Puškin

LX
Размишљах већ о форми плана,
Јунаку како да дам име,
И прву главу свог романа
Завршио сам срећно тиме.
Све то сам прегледао строго;
Знам, противречног има много,
Ал' нећу на то да се вратим;
Цензури дуг ћу свој да платим,
Па ћу на гозбе новинарске
Да пошаљем свој плод и муку.
Сад путуј, дело мојих руку,
Ка обалама Неве царске!
Заслужи славу за мој труд;
Неправду, грдње и лош суд.
ДРУГА ГЛАВА
O rus!...
Hor.
О Рус!
I
Дивно је место било село
Где Оњегин је самовао;
Идиличан би дух зацело
Благослов тамо небу слао;
По страни, горд и штићен брегом
Од ветрова са хладним снегом,
Над речицом се замак дизо;
Пред њим се ланац поља низо
И златне њиве боја пуне,
Беласала се гдегде села,
На паши пасла стада бела,
А дивљега су врта круне
Шириле сенке свога хлада,
Станиште нимфа и дријада.
II
Славни је замак саздан био
Ко прави замак што се зида;
Старински укус он је крио,
Сав отмен, тих и складног вида.
У собама високим тама,
Гостинска сва у тканинама,
А пећи од шарене глине
И царске слике, украс чине.
Све то је сада трошно јако,
Ал' пријатељу мом нимало
До тога није било стало,
Јер зевао је подједнако
У одајама новим, модним
Ко и у овим старомодним.
III
Настанио се баш у соби
Где годинама стриц је хуко,
Кључарку псово и у злоби
Кроз прозор гледо, мухе туко.
Ту мастила ни капи нема;
На простом поду диван дрема;
Сто, два ормана и папири...
Мој Оњегин ормане шири;
У једном су рачуни стари,
У другом чета боца има,
Крчази с воћним соковима
И престарели календари;
чича пун посла и пун бриге
У друге није гледо књиге.
IV
На поседима земље своје,
Некако време да проведе,
Наш Оњегин наумио је
Да најпре нови ред заведе.
Пустињски мудрац тај све мења;
Старински јарам кулучења
Лаким је данком смењен био
И роб је срећу поздравио.
Ал' шкрти сусед зло је тешко
Већ видео у свему томе
И гунђао у куту своме
А лукаво се други смешко;
И сви се сад у једном слажу:
Опасан чудак он је - кажу.

V
С почетка сви су ишли к њему,
Ал’ пошто су му стално слуге
Приводиле на задњем трему
Ждрепца за пољске шетње дуге
Чим само чују или виде
Да неки гост у госте иде -
Сви увређени до дна душе
Познанство са њим прекинуше.
"Неотесан је, груб је с нама,
Фармазон то је, учтив није,
Он чисто вино само пије,
Не љуби руке наших дама,
Све да и не, не каже да-с."
Раширио се такав глас.
VI
Стиго је баш те исте зиме
Нов спахија у своје село,
И суседи су и над њиме
Изрекли сличан суд зацело.
Њему је име било Ленски;
Лепотан и дух гетингенски
У свету својих младих лета,
Поклоник Кантов и поета
Из Германије он је тмурне
Донео знања знаке нове:
Слободољубив дух и снове,
Настране мисли, жеље бурне
И реци вечно у заносу,
А до рамена црну косу.
VII
Од разврата и злобе људи
Он није стиго још да свене
И згревали су младе груди
Срдачност друга, нежност жене.
Наивно му је срце било,
Љуљушкало га наде крило
И новог света сјај и шум
Опијали су млади ум.
Сумње је он у лепе лажи
Или у слатке снове крио,
И живот је за њега био
Још загонетка пуна дражи;
Над њом је главу лупо радо
И чудима се самим надо.
VIII
А верово је да постоји
На свету сродна душа нека
Што чезне да се с њиме споји,
И што на њега стално чека.
И да ће увек бити јачи
Другови него опадачи,
И да ће ланце чак да приме
Да њему спасу част и име.
Да живе и у наше време
Љубимци судбе, што се труде
Да усреће на свету људе,
И да ће то божанско племе
И нас наједном обасјати
И да ће свету срећу дати.

IX
Самилост, пркос горде главе,
Љубав за опште добро људи,
И слатке муке прве славе
Загреваху му крв и груди.
У свет се он са лиром крете;
Под небом где је пево Гете,
Песничким огњем пуним снова
Успламтела је душа ова.
Вештину муза, складних сања,
Изневерио никад није;
И његов стих и данас крије
Вечито лепа осећања,
Свежину маште снажне, плодне
И чар простоте неопходне.
X
Пево је љубав, њој покоран,
И песма му је била чиста
Ко дечји санак благотворан
И као месец што се блиста
У пустињама тихог неба:
Бог уздаха и слуга Феба.
Опевао је тугу, магле,
Растанке несрећне и нагле,
Романтичарске руже, лиру,
И земље туђе и далеке,
Где је проливо суза реке,
И опево у тихом миру
Свог увелог живота сету
Пре но што узе двадесету.
XI
У селу, где је Евгеније
Једини да га схвати мого,
Гозбама селским никад није
Поклањо Ленски пажње много.
Од суседа је бежо бучних
Јер се из њиних прича хучних
О вину, жетви и о псима,
О косидби и рођацима,
Баш нису сјала осећања
Ни песничка жестина тајна,
Ни разум, ни бистрина сјајна,
Па ни вештина школског знања,
А њине жене нису миле
Чак ни толико умне биле.
XII
Богат и згодан, он је тада
Ко младожења приман свуда;
Тај обичај у селу влада;
Свако је спремо кћер да уда
За суседа свог полуруског,
Чим уђе, говор круга уског
Наврће причу на осаму,
На момачког живота чаму,
Па зову госта самовару
И чај му Дуња сипа тада;
Њој шапћу: "Дуња, пази сада!"
А затим носе и гитару
И писне она (боже благи!):
" О, дођи ми у дворе, драги! "

XIII
Ал' ето, Ленски није хтео
Да робовање прими слатко,
И с Оњегином кад се спео,
Начинише познанство кратко.
И зближише се; вал и камен,
Стихови, проза, лед и пламен
Нису баш тако много страни;
Досадни беху први дани
Јер нису били истих ћуди,
Ал' затим су се снашли боље,
Јахали сваки дан у поље
И постали баш блиски људи.
Тако се (то и мене пече)
Из досаде другарство стече.
XIV
Ал' кад се без притворства суди,
Ни том другарству верни нисмо;
Нуле су за нас други људи
А јединице само ми смо.
Наш узор су Наполеони;
Двоногих бића милиони
Оруђа проста сад су за нас;
Чувства су дивља, смешна данас.
Сношљив је био Евгеније;
Мада је људе добро знао
Па их уопште презирао,
Без изузетка ни то није;
Неке је збиља уважаво
И ценио је чувство право.
XV
С осмехом он је слушо Ленског;
Надахнут поглед, говор буран
Песника младог гетингенског
И ум у суду несигуран -
Мом Евгенију све је ово
Изгледало још сасвим ново,
И трудио се он да спречи
Хладноћу својих оштрих речи,
Јер што да туђој срећи смета?
Доћи ће време; нека живи
И нек' се песник мало диви
Свем савршенству овог света!
Опростимо му варке ове
И младих дана жар и снове.
XVI
На препирке и мудровања
Све их је могло да побуди;
Науке, добро, зло и знања,
И уговоре древних људи,
Судбину, живот, гробне тајне
И предрасуде многе трајне, -
По реду ту је све и свашта
Подвргла суду њина машта.
Занесен жаром поезије,
Песник је чито у то време
Са тмурног севера поеме
И пажљиви је Евгеније,
Иако ништа не разуме,
Све слушао што боље уме.

