"Mrešćenje Šarana" Aleksandar Popović

First topic message reminder :

Александар Поповић
МРЕШЋЕЊЕ ШАРАНА
СЦЕНСКА РОТО-БАЗА У ПЕТ ОШТРИХ ФАЗА
ЛИЦА:
БОРКО ГРАЦИН, професор
МИЦА, његова жена
ЛАЗА ПАУНОВ, заставник
КУМ СВЕТА МИЛОСАВЉЕВИЋ, господин
КУМИЋ МИТА, његов син
БОСА КАТАНИЋ, професорка
ВАСА ВУЧУРОВИЋ, капетан
ГОСПАВА, његова жена
Догађа се у историјском вагону III класе.
Прва фаза: КОЗЈА СТАЗА
Истина не тражи сведоке, али ми имамо неодољиву потребу да јој
сведочимо.
Друга фаза: БОДЉА МРАЗА
Разлози никад не морају бити снажни. Довољно је ако су посебни.
Трећа фаза: РУЈ ОБРАЗА
Лек од зависти је захвалност и учи поштовању доброте.
Четврта фаза: КАМЕНА ОАЗА
Опсесивна послушност открива да човек иде у супротном правцу од своје
аутономије.
Пета фаза: КРИСТАЛНА ВАЗА
Човек који никоме не додијава егзистенцијално је мртав.

МИЦА: Ала смо га играли. Колико је само деце рођено у поводу њега.
БОСА: Па „Дњепропетровск".
МИЦА: А герој Чапајев.
ЛАЗА: Само вас слушам како малициозно харангирате и још једино што ћу
вам рећи, то је: да снег не пада да покрије брег, већ да свака звер покаже
свој траг. (Муњевито и бесно излети напоље.)
БОСА: Чекај, Лазо. Ја мислим све исто као и ти. (Полети за њим. У
одласку.) Не солидаришем се ја са овима овде, причекај ме. (Сви запањено
ућуте, Боса дојури натраг.) Ускогруд је, ал' ја ћу га смирити. Рачунајте са
мном. (Брзо одлази. У одласку.) Ваша сам.
БОРКО: Ал' ова је наша директорка вавјек једном ногом овамо, а другом
онамо.
ВАСА: Збунио је Лаза, а и сам се сиромах уплео у објашњавање, ко пиле у
кучине.
МИЦА: Одувек је мој брат био цепидлака.
БОРКО: Не бих се ја могао сложити са вама. Ја у потпуности имам
разумевања за Лазин став и у потпуности га подржавам. Мени је ту чак од
првога дана било нешто неразговетно, само нисам умео да прокљувим у
чему је ствар.
СВЕТА: А сад ти се, куме, као разбистрило?
БОРКО: Пукло ми пред очима. Притискали су нас. Ми смо на карте јели и
ишли полуголи, а они су све наше производе вукли у своју империју. У
свему су се трудили да нас подјарме, ал' наша се Капејота није дала.
Нећемо бити њихова губернија. Никад. Ево им што ће то остварити! На!
Лакат! Ми туђе нећемо, а своје не дамо!
ВАСА: Где теби, мучениче, то наједанпут дође из дупета у главу, као да си
заборавио да сам те ја као сарадника окупатора хапсио. (Мита се зацерека.)
СВЕТА: Хеј, људи, обратите мало пажњу и на мога Миту! (Мита се
церека.) Он се опет нечему слатко смеје.
ЛАЗА (упада са два до зуба наоружана официра): Да се нико није померио
с места!
ВАСА: Каква је то неслана шала? Склоните оружје! (Један од официра му
прискочи и грубо га у прса удари кундаком.)
ЛАЗА: Останите пасивни!
ВАСА: Шта све ово треба да значи, заставниче?
ЛАЗА: Ви се, капетане, у име народа лишавате слободе! Имамо налог за
ваше притварање.
ВАСА: То није истина! Због чега?
ЛАЗА: Због оправдане сумње да ви стојите на позицијама Резолуције
Информбироа. Ставите му лисице! (Два официра му прискачу и стављају
му лисице с рукама на леђима.)
