Mileva Marić

Mileva Marić, prva naša poznata fizičarka, svojom pojavom je skrenula na sebe pažnju javnosti patrijarhalne Vojvodine i emancipovane Evrope, na kraju devetnaestog i na samom početku dvadesetog veka. Ova mudra, skromna, tiha naučnica, uvek je bila, sa radošću, okrenuta dokazanim istinama koje je ljudima, upravo, matematika omogućila. Zato je, veoma darovita i uporna, marljivo radila - prionula da i sama proučava i otkriva one zakonitosti prirodnih pojava koje su se činile i, naizgled, bile nedokučive. Uspeće, uz pomoć supruga Alberta Ajnštajna i svojih kolega, da pronalazi, otkriva, i doprinese spoznaji i dokazima pretpostavki mnogih nepoznanica života na našoj planeti.
Mileva je rođena u Titelu, 19. decembra 1875. godine.
Veselje je vladalo u domu kod mladih supružnika Marije i Miloša. Možda nije slučajno da se Mileva rodila na verski praznik, Nikoljdan. Pomisliše da će svetitelj da štiti njihovu hromu devojčicu.
Njihova briga bila je samo njihova; oprezno su izbegavali razgovor na tu temu. Poveli su je kod najboljih lekara, probali razne domaće lekove i učili je da pravilno hoda. Napretka nije bilo. Hroma devojčica je i sama htela da ispravi tu manu, iako nije bila svesna zašto je to tako važno u njenom tek započetom životu.
NAJRANIJE detinjstvo i život na salašu, kod babe i dede u Kaću, za Milevu je bio idiličan. Ova oaza mira, u čarobnoj prirodi dvorišta njihove kuće, razbuktavala je njenu dečju maštu. A kasnije, i u novosagrađenoj kući igrala se i pela na kulu zvonaru. Posmatrala je odozgo drveće i cveće njihove bašte i trčala za kokoškama i pilićima po dvorištu. Volela je da ih prebrojava i prepoznaje. Ali, Marići se sele u Rumu, gde će Miloš službovati.
Mileva u Rumi vredno uči i sa odličnim
uspehom završava niže razrede “Opće pučke škole”. Lako se uklopila u novu sredinu. Prilično je dobro govorila nemački jezik i solidno svirala na klaviru. Odmah je bila zapažena od rumskog učitelja, koji ju je stalno hvalio i nagrađivao visokim ocenama. Njeno predznanje, urođena ozbiljnost i mirnoća, već tada su je primetno izdvajali od druge dece njenog uzrasta. Bila je najbolja u svim oblastima nauke, pa je sa odličnim uspehom završila i četvrti razred pomenute škole.
Svi pokušaji i napori lekara da poprave hod hromoj devojčici, ostali su bezuspešni. Svoju potajnu tugu pobeđivala je radom i igrama s bratom Milošem i sestrom Zorkom. Roditelji su im obećali da će svi troje s majkom ići u Kać: da se kriju i penju po plastovima sena, da slušaju zvonjavu s čarobne kule. A posle u Titelu kod babe i dede da se kupaju na reci. Pre nego što su krenuli tamo, trčkarali su, kao bez glave, po sokacima, sa rumskom decom.
Jednog dana je slučajno čula šta joj rumska deca dobacuju i videla kako je imitiraju. Upućivali su joj pogrdne reči na račun hoda. Naljutila se. Skupila je snagu i hrabrost da ne pusti suze.
Trudila se Mileva i uspela da nekako prevaziđe i zaboravi taj nemio događaj, no, ipak, sa ožiljkom u duši.
Ovoga puta Miloš, s decom i suprugom, seli se u Sremsku Mitrovicu. Radiće kao administrativni službenik.
Dolaskom u novu sredinu, Mileva će se ponovo naći u školskoj klupi. Zadiviće svoje profesore i drugove brzim logičkim rasuđivanjem, dobrim pamćenjem i, već tada, poznavanjem matematičkih zadataka koji su bili za starije uzraste. Matematika i fizika, budile su njeno veliko interesovanje. Dobra koncentracija ukazivala je predavačima da ima talenta za egzaktne nauke.

Piše: Vojislava Latković
Očeva nova služba dovodi Milevu u Zagreb 1892. godine, gde pohađa kao privatni đak Kraljevsku veliku gimnaziju. Škola je primala muškarce, pa je Mileva zatražila i dobila dozvolu da prisustvuje časovima fizike sa svojim drugovima.
Ocene iz matematike i fizike su joj, kao i uvek, odlične. Sposobna i uporna, sa primernim vladanjem, imala je svuda pristup, te je zadobila poverenje i poštovanje školskih drugova i profesora.
