Radoje Čupić - Baš-Čelik

1. SLIKA
(Pakao)

(Ćelija podeljena rešetkama po sredini.)
DEJAN: Dobar dan... Ja sam Dejan Slavković. Ljubaznošću ovdašnje uprave dobio sam dozvolu da intervjuišem štićenike ove ustanove. Toplo mi je preporučeno da s vama ne ostvarujem nikakav kontakt, ali...
GVOZDEN: Aha. Želiš da živiš opasan život.
DEJAN: Da... U stvari ne, ali znate kako se kaže – uvek je najprimamljivije ono što je zabranjeno.
GVOZDEN: Rekao sam da ne primam novinare.
DEJAN: Ne, ne. Bavim se naučnim radom. Radim magistarski rad iz sociologije: „Koreni i motivi...”
GVOZDEN: Bravo! Razgovaraćete s hiljadu kriminalaca, i donećete jedan zaključak. Zatim će naša zajednica da iščupa koren, preusmeri motiv i dobijamo zdravo društvo.
DEJAN: Ako ne želite da razgovarate sa mnom...
GVOZDEN: Dejane, ja već razgovaram s vama. Pomalo mi je dosadno. A i lepo je što ste dobili dozvolu da razgovaramo nasamo u ovoj... sobi.
DEJAN: Razgovor u sobi za posete često je veoma napet. Ispitanici neće o svojim intimnim stvarima otvoreno da govore pred osobljem... Hvala vam što ste pristali na razgovor.
GVOZDEN: Molim... A šta ćete vi meni da učinite za uzvrat?
DEJAN: Mislio sam...
GVOZDEN: Ne bojte se, šalio sam se.
DEJAN: Mogu da vam...
GVOZDEN: ...da mi donosite cigarete, sok, pohovane piliće? Ne, hvala. To mi donose.
DEJAN: Stvarno ne znam...
GVOZDEN: Dobar je i razgovor s vama. Verujte mi. Vidim da ste pošten momak... i dobronameran.
DEJAN: Hvala vam.
GVOZDEN: Nema na čemu. Možemo da počnemo.
DEJAN (Vadi iz torbe fotokopiran dosije i svoje beleške. Čita.): „Gvozden Miladinović. Završio osnovnu školu i gimnaziju.” (Diže pogled.) U osnovnoj školi bili ste đak generacije, a i gimnaziju ste završili s odličnim uspehom. Sve petice. Samo trojka iz hemije i četvorka iz književnosti.
GVOZDEN: Hemija je... hemija, a profesor književnosti je bio ponosan na svoj fakultet. Vidim da imate više podataka od policije. Vi ste vredan čovek.
DEJAN: Hvala...
GVOZDEN: Nema na čemu.
DEJAN (Čita): „Nakon gimnazije, upisali ste u Beogradu prava koja ste iz neobjašnjivog razloga napustili posle trećeg semestra, iako ste imali sve ispite položene i to sa prosekom 8,70. Zatim ste se prijavili na odsluženje vojnog roka. Služili ste u specijalnim padobranskim jedinicama. Odbili ste skraćenje vojnog roka i odmah odslužili petnaest meseci. Za svo to vreme niste koristili ni jedno odsustvo.” Zar niste želeli da idete kući?
GVOZDEN: Želeo sam. Ali trening je trening.
DEJAN: Bili ste optuženi da ste teško pretukli jednog starijeg vodnika prve klase, ali ste oslobođeni optužbe zbog nedostatka dokaza. Pretučeni nije hteo da kaže šta se dogodilo i zbog toga je bio trajno premešten.
GVOZDEN: Bolje trajni premeštaj nego trajni smeštaj.
DEJAN (Čita): „Posle odsluženja vojnog roka vratili ste se u Beograd i upisali političke nauke. Studij ste napustili posle četvrtog semestra, sa svim položenim ispitima iz obe godine i prosečnom ocenom 8,84.”
GVOZDEN: Prosek ubija. Hajde da pređemo na „ti”...
DEJAN: Svakako. (Čita) „Za vreme studija radio najraznovrsnije poslove, između ostalih bavio se švercom. Za to vreme bio samo optuživan. Ne i osuđivan.”
GVOZDEN: Ti imaš nekog u policiji?
DEJAN: Imam, ali većinu podataka sam pribavio sam. Razgovarao sam i s tvojim roditeljima.
GVOZDEN: I s kim još?
DEJAN: Pa, s nekim prijateljima...
GVOZDEN: Mislim od rodbine.
DEJAN: Ne, samo s ocem i maćehom.