ВАСА: Другови, па зар сам ја ову срамоту заслужио? Зар сам ја толике
наше непријатеље похапсио, да би сад мене моји другови хапсили!
ЛАЗА (показује на Свету): И овога, такође. (Два официра зачас вежу и
Свету.)
СВЕТА: А што мене? Чекајте! То је грешка! Шта ћу вам ја?
ЛАЗА: Потребан си нам, јер и ти нагињеш ка Резолуцији, прозрели смо те.

СВЕТА: Чекајте, скините ми ова гвожђа, нисам ја криминалац. (Мита се
зацерека.) Ви сте погрешили. Ја нисам члан Партије, нити сам се икада у
тог вашег Маркса клео.
ЛАЗА: То не мења на ствари, грађанине! Ми се ослањамо на оно што је
сад, а не на оно што је некад било.
ВАСА: Зар ћете мене с овим бандитом заједно одвести, другови?
Дозволите да вам објасним!
ЛАЗА: Стрпите се, биће у истрази времена за обојицу, да пред иследником
кажете све што имате.
ВАСА (пада у агонију): Другови, ја сам ухватио Дражиног војводу Божу
Грабовског. Ја сам руководио оперативом за прогон и уништење балиста.
Ја сам ушао у траг илегалној ројалистичкој организацији ,,Бели орлови". Је
л' могуће да сте ви све то заборавили? Поричу ли се све моје заслуге за
учвршћење наше народне власти? (Удара главом о сто и раскрвари се.)
Дајте ми пиштољ, ако је тако, убићу се сам! Нећу да живим као издајник!
Ја нисам издајник! Нећу да живим срамно!
ЛАЗА (официрима): Држите га, убиће се! (Они га ухвате и држе.) И лакше
мало, капетане, крвариш. Смири се! Не радим ја ово од својих руку. Мени
је чак и жао тебе. Зглајзао си, шта се ту сад може. Одиграо си на погрешну
карту. Мораш сад због те грешке да издуваш своје. И да се после опет
вратиш на прави пут. Ја ти то говорим другарски, од срца. Могао си и без
свега овога, али шта ћеш кад ти се омакло, следује ти казна.
ВАСА: Као за инат немам цигарете.
ЛАЗА: Хоћеш ли да запалиш једну, да смириш живце?
ВАСА: Хоћу.
ЛАЗА: Држи! (Ставља Васи цигарету у уста и припаљује му.) И онамо у
ћелији ће ти бити жилаво без цигарете, знам. Чекај, имам ја у соби, донећу
ти. (Лаза брзо оде.)
СВЕТА: Ја разумем што хапсите њега, другови, он је ваш, ал' шта ћу вам
ја? Мене ви да пустите. (Лаза се враћа с пет-шест паклица цигарета.)
Заставниче, ви бар знате да ја имам малоумног сина. Ви знате мог Миту.
(Мита се зацерека.) Чујете ли га како се клибери док му хапсе оца? (Лаза
гура паклице цигарета у Васине џепове.)
ВАСА: Хвала ти!
СВЕТА: Лазо, баци мало поглед и на ову страну. Ако мене заиста
затворите, шта ће бити с мојим јадним Митом?
МИЦА: Ми ћемо га, куме, погледати колико знамо и умемо.
БОРКО: Ти баш тражиш ђавола, Мицо.
МИЦА: Шта сам учинила?
БОРКО: Је л' друг заставник наредио да сви будемо потпуно пасивни или
није.
МИЦА: Ти као да заборављаш да је Лаза мој рођени брат.
БОРКО: Кад је у питању Информбиро, онда ту нема ни брата, ни сестре, ни
деце, ни мајке, ни родитеља, ни пријатеља.
ЛАЗА: Дижите се!
ВАСА: И шта ће сад с нама бити?
ЛАЗА: Бићете упућени у одређено место боравка.
ВАСА: А које је то место, заставниче?
ЛАЗА: Накнадно ће бити одређено.
СВЕТА: Ја ћу се жалити.

ЛАЗА: То је ваше законско право, мада жалба не одлаже извршење казне.
Пођите сад!
СВЕТА: Мито, сине! Рођени мој!