Bila je potpuno predana nauci. Težila je da odgonetne misteriju života i smrti, a posebno je zainteresovao fenomen univerzuma. Da li smo sami u svemiru? Kuda se i kojom brzinom svetlost kreće? - pitala se, razmišljala i verovala da se mnoge nepoznanice mogu izračunati matematičkim putem. Posle treba da se precizno eksperimentiše. To bi bili dokazi - potvrde naučnih pretpostavki, mnogih teorija - govorila je profesorima.
Roditelji kćerku šalju u Švajcarsku da bi pohađala IV seminarski razred Više devojačke škole u Cirihu. Posle toga odlazi za Bern, gde je u Saveznoj medicinskoj školi položila maturu sa odličnim uspehom.
Na kraju srednjeg obrazovanja, odlučuje da upiše fiziku i matematku na Fakultetu prirodnih nauka. Prijemni ispit je bio težak i ona je bila jedina i prva žena koja je uspela da ga položi i da dobije, uz mnogo poteškoća, indeks na Politehnikumu u gradu Cirihu.
Fiziku joj je predavao profesor dr Hajnrih Fridrih Veber. Tu su spadale razne oblasti: zakoni, aparati i metode merenja u elektrotehnici, naučni radovi u fizikalnim laboratorijama, naizmenične struje i druge
grane fizike.
Mileva se naročito zanimala za oblasti nebeske fizike, astronomije i nebeske mehanike - kod profesora dr Alfreda Volfera.
Rado je proučavala i čitala Kantovu filozofiju i Štadlerovu teoriju naučnog mišljenja. Našla se, kao jedina studentkinja ciriškog Politehnikuma - rame uz rame sa Marselom Grosmanom iz Budimpešte, Jakobom Eratom iz Šafhauzena, Albertom Ajnštajnom rodom iz Ulma i mnogim drugim na grupi kod uvaženog profesora Fridriha Vebera. Strah i trepet za studente, nije želeo da ima ženske kandidate. Ubeđivao je Milevu da pređe na neku lakšu grupu prirodnih nauka koja bi bila srodna ovoj. Ali, uzalud, ova mlada srpska devojka bila je uporna.
Kolege joj ukazuju pažnju, imaju respekta više zbog njenog umeća nego zbog toga što je bila najstarija među njima. Već se upadljivo izdvajala u radu na proračunima. Njeni rezultati su uvek brzi i tačni.
Najmlađi student na grupi, Albert Ajnštajn, primeti to i priđe joj kako bi je malo bolje upoznao. Osetio je poštovanje, ali i čudnu radoznalost. Otvoreno joj reče: "Vi, koleginice, sve sa lakoćom rešavate, kao od šale... Meni ne ide baš najbolje. Nisam uvek dovoljno pažljiv i strpljiv. Kako vi uspevate? Dobro, znam... mora da se dosta trudite..."
Prekretnicu u njenom životu na studijama u Cirihu doneo joj je ponovni susret sa dragom prijateljicom iz škole, Ružicom Dražić iz Šapca. I ona je došla ovde da nastavi školovanje. Oduvek je želela da izučava biologiju, pa joj se ta želja ostvarila. Raspitivala se o Milevi i najzad su se našle.

RUŽICA je sačekala Milevu u divnom pansionu Englbreht.
- Evo, Mico, ovo će biti tvoja soba. Iznad naše je. Mi smo na trećem spratu. Ovde je vazduh čist. Kuća je u parku, sva u cveću i zelenilu... mislim da ćeš uživati. - Ružica je pogleda i otvori prozor.
- Draga Mileva, moraš se brzo spremiti. Upravo te kod mene čekaju moje prijateljice. Pričala sam im često o tebi. Znaju da si izuzetna devojka. Nemoj da se ljutiš... ja tako mislim... to je, stvarno, tako.
Mlada Mileva Marić u pansionu Englbreht oseti ljudsku toplinu i radost u društvu Milane Bote, Helene Kaufler i njene drage drugarice Ružice Dražić. To je bila velika promena za nju.
Studirale su na raznim fakultetima i dobro se razumele.

DOŠLE iz različitih sredina, jedna drugu su uzajamno uvažavale, dopunjavale, pomagale. Savremene u shvatanjima, kulturne u ophođenjima, brzo su se sprijateljile sa kolegama i sa njima ravnopravno vodile diskusije o svim problemima života i rada u tim visokoškolskim ustanovama.
Mileva se već uveliko zbližila sa Albertom. Kolega sa grupe joj skrenu pažnju na sebe lakom komunikacijom i odbojnošću prema profesoru Veberu. On nikako nije voleo, niti podnosio ukalupljene propise i kodekse škole, pomoću kojih se, strogošću, grade autoriteti. Tada je maštao da muzicira, da odlazi na koncerte, a na časovima manje da sluša, a više da filozofira. I u razmišljanjima je imao neka drugačija rešenja, te se razlikovao od ostalih. Pun ideja, ovaj nemirni duh, preciznog uma, nalazio je neka,
samo njemu znana, pravila i rešenja.