XVII
Занимале су њих и страсти
И сећо их се Евгеније
(Спасен од њине бурне власти)
Са уздахом што сету крије.
Срећан је ко је за њих знао
Па их се најзад отресао,
Срећнији ко их не познаје
И ко се врло ретко каје;
Ко растанцима љубав лечи,
Ко мржњу сплетком утољава
И с другом и са женом зева
Без љубоморе и злих речи...
Срећан, ко карти своја права
На наслеђе не поверава.
XVIII
Кад живот наш у дане касне
Под заставу спокојства скрене,
И када страст у нама згасне
И постану нам смешне њене
Самовоље и бујне тежње,
Закаснеле кад прођу чежње -
Смирени, мада не без труда,
Слушамо тада с пажњом свуда
И туђих страсти језик бучан,
Те нам то опет срце буди;
Тако инвалид стари, худи,
Бркоња младих говор звучан
Из кута свога с пажњом прати
И чуљи уши све да схвати.
XIX
Ал' зато наша плаха младост
Да чува тајну није склона;
Љубав и мржњу, бол и радост
Разгласи увек радо она;
Ко љубавни инвалид стари
Слушо је јунак мој, у ствари,
Исповест свога друга новог
И тајне срца песниковог.
Наивну савест, пуну жеља
Ленски је хито да открије,
И сазнао је Евгеније
Љубавну причу пријатеља,
Приповест коју красе снови
Што за нас давно нису нови.
XX
А волео је... љубав ову
И не сретамо данас више;
Једино душу песникову
На такву љубав осудише:
Све исти снови, маште исте,
Вецито старе жеље чисте
И увек исти стари јади;
Ни далек пут што срце хлади,
Ни растанака дуго време,
Ни сати које муза тражи,
Ни туђе земље пуне дражи,
Ни гозби хук, ни знања семе,
Баш ништа није ни у чему
Изменило ту страст у њему.
XXI
Још као дете Олги одан,
Са срцем што је још без рана,
Он беше сведок благородан
Забава њених првих дана;
Он је у крилу шумске сене
Делио радост игре њене,
А очеви се блиски стекли
И деци венца два обрекли.
У тихом куту дивљег света
Она је пуна чари, жеља,
Цветала поред родитеља,
Ко што ђурђевак тајно цвета
Скривен у густој трави села
Од лептирова и од пчела.

XXII
Заносе прве младе крви
Њему је она даровала;
И фрула му је уздах први
Сањарећи о Олги дала.
Сад збогом, игре златне, пусте!
Он воли сада шуме густе,
Самоћу, сету и тишину,
Звезде, и ноћ и месечину,
И месец, неба лучу сјајну,
Чијој смо и ми некад моћи
Давали данак будних ноћи
И радост јада - сузу тајну,
А сад је нама он за мрака
Замена слабих светиљака.
XXIII
Увек је скромна, увек вредна
И весела ко јутро била;
Ко песников је живот чедна,
Ко пољубац је била мила.
Косе јој беху боје лана,
Очи ко плаво небо дана,
Покрети гипки, а струк ломан...
Ал’ узмите ма који роман
И наћи ћете саздан верно
И Олгин портрет. Он је мио
И драг је мени некад био, -
Па додијао неизмерно.
Дозвол'те да вас мало боље
Забавим сестром наше Оље.
XXIV
Татјана јој се сестра звала;
Први пут име то - Татјана,
Ћудљива муза сад је дала
Личности некој из романа;
Па шта? - Зар није складно, звучно?
Ал' знам ја, с њим је неразлучно
Сећање на дах ропских соба,
На слушкиње и древно доба.
Наш свет имена ружна даје,
Укуса код нас мало има
(Поготово у стиховима),
А просвета нам не пристаје,
И ми смо од ње - ма шта рекли -
Извештаченост само стекли.
XXV
Она се, дакле, Тања звала,
Чар и свежину сестре њене
Природа Тањи није дала
Да тим на себе поглед скрене;
Ћутљива, дивља сети рада,
Бојажљива ко срна млада,
Сред породичног топлог крила
Ко туђинка је она била.
Да мази се не беше склона
Крај оца и крај мајке своје;
Са децом ко и сама што је
Да скаче није хтела она;
Често, у прозор загледана,
Сањарила је целог дана.
XXVI
Сањарење - њен знанац стари -
Од младости је њене ране
Красило маштом пуном чари
Доконе, дуге селске дане.
Прсти јој иглу нису знали;
Да украшава ђерђев мали
Свиленом шаром - није она
Никада била много склона.
Тањи је драже било тада
Да се са добром лутком малом
Спрема у игри и са шалом
За закон што у свету влада
И да јој даје опомене
Од своје маме научене.

XXVII
Ал' сад, у овим годинама,
За лутке више није знала;
О вестима и моди дама
Са њима није расправљала.
Несташлуци јој беху страни;
Страшних су прича древни дани
У тами зимске ноћи снене
Обузимали мисли њене.
А кад би дадиља довела
На ливаду из околине
Децу да Олги друштво чине,
Тања да игра није хтела
И клонила се смеха звучног
И забављања њиног бучног.
XXVIII
Она је радо на балкону
Чекала кад ће зора плава,
Када на белом небосклону
Сазвежђа коло ишчезава,
И светлост се видиком шири
И весник јутра, ветар пири
И прикрада се дан полако.
Зими, кад ноћи крило лако
Над земним крајем дуже влада,
И дуже спава у тишини
На магличастој месечини
Лењиви исток - чак и тада,
По навици у исте часе,
При свећи Тања дизала се.
XXIX
Роман је био радост њена
И накнада за све, а она
У варке беше заљубљена,
У Русоа и Ричардсона.
Њен отац беше човек мали,
У прошлом веку заостали,
Он књиге није никад чито
И да л' су штетне није пито;
Сматро је да су игра права
И њега није било брига
Каква код ћерке тајна књига
Под јастуком до јутра спава.
А мати? - била је и она
Без памети од Ричардсона.
XXX
Да, волела је Ричардсона,
Ал' не што му је дела знала,
И што је више Грандисона
Но Ловласа симпатисала,
Већ зато што је њена стрина
Московска кнегиња Алина
Њој напунила главу тиме.
Младожења је још те зиме
Њен супруг био: да уздише
За другим тад је она стала
Што јој се свидо, то је знала,
Умом и срцем много више;
Тај Грандисон је био красан
Кицош и коцкар првокласан.