МИТА: Ти мени од данас ниси ништа! (Сви се забезекну, застану и са
ужасом погледају у Миту.)
БОРКО: Људи, сањам ли? Кумић Мита је после толико година проговорио!
СВЕТА: Варају ли ме рођене уши, или ја то ваистину чујем глас свога сина
јединца?!
МИТА: Не варају те уши, ђубре маторо, стаљинистичко! Чујеш ти добро.
И немој са собом у затвор да ми однесеш кључеве од стана.
СВЕТА (плаче, кроз плач): Овде су ми у десном џепу, Лазо, извади их!
ЛАЗА (вади кључеве из Светиног џепа и пружа их Мити): Јесу ли ово то ти
кључеви, друже Мито?
МИТА (узима кључеве): Да, то су, друже заставниче!
МИЦА: Како течно води конверзацију!
МИТА: Али пре него што се растанемо, ја желим да сви присутни чују
моју јавну и свечану изјаву. Ја се одричем овога овде издајника, а сутра ћу
то учинити и преко радија.
СВЕТА: Ако, сине, ако! Само кад се теби памет повратила, па макар ја због
тога и на вешала отишао. (Плаче.)
МИТА: Ја не желим да се и надаље зовем сином човека који је скренуо
путем Информбироа. Ето, засад толико.
ЛАЗА: Идемо! (Официри полазе с везаним Васом и Светом.)
СВЕТА (у одласку осврћући се на Миту, кроз плач): Чувај се, сине, да не
назебеш! И смањи пушење!
БОРКО (скочи и загрли Миту): Кумићу мој једини, не могу ти описати
колико се радујем што смо се ти и ја нашли у истом строју!
ЛАЗА: А ти, кокошко, не рече Васи ни до виђења.
МИЦА: Гледај ти своја посла!
ЛАЗА (пође, па застане): Непожељно је да ма шта унаоколо причате о
овоме хапшењу. Сад се најбоље повуците у своје собе и погасите светла.
(Он одлази, Борко гаси светло.)
МИЦА (у мраку): Борко, јеси ли ту?
БОРКО (у мраку): Увек. Знао сам да ће овако бити.

ПЕТА ФАЗА: КРИСТАЛНА ВАЗА

Иста просторија само сасвим модерно преуређена. Борко у хаљетку седи за
писаћим столом и пише.
БОРКО (говори док пише): Тако је дошло до познатих писама Централног
комитета партије бољшевика... у загради... Централном комитету партије
Југославије у првој половини 1948. године, којима је, наводном партијском
критиком... партијском критиком под знацима навода... требало
замаскирати напад Владе СССР на ФНРЈ пре него што његова суштина
буде позната светској јавности. (У собу улази Боса, Борко диже очи од
свога писања и у чуду гледа, као да се не сећа ко је пред њим.)
БОСА: Мени сте се, друже директоре, понајмање надали.
БОРКО (устаје од стола): Ма јеси ли то ти, Босо? Ти заиста увек ничеш
онамо где те човек не сеје!
БОСА: Знам да је сад ваше време скупо, друже директоре, друштвено сте
изузетно активни, пратим ја то кроз дневну штампу и нећу вас дуго
задржавати.
БОРКО: Пре свега, што се ти мени обраћаш на „ви", као да се не знамо
двадесетак година?
БОСА: Знамо се, друже директоре, ал' ваша је сад нумера високо
поскочила.
БОРКО: Немој ми се улагивати!
БОСА: Ја вас искрено и дубоко поштујем, друже Борко. Дошла сам, између
осталог, да вам честитам на докторату.
БОРКО: Видиш ли ти, Босо моја, шта ти је судбина, Ко је онда 8. октобра
44. могао и претпоставити да ћу ја докторирати на мрешћењу шарана!
БОСА: Оно је био тек зачетак, па се није дало наслутити до којих ћете то
размера разрадити и продубити.
БОРКО: А сад ми ти мало причај о себи. Како ти је тамо у Лазаревцу?
БОСА: Онако. Помирила сам се са судбином. Човек ми се поново оженио и
под старе дане добио ћерку, а ја сам остала сама као стари пањ.
БОРКО: Изгубила си вољу за напредовање у служби.