Čim ga je Mileva dovela u pansion, brzo je stekao naklonost devojaka. Posebno su se divile njegovoj veštini kojom je, zanesen, izvodio razne muzičke komade na violini. Simpatičan, vragolast, dobro se snalazio u ženskom društvu.
Albertu je sasvim odgovaralo da se viđa i da uči sa ovom dobrom, pametnom devojkom iz Novog Sada.
MLADI Ajnštajn je, pored Mileve, veoma uvažavao i njenu drugaricu Helenu Kaufler. Ovu svoju zemljakinju, mladu neobično stamenu, izrazitu crnku, jevrejskog porekla, smatrao je plemenitom, hrabrom i iskrenom.
U pansionu Englbreht bilo je veoma užurbano. Devojke su se pripremale za odmor. Mileva kreće u Vojvodinu, Milana Bota u Kruševac, a Helena Kaufler na jezero Garda, u Italiju.
Mileva deluje prilično staloženo. Razmišlja kako će se rastati od najdražeg Alberta. Vuče je bezgranična čežnja da vidi oca, majku, sestru, brata i svoj Kać. "Albert je deo mene... kako ćemo jedno bez drugoga", pomisli ona zabrinuta.
Mileva kao da predoseti Albertov dolazak, pa pođe lagano uz stepenice. Treba da popričaju i pozdrave se, jer i on će kod svojih, uskoro.
Njeno lice se ozari kad začu poznato kucanje. Pritrčala je vratima i pala u naručje mladiću koji je ležerno držao violinu.
Albert ustade, uze Milevu za ruku i povede je do prozora. Htede da sa njom zajedno posmatra vrhove planina i šumu koja je krasila predele iza vile. Udahnuli su vazduh ljubavi, ponovo se grlili i šaputali.

POSLEDNjA godina devetnaestog veka donela je dosta uzbuđenja i promena u životima te generacije ciriških studenata. Albert je završio studije, a Mileva je diplomirala malo kasnije od njega.
Nešto malo pre predaje doktorskog rada, Albert je kao i obično, svratio kod Mileve. Zadovoljan što je nastavila sa učenjem, reče joj:
- Ushićen sam, draga, tvojom odlukom da upišeš predavanja iz fizike kod profesora Fridriha Vebera, a iz astronomije kod profesora Alfreda Volfera. Moći ćeš tako da se posvetiš i naučnim istraživanjima... Mi bismo bili izgubljeni bez rada u struci. Ja obožavam muziku, i ti je voliš, ali za nas su fizika i matematika oblasti gde se najbolje snalazimo i u njima uživamo. Nadam se uspehu, pa da budemo asistenti na našem fakultetu... Bilo bi idealno. Kabineti su divno opremljeni.
NESIGURNOST materijalnog položaja stvarala im je nevolje, pa je Mileva odlučila da se obrati za pomoć profesoru Veberu, i da se lično zauzme za Alberta. Gotovo bez daha, išla je, nespretno, hodnikom koji joj se učini dužim nego obično.
Uzbuđeno je zakucala i lagano ušla. Profesor pomisli da hoće da se dogovori i razgovara u vezi s naučnim radom. Ona ga zbunjeno pogleda i jedva izusti:
- Gospodine profesore, nalazim slobode i, evo, donela sam odluku da vas zamolim da primite za svog asistenta mog kolegu Alberta Ajnštajna. - Kao što vam je poznato, izuzetno je mlad, bavi se naukom i posebno je perspektivan na polju naučnih istraživanja. Vi se sećate njegovih briljantnih odgovora, kao i objavljenih radova.
- Iskreno žalim, koleginice Marić. Ne želim da on bude asistent na Politehnikumu... Imam svoje razloge za to...
- Znači,
tako! Ja povlačim svoj naučni rad. Baš bih se ponizila da izađem na taj životni ispit koji mi je oduvek bio san. Posle svega, mogu samo da vam kažem: Zbogom! Zauvek!
Ona uze materijal svoje disertacije, hladno se pozdravi, izađe ljuta i ošamućena iz njegove kancelarije. Tog aprilskog dana, dok je prolazila hodnikom, neka drhtavica joj protrese telo.
TE 1901. godine, prvi put je Mileva stigla u Kać nevesela, zabrinuta. Njen život se promenio. Očekivala je da postane majka bez ikakvog plana: "Ali, kako? Zar to dete nije začeto van braka? A njegovi se bore da nas rastave! Moji nisu upoznati sa ...". I dok je sedela sama i brinula, stiglo je pismo od Alberta. Odgovorio joj je tako ljubazno, tešio je i hrabrio da izdrži. A ona je čvrsto držala svoju tajnu koja je, još uvek, mogla da se prikriva. Ali, ne zadugo. Sestra Zorka ju je pitala da se nije malo ugojila.
