostavke tačne ili ne bile, tek ja sam se našao u zatvoru, u bivšoj Sokolani u Vojvođanskoj ulici. Zapravo, sam sam otišao, jer je jedan partizan, kad me nije zatekao kod kuće, rekao ukućanima da se javim tamo. Kad sam se javio, ubacili su me u jednu sobu punu zatvorenika, dok ne dođe islednik. I iz ovakvog načina pozivanja zaključujem da ispočetka stvar nije bila nimalo opasna.

GREŠKA PRED ISLEDNIKOM
ISLEDNIK je uskoro stigao i odmah me pozvao na saslušanje. Reče mi da o meni ima najbolje informacije, kao o poštenom
čoveku koji nije ničim kompromitovan, ali da znam mnogo o Dražinim ljudima u Beogradu. Treba da kažem koga od tih poznajem, među svojim zemljacima Bosancima i Hercegovcima. Tu nastaje dramatičan preokret moje sudbine. Mesto da uverim da ne znam ništa i obećam da ću sve što saznam odmah saopštiti, i tako se odmah vratim kući, ja mu odgovorih sledeće:
**GOSPODINE majore, u svakom društvu postoji moral pa mislim da postoji i u vašem komunističkom društvu. Ne znam u ime kakvog morala tražite od mene da postanem špijun. Nisam špijun, niti sam bio, niti ću biti**.
Kad me je uveravao da mi je dužnost da im pomognem u otkrivanju neprijatelja, rekao sam mu: **Ne znam ništa, ali i da znam ne bih vam ništa rekao**.
Svestan svoje ispravnosti i svog pravilnog držanja za sve vreme okupacije, a revoltiran, valjda, radi ubacivanja među zatvorenike, zauzeo sam ovako arogantan stav. Mada sam se skoro celog života bavio politikom, ovaj moj stav pokazuje koliko sam ja apolitičan. O tome da je nemudar, ne treba ni da govorim. Još uvek nesvestan da sam učinio grešku, upitah islednika:
**Pa molim vas, jesam li ja optužen za nešto?**
**Ne**, odgovori islednik.
**Ako nisam zatvorenik mogu li onda kući?**
Odgovori mi da moram sačekati šefa koji će me pustiti, a dotle da se vratim u sobu. Povrativši se u sobu, rekoh nekima da ću biti pušten čim dođe šef. Neki mi se počeše osmehivati, što me je revoltiralo. Brojao sam sekunde kad će stići šef, pa da se njima nasmejem. Sekundi su prolazili; prolazili su i sati; već se i večer stala spuštati, ali niti se šef pojavi, niti bi što od mog oslobođenja.

PRVA NOĆ U ZATVORU
SOBA je bila puna nas zatvorenika. I susedne prostorije takođe. Među njima je prolaz bio slobodan, pa se moglo prelaziti iz sobe u sobu. Ukoliko je mešanje bilo veće, utoliko su vesti bile šarolikije i fantastičnije. Iz minuta u minut bio sam sve očajniji i ukočeniji. Ni s kim nisam razgovarao!
Među stražarima bio je jedan, imenom Nikodije, koji je ranije služio u Beogradskoj opštini kod Relje Aranitovića, brata Gojkove žene Rajke. Preko njega moji spolja uspostaviše vezu i Nikodije mi pred veče predade ćebe koje su mi poslali. Iskoristih tu priliku pa upitah Nikodija šta će s nama biti. On mi reče da će biti dobro. Ali pade i noć. Valjalo je spavati. Polegasmo na patos, bez reda, kud koji. Ta prva noć u zatvoru bila mi je strašna. Bio sam spreman da se svađam i bijem sa svakim. U najveće očajanje padao sam kad sam mislio na porodicu. Gde su? Šta je s njima? Jesu li živi? U kakvom su stanju i zlopate li se? Celu noć bile su mi crne misli u glavi. Prevrtao sam se kao na ražnju, ali san nije dolazio na oči.
Sutradan zatvorski život poteče dalje. Počesmo se razgovarati, približavati i izdvajati u grupe. Jedan profesor, Hrvat po narodnosti, postade centar pažnje svih zatvorenika. U crnom odelu i s halbcilinderom na glavi, a sav prljav i zapušten, pun latinskih fraza i citata, nešto između genija i budale, stalno je pričao i zabavljao nas. On mi je malo razbio brigu. Toga dana dovođeni su i novi zatvorenici. Sobe su se prepunjavale. Pitali smo se kako ćemo se smestiti kad polegamo. Ali u razgovorima i upoznavanju sa pridošlicama, prođe i taj dan.
Druge noći pade obilata kiša i poplavi nekako klozet. Susedna soba bi ugrožena da će je preplaviti izmet koji je izvirao iz klozeta. Čudili smo se i bunili što se niko ne stara da se klozet popravi i mi spasemo smrada. Počesmo saznavati da nas ovde ne smatraju za ljude dostojne bilo kakve pažnje. Neraspoloženje je raslo. Crne misli su se gomilale. Revolt je u meni ključao.