БОСА: Изгубила сам самопоуздање, јер ми никад ништа није пошло за
руком до краја.
БОРКО: Због тога што си се увек климатала, Босо. Увек си хтела једним
дупетом на две столице. Сметала ти је у животу та твоја колебљивост и
неодлучност. Помисли само да си ти 45. године постала директорка
гимназије у Београду. Баш су ти другови пружили руку. И Лаза те је
подржавао.
БОСА: Јесте, ал' сад и он туца камен на Голом отоку.
БОРКО: Помисли само, где би теби био крај да си била доследна
принципима Савеза комуниста. Догурала би ти данас и до републичког
секретара.
БОСА: Пропустила сам прилику, ал' кад мало боље размислим, код мене је
све и почело однатрашке. Можда није требало да се одричем свога мужа.
Он је био добар према мени. Десет година смо пре тога заједно јели хлеб, а
кад је допао у невољу, ја сам га се одрекла и окренула му леђа. Није то
могло добрим да се заврши. (Она устаје.)

БОРКО: Што већ устајеш?
БОСА: Не држи ме место. У овоме стану сам много штошта доживела, па
ми се враћају сећања.
БОРКО: Баш ми је жао што журиш.
БОСА: Спопадају ме пундраци, боље да одем. Ал' доћи ћу данас поподне
на твоје предавање просветним радницима, аконто тога сам и добила два
дана допуста.
БОРКО: Јави ми се после предавања, сад је прилика, ко зна кад ћемо се
поново срести у животу.
БОСА (полази, он је прати. У одласку.): Идем сад да прођем кроз Београд,
да погледам излоге, видим да је асортиман робе широке потрошње нагло
порастао. Овде се сад живи ко пре рата.
БОРКО: То су наших руку дела, Босо! Показује се исправност нашег става
на делу. Док они тамо грцају у оскудици, ми снажним корацима крећемо
напред и сваким даном остварујемо све виши и виши стандард. (Чим за
Босом затвори врата, брзо облачи жакет, купи своје папире, спрема се за
излазак. Долази Мица.) Била ми је у посети професорка Боса. Сећаш ли је
се?
МИЦА: Како даје се не сећам кад је била швалерка моме буразеру Лази.
Што ме ниси позвао да је поздравим?
БОРКО: Она се узвртела, надигла се да иде, а право да ти кажем, ни мени
се са њом није разглабало од Понтија до Пилата. Пре предавања морам
скокнути и до гимназије. Ред је. Нисам у канцеларију навраћао већ две
недеље због ангажованости око раскринкавања мрачних циљева
Коминформа.
МИЦА: Кад ћеш се вратити?
БОРКО: Ко зна. То зависи од много чега. Ти лези, па спавај, немој бдети.
(Пољуби је.) Срећице моја једина! (Брзо одлази.)
МИЦА (сва слеђена од Борковог пољупца. Говори сама са собом): Не знам
шта ми је. Просто сам се скаменила кад ме је цмокнуо у образ. Тако од
њега бије неки непријатан задај. Мучнина ме спопадне кад осетим тај
његов воњ. А раније ме није гушило. Морам да направим промају, да се
излуфтира соба од тог његовог непријатног мириса. (Отвара сва врата и
прозоре.) Није на јарца, ал' није ни ко подуспарено сукно. Можда на старе
новине. (Неко куца на улазним вратима.) Слободно! (Опет куца.) Уђите,
отворена су врата! (Опет куца.) Напред!
ВАСА (улази бојажљиво.): Смем ли, Мицо?
МИЦА: А ко сте ви?
ВАСА: Примаш ли ме у кућу?
МИЦА: Не могу никако да се сетим одакле вас знам, а познат ми је ваш
лик.
ВАСА: Зар ме, заиста, не препознајеш, Мицо, ни по гласу?
МИЦА: Ма јеси ли то ти, Васо?
ВАСА: Ја сам, Мицо.
МИЦА: Много си ми се изменио.
ВАСА: И ти би се изменила, Мицо, да си била онамо где сам ја био.
МИЦА: И нагло си ми поседео, Васо. Седни! Што стојиш?