XXXI
Ко он и она с пуно склада
По моди беше одевена,
Ал' другом су је дали тада
Без пристанка и знања њена.
И да утиша јаде њене
Разложни муж се брже крене
У своје село, где је жена,
Сам бог зна киме окружена,
Плакала дуго, ноћу бдила,
Да се разведе најпре хтела,
А затим кућу преузела,
И задовољна најзад била;
Навика увек с неба слеће
Ко замена кад нема среће.
XXXII
Та навика је утишала
Јад којем лека није било,
А сасвим ју је, богу хвала,
Откриће једно утешило;
Уз одмор, труд и бригу трајну,
Докучила је важну тајну:
Како да мужем сасвим влада;
И све набоље пође тада.
Са вољом послу свом је пришла
И расходима управљала,
За казну је у војску слала,
На купање је петком ишла,
Служавку тукла кад дотужа -
Не питајући за то мужа.
XXXIII
Некад је она крвљу знала
Да краси стране споменара,
Прасковију Полином звала
И певала кад разговара,
Носила стезник сасвим уско
И руско Н ко N француско
Умела кроз нос да проплете.
Ал' све се брзо преокрете;
И забораву сад је дала
Албуме, корсет и Полину;
А некадашњу је Селину
Акуљком опет просто звала,
И најзад ватом поставила
Халат и чепац свој од тила.
XXXIV
Њен супруг ју је обожаво,
У ћуди јој се није плео.
Верово јој је, мирно спаво,
У халату је пио, јео,
И живот му је мирно теко;
Понекад би се код њих стеко
Круг обичних, но присних лица,
Суседа добрих породица;
Да себе жале, друге куде,
И забаве се којечиме,
Па прође вече дуге зиме,
А дотле већ и чај им нуде;
Већ вечери, већ сну је време,
Па се и гости кући спреме.

XXXV
Живот се њихов, тих и частан,
Држо предања и старина:
Код њих је увек тигањ мастан
О мрсу био препун блина;
И постили су без омашке;
Волели кола и љуљашке
И гатање и песме хора.
На Тројицу, кад бдења спора
С досадом слуша пук недужан,
Они су лили тад из ока
Три сузе на струк босиока;
Ко ваздух квас им беше нужан,
И код њих су при јелу, вину,
Служили госте према чину.
XXXVI
И старили су тако они.
Тад мужа позва тама гроба
Под нови венац да се склони.
У подневно је умро доба,
Баш кад су га на обед звали;
Суседи су га оплакали,
Деца и жена пуна туге
Искреније но многе друге.
Он беше прост и добар "барин"
И тамо где прах његов снива
Надгробна плоча стоји сива:
Смирени грешник Дмитар Ларин,
Господњи раб и бригадир
Под овом плочом нађе мир.
XXXVII
Међу пенате кад је своје
Стигао Ленски издалека,
Гроб суседов посетио је
И стекла га је туга нека.
Том пепелу је уздах дао.
"Рoor Yorick! - он је шапутао -
Ко дете сам му често пута
Скидао орден са капута
И игро му се на рукама!
Олгу је мени хтео дати;
Пито се: да л' ће дочекати?...
И Ленски ту, у сенци храма,
Написа с тугом и са жаром
Надгробну песму знанцу старом.
XXXVIII
Ту је пред једним гробом тужним
И праху свога оца јадног
Одао пошту болом дужним.
На браздама живота хладног
Судбине воља тако мења
Ко кратке жетве поколења;
И свако од њих класа, вене,
А нова иду да га смене.
Тако и наше младо племе
Буја и кључа као бура
И дедове ка гробу гура,
Ал' доћи ће и наше време,
И унука ће наших чета
Одгурати и нас са света.

XXXIX
А дотле нек вас, браћо славна,
Опија лаки живот мало;
За мене он је ствар ништавна
И није ми до њега стало.
Од варки ја сам скрио зене,
Ал' дира још понекад мене
Заборављених нада снага.
Јер тешко ми је да без трага
Оставим свет и живот цео;
Ал' не пишем ја хвале жудан;
Свој тужни удес и век чудан
Да прославим бих можда хтео,
Па да на мене, ко друг предан,
Подсети људе бар звук један.
XL
Можда ће вољом чудне среће
Нечије срце он да троне
И можда на дно Лете неће
Звук строфа мојих да потоне!
Једном ће можда, мудра лица,
Будућа нека незналица
Рећи пред мојом славном сликом:
То беше песник над песником!
Захвалност прими с моје руке,
Ти, поклониче музе сетне,
Чији ће пажљив ум да сретне
И сачува мој стих и звуке,
Чија ће рука или говор
Обновити мој стари ловор.
ТРЕЋА ГЛАВА
Elle était fille, elle était amoureuse.
Malfilâtre
I
"Куда ћеш, Ленски? Ви, поети! " -
"Извини, већ је време моје". -
"Не држим те ја, али где ти
Проводиш свако вече своје?"-
"Код Лариних." - "Е, то ме чуди;
Зар није глупо, сам просуди,
Да тамо траћиш вече свако? " -
"Нимало". - "Баш не схватам како;
Већ видим како то изгледа...
Све срдачна и проста лица,
Обична руска породица;
Дом гостољубив и пун реда,
Слатко при вечном разговору
О киши, лану и о тору..." –
II
"Па не видим ја зла у томе." -
"Досада зло за тебе није?" -
"Туђ сам ја вишем свету твоме
И домаћи круг дражи ми је
Где могу..." - "Опет сад еклога!
Побогу, драги, доста тога!
Па? Идеш? Жао ми је много.
Ах, збиља, Ленски, да л' бих мого
Да видим ону коју хвалиш,
Филиду ту твог ума, пера,
Стихова, суза et cetera?
Упознај ме с њом." - "Ти се шалиш?'
"Не." - "О, па хајде, сада сврати!
Са пажњом ће нас дочекати.

III
Хајдемо."
Лете дрошке њине.
Појавише се. Расипају
Услуге љубазне старине
Што често јако скупо стају.
Чин угошћења, ево, кружи,
У зделама се слатко служи,
И за њих се крај стола наче
Воштани крчаг боровњаче.
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
IV
Ал' ево, они кући лете,
Носе их касом кола лака,
Па хајде бар да ослушнете
Разговор наша два јунака:
"Но, шта је? Зеваш, Евгеније?" -
"Навика, Ленски". - "Ко да ти је
Досадније но пре?" - "Нимало."
И тако већ је вече пало.
Андрјушка, брже, ето мрака!
Већ ми је глупих места доста.
Та Ларина је мало проста,
Ал' ипак врло мила бака.
Боровњаче се оне бојим;
Отежаће ми соком својим.
V
Кажи ми, која је Татјана? " -
"Па она, што је невесела
Ушла и сетна ко Светлана
Крај прозора без речи села". -
"И ти си срце младој дао?" -
"Што?" - "Ја бих другу изабрао
Када бих ко ти песник био.
Лик Олгин је зацело мио,
Ал' подсећа на мртву слику;
Румена је и пуна она
Баш ко Вандајкова Мадона,
Ил' глупи месец на видику".
Владимир нешто сухо рече
И ћутао је село вече.
VI
Долазак овај мог јунака
Код Лариних је (што бих крио?)
Створио много утисака,
А суседе је забавио.
Нагађања су текла крадом;
Свуда се о том прича с надом
И не без грешке свако суди;
Женика Тањи нашли људи,
А неки ни то нису крили
Да ће и свадба скоро њена,
Али је, кажу, одложена,
Јер прстен нису набавили.
О свадби Ленског већ се давно
Говорило у друштву јавно.