Prećutala je Zorkino indirektno pitanje. Ćutala je i mislila: "Ona me naivno pita, a ja ću uskoro biti majka. Svakako, biću deblja, šira i teža. Šta mogu? Možda je mama primetila neke promene? Šta da radim? Zatečena sam... bez Alberta... A kad otac sazna? To će biti kraj. Možda i kraj mojim mukama, mojoj neizvesnosti. Sama ću im sve reći... "
Čitala je pismo svog dragog koji je ubeđuje da će, ipak, biti devojčica koju već zamišlja i voli. "Zvaćemo je Lizerl. Ti si želela da bude žensko, i biće. "
Krajem januara Mileva je rodila devojčicu, nazvala je Lizerl, po Albertovoj volji. Njeni roditelji je zavoleše i krstiše u pravoslavnoj crkvi gde je, kao dete ljubavi, dobila srpsko ime Ljubica. Rasla je i napredovala, okružena pažnjom.

Po tvrđenju rođaka, potomaka porodice Marić, mala Liza je predata na čuvanje dobrim, plemenitim ljudima koji su je usvojili. Kasnije se, nažalost, razbolela, a zatim ubrzo i umrla. Ali, postojale su i druge dileme i pretpostavke o sudbini Milevine i Albertove kćerke koja, najverovatnije, nikada nije saznala da su se njeni roditelji sledeće godine venčali.
Daroviti, uporni profesor teorijske fizike, vredni Albert Ajnštajn, pokušava i teži, na sve strane, da dobije neko stalno zaposlenje. Još drži privatne časove po raznim gradovima i živi daleko od Mileve. Njegova briga i ljubav prema njoj vidne su iz njihove obimne prepiske.
Nije štedeo emocije prema Milevi, izražavao ih je nežnim epitetima i pokazao da je iskreno voli. Stešnjen grdnjom majke Pauline zbog "devojke koja nije za njega", a privučen Milevinom ljubavlju, bio je rastrzan između dve vatre. Ali je, uvek, bio optimista i veseo. Šalio se, na svoj račun, kako je Bog stvorio magarca da se muči. A sa druge strane, hteo je da pristane na bilo kakvu službu zbog svoje drage. Piše joj: "Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me sprečiti da prihvatim ulogu najnižeg reda. Čim tako nešto dobijem, oženiću se tobom..."
Službovao je u Bernu, na reci Aru, opet kao privatni profesor. Držao časove, po objavljenom oglasu u novinama. Bilo je dosta interesenata za časove fizike i matematike. Solidno su mu plaćali. Ipak, on nije bio zadovoljan službom. Želeo je da predaje na fakultetu u Bernu.
NA poziv svog dragog Alberta, Mileva stiže srećna u Bern.
Rad u Patentnom uredu i sve one pročitane knjige filozofa, pokrenuše maštu čoveka koji će se potruditi da postane drugi
Njutn, i uspeti da dosegne svemir. A, eto, sad je i Mileva bila tu da mu pravi proračune i da ga bodri da istraje.
Prvo su se venčali 6. januara 1903. godine. Bilo je veselo i svečano. Mileva, u beloj haljini, dostojanstvena i simpatična mlada, stajala je pored svog mladoženje, mlađeg od sebe tri godine i tri meseca. Tu nebitnu razliku su odmah izračunali kumovi Moris Solovin i Konrad Habiht, sada već najbolji prijatelji porodice Ajnštajn. Toliko su ih zavoleli i cenili da su ih smatrali idealnim parom, najboljim koji su ikad videli.
REŠILA je Mileva da živi za njega. Žrtvovaće se koliko može samo da on uspe u započetom poslu. Nije marila za potpise svojih radova, jer je on bio njen idol, njen mudrac i genije.
U proleće, u mesecu maju, na svet je donela zdravog dečaka, Hansa Alberta.
Sin Hans Albert još više zbliži ovo dvoje mladih tako da su sve slobodno vreme provodili sa njim.
Napredna švajcarska sredina produhovila je ovu plemenitu, ćutljivu, racionalnu, mladu ženu. Ta njena ozbiljnost davala joj je poseban šarm autoritativne kraljice koja vlada osećanjima i energijom. Sve je držala pod kontrolom: dobro bi razmislila pre nego što donese odluku da nešto kaže. Bila je, potpuno, uravnotežena. Studiozno je prilazila spoznaji prirodnih pojava. Te njene izuzetne vrline, Albert je još na studijama uočio, uzeo ju je za saradnika i odabrao za životnu saputnicu. Smatrao ju je najpametnijom od svih žena koje je poznavao. Voleo je da se šali sa njom:
- Nisam želeo da budemo samo kolege i prijatelji, već i ljubavnici. Sad smo, Micika, solidan i uspešan bračni par. Ti si mi saradnik, zar ne - reče.