TREĆI dan me prozvaše. Izvedoše me pred **šefa**. I taj je bio major. On mi reče: **Ja sam pročitao vaš predmet. Imam utisak da mnogo znate, ali ništa nećete da govorite**. Odgovorih mu ovako: **Gospodine majore, de internis non judikat pretor (O onome što je u meni ne sudi sudac). Ako smatrate da sam nešto kriv, izvolite mi postavljati pitanja i ja ću vam odgovarati, ali ako nisam kriv, molim vas da me poštedite svakog ispitivanja i da me pustite kući**.
Izgleda da sam ga naljutio. Bio je prek i nije više hteo da razgovara. Shvatio je da sam ga ismejavao latinskim frazama. Rekao je samo: **Izvolite natrag da se predomislite**. Tim započe moje **predomišljanje**. Više nisam bio **pošten čovek koga ne tereti ništa** nego drski i cinični zaverenik koji krije u sebi bogzna kakve tajne.
Oni koji me najviše vole (žena, deca, brat Gojko) najviše me osuđuju zbog mog jezika. Nekad to činim i ja sam. Ali potreba da nešto izgovorim uvek nadjača i po stoti put upadam u istu grešku. Ovog puta greška je bila skoro fatalna.

STANJE OČAJA
VIŠE me niko nije zvao. U zatvoru je bilo sve teže i teže. Počeše i vaške da se kote. Sad mi se već činilo da ovaj zatvor ništa nije bolji od nemačkog, u kom sam bio 1942. godine. Tamo je bilo bar nekakvog reda, a ovde ni toga. Mada se pričalo svašta, ipak se za svoj život nisam bojao. Nije mi išlo u glavu da nevin čovek, bez suda, može biti pogubljen, i to od srpske ruke. Ali sam zato sve više padao u očajanje zbog neizvesnosti šta mi je sa ženom i decom.
Jedno jutro dođe nam u sobu neki major. Mnogi su ga nešto molili i pitali. Ja ga upitah zna li kakva je situacija kod Požege, jer tamo su mi žena i deca. **Tamo ti je, druže krvi do kolena**, odgovori mi on.
Isto posle podne dođe nam u sobu jedna devojčica od 13-14 godina, takođe zatvorenica. Rekoše da je kćerka zloglasnog Vujkovića, šefa banjičkog zatvora za vreme Nemaca. Mala je gatala svakom u pasulj, pa baci i meni. Pošto razbaca zrna poče vrteti glavom, pa reče: **Promešajte još jednom**, a kad to učinih ona reče: **Opet isto**, pa ode dalje. Čujem je gde drugima šapuće: **Tri groba**, a zatim: **Pasulj je pogan, on hoće sve da kaže**.
Mada nikad nisam verovao u gatke, jutrošnji majorov odgovor, i ovo gatanje, stvoriše u meni očajno raspoloženje. Molio sam se Bogu samo za smrt.
Jedan od zatvorenika, činovnik Narodne banke, neki Janković, preživljavajući valjda slično očajanje kao i ja, potegao je xepni nož i zabo ga u trbuh. NJegov brat farmaceut, koji je spavao do njega, alarmira nas sve ostale, a mi stražu, te ga jedva u neko doba prevezoše u bolnicu. Ujutru, među ostalim partizanima koji su defilovali kroz našu sobu, desi se i jedna devojčica od jedva 17 godina. Ona upita: **Kakav je to cirkus noćas bio kod vas?**, a kad joj objasnimo, ona odvrati: **Što ste ga prenosili u bolnicu? Velika šteta i da je umro. Jedan skot manje! Dakle, mi, Srbi, nevini ljudi, denuncirani od neljudi, mnogi i nesaslušani, za njih smo skotovi! Zar je ta mlada partizanka govorila iz svoje glave? Zar smo mi s tim ljudima jedan narod?**
Izmešana osećanja očaja i ogorčenosti dovodila su me skoro do ludila. U takvom duševnom stanju dočekao sam i svoju krsnu slavu Sv. Dimitrija. Od kuće su mi doturili sveću i nešto kolača, a u susednoj sobi se zadesi sveštenik Dragoljub Jovanović, koji očita molitvu i otpeva tropar. Tužna je bila ta ceremonija. Niko u sobi nije ostao a da nije zaplakao.