VII
С досадом те је беспослице
Слушала Тања, ал' је крадом
Мислила о том нехотице
Са нејасном и слатком надом,
Та мисао до срца прође:
Заљубила се - време дође.
Пролеће тако буди врело
У топлој земљи зрно зрело.
Давно је њена машта будна
Кроз нежну тугу непрестану
Тражила своју кобну храну;
И љубавна је патња чудна
Стезала младе груди стога,
А душа чекала... ма кога,
VIII
И дочекала; оку свану;
Рекла је: то је он! и сада,
Авај, у ноћи и на дану,
И кад је ретки сан савлада, -
Све сада овом срцу драгом
О њему прича чудном снагом,
И досадне су јој и мучне
Нежности пуне реци звучне
И брижне очи слушкињине;
Утонула у тугу она,
Не слуша госте свог салона
И залудице куне њине
Доласке бучне, изненадне,
Седељке дуге и досадне.
IX
Са каквом пажњом сад Татјана
Над љубавним романом бдије
И како живо очарана
Заводљив отров његов пије!
Маштања снагом, снагом снова,
Оживљена створења ова:
Малек-Адел уз Де Линара,
И Вертер, патник тај пун чара,
Волмар крај своје љубавнице,
И Грандисон, тај узор људи
(Што сад у нама дремеж буди) -
Сви они сад су исто лице
За сањалицу нежну били:
У Оњегина су се слили.
X
У машти као хероина
Писаца драгих живог ума,
Као Клариса, ил' Делфина,
Татјана у дубине шума
С опасном књигом сама слази...
Ту тражи она и налази
Свој тајни жар и снове своје,
У пуном срцу што се поје.
Присваја сада лако, жедно,
Туд бол и срећу душа њена,
И она шапће занесена
Јунаку драгом писмо једно.
Али наш јунак (што бих крио?)
Грандисон збиља није био.
XI
Некад је сваки писац живо
Јунака свог у првој глави
Свечаним стилом описиво
Ко савршенства узор прави.
Снабдево је то биће чедно,
Гоњено увек неправедно,
Искреном душом, умом тачним
И лицем благим и привлачним.
Пун само чистих осећаја,
Јунак је његов млад и смео
Да жртвује се увек хтео,
И најзад негде око краја,
Порок је увек кажњен био,
А леп се венац добру вио.

XII
А сад нас магла обавија;
Нас од морала дремеж хвата;
И у роману порок прија;
И ту му данас шире врата!
Британске музе лажи нове
Девојчицама кваре снове
И идоли су сада њени
Ил' Вампир онај замишљени,
Ил' Мелмот, скитац онај худи,
Ил' Вечни Жид, ил' Гусар жучни,
Ил' Сбогар мраћни, недокучни,
А Бајрон својом срећном ћуди
Облачи крајњи егоизам
У намргођен романтизам.
XIII
Ал', пријатељи, чему све то?
Презревши претње бога Феба,
Престаћу и ја можда, ето,
Да будем песник, вољом неба
У мене нови враг ће ући,
У прозу ћу се ја повући
И тад ће залазак мој скроман
Да испуни старински роман.
Ал' неће тајни страх убице
Да опише то дело славно;
Препричаћу вам једноставно
Предања руске породице
Љубавне снове пуне чари
И обичаје дана стари'.
XIV
Препричаћу вам приче знане
Оца ил’ стрица мог са села,
Састанке младих заказане
Крај старих липа, поред врела,
Бол љубоморе што све мења,
Растанке, сузе помирења,
Па ћу их опет завадити
И венац ћу им најзад свити...
Ја памтим речи нежне, страсне,
Љубави болне речи знане,
Што су у оне прошле дане
Крај ногу љубавнице красне
С језика живо текле мога.
Ал' одвикох се ја од тога.
XV
Татјана, вољена Татјана!
Над тобом ми је суза пала;
Судбину тужну својих дана
Тирану модном ти си дала.
Пропашћеш, драга, ал' пре тога
У слепој нади срца свога
Ти желиш срећу кобне страсти,
Упознајеш живота сласти,
Чаробни отров жеља пијеш,
И свуда срећних састајања
Ти уточишта видиш, Тања,
Са њиме где ћеш да се скријеш;
у свему види твоја душа
Тог кобног духа што те куша.

XVI
Љубавна патња Тању гони
И пошла је у врт да тужи;
Наједном земљи оци клони
Малаксала да пут продужи;
Надимају се прса њена
И сва је ватром обливена;
Замро јој дах и стао ум,
У оку сјај, у уху шум...
Наступа ноћ и месец бдије;
Надгледа неба даљни свод,
У гранама славуја род
Извија звучне мелодије;
У тами Тања још не спава
И своју даду ословљава:
XVII
"Не спава ми се ноћас, нано!
Отвори прозор..." - "Хоћу, радо,
Ал' шта је то са тобом, рано? " -
"Досада... хајде, причај, дадо!" -
"О чему, Тања? Пре сам знала
Збитија безброј, много шала
И гатки о злим духовима
И девојкама... сад о њима
Већ ништа не знам... све се, Тања,
Заборавило што се знало;
На зло се много штошта дало;
Издаје разум..." - "Причај, њања,
У ваша минула времена
Јеси ли била заљубљена? " –
XVIII
"Откуда! Нисам ја ни знала
За љубав у тим годинама,
Јер би ме у гроб отерала
Свекрва моја или мама." -
"И удала си се? А како?" -
"Господ је, кћери, хтео тако;
Мени је тринаест било, Тања,
Још млади био је мој Вања;
Две недеље је једна снага
У нашу куцу навраћала
И благослов је својта дала;
Горко сам плакала од страха,
Уз плач су косу ми расплели,
Уз песму цркви ме повели
XIX
И у туђ род увели, рано...
Ти не слушаш?" - "Ах, дадо, није..
Тугује моје срце, нано,
Рођена моја, сад да ми је
Да исплачем све сузе своје!..." -
"Ти ниси здрава, дете моје!
Помилуј, Боже, и сахрани!
Шта хоћеш, чедо, кажи нани...
Сва гориш... ево воде свете..." -
"Ја нисам болесна ни снена;
Знаш, дадо... ја сам... заљубљена!"
"О, Господ био с тобом, дете! " -
И дадиља је с немим жаром
Крстила Тању руком старом.

XX
"Ја волим", - дади дошаптава
Питомица сирота њена;
"Ти, мила моја, ниси здрава!" -
"Пусти ме, ја сам заљубљена".
Месец је сјао нов над гајем
И озараво тужним сјајем
Тањине косе расплетене,
Чари лепоте сетне њене
И старицу што с брижним жаром
Пред њом у ноћи седи бледој
Са марамом на глави седој,
У кафтану дугачком, старом...
И све је снило у тишини
На надахнутој месечини.
XXI
Посматрајући месечину,
Далеко Тања срцем блуди,
Ал' мисао у глави сину:
"Сад иди, дадо, добра буди,
Примакни сточић ближе свећи...
И дај ми перо... сад ћу лећи."
И ево најзад Тање саме.
Тишина. Месец сја из таме,
А налакћена Тања пише;
На уму јој је Евгеније,
Порука њена љубав крије
И чедном страшћу она дише.
Ал' готово је писмо њено...
Татјана, ком је намењено?
XXII
Лепотице сам знао многе
Хладне ко чисте зиме снежне;
Негањиве, свечане, строге
И самом уму недосежне.
Задивљен таштом ћуди њином
И њином природном врлином,
Да побегнем од њих сам хито
И с њиховог сам цела чито
Натпис што с пакла плаши људе:
Сад оставите наде ваше!
За њих је сласт да друге плаше,
А невоља да љубав буде!
Ал' можда и ви виђали сте
На Неви такве госпе исте.
XXIII
У кругу ропских поклоника
Виђах и друге госпе красне,
Равнодушна и ташта лика
За уздахе и хвале страсне.
И шта закључих својом главом?
Оне су љубав таквим ставом
Одбијале с почетка јако,
Ал' опет би је стекле лако
Бар сажаљењем пуним мере;
Бар утисак би човек стеко
Да њине речи звуче меко,
И трчао је с пуно вере
Љубавник млад и слеп и потом
За охолом и злом лепотом.
XXIV
Па зар је Тања више крива
Безазлена и чедна што је,
Што не лаже, што будна снива
И верује у снове своје?
Што без вештине и без знања
Воли по тежњи осећања?
Што не сумња још душа њена
И што је тако обдарена
Истрајном вољом, умом јасним,
Живошћу маште и још при том
Упорном ћуди племенитом
И срцем нежним али страсним?
Зар неће бити опроштена
Лакомислена љубав њена.