GVOZDEN: Nemoj više ni sa kim da razgovaraš. Ja ću ti odgovoriti na sve. Iskreno.
DEJAN: Majka vas je napustila kad si bio treći osnovne. Nisam mogao da je pronađem. Kakvi su tvoji odnosi s njom?
GVOZDEN. Davno sam se ja odbio od sise...
DEJAN: I sad sisaš pendrek...
GVOZDEN: Sviđaš mi se. Imaš muda.
DEJAN (Smeje se.): Imam ove rešetke između nas.
GVOZDEN: Ponekad ni rešetke nisu problem.
DEJAN (Smeje se.): Majci se gubi svaki trag još od razvoda. (Diže pogled.) Je li tako?... Nisi je tražio?
GVOZDEN: Zar je trebalo?
DEJAN: To ti najbolje znaš.
GVOZDEN: Da. Najbolje.
DEJAN: Onda, idemo dalje. Zašto si napustio studije kada ti je tako dobro išlo?
GVOZDEN: Nećeš razumeti...
DEJAN: Pokušaću.
GVOZDEN: To što si pristao da ideš do kraja, da magistriraš, a verovatno i da doktoriraš govori nam da veruješ u školstvo, pa i u ovaj sistem. Ja ne verujem. Verujem u svoju pamet i svoju moć da uzmem od života više nego što ćeš ti i tebi slični ikada moći da uzmu. A ja imam i imaću još i više.
DEJAN: Nećeš. Ti si u zatvoru. Ti si kriminalac.
GVOZDEN: A ti si dupeglavac. Ja sam u zatvoru zato što su mi namestili. I kako su oni meni namestili, tako ću se ja izvući.
DEJAN: Namestili ti silovanje i ubistvo. Ma daj! Godinama si se izvlačio, sada su te samo uhvatili na delu.
GVOZDEN: Zar ja izgledam kao neko ko mora da siluje i još posle da ubije? Ako si se tako dobro raspitao, onda znaš da sam imao više riba nego što si ti sreo u životu.
DEJAN: Možda ti ova nije dala.
GVOZDEN: Ta jadnica nije ni imala prilike da me odbije. Radila je za policiju. Podmetnuli je, a onda upali u gajbu i ubili. Na moje oči. Uspela je da me izradi. Bolje da nije. Ja bih je samo demolirao.
DEJAN: Ko će u to da poveruje?
GVOZDEN: Ti.
(Pauza. Ulazi Zdravko, čuvar.)
DEJAN: Zar već!? Možemo li da nastavimo sutra?
ZDRAVKO: Prekosutra. Sutra idemo na sistematski. Bekeljimo se doktoru, pokazujemo mu pišu i guzu.
GVOZDEN (Dejanu): Ti si jedini civilizovani čovek ovde. Izvini ako sam te nečim uvredio.
ZDRAVKO: Volim lepo vaspitane. Brže polude.
GVOZDEN (Dejanu): Onda dođi prekosutra, čekaću te ovde.
ZDRAVKO: Ne, nego u „Hajatu”. U predsedničkom apartmanu.
GVOZDEN: Šali nikad kraja.
(Dejan otvara svoju torbu i daje sadržaj na uvid.)
ZDRAVKO: Hajde, hajde. Znamo se.
GVOZDEN: Dejane! Pozdravio te From… Erih.
ZDRAVKO: Kažem ti da će da odlepi.

2. SLIKA
(Dom)

MILENA: O, mužu moj i gospodaru! Tvoja ponizna robinja želi ti dobar dan i moli te za dozvolu da ti saopšti radosnu vest.
DEJAN: Dragička
MILENA: Dobila sam posao u sudu! Mislim, ne baš posao, ali volontiraću kod jednog sudije krivičara, najboljeg u okružnom.
DEJAN: To volontiranje znači – ja volim da radim i neka mi je to zadovoljstvo jedina plata.
MILENA: Ne budi zajedljiv. Nemam platu, ali ako se pokažem dobra, već za nekoliko meseci ili kad neko ode u penziju imaću sve šanse da me prime i to za stalno.
DEJAN: Ako, kad... I onda ćeš biti sudija.
MILENA: Zašto ne želiš da budem sudija?
DEJAN: Ko si ti da sudiš nekom? Ili ja ili bilo ko? Hoćeš li imati prave činjenice, da li ćeš moći dobro da upoznaš okrivljenog, da prozreš njegovu nameru, shvatiš motiv, da li ćeš moći da se odupreš pritiscima ako ih bude? Da li ćeš ukapirati nameštaljku? I ako sve to dobro i temeljno uradiš, da li ćeš moći tačno da odmeriš koliko dugo će taj krimos morati da sedi u paklu na koji si ga ti osudila?