REDOVNA PROZIVKA
NEKOLIKO dana kasnije dođe u sobu Nikodije s nekakvim spiskom. Kad pročita sva imena upita: **Ko nije prozvan?** Javismo se nas šestorica: ja, dr Teofan Ristić, docent Ekonomskog
fakulteta, Dragan Protić, nekadašnji šef skupštinske policije i tri Rusa, među njima dr Ramzin, šef opštinskog saniteta.
**E, vas šestorica ćete ostati ovde, a svi ostali biće noćas prebačeni u drugi zatvor**, reče Nikodije i poče uveravati one što idu da se ništa ne boje. Tamo će biti bolji red, i sa saslušavanjem će ići brže jer ima više islednika.
Ugrabih priliku pa upitah Nikodija zašto ja ostajem, našto mi on dobaci: **Ideš kući**.
To posle podne do kasno u noć prošlo je u velikom strahu i iščekivanju. Malo je ko verovao da se ide u bolji zatvor. Većina je sumnjala na najgore.
Oko 11 sati naveče stigoše ruski kamioni. Prozvaše sve i postrojiše za ukrcavanje. Najednom pristupi meni Nikodije i reče: **I ti stupaj u red, i ti ćeš s njima**. Kad, upitah zašto, on mi odgovori: **Takvo je naređenje, eno šefa pa ga pitaj**.
Pod jednom uličnom svetiljkom, u dvorištu Sokolane, stajao je šef, a pred njim neka žena s kojom je razgovarao. Ja mu pristupih, ali on nije obraćao pažnju na mene, nego je i dalje razgovarao. To je trajalo nekoliko minuta. Ni danas nisam svestan šta sam tada preživljavao. Znam samo da se u meni nakupilo svega toliko, da mi je bilo sasvim svejedno hoću li ostati živ ili umreti. Uz to se u meni probudi ponos: **Neću da molim nikoga ni za što!** - okretoh se i vratih u red rešen da delim sudbinu sa ostalim, a uveren sam bio da ih vode na streljanje. Nastade ukrcavanje. Trpali su nas u kamione kao sardine. I sad mi je pred očima slika Arse Jovanovića, načelnika banske uprave sa Cetinja. Bio je sakat u nogu i nije mogao da se popne. Ubacili su ga što se ubacuju drva. Ta vožnja u ruskim kamionima kroz mračnu noć, sama po sebi jeziva, nije ostavila na mene nikakav utisak. Bilo mi je svejedno. Začudio sam se kad nas ostaviše u Đušinoj ulici i stadoše iskrcavati. Svi smo verovali da nas vode na Banjicu.

AMNESTIJA U ĐUŠINOJ
TU, u Đušinoj ulici, zatekla me je i opšta amnestija koja je data 21. novembra 1944. godine onima koji su sarađivali u pokretu Draže Mihailovića. Nade na oslobođenje su porasle. Život je opet počeo da stiče cenu. Počelo je sa brzim saslušavanjem i otpuštanjem. Mnogi su radosno odlazili kući. Mene niko nije zvao, što me je jako začudilo.
Negde koncem novembra prebaciše nas iz Đušine ulice u Glavnjaču. Nas dvadesetak smešteno je u jednu veću sobu. Krov nad sobom bio je sasvim propao i kad je padala kiša bilo nam je kao da smo napolju. Ali iz te sobe sam ugledao kroz prozor Milku sa Sekom, i to mi je vratilo raspoloženje u veru u život. Kroz taj prozor smo probacili pismo za mitropolita Josifa, u kome smo prikazali našu situaciju i molili ga da se zauzme za naše spasenje.
Pismo je dospelo do mitropolita, ali naša idila je brzo posle toga prestala. Saznalo se i mi smo prebačeni u neke samice. Tu je opet bila strašna stiska. U jednu samicu, određenu za jednog čoveka, strpaše nas jedanaest. Bilo je gore nego u paklu. Jedino kad smo svi stajali na nogama imali smo mesta. Po danu smo neki stajali, neki čučali, a po noći bi nas 9 poletelo jedan preko drugog, a dvojica su do vrata stajala. Tu smo čuli i jauke iz susednih ćelija. Priča je bilo svakakvih. Bilo je jasno da smo okategorisani kao veliki krivci.
Jednom oko dva sata iza ponoći, pozvan sam da idem sa stvarima. Sišao sam u dvorište i tu zatekao još dvojicu zatvorenika, koji su imali biti sa mnom nekud sprovedeni. Upitah polako jednoga: zašto je u zatvoru? On mi reče da je radio u Gestapou. Drugi mi reče da je radio u Upravi grada. Prestravio sam se od sprovođenja, u to doba noći, s takvim društvom. Ali nije se imalo kud. Čovek odrveni!