RADOST dolaska u Milevin rodni kraj i sve pripreme za put, njen suprug prihvati kao pravi zet koji iskreno želi da upozna tazbinu. Zamišljao je te prostrane ravnice, po pričama svoje žene, i plašio se prašnjavih ulica, grubih ljudi koje njegova majka nije volela da vidi. Ipak, u duši, znao je da su oni dobroćudni i dobronamerni pripadnici Slovena. "Jedva čekam da stignemo u Kać, Titel i Novi Sad. Naše dete će upoznati babu i dedu", razmišljao je, "za moju Micu to će biti doživljaj, pa i za mene, osobito".
Mileva je bila posebno uzbuđena. Sa sinom i suprugom doći će u Novi Sad, u divnu kuću u Kisačkoj ulici, prostranu, udobnu, sa više soba i dvorištem.
Toliko su ih dobro primili i ugostili da je Albert bio prijatno iznenađen. Naišao je na gostoljubive, ljubazne ljude koji su mu se divili. Čudio se toj plemenitoj slovenskoj duši. Nije očekivao da vidi brda hrane i pića na gozbama priređenim u njihovu čast. Osetio je jednostavnost ovih prisnih, simpatičnih domaćina, pa je od radosti, oko vrata, na ramenima, nosio svog sina... To ih je malo iznenadilo jer jedan tako veliki čovek ima baš neobično prisno i jednostavno ponašanje. Sedeo je sa meštanima i svojim tastom u kafani "Eržebet Kiljarne" i veselo razgovarao o običnim stvarima. Šalio se jednako sa seljacima i sa građanima koji su ga o koječemu zapitkivali. Bilo je nekih dobacivanja na njegov račun, što mu je bilo simpatično.
Milevin otac Miloš Marić slegao bi ramenima na neosnovane primedbe, jer se njegov zet ponašao pristojno i sasvim prirodno. To njemu nije smetalo. Znao je da je Mileva htela njega, po svaku cenu.
PO povratku u Bern, naučnik je posle radnog vremena boravio van kuće, opsedan obožavaocima. Sa prijateljima je organizovao
muzičke zabave, gde je i sam svirao i uživao u društvu. Supruga se osećala zapostavljenom. Svoje nezadovoljstvo nije rečima izražavala, već ćutanjem.
Posle ne baš tako zanimljivog druženja s Milevom koja je više ćutala i bila ljuta, Albert se prošeta po sobi i naglo spusti u fotelju, zamisli i prepusti razgovoru sa samim sobom.
Zaokupljen problemima da što bolje objasni, objavi i prezentuje radove uvaženih kolega, sve više je učio, usavršavao se u struci. Tako je u pomenutom naučnom časopisu, u Lajpcigu, uspeo da objavi šest svojih i dvadeset jednu raspravu drugih fizičara istraživača. One su bile sasvim dovoljne da se 1905. godina označi zlatnom godinom i godinom čuda u oblasti fizičkih otkrića. Albert je, s pravom, postao pojam među naučnicima još pre provere njegove teorije o fenomenu kosmosa. Divili su mu se i svi oni koji ga lično nisu bili upoznali.
KUĆA Ajnštajnovih i dalje je bila stecište fizičara, muzičara, filozofa i studenata raznih struka. Razgovaralo se, prvenstveno, o Albertovim dostignućima. Mileva je lično govorila o njegovim radovima i u razgovoru ravnopravno učestvovala. Njen suprug, vispreni čudotvorac, objašnjavao je svoje hipoteze znalački, precizno, jasno, zanimljivo, uz svoj šarmantni humor. Strpljivo je odgovarao na razna pitanja.
Bernski dani života za Milevu i Alberta pokazali su se dobri, uspešni i dosta mirni. Ogroman publicitet je doprineo da profesora upoređuju sa božanstvom.
U to vreme uspeha i nadahnuća, on je kod kuće radio i konsultovao se sa ženom. Mileva je rešavala zadatke koji su mu pomogli da se prvo sam osvedoči da su moguće njegove pretpostavke.
Imali su identična interesovanja, iako su bili potpuno različitih naravi.

KAO izuzetni stručnjak, Albert je položio pristupno predavanje i dobio mesto privatnog docenta na fakultetu u Bernu 1908. godine. Oduševljavao ga je rad sa studentima. Mileva mu je još više pomagala i podržavala ga u svemu.
Priželjkivala je da se vrate u Cirih, jer je taj grad osećala i doživljavala kao da se u njemu rodila.
Pre nego što će se sresti sa gradom svojih najlepših studentskih dana, Mileva je sa sinom dve-tri nedelje boravila u Novom Sadu, kod svojih.
U oktobru 1909. stižu Ajnštajnovi u Cirih. Albert je primljen za vanrednog profesora na Univerzitetu.
Kakav paradoks? Ajnštajn je profesor zajedno sa profesorom Veberom, na Politehnikumu. "Sve je moguće pa i to", govorio je Albert Milevi koja se njega nerado sećala i odgovarala suprugu: "Samo da ti ne pravi smetnje kao nekada."