XXV
Прибрано суди ум кокете,
Татјана не зна шала шта је,
И љубави ко мило дете
До краја своје срце даје;
Не мисли страсна душа њена:
Одложимо док скочи сена,
Заплетимо у мрежу дубље,
Будимо надом самољубље,
А кад у нашој буде власти,
Уморимо га сумњом спором
И пренимо га љубомором,
Јер иначе ће, лишен сласти,
Лукави сужањ рад слободе
Да збаци оков и да оде.
XXVI
Да спасем част свом завичају,
Тешкоће многе ми предстоје;
Зацело мораћу на крају
Превести писмо Тање моје:
Без наших књига и журнала
Она је руски слабо знала
И језиком се лепим својим
Служила с муком, ја се бојим,
А писала је на француском.
Понављам опет и пред вама:
Досад се није љубав дама
Изливала код нас на руском;
Још горди језик наш толико
Поштанској прози није свико!
XXVII
Сви сада наше даме гоне
Да читају на руском. С муком
Замишљам како седе оне
са Добронамерним под руком.
Песници, и ви рећи ћете:
Зар избранице ваше свете,
Те, којима сте увек слали
Све песме што сте састављали,
Којима срца давали сте, -
Зар нису руски слабо знале?
Зар нису љупко извртале
Његове речи звонке, чисте,
И служиле се, ја се бојим,
Језиком туђим као својим?
XXVIII
Не дао бог да ме на балу
Пресретне студент дугокоси,
Млад богослов у жутом шалу
Ил' научник што чепац носи!
Кад женска уста се не смеше,
Кад у граматици не греше, -
Ја не волим наш руски говор!
Можда ће (на зло по мој ловор)
Лепотице потомства стати
Да слушају журнала глас,
Граматици да уче нас,
И стихове ће састављати!
Шта моја муза тад да чини?
Верна ће остати старини.
XXIX
Брбљање бучно, неправилно
И изговор пун лоших ћуди,
И данас чине још да силно
Ко пре устрепте моје груди;
Да покајем се немам снаге;
Бице ми галске речи драге
Ко младости ми грешне прича,
Ко стихови Богдановича.
Ал' доста. Сад у дуг ми спада
Тањиног писма да се латим.
Ја дадох реч... и? да је вратим?
Одустао бих радо сада;
Парнија нежног стих не годи
Ни нашем времену ни моди.

XXX
Певачу туге и Весеља,
Када би са мном сада био,
Нескромном молбом пријатеља
ја бих те, мили, намучио:
Да ми у строфе звучне, јасне,
Туђинске реци Тање страсне
Преведе моћна муза твоја!
О, где си? дођи: права своја
Са поздравом ја теби дајем...
Ал' одвикнут од наших хвала
Кроз тмурни крш далеких жала
Под финским небом, туђим крајем,
Он лута и у њему душа
Мој немир не зна и не слуша.
XXXI
Преда мном лежи писмо њено;
Ко светиња ми оно оста;
Читам га с тугом притајеном
И никада ми није доста.
Ко ули њој ту нежну снагу,
Безазленост и љупкост драгу?
Откуд јој занос тај пун сања,
Безумни говор осећања,
Искреност кобна и пријатна?
Ја не знам. Али, ево једног
Превода слабог, недоследног;
Копије бледе живог платна,
Ил' звучног места из Фрајшица
Када га свира ученица.
Татјанино писмо
Оњегину
Пишем вам - шта бих знала боље?
И шта вам више могу рећи?
Сад зависи од ваше воље
Презрење ваше да л' ћу стећи.
Ал' ако вас мој удес худи
Бар мало троне и узбуди,
Ви ме се нећете одрећи.
Да ћутим ја сам прво хтела,
И за срамоту мојих јада
Не бисте знали ви ни сада,
Бар да се надам да сам смела
Да ћете опет к нама доћи
И да ћу ма и ретко моћи
У селу да вас видим нашем,
Да се веселим гласу вашем,
Да вам што кажем, па да затим
О истом мислим и да патим
Дане и ноћи дуге сама
Док не дођете опет к нама.
Ал' особењак ви сте, знамо,
И тешка вам је селска чама,
А ми... ми ничим не блистамо,
Но искрено смо ради вама.
Што дођосте у наше село?
У степи, где мој живот траје,
Ја не бих срела вас зацело
И не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осећаје,
Можда бих једном (ко ће знати?)
По срцу нашла друга верна
И била бих му жена смерна,
А својој деци добра мати.
Други!... Ал' не, ја ником не би'
На свету дала срце своје!
Одувек тако писано је...
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
Да ћу те срести измеђ' људи;
Знам, Бог је тебе упутио,
Мој заштитник до гроба буди...
У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио,
Твој поглед ме је свуд прогањо,
У души давно глас одзвањо...
Не, није ми се сан то снио,
Јер чим си ушо, ја сам знала,
Сва премрла и успламсала,
И рекла: он је ово био!
Ја тебе често слушах сама;
Говорио си са мном једном
Кад просјаку помагах бедном
И када блажих молитвама
Буру и јад у срцу чедном.
Зар ниси ти и оног трена,
О, привиђење моје драго,
Промако кроз ноћ као сена,
Над узглавље се моје саго
И шапнуо ми речи наде
Љубави пуне и искрене?
Ко си ти? чувар душе младе
Ил' кобни дух што куша мене?
Утишај сумње што ме гуше.
Можда су све то сање моје,
Заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је...
Нек буде тако! што да кријем?
Милости твојој дајем себе,
Пред тобом сузе бола лијем
И молим заштиту од тебе...
Замисли: ја сам овде сама
И никог нема да ме схвати;
Сустајем и мој ум се слама,
А немо моје срце пати.
Чекам те: наде глас у мени
Бар погледом оживи једним,
Или из тешког сна ме прени
Прекором горким и праведним!
Заврших! Да прочитам, стрепим.
Од стида више немам даха...
Ал' ваша част ми јемчи лепим
И предајем се њој без страха...