JEDNOG dana u sobu nam dođe Penezić, šef Udbe, kasnije predsednik Republičkog veća Srbije (poginuo u automobilskoj nesreći). Upustio se s nama u razgovor i pokaza se simpatičan. Gledajući na zidu sliku kralja Petra (još je formalno on bio kralj) reče: **Vidi, malikana, e, neće se vala nikad vratiti u zemlju.**
Mnogi zatvorenici su se motali oko njega: **Krcune, molim te ovo, Krcune, molim te ono**, a on je reagovao dosta ljudski, sasvim drugačije od one mlade partizanke kad je rekla: **Jedan skot manje!** Ja sam ćutao, ležao na podu, i nisam se mešao u razgovor. Uvek mi je bilo odvratno moljakanje i dodvoravanje, a kako sam bio pun ogorčenja, bojao sam se da ne eksplodiram i smatrao da je sada najbolje da ćutim. Ali nisam do kraja ćutao. Kad Penezić u razgovoru reče: **Vi i mi smo dva sveta**, skočih s poda i počeh da se s njim žučno svađam. Sećam se da sam mu dobacio da su oni podelili sinove ove zemlje na dva sveta i da me je on prekinuo s pitanjem: **Ma koji si ti?** Ja mu rekoh: **Risto Grđić.** **A, ti si onaj iz Patrijaršije**, odvrati on, **ja ću tebe pred Vojni sud**. - **Ja sud i želim**, odgovorih mu. **Voleo bih videti sud u ovoj zemlji koji će mene osuditi. Moja je savest čista**

MUČENJE PO ŠABLONU
NEGDE u prvoj polovici meseca decembra 1944. godine probudiše me oko ponoći i narediše da idem isledniku. Saslušavanja su tada vršena obično noću! Islednik pred koga sam došao bio je jedan jedva pismeni seljak.
Mučio je i sebe i mene pitanjima koja su se odnosila na vreme od mog rođenja pa do dana hapšenja, prošla su valjda tri sata, a da još nisam znao šta me pita, šta hoće od mene i zašta me optužuje. Tek u zlo doba dođe jedan drugi islednik i reče mu: **Pa što radiš po tom formularu, to je opozvano**, ali onaj je i dalje terao svoje. Međutim, onaj drugi poče sve više da se meša, a naročito kad vide ko sam. Upita me čak poznajem li slikara Šotru?
Slikara Šotru nisam lično poznavao, ali sam mu mnogo pomagao pred rat, dok je kao komunista bio hapšen i gonjen. Čak sam mu prodavao neke slike i plastike, a jednu ikonu sačuvao i predao njegovoj ženi posle rata. On je u to vreme bio u Beogradu kao partizanski major, ali ja o tom nisam imao pojma. Osetio sam da ovo raspitivanje o Šotri, kao komunisti kome sam pomagao, ide meni u korist, pa počeh s ovim islednikom slobodnije da razgovaram, ističući svoje čuđenje zašto sam u zatvoru. On me ohrabri, dade nadu da ću biti pušten.