ВАСА (скањера се): Не бих волео да ти будем на сметњи. (Гледа око себе.)
Примећује ти се велики напредак у кући. (Седа опрезно.) Нећу ја предуго.
МИЦА: Ма хајде, не причај којешта!
ВАСА: Јеси ли ти овде још са Борком?
МИЦА: Јесам. Средили смо се. Он само што је изашао. Да си који минут
раније дошао, затекао би га код куће.
ВАСА: Ја сам њему много зла нанео, ко зна би ли са мном, уопште,
пристао да говори. ( Мица се смеши.) Борили смо се лавовски око
лепотице. (Мица се закикоће.) Лепша си него што си икад била.
МИЦА: Не претеруј, Васо!
ВАСА: Ћутаћу. (Мала пауза.)
МИЦА (тражи мисао): И значи, ти си своје одслужио?
ВАСА: Издувао. И то поштено!
МИЦА: И шта ћеш сад?
ВАСА: Не знам ни сам. Чина сам лишен, а заната немам.
МИЦА: Мораш се негде скрасити, Васо. Шта је било — било је! Сад ти
ваља изнова живети.
ВАСА: Нема за мене новог живота, Мицо моја! Са здрављем сам попустио.
Зубе сам погубио. Душевно сам оронуо. Него, ако ми се буде дало да у
миру завршим свој стари живот, опет ћу рачунати да имам среће.
МИЦА: Не разумем те, Васо, како то мислиш да завршиш стари живот, с
ким?
ВАСА: Послао сам жени телеграм, ако ми се смилује и дође по мене, да се
с њом вратим онамо сину на село, биће добро.
МИЦА: Шта се надаш? Хоће ли те после свега прихватити?
ВАСА: Ако је нашла кога другог — неће, али ако није, онда имам шансе.
МИЦА: А онамо, како ти је било?
ВАСА: Фино. Поучно.
МИЦА: Питам те најозбиљније.
ВАСА: Па ја ти озбиљно одговарам, ко у бањи.
МИЦА: Заплашен си, не смеш да говориш?
ВАСА: Смем, Мицо. Лажне су гласине како они нас тамо препарирају.
МИЦА: А због чега онда ништа нећеш да ми кажеш о моме буразеру Лази?
ВАСА: Не знам ја то.
МИЦА: Због чега је он уопште ухапшен?
ВАСА: Због слабости и попустљивости према банди.
МИЦА: Сад си ми много рекао. Ја знам само да су Немци за време рата
тако називали партизане: бандитима.
ВАСА: Њега је у затвор одвело оно његово држање према мени за време
хапшења.
МИЦА: Што? Је л' су му замерили што је био претерано груб?
ВАСА: Напротив! Дао ми је пет паклића „триглава", а она два официра
што су цело време само ћутала, писали су после пријаву против њега, како
ме је тешио, храбрио и давао ми цигарете.
МИЦА: Зар се ни то није смело?
ВАСА: Бити попустљив према контрареволуционарима?
МИЦА: У нас је пре важило да се сваком сужњу, без разлике, треба
смиловати и уделити му штогод. Сад од тебе чујем да је и то законом
укинуто. И зар си ти, Васо, збиља био контрареволуционар?
ВАСА: Јесам, мада ни сам нисам знао да сам то. После сам увидео и
поправио се.
МИЦА: Шта си радио?
ВАСА: Ревидирао сам став на Борку. Указао сам на њега као на
колебљивца. Стално је гледао у небо, па сам ја на изношењу свога става
приметио: да Лаза, мора бити, чека да му се одозго спусте Стаљинови
падобранци.
МИЦА: А он?

ВАСА: Не знам који је њему клинац, јогуни се, стално је под бојкотом.
МИЦА: А шта то значи, Васо?
ВАСА: То значи 16 сати у каменолому. То значи ударце и погрде од свих
на које наиђеш. То значи пожарчење над киблом уместо спавања. То значи
савршена обесправљеност.
МИЦА: Хоће ли он скоро натраг?
ВАСА: Сумњам. Уопште не пружа доказе о своме преваспитању. Неће да
утиче позитивно на сапатнике око себе.
МИЦА: Како да утиче позитивно?