XXXII
Уздах по уздах Тању гуши;
Трепери лист под руком њеном,
Њеног се писма омот суши
На језику неоквашеном.
Приклонила је главу лако,
А огртач се меки смако
Са Татјаниних дивних леђа...
Ал' месечина све је блеђа;
Помало већ долина руди
И ко кроз маглу искрсава;
засребрили се вир и трава,
Пастиров рог тежака буди;
Вец свиће, сви се дижу вредно;
Мојој Татјани је свеједно.
XXXIII
Не види она јутро сјајно,
Погнуте главе још сањари
И не спушта на писмо тајно
Изрезбарени печат стари.
Ал' тихо врата већ отвара
Дадиља њена седа, стара,
И с чајем к њој у собу пође:
"Устани, кћери, време дође!
Па, чедо моје, ти си спремна!
О, рана птицо моја мала!
Како сам синоћ страховала!
Нека је Богу хвала земна,
Ноћашње туге нестало је,
Ко маков цвет је лице твоје". –
XXXIV
"Нешто ми, нано, сад учини..." -
"Дабоме, мила, врло радо". -
"Не сумњај ништа... и не брини.
Ах... немој ми одрећи, дадо!"
"Та нећу, чедо, ни за Бога! " -
"Унука крадом пошљи свога,
Нек ово писмо преда, кажи,
О... суседу... ал' ти му тражи
Ни речи да не проговара
о мени и о писму моме". -
"Да, мила моја, али коме?
Ишчилела ми памет стара;
Суседа, чедо, много има,
Где бих и броја знала њима! " –
XXXV
"Ух, недосетљива си, нано!" -
"Па већ сам стара, моја мила;
Издаје мене разум, рано,
А окретна сам некад била
И господара ја сам свога..." -
"Зар ми је, дадо, сад до тога
О памћењу да слушам твојем?
Видиш, о писму реч је мојем
За Оњегина". - "Добро, чедо,
Не љути се на мене тако:
Знаш, неразумна ја сам јако,
Ал' што је твоје лице бледо?" -
"Онако, дадо, не због тога.
Унука што пре пошљи свога! "
XXXVI
Но прође дан без одговора
И наста други - писма нема.
Веђ спремна чим се јави зора
Татјана чека са свог трема.
Ал' ево Ленски стиже к њима;
" А каква посла друг ваш има?
Домаћичин је поздрав био; -
Па он је нас заборавио".
На то је Тања устрептала,
А старици наш Ленски рече:
"Доћи ће данас, ал' довече;
Сад га је пошта задржала".
И Татјана је очи скрила
Ко да је прекор осетила.

XXXVII
Смркавало се и у кући
Чуло се врење самовара;
Кинески чајник згревајући,
Колутала се врела пара.
Из Олгиних се вредних руку
У димљивом а тамном луку
Тек скуван чај у шоље сливо,
А слуга скоруп послуживо.
Крај прозора је Тања била
И дисала у окна своја;
Сањарила је, мила моја,
И дивним прстом бележила
На замагљено стакло то
Њој драга слова Е и О.
XXXVIII
Ал' душа јој је туговала,
А пуне суза биле очи.
Кад, топот!... Крв је у њој стала;
Оњегин стиже!... она скочи
И побеже на трем, а с трема,
Од сенке лакша, бледа, нема,
у двориште, па у врт правце,
И хита, хита стрмоглавце,
Да обазре се не сме кући;
Мост и шумарак је обишла,
на језерску алеју сишла,
И ту, на поток хитајући,
Јоргован свој је покрхала
И задихана најзад пала.
XXXIX
На клупу...
"Ту је Евгеније!
О, Боже, шта је помислио! "
Са болом њено срце бије,
Рој нада се у њему скрио.
Још дрхте прса, уши брује,
Да л’ иде? - слуша, ал' не чује,
Јер слушкиње су неке мале
Малину с блиских леја брале
И певала по заповести.
(Та заповест је дата с надом
Да малину овако крадом
Лукава уста неће јести,
Јер песмом биће заузета:
Довитљив изум селског света!)
Девојачка песма
Девојке, лепотице,
Душице и сестрице,
Поиграјте, девојке,
Па нам се разгалите!
Запевајте песмицу,
Песму нашу најдражу,
Момчића намамите
Колу нашем веселом.
Када момка смамимо,
Издалеко спазимо,
Бежимо, лепотице,
Заспимо га вишњама,
Вишњама и малином
И руменом рибизлом,
Нека не прислушкује
Песме наше најдраже,
Нека више не гледа
Девојачког играња.

XL
Ослушкујући нехотице
Како се звонка песма шири,
Татјана крије своје лице
И чека срце да се смири,
А образе да ватра прође;
Ал' не сме кући још да пође;
Трепере груди, страх је мори,
А лице јој све јаче гори...
Тако у руци тужно трепти
И лупа крилом лептир слаби
Кад га несташко какав зграби;
Тако и зец у пољу цепти
Кад нагло спази издалека
Да га у грму ловац чека.
XLI
Са уздахом се назад дигла
И отишла са клупе своје,
Ал' до алеје кад је стигла,
Оњегин пред њом изнико је!
Блиставог ока, мили моји,
Ко страшна сенка пред њом стоји,
И као ватром дотакнута
Татјана заста насред пута.
Ал' шта је после тога било
Да испричам сад снаге немам;
На одмор се и шетњу спремам;
Причање ме је уморило;
Када се смирим и проходам,
И наставак ћу већ да додам.
ЧЕТВРТА ГЛАВА
La morale est dans la nature des сhoses.
Necker
I. II. III. IV. V. VI.
VII
Што човек мање воли жену,
Тим лакше он се свиди њој,
И пре заплете душу њену
У саблазни и лажи рој.
Разврат је хладан и надувен
Некада био јако чувен
Због љубавне вештине своје:
Без љубави уживао је.
Ал' забава пристоји ова
Мајмунском соју људи славних
Из дедовских времена давних.
Сад бледи слава Ловласова
Са славом жутих потпетица
И власуља са гордих лица.
VIII
Јер ко на свету сада мари
Да увек глуми једно исто,
Да уверава у те ствари
Са којима су сви начисто,
Да исте приче слуша свуда
И руши безброј предрасуда,
Ал' предрасуда тавих које
Чак ни код деце не постоје!
Коме сад неће да досаде
Заклетве, молбе сваког дана,
"Писамца" на десетак страна,
Прстење, лажни страх и наде,
Обмане, сузе, претње, сплетке,
Мужеви, матере и тетке?

IX
Тако је јунак мој мислио.
Заблуда бурних предан власти,
У младости је и он био
Жртва жестоких, дивљих страсти.
Ал' размажен животом сјајним
И навикама својим трајним,
Очаран једним не за дуго,
Разочаран у нешто друго,
Мучен и жељом и успехом, -
Морô је вечно он да гуши
Роптања глас у својој души
И зевање да дави смехом.
Тако је прошо лета многа
Страћивши цвет живота свога.
X
У лепе жене што заносе
Више се није заљубљиво;
Изневере - одмарао се,
Одбију - њему није криво.
Напушто их је све без туге
И тражио без жеље друге.
Мржњу и љубав њину није
Ни памтио мој Евгеније.
И гост се тако креће касни
На вист - и када игра прође,
Он равнодушно натраг пође
Да код куће на миру засни,
А сутра ни сам не зна рећи
Где ће га нова ноц затећи.
XI
Али је писмо од Татјане
Успело живо да га троне.
Невиних снова реч га зане
И вихором му мисли поне
И сетио се лика сетног,
Бледила њеног неприметног,
И у сан сладак, чист и чедан
Утонуо свом душом предан.
У њему можда васкрснуше
Негдашња ватра, страст и ране,
Ал' није хтео да обмане
Искреност ове чедне душе.
Хајдемо у врт поред села
Где са са њиме Тања срела.
XII
Тренутак-два су неми били.
Ал' Оњегин је пред њу стао:
"Писали сте ми; што би крили?
И ја сам, ево, прочитао
Исповест чисте душе једне,
Љубави ваше реци чедне;
Та искреност је мени драга,
Оживела је њена снага
Рој давно мртвих осећаја;
Ал' да вас хвалим за то нећу;
Одужићу се за ту срећу
Искрено, просто и без сјаја:
Са искреним признањем својим
Сад ја пред вашим судом стојим.
XIII
"Када бих мирним, кућним кругом
Ограничити живот смео,
Да будем оцем и супругом
Пријатни удес кад би хтео,
Кад би ме крилу среће сличне
Мамиле слике породичне,
Срце у мени тад, зацело,
Невесту другу не би хтело.
Без лажног сјаја ћу вам реци:
Нашавши свој идеал стари,
Пожелео бих вас у ствари
За друга мојој худој срећи,
А свему лепом у залогу,
И био срећан... ако могу...
XIV
" Ал' нисам створен ја за срецу,
И душа моја њој је страна;
Врлина ваших никад нећу
Достојан бити ја, Татјана.
Верујте (савест јемство даје),
Да брак ће мука да нас стаје.
Мада сте драги сада мени,
Навика љубав искорени;
Почеће плач и ваше сузе...
Ал' мене неће то да троне;
Разгневиће ме само оне.
Зар такво цвеће, такве узе
Богови брака да нам спреме
Можда на дуго, дуго време?