MILENA: U pitanju je zatvor. Kazneno-popravni dom.
DEJAN: Pakao. Već četiri meseca ja obilazim Ka-Pe domove. To je pakao. Nemoj da sudiš. Bolje budi advokat. Samo vreme ima pravo da sudi.
MILENA: Ili Bog.
DEJAN (Pauza): E, bio sam danas kod onog Gvozdena što je osuđen na dvanaest godina.
MILENA: Kog Gvozdena?
DEJAN: Onog što je policija dobila velike poene za njegovo hapšenje. Pravi frajer, neuhvatljiv, a pao zbog ribe. Nije mu dala, on se iznervirao, silovao i overio… Previše emocija za glavnog badžu. Kako ne znaš? Bile pune novine i televizija. Onaj što su ga novinari nazvali Baš-Čelik.
MILENA: A, taj. Zgodan dasa.
DEJAN: Kriminalac. Silovatelj i ubica.
MILENA: Ne budi ljubomoran. Sigurno je zanimljiv čim ga pominješ.
DEJAN: Da, potpuno atipičan. Obrazovan, fin, čak uglađen; prosto harizmatičan. Opasan.
MILENA: Pa naravno da je opasan.
DEJAN: Majka ga je ostavila kad je imao devet godina. Nikad je više nije video ni čuo.
MILENA: Nemoj mi reći da je zbog toga postao otpadnik. Ako nisi zaboravio i ja sam dete razvedenih roditelja, pa šta mi fali?
DEJAN: Baš ništa. Možda samo da...
MILENA: Znam, znam! Rodiću ti sina od pet kila, samo da me prime za stalno. A sad, mužu i gospodaru moj, dođi da te ja volonterski osudim na smrt i da izvršim presudu. Umrećeš podamnom, a kad vaskrsneš, dobićeš večeru.
DEJAN: Tvoj sam rob... Da li me voliš?
MILENA: Pošto ćeš sada umreti, reći ću ti iskreno. Nema te sile koja bi me odvojila od tebe. A sad neka tvoji samrtni krici ispune odaju za egzekuciju. Zapomaži.

3. SLIKA
(Pakao)

GVOZDEN: Hej, zdravo. Kako si me ovde našao?
DEJAN: Pa... Video sam svetlo, čuo muziku, žurka u toku...
GVOZDEN: Gde si dosad, čekam te od šest. Ovde se rano ustaje.
DEJAN: Obavljam još neke razgovore. Tebe ostavljam za kraj.
GVOZDEN: Ja sam tvoj početak... Šta ćeš me danas lepo pitati?
DEJAN: Ono što nismo stigli prošli put. Uobičajeno. Porodica.
GVOZDEN: Osnovna ćelija društva. Nemam porodicu.
DEJAN: Ali...
GVOZDEN: Nemam porodicu. Umrli su od tuge što sam postao drugačiji. Ili od tuge što su oni ostali isti. U svakom slučaju od neke tuge. Pričaj mi o meni.
DEJAN: Tvoj otac i maćeha. Živi su.
GVOZDEN: Ti samo misliš da su živi. Ti i o sebi često misliš da si živ.
DEJAN: Pusti mene. Ovde je reč o tebi.
GVOZDEN: Ovde je reč o nama. (Pauza) I da završimo o roditeljima. Nema ih. Oni nisu mogli da rode ovo što sam ja; ja nisam mogao da budem rođen od takvih kao što su oni.
(Pauza)
DEJAN: Braća, sestre, polubraća, polusestre?
GVOZDEN: Četvrtbraća, četvrtsestre, osminabraća, šesnajstinasestre... Ništa.
DEJAN: Dobro, dobro. Nisi oženjen?
GVOZDEN: Zašto?
DEJAN: Pa, mislim...
GVOZDEN: Misliš – te su mi godine, materijalno sam obezbeđen, računa se da sam emotivno zreo i da je vreme da se razmnožim?
DEJAN: Tako nekako.
GVOZDEN: Možda su mi te godine, možda sam materijalno obezbeđen, ali je sigurno da sam emotivno zreo. E, a to znači da neću da se ženim! Brak je neprirodna institucija. Čoveku nagon govori da treba da ide unaokolo i prosipa svoje seme ne bi li se što bolje i što više razmnožio; ali ne, mi ljudi se vezujemo za jednog partnera. Posle određenog vremena ne možemo više da gledamo krmelje onog drugog, pa batinama ili parama svoju nesreću usađujemo u svoju decu. To se onda zove vaspitanje.