ВАСА: Па да их млати и прогони. Да износи своја запажања иследнику бар
два пута дневно. Неће и неће. Он пушта да други њега масате и растачу. Не
знам од чега му је она глава. Је л' од челика.
МИЦА: Увек је био такав, кад нешто утуви себи у главу, он не одступа.
ВАСА: Штета! Оставиће на оном камену најлепше године. Обашка
здравље. Има заразну жутицу. Прележао је и дезентерију. На леву ногу
ћопа, а ниједан нокат нема на прстима, поодпадали му од ћускије, тешко да
би га ти препознала, много је деформисан.
МИЦА (сузно): Баш си ме растужио, Васо!
ВАСА: Море, гледај своја посла, Мицо! Ипак је свако сам себи најпречи,
показало се. Тебе је сама судбина спасила од сличне судбине.
МИЦА (усекне се): Како то мислиш?
ВАСА: Да си се којом несрећом удала за мене, знаш шта би ти се десило.
Ишутирали би те из стана у неку шупу или подрум. Најурили би те из
службе, ко пашче. А можда би те и хапсили.
МИЦА: Не би мене, Васо, не бој се! Дочекала бих се ја на ноге, ко мачка.
Имам један такав случај тамо код мене на послу у предузећу. Чим су јој
мужа ухапсили, она га се јавно одрекла и затражила раставу брака.
Длачица јој с оне муке није фалила. Чак је то учинило и да узнапредује у
служби.
ВАСА: Значи, да сам те привенчао, ти би ме се одрекла?
МИЦА: Првог дана. Узми други пример, Борковог кума Свете. Онај његов
луди син Мита је после не знам колико година проговорио да би нагрдио
рођеног оца. Три пута су га водили на радио. Два пута су му излазиле
слике у новинама. Па га још унапредили у поштанског службеника.
Нудили су му и неки посао, заиста, ал' он после два дана одустао.
Неспособан је за рад. Луд човек. Ал' за политику није. Он у себи носи неку
урођену мржњу против стаљинизма. Шта кажеш?
ВАСА: Ништа. Немој ме прозивати. Кад будем нешто имао, ја ћу сам
отићи, и рећи ћу онамо где треба. (Он устаје.)
МИЦА: И куда сад смераш?
ВАСА: Тешко ми да превалим преко уста. Ничим вас лепим нисам
задужио, а дивно би ми улегло ако бисте ме ви овде задржали дан-два док
се она моја Госпава не огласи. Не тражим је да ме гостите, нити би ја седео
скрштених руку. Нешто би вам по кући радио.
МИЦА: Ти знаш да је у нашој кући увек одлучивао Борко, сама не смем да
те примим. Сачекајмо док он дође, па ћемо видети.
ВАСА: Нека и дотле буде нека корист од мене. (Пође у кујну.)
МИЦА: Где ћеш тамо?
ВАСА (у одласку): Да узмем једну хоклицу и неки стари суд.
МИЦА (виче за њим): Ако ћеш да мијеш косу, иди у купатило, сад имамо
увек топлу воду, монтирали смо бојлер.
ВАСА (враћа се и доноси хоклицу са шерпом): Размутио сам хлорни креч
да га поставим код улазних врата. Неће ти овде нико више смети да уђе пре
него што се дезинфикује. (Мица га гледа у чуду.)
МИТА (улази споља с оронулим Светом): Кумице, имам за вас велико
изненађење.
ВАСА: Хлориши руке! (Мита не реагује, а Света послушно завлачи руке у
хлор.) Види се ко је дисциплинован, одмах се повинује. (Света се сусретне
са Васом, застане, севне очима и продужи до Мите.)
МИЦА. Шта ја то видим? Кум нам се вратио с опоравка, баш се радујем!
МИТА: Довео сам га, кумице, да проверим хоће ли пред кумом
проговорити, преда мном већ пет дана стално ћути. Ја га свашта питам, али
он ми не одговара. (Васа нешто нотира у блокче.) Шта ти то, записујеш,
друже?
ВАСА: Нотирам ко је ескивирао хлорисање руку.
МИТА: Ма јеси ли то ти, капетане?