XV
" Шта гору слику да нам пружи
Од куће, где сирота жена
За недостојним мужем тужи
Дању и ноћу усамљена,
Где муж, иако зна јој сену,
Судбину куне своју, њену,
И вазда ћути сав суморан,
Љутит и хладно љубоморан?
А ја сам такав. Зар сте о том
Сањали у дну душе чисте
Док оно писмо писали сте
Са таквим умом и простотом?
Зар такав удес целог века
По вољи судбе да вас чека?
XVI
"Повратка нема годинама
И душу нећу обновити...
Ја гајим љубав према вама
Ко брат, ил' већу, може бити.
Па чујте ме без сваког гнева:
Ваша ће душа још да снева
И сном да смени старе снове;
Листове дрво стиче нове
С пролећем новим, с новим добом.
Таква је, ваљда, воља неба:
Заволећете још, ал’ треба...
Да владате од сада собом;
Свако вас неће разумети
А неискусност често штети".
XVII
И тако је он проповедо.
Од суза слепа, нема, хладна,
Кријући своје лице бледо,
Слушала га је Тања јадна.
Он јој је руку дао тада;
Погнуте главе, пуна јада,
У несвесном се неком стању
Ослонила Татјана на њу.
Пошли су око повртњака
И скупа стигли. Да их кори,
Нико ни реч не проговори;
Јер сеоска слобода свака
Има по нека права своја
Као и горда Москва моја.
XVIII
Признајмо сад на суду хладном:
Поступио је врло мило
Наш познаник са Тањом јадном.
Не, први пут сад није било
Да племениту душу ода
Иако злоба људског рода
Њега да штеди није знала:
Душмани, друзи, (богу хвала,
То једно исто бити може)
Частили су га свакојако.
Непријатеља има свако,
Ал' од другова, спаси боже!
Ах, другови и њина права!
Не памтим ја њих забадава.
XIX
Па шта? Па ништа. Већ сам дреман:
О, пусте, црне мисли моје!
Да додам ипак још сам спреман
Да нема такве сплетке, што је
О вама неки лажов ствара,
А руља крепи и разгара,
Да нема такве бесмислице
Ни епиграма са улице,
Које ваш друг у куту собе,
У кругу где је друштво часно,
Не би понављо стопут гласно,
Случајно и без сваке злобе;
А одан вам је поред тога
И она вас воли... ко свој свога!

XX
Хм! Читаоче племенити,
Родбина ваша како живи?
Ал' можда ће вам право бити
Да дознате од мене и ви
Шта рођаци у ствари значе?
Па ево, кад се говор заче:
Њих морамо да поштујемо,
Да волимо, колико смемо,
Да виђамо на дане свете,
Ил' ако то у стању нисмо,
Да шаљемо за Божић писмо, -
А да се они нас не сете
За цело оно време друго...
Нек нам их бог поживи дуго!
XXI
Од пријатељства и родбине
Боља је љубав нежних жена;
И усред бура зле судбине
Биће вам она привржена.
Зацело... Али вихор моде,
Па јавног мнења брзе воде,
Ћуд природе, па бриге брака,
А жена је ко перо лака...
Уз то принципе свог супруга
Све исправне и врле жене
Треба да штују и да цене,
Те тако зачас ваша друга
На странпутицу оде право!
Са љубављу се шали ђаво.
XXII
Ког волети? Ком веровати?
Ко неће да нас изневери?
Дела и речи ко ће знати
Да стално на наш аршин мери?
О нама лажи ко не сеје?
Тај што нас брижно пази, где је?
Ко порок наш да трпи хтеће?
Ко додијати никад неће?
О, узалудни трагаоче,
Не трошите напразно снагу -
Волите себе, личност драгу,
Мој поштовани читаоче!
Достојан предмет то је збиља;
Пријатнијега нема циља.
XXIII
Кад сусрет прође, шта је било?
Погодићете и ви лако;
Љубавна туга срце мило
И душу сете жудну јако
Ко некада још увек мори;
Још јаче сад у Тањи гори
Љубав узалуд пробуђена.
Санак се клони одра њена
И свет живота, здравље, радост,
Спокојство старо, осмех мазни,
- Све пропаде ко звуци празни
И љупке Тање тамни младост:
Тако на небу бура сива
Тек рођен дан у таму скрива.
XXIV
Татјана тугује и чами,
Самује, гаси се и вене;
Сад ништа више њу не мами,
Не доима се душе њене.
А суседи кад к њима сврате
Шапћу и важно главом клате:
Време је, време да се уда!...
Ал' доста! Сада с мало труда
Љубави срећне сликом другом
Да разгалим и вас пристоји.
И нехотице, мили моји,
Моје се срце пуни тугом;
Опростите ми, ја вас молим,
Ја тако своју Тању волим.