DEJAN: A ljubav?
GVOZDEN: Bravo. Ti me nikad nećeš izneveriti... Da, ljubav – najveći pokretač, radost u potpunom predavanju... Da, da, maćehina crvena jabuka. Zagrizi i umri. Ne, hvala! Ljubav i strah pouzdani su recepti za smrt... Još kad bih mogao i straha da se oslobodim.
DEJAN: Zar ti ne možeš nikoga da voliš?
GVOZDEN: Pitanje je hoću li ja to ili neću. Mom nagonu za razmnožavanje dovoljno je što se igram razmnožavanja. Mnogo partnerki i mnogo igranja. Divota. Ti svoju ženu voliš?
DEJAN: Sve ostalo je manje važno.
GVOZDEN: Jesi li siguran?
DEJAN: U šta?
GVOZDEN: Pa u to da i ona tebe voli. Kako znaš da te ne koristi. Da preko tebe ne ostvaruje neke svoje ciljeve?
DEJAN: Koristi? Mene, univerzitetskog bibliotekara na određeno vreme! Pa ti si smešan!
GVOZDEN: Jesam. Je li lepa?
DEJAN: Meni najlepša.
GVOZDEN: Sigurno nosiš njenu sliku. Mogu li da vidim?
DEJAN: Zašto da ne. (Daje mu fotografiju.)
GVOZDEN: ...Ova žena ovde voli tebe? Tako lepa, a tako nastrana.
DEJAN: Ne zezaj. Ne poznaješ ni nju, ni mene.
GVOZDEN: Poznajem vas pomalo. Živite u jednosobnom stanu koji ti je ostao od pokojne tetke usedelice...
DEJAN: Otkud znaš?
GVOZDEN: I ja imam veze u policiji, a i ptičice mi sleću na prozor. Šta radiš to?
DEJAN (Uzima mu fotografiju kroz rešetke.): Dovoljno si gledao.
GVOZDEN: Ne boj se. Ja radim za tvoju stvar.
DEJAN: Molim?
GVOZDEN (Pokazuje na Dejanov vokmen.): Šetaš s muzikom u glavi. Šta slušaš?
DEJAN: Retko koga to zanima.
GVOZDEN: I moj izbor skoro nikog ne zanima. Tom Vejts.
DEJAN: Ti voliš Toma Vejtsa! Pa to je moj idol! Ne mogu da verujem! Čoveče!
GVOZDEN: Otkako sam ovde nisam ga čuo.
DEJAN: Doneću ti ja kasete.
GVOZDEN: Ovde baš ne dužimo kasetofone.
DEJAN: Slušaj s mog vokmena dok sam ja tu. Doneću sutra… Koji album hoćeš?
GVOZDEN: „Blood money”!
DEJAN: „Krvavi novac”. Taj nemam.
GVOZDEN: Ja imam sve.
DEJAN: Jebo te! Stvarno?
GVOZDEN: Evo ti ova adresa i javi se ovom tipu. (Piše podatke na cedulju.) On će ti narezati na diskove sve što ja imam.
DEJAN: Ne mogu da prihvatim...
GVOZDEN: Dejane, prijatelju! Pa ti si član našeg malog kluba. Tom Vejts. Ko bi rek'o?
DEJAN: Ko bi rek'o za tebe! Ej, Gvozdene, imaću sve njegove albume. Na diskovima. Pa život je lep!
GVOZDEN: Život je san. Kakav ti život sanjaš?
DEJAN: Da imam dovoljno novca. Da se bavim naučnim radom. Da dobijem sina i da odraste u spokojstvu. (Mala pauza.) Da zapalim iz ove ludnice.
GVOZDEN: Ja ostvarujem tuđe snove.
DEJAN: Molim?
GVOZDAN: Hteo bih da te zamolim nešto.
DEJAN: Da ti donesem turpiju?
GVOZDEN: Ne, ne… imam svoj pribor za nokte.
DEJAN: Izvini. Reci.
GVOZDEN: Ideš li u crkvu?
DEJAN: Ne.
GVOZDEN: …Ne veruješ u Boga? Ljubav je Božji dar.
DEJAN: Ti se tog dara odričeš.
GVOZDEN: Ne. U zatvoru čovek mnogo razmišlja. Javilo mi se. Spontano.
DEJAN: E, do mojega. Sad veruješ i u Boga.
GVOZDEN: Bez sumnje i bezuslovno.
DEJAN: Ne mogu da verujem.