SLUČAJ ŽANKE STOKIĆ
JEDNE večeri začu se kroz hodnike velika galama, kao neko prozivanje, izvikivanje; izgledalo je da se ceo zatvor seli. Naćulili smo uši da razaberemo šta se događa, kad se otvoriše vrata naše sobe. Poče prozivanje. Prozvaše i mene. Zapravo, samo mene iz naše sobe. Rekoše: **Odmah se spremi - svoje stvari ponesi sa sobom - i polazi.** Dok sam se spremao, priđe mi zatvorenik - student Bukumirović (čuo sam da je kasnije streljan) i reče: **Risto, ti ideš na Vojni sud, bogami, pročitao sam na spisku koji je čitao sprovodnik. Piše: **Spisak lica koja treba sprovesti Vojnom sudu**.** Pade mi na um nekadašnji razgovor s Penezićem, a i dobar ishod razgovora s islednikom, da nisam mogao ni da verujem, ni da ne verujem. Potpuno mi je bilo nejasno za što me optužuju, kad dosad nisam saznao ništa što bi me teretilo.
Svedoše nas niz stepenice, potrpaše u kamione i - kretosmo. Iskrcaše nas opet u Đušinoj ulici. Skupi nas se tu oko 60 lica. Nađoh se sa novinarom Grigorijem Božovićem, satiričarem Milutinom Tomićem (Nikcem od Rovina), bivšim pomoćnikom ministra saobraćaja,
i našim delegatom na Pariskoj konferenciji mira Ranisavom Avramovićem, rektorom Univerziteta dr Milošem Trivuncem; industrijalcem Vladom Ilićem; direktorom **Bate** Tomom Maksimovićem; glumcem Milanom Stojanovićem; karikaturistom Dragim Stojanovićem, pesnikom Mikom Vrapcem i raznim drugim licima: profesorima, glumcima, oficirima, trgovcima, zanatlijama, radnicima, pa čak i nekim mladim partizanima koji su čekali kazne zbog nekakvih grešaka počinjenih u vojsci.
I druge sobe do nas bile su pune. Saobraćaj između soba bio je živ, bilo preko stražara, bilo na drugi način. Tako je Pavle Jovanović Resavac svakog dana menjao pisma sa svojom ženom koja je ležala u susednoj sobi. Čak su i dukate jedno drugom slali. Stalno su se dogovarali šta da kažu pa da bude saglasno, a kad je bilo suđenje sve je pošlo naopačke. Tako je ona priznala da su za vreme rata bili u Pešti, a on nikako nije priznavao, jer su se tako dogovorili.
U sobi s Pavlovom ženom bila je čuvena glumica Žanka Stokić, koja se celog veka smejala. Sad je ovde stalno plakala i tražila da je ko spase. Ipak je osuđena što je glumila pred okupatorom.
Mnogi su posle suđenja odvođeni. Isprva smo se pitali: kuda? Kasnije nam je postalo jasno: na streljanje! Sobom je zavladao strah, a pojedince je hvatala panika. Do mene je ležao neki Žutić, pa kako nije imao ćebeta, primio sam ga pod svoje.

SMRT DVA NOVINARA
BILA je velika studen, ali smo se zagrejavali jedan od drugog, a nešto su pomagali ćebe i kaputi koje smo nabacali na se. NJega je, međutim, zahvatila panika pa je po celu noć cvokotao zubima od drhtavice. Stalno je pričao: **Svi ćemo na streljanje, saslušavanje je samo formalno, mi smo unapred osuđeni na smrt** i slično. NJegov strah nije bio bez osnova. Iz ovog zatvora malo je ko izašao živ. Ali izašli smo i ja i on.
Grigorije Božović mnogo me zavoleo i došavši jednog dana sa saslušavanja, zovnu me: **Ma, znaš li ko me tereti?**, reče mi. **Onaj što mu svakog dana odvajam pola ručka.** **A, zašto te tereti?**, upitah. **Ne znam, već ako da sebi olakša. Pričao je tamo da sam držao govor nekom četničkom vojvodi.** Ležao sam blizu Nikca, pa mi je i on pričao svoje nevolje. Nikca su izveli iz sobe - da ne bude zajedno s Božovićem. Istoga dana je propljuvao krv i izdahnuo, a Grigorije je streljan. Tako tragično završiše dva talentovana srpska novinara i književnika.
Ovakva psihoza stvorila je u sobi mučno stanje. LJudi su se svađali i jedan u drugom nalazili krivca za svoje patnje. Advokat Popović iz Skoplja strahovito napade Vladu Ilića, industrijalca, predsednika Beogradske opštine, senatora i Bog zna šta još. **Ti si kriv što ja ovde ležim. Vi bogataši krivi ste za sve.** Pošao je i da ga fizički napadne. Štampar Gregorić napade profesora Trivunca. Uzeh u zaštitu Trivunca i napadoh Gregorića.
Preživljavajući velike tragedije čovek odrveni. I danas mi je čudno što ja, po prirodi bojažljiv, pri svim ovim događajima nisam osećao skoro nikakav strah. Osećao sam i razočaranje, i odvratnost, i mržnju, ali strah najmanje. Istina, još nisam bio saslušan, pa se nisam imao razloga bojati neposrednog odvođenja, ali priče onih koji su prošli ispred suda, i izašli iz naše sobe, nisu davale nade da se sudi pravilno i da nevin ne može stradati. Još mi se činilo da je mnogo lakše podneti stradanja od neprijatelja, jer ti ostaje osećaj ponosa i časti da si stradao za svoj narod, dok ovde gineš kao šugavo pseto, nazvan izdajnikom svoga naroda, a da ni sam ne znaš zašto. Svaki degenerik bio je u stanju da čoveka smakne i da okalja njegovo ime.