XXV
Све силније у сваком трену
Мамљен лепотом Олге младе,
Свом душом најзад под власт њену
У слатко ропство Ленски паде.
Стално је с њом; у соби њеној
Седе при свећи непаљеној,
А чим се ново јутро роди,
У врт, у шетњу он је води.
И онда? Ту, пун страсти слепе
И нежним стидом својим сметен,
Он сме понекад нем и сплетен,
А храбрен смехом Олге лепе,
Да нежно љуби скуте њене
И дирне косе расплетене.
XXВI
Он често чита покрај Оље
Поучне стране ког романа,
Где природу зна писац боље
Од самога Шатобријана.
Ал' две-три стране лажи разних,
Бунцања пустих, прича празних
Опасних јако по дух женски,
Прескаче силно румен Ленски.
Сами у некој тихој сени
Они сад често покрај шаха
Занети игром и без даха
За столом ћуте поднимљени.
И Ленски мој док тако седе
Пешаком свој топ, ено, једе.
XXVII
Кад кући оде, треба рећи,
И ту се труди он због Оље;
Албума њеног лист летећи
Дотерује што може боље:
Час црта поља, гробни камен,
Кипридин храм и бакље пламен,
Ил' птицу што на лири стоји -
Све пером и у нежној боји,
А час на листак крај другова,
Под потписима, сасвим с краја,
Он ставља стих пун осећаја,
Споменик неми живих снова,
тренутне мисли трајни траг
заувек исти, свеж и драг.
XXVIII
И ви сте видели, зацело,
Албуме наших госпођица
Испуњаване врло смело
С почетка, с краја, дуж ивица.
У знак другарства, по предању,
Без ритма и у сваком стању
Стихови у њих унети су
Нажао нашем правопису.
На првој страни среташ слово:
Qu' écrirez-vous sur ses tablettes;
И потпис: t. à. v. Anette;
А на последњој читаш ово:
Ко те од мене воли више
Тај испод мене нека пише.
XXIX
Ту ћете наци цвет, букете,
Два срца поред зубље кобне,
И заклетве прочитаћете
О љубави до даске гробне.
Кадет је неки ту по ђачки
Подметнуо стих зликовачки;
У такав албум, на то место,
И ја да пишем рад сам често,
Уверен да ће тамо моћи
Мој усрдни и звучан оглед
Да заслужи пун пажње поглед,
И да сви затим неће поћи
С осмехом јетким ту да траже
Да л' моје перо вешто лаже.
XXX
Ал' ви, по свету расејане,
Из књижнице ђаволске књиге,
Албуми скупи и без мане,
Ви, стихотворца модног бриге,
Ви, које краси с пуно склада
Ил' Баратинског муза млада,
Ил' Толстојеве боје свеже, -
Нек божији вас гром сажеже!
Када ми пружи сјајна дама
In-quarto свој пун тврда веза,
Обузима ме бес и језа
И навире стих епиграма
Из моје душе место хвале,
А ти им пиши мадригале!
XXXI
За младу Олгу мадригале
У албум Ленски наш не пише;
Не сја оштрином празне хвале;
Љубављу перо Ленског дише;
Што год о Олги чује, спази,
У стиховима он изрази;
Истине пуне строфе теку
И елегија чине реку.
Ти, надахнути Јазикове,
У заносима срца свога,
Опеваш тако ко зна кога,
И елегије дивне ове
Испричаће ти верно једном
Причу о твом животу бедном. –
XXXII
Ал' тише! Чујеш! Критичари
Траже од моје лирске браће
Да елегија венац стари
Баце и време да не траће:
"Та доста сте над својим листом
Кукали све о једном истом;
О прошлом, билом, с болом, с тугом;
Певајте сад о нечем другом! " -
"Тако је! Маску и кинжале
Показаћете нам зацело,
И тражићете од нас смело
Идеја нових капитале!
Зар не?" - Нипошто! Друго дајте:
"Господо, оде састављајте,
XXXIII
По реду старе добре моде
Као у давно доба вредно!..." -
"Зар једино и увек оде?
Најзад, зар није баш свеједно;
Сети се, шта сатирик вели!
Зар туђих мисли песник свели
Досаду код нас мање ствара
Но туга наших лиричара?" -
" Ал’ ништавне су елегије,
Па је и њихов циљ неплодан,
А оде - висок, благородан..." -
Да ли је тако или није
Реко бих, али ћутат пре ћу;
Да завадим два века нећу.

XXXIV
Поклоник славе и слободе,
Бурнога духа, жељан дела,
Наш Ленски би и писо оде,
Ал' Олга оде није хтела.
О, да л' постоји песник што је
Читао драгој песме своје?
Награда виша, мили моји,
На свету, кажу, не постоји.
Збиља, да срећна љубавника
Што чита сање пуне сласти
Предмету стиха свог и страсти -
Драгани мило-сетног лика!
Срећан, иако мисли њене
Другим су можда забављене!
XXXV
Свог маштања производ рани
И звучних мисли ланац дуги
Ја читам само својој нани,
Младости моје верној други;
Ил' суседа докопам свога
И после ручка досаднога
У мрачном куту ја га гњавим
И трагедијом неком давим.
Или (ал' ово није шала)
Над језером се шетам нашим
И јата дивљих пловки плашим
Сричући риме поред жала:
Чим чују песме како звоне
С обала брзо беже оне.
XXXVI. XXXVII
А Оњегин? - Па да! Дабоме.
Стрпљења молим; ето згоде;
Испричаћу вам сад о томе
На шта му цело време оде.
Ко пустињак је дане низо;
У седам лети он се дизо
И хито скоро без одела
На реку испод свога села
Ко песник Бепа и Ђулнаре
Препливо ове "Дарданеле",
Испио шољу кафе вреле,
И листао журнале старе,
А затим се одево...
XXXVIII. XXXIX
Читање, шетње, сан дубоки,
Потока жубор, шума хлад,
И девојака црнооких
Пољубац нежан, свеж и млад,
Послушан узди коњиц чио,
Примамљив обед увек мио,
Са боцом доброг белог вина,
Па мир, самоћа и тишина,
И његовог живота ето!
Не штедећи с уживањима
Без осећаја он се њима
Предавао у дивно лето
Заборавивши градска лица
И чаму балских залудица.
XL
Ал' северно је лето само
Карикатура јужне зиме;
Сине и оде! сви то знамо,
А гордимо се ипак њиме.
Већ је и сунце ређе сјало,
Небо на јесен одисало
И дан је краћи, краћи биво...
С тужним се шумом проређиво
Тајанствен свод што шуме носе.
Поља је крила магла рана,
Караван крештавих гусана
На југ је хито. Ближило се
Време кад чама свет освоји;
Већ новембар на прагу стоји.

XLI
У магли свићу зоре хладне,
У пољу замро рада звук;
Крај вучице се своје гладне
Искрада на пут мрки вук;
Нањушио га коњ, па фркће
И страха пун, у живљи трк ће
Путник да нагна ждрепца враног.
Пастир уз румен јутра раног
Из тора краве сад не гони
И не скупља их звуком рога
У подне око својег лога;
Глас девојке у изби звони
И вретено - друг зимских ноћи,
Пред њоме зврји у самоћи.
XLII
И ево пуца мраз већ дуже
И ледом сребри поља многа
(Читалац чека на слик руже;
Па хајде, што пре срочимо га!)
Ко модни паркет сјајна, циста,
У руху леда река блиста,
А читав народ деце свеже
Лед клизаљкама звуцно реже.
Црвених ногу троми гусак
Наумивши да водом плови
Опрезно ступа на лед нови -
И пада. Као звездан пљусак
Слеће на поље и на брег
Весео, блистав први снег.
XLIII
Шта бисмо могли у то време?
У шетњу? Сада пусте паше
И суморне пољане неме
Досадном муче очи наше.
Јахати шумом ил' равницом?
- Запараће коњ потковицом
Неверан, клизав лед под собом
И сигурно ће пасти с тобом.
Под кровом самуј. Време тече;
Ено ти Scott-а; читај, спавај,
Ил' нећеш? - расход проверавај !
Пиј, срди се, па прође вече,
А сутра ће те исто срести
И славно зиму ћеш провести.
XLIV
Ко Чајлд Харолд - и Евгеније
Ленствује већ од раног јутра;
У кади с ледом он се мије
И селог дана је унутра;
Рачуницом'занесен лаком
И наоружан тупим таком
Он сам са собом и без пара
С две кугле игра билијара.
Сеоско вече све је ближе;
Заборављен билијар дрема,
А крај камина сто се спрема;
Оњегин чека, Ленски стиже;
Са тројком враних коња јури,
На вечеру се к њему жури.
XLV
Удове Клико ил' Моета
Божанско вино већ је, ено,
У хладној боци за поета
На сто у часу изнесено.
Блиставо ко са Ипокрене,
Мене је оно игром пене
(Што наликује много чему)
Очарало, и ја сам њему,
Давао, брацо, задњу пару.
Да л' памтите још време старо?
Чаробни млаз је његов стваро
У заносу и бујном жару
Толико шала, ведрих снова,
Глупости, свађа и стихова!