GVOZDEN: Veruj. Duboko i iskreno.
(Pauza)
GVOZDEN: Dakle, mogu li da te zamolim za uslugu?
DEJAN: Reci.
GVOZDEN: Idi u crkvu u Miletićevoj. Umeš li da se prekrstiš?
DEJAN: Toliko znam.
GVOZDEN: Očenaš ne znaš?
DEJAN: Ne ceo.
GVOZDEN: Kupi kalendar. Nazad ćeš naći. Zapali sveću i pomoli se za mene. Sveću zabodi u gornji tas.
DEJAN: To znam. Ali...
GVOZDEN: A ovo pismo stavi ispod ikone arhangela Gavrila.
DEJAN: Šta je to?
GVOZDEN: Molitva. Za zdravlje.
DEJAN: Za zdravlje i dug život u zatvoru. Ma, hajde...
GVOZDEN: Dejane, molitva je sveta.
DEJAN: Ali...
GVOZDEN: To je blagovestitelj tajni Božjih. Drži fenjer sa zapaljenom svećom u desnoj, a ogledalo od zelenog jaspisa u levoj ruci. On je rekao Devici Mariji: „Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama... zatrudnjećeš i rodićeš sina...”
DEJAN: Ne znam, mislim, ako me pretresu na izlazu...
GVOZDEN: Molim te. Jako mi je stalo do toga. Ja umem da uzvratim.
(Pauza.)
DEJAN: Ma, hajde. Sitnica.
(Stavi pismo u torbu.)
GVOZDEN: Teško je biti prijatelj nekom kao što sam ja.
DEJAN: Verovatno jeste.
GVOZDEN: Žena ti je divna. Ima nešto na njenom licu što me podseća na nekog... Nekada davno.
DEJAN: Ti baš nikog nemaš? Zar one tvoje silne ribe ne dolaze da te posete?
GVOZDEN: Takve ribe ne dolaze ni na sahrane. (Uđe Zdravko.)
ZDRAVKO: Je l' ovde neko planira da rikne?
DEJAN: Ma ne! Vidimo se sutra.
GVOZDEN: Imaću posetu. Dođi prekosutra.
DEJAN: O. K. Zdravo.
GVOZDEN: Zdravo. Ej, Dejane! Ide li Milena u crkvu?
DEJAN: Da.
GVOZDEN: Slušaj svoju pametnu i lepu ženu.
ZDRAVKO: Ne slušaj ovoga. Je l' vidiš da je lud. Ko, bre, da sluša ženu? Ja da sam sluš’o ženu, sad bi' prodav’o cigare na ulici. Šta bi' rek'o deci? Ovako, da vidiš, kad mi ćerka ispegla uniformu, a sin očisti cipele! Najlepši sam ovde.
DEJAN: Imam nešto za tebe. Umalo da zaboravim. (Posegne u torbu.)
GVOZDEN: Dejane...
DEJAN (Gvozdenu): Samo čas. (Zdravku) Evo ti knjiga koju si tražio za ćerku. Ne mora da je vrati. Otpisao sam je.
ZDRAVKO: E, lopove jedan! Koliko sam dužan?
DEJAN: Peticu iz istorije. (Gvozdenu) Hteo si nešto?
GVOZDEN: Ništa, nije važno. Vidimo se prekosutra.

4. SLIKA
(Dom)

DEJAN: Šta je bilo?
MILENA: Ma, ništa. Nešto u sudu.
DEJAN: Šta je, neko te maltretira?
MILENA: Moj dragi paranoik. Niko me ne maltretira. Bio je jedan slučaj...
DEJAN: I to te toliko potreslo? Ti vrlo dobro znaš čega ćeš se sve tamo nagledati i naslušati. Moraš biti emotivno izvan toga.
MILENA: Kao što si ti emotivno izvan te tvoje studije.
DEJAN: Pa, da. I?
MILENA: Bilo je jedno ubistvo.
DEJAN: Krv do kolena, slike raskomadanih leševa...
MILENA: Ma ne. Pištoljem u grudi. Žena muža. Na spavanju.
DEJAN: To je baš lepo i čisto ubistvo. Šta tu ima da te potresa?
MILENA: Njena priča. Celog veka je trpela. Pijanac, tukao je, maltretirao, vezivao, dovodio ljubavnice, terao je da im kuva, da im donosi kafu u krevet… I da se smeška. Deca se razbežala čim su dovoljno odrasla. Ostavili je samu sa zlotvorom.
DEJAN: Sa žrtvom.
MILENA: Ona je žrtva. Trideset godina je trpela.