Mileva je sa Albertom ponovo šetala kroz Platenštrase i osećala se divno, prepoznavajući svaki deo. Razgovarali su o Hansu Albertu koji je sledećeg proleća trebalo da pođe u školu. Već idućeg leta, u agustu, očekivali su prinovu.
PROŠLO je dosta vremena od one zlatne godine kad su se naučnici iznenadili pojavom mladog Alberta Ajnštajna. Specijalna teorija relativiteta je hvaljena i osporavana u isto vreme. Ime ovog darovitog pronalazača, postalo je pojam među fizičarima. Njegove hipoteze se nisu uklapale sa dotadašnjim ustaljenim gledištima. Žive debate su ga iscrpljivale. Dileme mučile, zabrinjavale.
Tek 1908. godine naučnici su eksperimentalno dokazali da su Albertove hipoteze tačne.
Dok je Albert bio na devetom nebu, oduševljen prihvatanjem važnog, grandioznog pronalaska,
Mileva se oporavljala od porođaja. Dana 28. jula rodila je drugog sina Edvarda.
ŽIVELI su Ajnštajnovi u lepoj kući na uzvišici, odakle su imali divan pogled na ceo grad, jezera i planine. Sneg je rano zabeleo, pa im je ta zima bila prijatna. Mica zbog sina nije mogla da odlazi na skijanje sa suprugom i starijim dečakom, Bujom. Njeni poslovi i trud oko novorođenčeta su je iscrpljivali, ali i radovali.
Naučnici su se već sada otimali oko genija dvadesetog veka. Nemački univerzitet u Pragu po svaku cenu je smatrao prestižom i neminovnošću da dovede Alberta Ajnštajna i uvrsti ga u u red predavača teorijske fizike. Ta nastojanja su im uspela. Albert je prihvatio ponudu i sa porodicom stigao u Češku.
Početkom aprila 1911. godine, Albert, Mileva, Buja i Edvard stižu u Prag.
Pristojna profesorska plata od 8.672 krune, na godišnjem nivou, omogućila je porodici da dobro i ugodno živi. Držali su poslugu i priuštili sebi i neka druga zadovoljstva. Njihova kućna pomoćnica Franka im je bila privržena, odana, spretna i veoma vredna. Povremeni dolazak prijatelja iz Ciriha, posebno ih je radovao.
U Pragu su proveli nešto manje od šesnaest meseci, koliko se profesor zadržao zbog službe. Tri semestra rada na fakultetu, Alberta su uverila da tamo vlada teška birokratija. Četrdesetak redovnih profesora određivalo je kako da se izvodi nastava i kako da se osoblje vlada. Postojale su dve partije i dva tabora. Albert nije pripadao nijednoj strani u tadašnjoj neformalnoj podeli na prave Nemce i one koji to nisu bili. Kruta pravila su dosta otežavala rad u ovoj univerzitetskoj ustanovi.

U SEPTEMBRU mesecu, 1913. opet porodica Ajnštajn dolazi u Kać, u posetu Milevinim roditeljima. Miloš i Marija su primetili da su zahladneli odnosi između njihove kćerke i čuvenog zeta. Napeta situacija nije smetala Albertu da se ponaša veselo i, naizgled, prisno. Njihova zajednica, kao neka propala institucija, egzistirala je silom prilika, po navici.
Teoretičari fizike - Maks Plank i Valter Nernst, raširenih ruku su čekali Alberta da prihvati mesto u prestonici Nemačke. Izdejstvovali su da predaje na fakultetu i bude primljen za člana Pruske akademije nauka. Ajnštajn kreće za Berlin.
U to vreme se održavao Kongres fizičara u Parizu kome je trebalo da prisustvuje. On je najzad odustao, već psihički pripremljen da krene u susret "berlinskoj avanturi". Tamo su ga čekali naučnici, majka Paulina i ljubavnica Elza. Iako je dugo oklevao da krene, sada je imao razloga da zakorači u novi život.
ČIM je došla u Berlin, Mileva je pokušala da bude drugačija. Potpuno se posvetila Albertu i deci, bez želje da se upoznaje sa njegovim prijateljima - saradnicima. Volela je da budu sami njih četvoro, pa da svog supruga što bolje privuče i veže za sebe i decu. Ali, to je bilo kasno. On je imao druge preokupacije. Mislio je na Elzu koja je tražila metode da ga očara i mogućnosti da ga ubrzo vidi slobodnog; da joj potpuno pripadne.
Profesor se osećao odgovornim za ovu avanturu rasturanja porodice, ali je dosta krivio i nju, kao hladnu, ljubomornu i previše ćutljivu ženu.
Cenio je kao dobru majku, karakternu, pametnu, školovanu, sa mnogo znanja iz svih oblasti koje su i njega interesovale. I pored toga, nalazio je da je njihov razlaz neminovan.