ВАСА: Ја јесам, али нисам више капетан, деградирали су ме, разуме се, с
пуним правом.
МИТА (осврће се на Свету): Што ти, матори, клапараш и шкргућеш тим
својим вештачким вилицама? (Васа је отишао до прозора, отворио га и
гледа у двориште.) Што утече ти од мене, бивши капетане? Што звераш
тамо кроз тај прозор?
ВАСА (затвара прозор и враћа се): Гледам нешто ову ограду, слабашна ми
је. Требало би купити стотинак метара бодљикаве жице, па је појачати с
горње стране. (Мита и Мица прасну у смех, Света само покаткад севне
очима.)
МИЦА (смешљиво): Кад бисте се ви голооточани питали, мора да бисте
прописали да се одсад бодљикаве жице затежу и на гудачким
инструментима. (Васа пође напоље.) Увреди ли се ти, Васо? (Света с
гађењем одмахује рукама ка Васи.) Куда ћеш?
ВАСА (у одласку): У шупу, да нађем неке даске.
МИЦА (погледа у Свету, а он одвраћа лице. Она му прилази): Куме,
препознајеш ли ти мене? Ја сам Мица. (Света блене.) Кум гледа кроз мене,
као да сам од стакла. (Она му спусти руку на раме, а он се измакне.) Јеси
ли ти, куме, дубоко увређен на све нас или куњаш од животног замора?
Света не реагује. Она диже руке од кума и обраћа се Мити.) Чудо ти,
кумићу, не пушиш? Је л' немаш шибицу?
МИТА: Оставио сам дуван начисто. Шкодљив је! (Света вади цигарете и
једну припаљује.)
МИЦА (гледа у чуду): Аух, кумић-Мито, што ми је све то чудно! Ти и кум
начисто заменисте улоге. Док си ти ћутао и пушио, он је говорио и био
непушач. Сад ти, кумић-Мито, говориш и не пушиш, а кум је заћутао и
пропушио. Да се ви може бити нисте некоме због нечега заветовали на то
наизменично ћутање? (Улази Борко.) Ево, Борка! (Полети му у сусрет.)
Борко, види ко ти је дошао!
БОРКО (саркастично): Гле! Вратио нам се Стаљинов губернатор! (Стаје
испред кума.) Обрукао си ме, куме! Не служи ти то на част! Та мрља ће ти
остати до смрти. Ја сам опасно љут на тебе, то да знаш! Мораћемо ми сад
мало да захладимо наше односе. Не бих желео да ми неко ма шта пребаци
због тебе. Сам си тако хтео. Преварио си ме. Увек си био фини, културан,
отмен, господин човек. И шта теби беше да одеш у стаљинисте, међу
најгору издајничку багру, то се питам? (Улази Васа с трагачом на
раменима.) А ко је овај што носи овај трагач ко заставу?
МИЦА: Наш капетан Васа, зар га не препознајеш?
БОРКО: Наши га вуци појели! Шта ће он опет овде?
МИЦА: Замолио ме је да га пустимо под кров док по њега не дође са села
његова Госпава.
БОРКО: Не долази у обзир! Није ово овде прихватилиште преваспитаних
информбироваца.

МИТА: Је л' то, куме, важи и за моју матору стрвину?
БОРКО: Њему још морам да очитам, ви причекајте! А овај с места да се
почисти одавде. Не знам само, Мицо, како си могла да га пустиш унутра!
МИЦА (прилази Васи који у другом крају собе чека ко псето): Извини,
Васо, али Борко се не слаже да ти останеш код нас у стану. Каже да га
твоје присуство компромитује.
ВАСА (баца трагач с леђа, па се затрчи и пред Борком падне на колена):
Професоре! Друже! Борко! Човече! Сотоно!
БОРКО (преплашено га рита): Бежи од мене! Беж!
ВАСА: Не знам ни сам како да вас ословим?
БОРКО (преплашено га рита): Склањај се! Ти си окужен!
ВАСА: Немам ја с њима више никакве везе.
БОРКО (преплашено га рита): Бежи ми с очију! Имао си! Имао си!