DEJAN: Ona je ubica, on je žrtva i to je to.
MILENA: Ja bih nju oslobodila.
DEJAN: Ja bih nju osudio. Svaki ubica ima svoju muku, ali je ipak ubica. I ja imam svoju muku, pa nisam ubica.
MILENA: Ona je uradila pravednu stvar. Trebalo je i ranije.
DEJAN: Je l' vidiš da ne treba da budeš sudija. Postoji zakon. Ubice idu u zatvor.
MILENA: Šta će ta mučenica od pedeset godina u zatvoru? Iz jednog zatvora u drugi, nije fer. On je mučio trideset godina i mirno umro u snu. Ona ga je usrećila... I kakvu mu je sahranu napravila... Bilo popova kao da je vladika umro.
(Pauza)
DEJAN: Gvozden me danas zamolio da odem do crkve, da izmolim očenaš i da ostavim nekakvu molitvu ispod ikone... i da mu upalim sveću.
MILENA: I?
DEJAN: Reći ću mu da sam bio.
MILENA: Tebe čovek ni topom ne bi uterao u crkvu. Nemoj da lažeš čoveka. Zatvorski čuvari ne rade na duhovnom razvoju. Trebalo bi da odeš.
DEJAN: Ne mogu da verujem da on ide u crkvu, da ima veru u bilo šta.
MILENA: Ja ne mogu da verujem da ti nemaš, ali ja ću biti tvoj duhovnik i upaliću tvoju skrivenu iskru.
(Miluje ga. On ne reaguje.)
DEJAN: On da veruje?
MILENA (Uhvati ga čvrsto za zadnjicu.): Možda veruje u đavola?
DEJAN: Ti si đavolica. Ja verujem u tebe.
MILENA: Ti si zabludela ovčica. Ja sam anđeo, prosvetliću te. (Ljube se.)
OGNJEN (Uđe neprimetno. Na sebi ima uniformu majora policije.): Trošite previše vremena na predigru.
DEJAN: Ti nisi normalan. Usr'o sam se. Kako si ušao?
OGNJEN: Zvonio sam, niste čuli?
MILENA: Nismo. Šunjaš se kao lopov.
OGNJEN: Kao policajac.
MILENA: Bilo je zaključano.
OGNJEN: Bilo je.
DEJAN: Ne posećuješ nas često, ali zato atraktivno. Kako mi je sestra? Ili da ja to tebi kažem?
OGNJEN: Istina je da mnogo radim, ali ona to razume i podržava me. Dobro sam plaćen, napredovao sam...
DEJAN: Što jes', jes'. Je l' nam nešto mesila?
OGNJEN: Samo sam u prolazu. Završavaj s onim Gvozdenom.
DEJAN: Kako – „završavaj”!? Pa tek sam počeo. Moram da završim rad.
OGNJEN: Bio si već nekoliko puta i dugo si se zadržao. Sigurno ti kenja da mu je namešteno. Da je nevin.
DEJAN: Ne kaže da je nevin, ali kaže da mu je ubistvo namešteno.
OGNJEN: Je l' ti znaš da sam ga ja uhapsio?
DEJAN: Znam. I dobio čin majora. Munjevita karijera.
OGNJEN: E, pa ja ti kažem da nije namešteno. Pratili smo ga dve godine, malo prisluškivali i kad nije mogao za sve drugo, dolijao je za ovo.
DEJAN: Čujem da je nagazio neke moćne face.
OGNJEN: Svašta ti čuješ... Jeste... Malo. Upiši šta te interesuje i briši... i ne približavaj se rešetkama.
DEJAN: Zašto?
OGNJEN: Ubiće te golim rukama. Ili zubima.
DEJAN: Sad mi je lakše. Ja mislio da je peder.
OGNJEN: Samo se ti zezaj. Imaš još tri viđenja s njim, tako sam naredio onima u zatvoru. I ne čini mu nikakve usluge. Ni cigare.
DEJAN: Šta ima loše u cigarama?
OGNJEN: Pušenje je štetno po zdravlje. (Pali cigaru i pokazuje poruku na kutiji.) Toliko. Umem sam da izađem. Otključano je, ja ću da zaključam. Sve vrvi od lopova. (Mileni) Šta me gledaš tako? Nastavite tamo gde ste stali. Neću da gledam. A ni da prisluškujem.
(Ognjen ode, a s njim i svetlo.)

5. SLIKA
(Pakao)

GVOZDEN: I, kako je bilo u crkvi? Je l' bolelo?