Mileva je odlučila da se vrati u Cirih sa decom. Za nju je to bilo jedino moguće rešenje.
POŠTO je nerado došao u Berlin, sa već ruiniranim brakom, Albert nije mogao da očekuje neko posebno raspoloženje. Jedino je bilo povoljno za njega što je imao dosta vremena i dobre uslove da i dalje radi.
Već poznata, opšta teorija relativiteta, 1915. godine, postiže neverovatan uspeh i dobija potpuno priznanje stručnjaka iz naučno-istraživačke oblasti fizike. Ovo delo je još tada, s pravom, smatrano revolucionarnim i najvećim otkrićem dvadesetog veka. Albert je bio potpuno zadovoljan i ovenčan oreolom slave.
Mileva se već navikla da sama provodi dane sa svojim dečacima. Poštovanje i ljubav dece primala je kao duševni lek i hranu za svoje ranjeno srce. Plašila se za mlađeg sina, Tetea, koji je bio nežan i bolešljiv. Zdravlje i njoj popušta.
Sprema se i odlazi na tretmane rendgenskim zracima. U bolnici "Teodosijanum" se podvrgla strogom režimu lečenja. Osećala je neznatno poboljšanje.
Dolazak Mileve Ajnštajn u bolnicu "Betanijen", stvarno joj povrati samopouzdanje jer se osećala sigurnom i zaštićenom od humanog prijatelja, doktora Cangera. Otvoreno su razgovarali, pa joj on priznade da je, na svoju inicijativu, pisao Albertu da bi bilo najbolje da se vrati u Cirih kod svoje porodice.

MILEVA i Albert Ajnštajn razmišljaju o zvaničnom razvodu braka. Prošlo je dve godine otkad joj je pisao da želi da se razvedu.
Baš tih dana počinje Milevin oporavak i njeno raspoloženje se vratilo, ali ne zadugo. Na samom početku te lepe, prividne duševne rasterećenosti, Albert podnosi zahtev za konačni prestanak postojanja njihove zajednice. Oni su se razveli 14. februara 1919. godine, zbog "neslaganja naravi". Nisu prisustvovali sudskoj raspravi. Albert se spremao da ozvaniči brak sa Elzom, a Mileva je počela da zapada u depresiju.
Njen ponos je ipak bio jači od nevolja koje su pretile da je unište. Brzo je donela odluku da krene za Novi Sad, da vidi svoje.
S dva omanja kofera stigla je u Kisačku ulicu broj 20, u predivnu porodičnu kuću.
Susret sa majkom, posle očeve smrti 1922. godine, bio je dirljiv. Marija je ispričala ćerki da je njen otac umro od izliva krvi na mozgu. Zorkina bolest i Miloševo nejavljanje su ga dotukli - rekla joj je majka.
POSLE Novog Sada i rastanka od majke i sestre, Mileva se oseti jačom i, na neki način, prekaljenom. Samo je mislila na bolesnog sina, Edvarda: "Pomoći ću njemu. Vodiću ga na oporavak, davati savete, smirivati, dobro čuvati i lečiti. Njegova psiha je izmenjena, pamćenje očuvano, znanje ispreturano. Hteo bi da dostigne oca, a slab je, nemoćan, nervozan. Moj dragi Tete, majka će se žrtvovati!"
Iz dubokog razmišljanja, Milevu je prenuo glasni razgovor u dvorištu. U kuću su utrčala oba sina. Za njima je išao njihov otac, s malo većom putnom torbom. Tete povika:
- Došao je moj veliki otac!... Nobelovac! - Buja je ćutao i gledao kakav će biti susret oca i majke. Tete je
ponovo govorio i trčao po sobi da se Albert uplašio. Primetio je njegovo čudno uzbuđenje i još čudnije pokrete tamo-amo. Bez prestanka je sin čestitao ocu prestižnu nagradu, citirajući govor koji je napamet znao. Lud od sreće, počeo je da biva toliko nemoguć da ga je majka morala smirivati.
Mileva je pozvala Alberta u salon da na miru mogu da razgovaraju.
SMOGLA je snage da ga upita kako je putovao i šta misli kako mu sinovi izgledaju. On se još više uozbilji, pa reče:
- Mico, naš sin Tete mora da se leči. Ima sve simptome bolesti tvoje sestre, Zorke. Nažalost, obistinile su se moje slutnje. Krio sam ih i pred samim sobom. Samo je pitanje dana kad će mu bolest kulminirati... To su šizofrene osobine koje se ispoljavaju kod obdarenih, prepametnih mladića kao što je on.
Ona je ćutala i slušala.
- Dobro - nastavi Albert - o lečenju ćemo se još dogovoriti. Ja sam, upravo, došao drugim povodom. Doneo sam ti sav novac od Nobelove nagrade.