ВАСА: Ако ми не верујете, дајте ми нож да закољем једног од њих, да вам
докажем да сам дефинитивно раскрстио с Информбироом.
СВЕТА (скочи као да је полудео, па стане ударати Васу и ногама и
рукама): Е, сад си ми се наместио, говнару смрдљиви, да те унаказим
једном заувек, да не гадиш више овај свет!
БОРКО (прилети заједно с Митом и Мицом да обузда Свету, али без
успеха): Стани, куме, који ти је ђаво!
МИТА: Џукело матора, не прави од кумове куће лудницу!
СВЕТА: Пустите ме! Собни ми је старешина био, собу ћу му ја од два
метра у иловачи ископати.
МИЦА: Куме, нове су нам гланц ствари, оштетићеш нам политуру.
СВЕТА (али кум бије, не престаје): Ово ти је за оно што си брезову метлу у
говна увлачио, па њоме говнавом по мени туко.
ВАСА: Зовите милицију! Јавите испостави унутрашњих послова!
СВЕТА (бије без милости): Ово ти је за оно што си ми по лицу пишао док
сам повијен пожарчио над киблом.
ВАСА: Спречите стаљинистичку освету над часним ревидирцом!
СВЕТА (већ посустаје): Ово ти је за оно што си ме по казни седам дана
држао у свињцу с крмачама, да се храним помијама и да спавам у смраду.
МИТА (заједно с Мицом и Борком некако обузда Свету): То је, идиоте,
твој истомишљеник. Брига нас како се ви између себе ждерете и таманите.
БОРКО: Напоље сви из моје куће! Напоље! Ми смо са две супротне стране
барикаде. А теби, Светиславе, изгледа није било довољно школе.
ВАСА: Ићи ће он, ја му стојим добар, на дошколовање да стекне титулу
двомоторца.
СВЕТА: (бесно пође напоље): Постоје за мене само људи и нељуди. (У
одласку.) Све су друге поделе лажне.
МИТА: Још се он издра на тебе, куме. Извини! (Брзо одлази за Светом.)
Морам га сустићи. Научићу ја њега памети. Пријавићу га!
МИЦА (Васи): А шта ти чекаш?
ВАСА: Да они мало одмакну. Како је луд, у стању је иза ћошка опет да ме
сачека. (Улазна врата се отварају.) Враћа се да ме убије.
ГОСПАВА (појављује се на вратима): Је л' ту тај мој закаснели покајник?
ВАСА (полети јој у сусрет): Госпава, знао сам да ћеш доћи по мене!
БОРКО: Уђите накратко, другарице. Зашто стојите на вратима?
ГОСПАВА: Нећу ја међу вас. Ви сте мени њега и упропастили. Да се он
међу вас, кварне варошане, није мешао, не би он робије ни допао.
Погледајте га какав је узбуђен.
МИЦА: То га је ту недавно изубијао његов истомишљеник.
ГОСПАВА: Ја знам само да свако треба да буде онамо где му је место.
Полази, Васо! (Он пође.) Стани! (Он стане.) Где ти је оно уклето злато?
ВАСА (слеже раменима): Не знам. Нестало је. А ко га је узео, бог те пита,
више пута су ми претресали собу.
ГОСПАВА: Хајде за мном! Важно је само да си се курталисао тог ђубрета.
(Васа одлази за њом. Кратка пауза. Борко се мршти.)
МИЦА: Шта ти је, Борко?
БОРКО: Од свега овога припала ми је мука.
МИЦА: Подригујеш! (Брзо доноси лавор.)
БОРКО: Прогутао сам нешто што не могу да сварим.
МИЦА (држи му главу изнад лавора): Поврати!
БОРКО: Аух, аух! Јаој, растајем се са душом!
МИЦА: Гурни прст! То помаже!
БОРКО: Аух, аух! Бљутаво ми је! Гади ми се!
МИЦА: Док се исповраћаш одмах ће ти лакнути.
БОРКО (ослобађа се Мицине помоћи, сав блажен): Добро је. Лакше ми је.
Хоћу да седнем. Сад се тако лепо осећам. Усрао сам се! (Седи и смеши се
на публику, Мица одвраћа нос од њега и све више се повлачи у дубину
сцене).