DEJAN: Otkud znaš da sam bio? (Pauza)
GVOZDEN: Pa, zamolio sam te.
DEJAN: ...Zapalio sam sveću.
GVOZDEN: A jesi li se pomolio za mene?
DEJAN: Pročitao sam očenaš.
GVOZDEN: Ništa više? Nijedna molba za mene? Za moju slobodu, za moju dušu?
DEJAN: Za tvoju slobodu?
GVOZDEN: Da. Zajedno smo jači. Dve molitve za jednu pravednu stvar. To je već nešto.
DEJAN (Zapisuje): Pravednu stvar? Šta je po tebi pravedno?
GVOZDEN: A šta je po tebi šupak?
DEJAN: Molim?
GVOZDEN: Zašto me lažeš?
DEJAN: Šta?
GVOZDEN: Znaš ti dobro. Nisi ni prišao crkvi.
DEJAN: Otkud znaš?
GVOZDEN: Imao sam posetu. Bio mi je sveštenik.
DEJAN: Zašto onda ja da ti idem u crkvu?
GVOZDEN: Strašno mi je žao, ništa nisi shvatio.
DEJAN: Razumem samo da si kriminalac i da moraš da odležiš.
GVOZDEN: Moram da umrem. Zato sam ovde. Da me se reše. Samo je pitanje dana kada će ući u moju ćeliju da me obese. Klasično zatvorsko samoubistvo.
DEJAN: Zašto te nisu ubili na ulici kao i neke bitnije od tebe? To je sad u modi.
GVOZDEN: Pokušali su oni da se nose po toj modi ali im nije lepo stajalo, pa su se presvukli. Ustrebali su im poeni. Ja sam popularni kriminalac i u širokoj i sveobuhvatnoj akciji uspeli su da uhapse Čelika, Baš-Čelika. Na sudu ne mogu da mi uvale smrtnu kaznu, a živog me se plaše. Previše znam o svima njima.
DEJAN: Kome?
GVOZDEN: Mnogo si glup.
DEJAN: A ti si mnogo pametan. Ti si u zatvoru.
GVOZDEN: I ti si u zatvoru. Samo tvoj ima veće dvorište.
DEJAN (Pauza): Ja sam bar ostao čestit.
GVOZDEN: Ti si niko. Čast bez novca je bolest. Mentalna! More, nemaš ti ni čast ni strast, ni ljubav ni mržnju. Šta ti radiš? Ti si pošten? Ne smeta ti laž, zaglupljivanje. I još na kraju kažeš: „Dobro je, živi se nekako. Snalazimo se.” Pa ti si ono najgore. Ti si nemi posmatrač.
DEJAN: Ja se borim za svoj život.
GVOZDEN: Borba? Samo gledaš kako otimaju, gule kožu, a tebi ništa. Kupiš prase popola s kumom za Novu godinu, popiješ litar belog i litar „Vrnjci”, razmrljaš parče rozen-torte po tanjiru, podrigneš, muneš otečen jezik ženi u uvo, pljesneš je po dupetu i pomisliš kako je čoveku malo potrebno da bude srećan. A ona te milo pogleda, zna da je njen čovek voli, jer naravno, mama joj je rekla da ljubav ulazi kroz stomak, podmetne ti deo tela koji ti najviše voliš, zveknete se bez predigre, na brzaka, bez reči i pogleda kao da ste iznajmili jedno drugo na deset minuta pa se bojite da se onaj drugi ne predomisli, pomešate znoj i na kraju tiho zaječite da vas neko ne čuje, kao da se stidite onoga što ste uradili, zatim uredno sperete onog drugog sa sebe, okrenete jedno drugom guzice i zaspite. E, onda sanjate miran život, blagostanje, herojska dela, lepo vreme, lepe muškarce i žene, dostojanstvo, ljubav i poštovanje.
DEJAN: Koga ti voliš i poštuješ?
GVOZDEN: Šta te briga?! Nikog!
DEJAN: Naduvani drkadžijo! Ali zato sve znaš o tome. Znaš kako ja volim svoju ženu i kako ona voli mene. Znaš i kako vodimo ljubav. Psihopato! Projektuješ svoj bolesni život na mene. Tebi se gadi da spavaš s onim tvojim sponzorušama pa im se svetiš. Bacaš ih pod noge, a one vrište pod tobom glumeći strast. A ti zadovoljan. Pobednik. Osvetnik. Da si nekog voleo, drugačije bi govorio.
GVOZDEN: Oho! Džon Lenon! Pa ti si okasneli hipik! Tvoji su odavno otišli i sad služe đavolu kojeg su proklinjali. Radi se samo o tome da nisi shvatio svet u kome živiš.