On naglo otvori torbu, pa izvadi svežnjeve novčanica i predade ih bivšoj supruzi. Mileva je nemo gledala, čudila se njegovoj odluci. "Zar mu ne treba novac za ženu i njenu decu? Možda ga peče savest jer živimo sami? Misli da oskudevamo. Ja moram da imam za sinove. Držim privatne časove..." - pomisli, pa dodade:
- Mi živimo pristojno. Moji časovi fizike i matematike nadopunjavaju ono što nam šalješ. Ovo je previše...
- Uzmi ovaj novac, neka ti je za sreću. Deca nisu još potpuno samostalna. Zaslužila si mnogo više.
Posle nekoliko dana, Albert je otputova za Berlin. Malo zatim, Mileva je kupila dve kuće od novca koji joj je Albert dao.

EDVARD - Tete, povremeno odlazi na lečenje u sanatorijum, pa je Mileva primorana da mu ide u posete i da moli da ga puste kući da čim mu bude bilo bolje.
A onda je stigla vest iz Novog Sada o smrti Milevine majke Marije.
Mileva, utučena, krenula je na put sama. Sa sestrom Zorkom je ušla u njenu predivnu baštu. Nabrale su ogromne bukete cveća i otišle da ga stave roditeljima na grob.
Teška srca, ostavljajući svoju bolesnu sestru, Mileva se vratila u Cirih.
Albert Ajnštajn živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama u gradu Prinstonu. Morao je da izbegne, kad je buknuo Drugi svetski rat.
Mileva je u Cirihu sa Teteom. Stariji sin Buja i Albert su u Americi - svi van domašaja vatrene stihije. Sa neutralne teritorije Švajcarske, Mileva Ajnštajn prijateljima nudi pomoć. Interesuje se za svoje drugarice i rođake u zemlji. Čuvši za oslobođenje Beograda, u oktobru 1944. godine, Mileva s prijateljima ga proslavlja u svom stanu Hutenštrase 62. Tu je njen sin. Sede zajedno u onoj lepoj sobi - salonu, gde su uvek primali goste. Planiraju kako da prirede ovu skromnu svečanost za svoje bliske i najdraže.
Na početku 1947. godine zdravstveno stanje Edvarda se pogoršava. Mladić je trpeo jake bolove, dobijao napade. Albert s Milevom komunicira preko sekretarice Helene Dukas. O svemu je obavešten. Obećava pomoć i šalje je.
MILEVA je te godine preživela nekoliko blagih moždanih udara koji su ostavljali, naizgled, nevidljive posledice.
Brižna majka obilazi Tetea po snegu, kiši i vejavici. Svakog dana pešači uzbrdo do sanatorijuma, pa često i po raskvašenom snegu. Zanesena, omađijana brigama, spotiče se na uvelom lišću, pada i lomi levu nogu. Našli su
je prolaznici na putu. Bila je u nesvesnom stanju. Smeštena je u bolnicu, u Colikerbergu. Obilaze je odani prijatelji, porodice Hurvic i Albertova sekretarica Helena Dukas, koja je obavestila da će Albert poslati novčanu pomoć za nju i sina.
Njen oporavak je, ipak, relativno, brzo usledio, pa se opet našla kod kuće sa sinom. Tete je bio pažljiv i dobar. O njemu se brinuo pratilac, a ona je imala pomoć u kući. Obe kuće je već bila prodala. Morala je tim novcem da leči sina. Ponovo se vraća u bolnicu.
Svakog dana Milevi dolazi sin, Tete, u posete. On je sada u fazi potpunog smirenja. Sedi pored njene postelje i teši je.
POSLEDNjEG dana, pred odlazak na večni počinak, Mileva je bila potpuno svesna. Sa svima je razgovarala, raspitivala se o zdravlju prijatelja, smešila se sinu koji je pomislio da će ipak ozdraviti. Tražila je da jede i pije vodu. Zamolila je Lizbetu da je počešlja da bi dobro izgledala kad joj dolaze u posete. Najzad, govorila je i razmišljala o povretku kući. Zapitala je ljubazno gospođu Kerekeš da li je kuća uređena jer će, verovatno, doći gosti. Pogledala je sina, pa rekla:
- Tete, meni je dobro. Opet ćemo boraviti na terasi i posmatrati Cirih noću, pod svetiljkama...
Čim je, namah, zatvorila oči, počeo je da je hvata prvi san. Svi prisutni osetiše čudnu tišinu koja zastrašuje.
Neka ubitačna jeza i mora zavlada u bolničkoj sobi. Čekali su da se probudi, povrati i nešto kaže, možda, kao poslednju poruku. Otvorili su prozor da uđe čisti vazduh. Lagano je utonula u san.
Nepomično je ležala širom otvorenih očiju. Umrla je mirna i spokojna. Sin je njeno lice okvasio suzama.
Sahranjena je na Nordhajm groblju u Cirihu, 1948. godine.