DEJAN: A ti jesi? Kradeš, uteruješ, reketiraš, ucenjuješ, ubijaš! Otmi i beži! To je tvoj smisao?
(Gvozden dohvati Dejana kroz rešetke.)
GVOZDEN: A šta je tvoj smisao?
DEJAN (I Dejan dohvati Gvozdena. Tiha, opasna svađa kroz zube.): Koliko je ljudi i njihovih porodica stradalo zbog tebe? Skupljaš krvave pare! Ti si pohlepna guzica, zato su te i provalili.
GVOZDEN: Novac donosi slobodu. Malo krvi, mnogo parica, mnogo slobode.
DEJAN: Vidim koliko si slobodan! (Razdvoje se, pauza.)
GVOZDEN: Ti si dobar čovek.
DEJAN: Ne, ja sam mentalni bolesnik.
GVOZDEN: Izvini. Gubim živce. Suviše sam usamljen ovde. Veseli Zdravko mi je jedini sagovornik, a onda se iznenada pojavljuješ ti. Obrazovan, lepo vaspitan, čist. Živiš život koji ja nikad neću živeti.
DEJAN: Ti si svesno odabrao.
(Pauza)
GVOZDEN: Da. Bila je jedna žena. Anđeo. Pobegli smo od svega u neku nedođiju. Jeli smo pastrmke i pili sivi burgundac. Smejali smo se i vodili ljubav. Strasno, a nevino. Želeo sam da večno traje, da se nikad ne završi... Jedno jutro me zamolila da je odvezem do obližnjeg manastira. Samo je stajala nasmešena nasred male crkve. Kao ikona. Zatim se okrenula, poljubila me u usta i rekla: „Idemo da posetimo groblje, vidi kako su čempresi lepi. Kad umrem, zasadi mi jedan iznad glave.” (Pauza)
DEJAN: I?
GVOZDEN: Zasadio sam.
DEJAN: Umrla je?
GVOZDEN: Morala je. Zar si mislio da sam dozvolio da se sve pokvari? Nikog nisam voleo kao nju. Sve dalje bilo bi banalno, navika, živeo bih kao ti, kao svi...
DEJAN: Ti nisi normalan!
GVOZDEN: Možda, ali ja imam samo ono najlepše od života. Samo moje. I ti bi mogao...
DEJAN: Šta, da ubijem Milenu kad mi je najlepše?
GVOZDEN: Ne, da ostvariš svoje snove. Ja ću ti pomoći.
DEJAN: Ne, TEBI treba pomoć.
GVOZDEN: Da. hoću da se dogovorim s Bogom. I s njom, uskoro ćemo se videti.
DEJAN: Tebi treba psihijatar, a ne sveštenik. Trebalo bih da te prijavim, da doživotno truneš ovde.
GVOZDEN: Možda, ali ti mene nećeš prijaviti, nisi ti od tih. (Pauza) Svejedno će me ovde ubiti. Ja sam već mrtav.
DEJAN: I, šta hoćeš od mene?
GVOZDEN: Ništa. Da mi doneseš jednu sveću iz crkve.
DEJAN (Pauza): Samo to?
GVOZDEN: Iz Saborne, veliku, slavsku. I da na njoj bude Sveti Georgije kako ubija aždahu.
DEJAN: Ne znam. Dobro. Ni ja nisam normalan. Doneću ti.
GVOZDEN: I pomoli se. Za sebe i za svoju ženu. Ne moraš za mene.
(Uđe Zdravko.)
ZDRAVKO: Da vas ja ne prekinem, vi nikad ne biste završili.
DEJAN: Zanimljiv razgovor.
ZDRAVKO: Eh, kako da nije! Horor! Šta taj sve nije radio! Je l' da, Gvozdene?
GVOZDEN: Nekad bilo, sad se pripoveda.
ZDRAVKO: Da te ne uhvatismo, najeb'o bi nam se milosne majčice.
GVOZDEN: A što tebi?
ZDRAVKO: Ko ga zna? Kao da tebi treba razlog. Tražila te neka ženska, Dragica. Ima sise, garant su silikoni. Sve joj pod grlo skaču.
GVOZDEN: Jesi li joj rekao da sam zauzet?
ZDRAVKO: Jesam. Rek'o, eno ga samo jebe neke ribe, stavi se na listu čekanja. Čekaće on ovde. Ne brini.
GVOZDEN: Dobro si joj rek'o!
ZDRAVKO: Ma pustio bi' ja nju, al' bio major Domazetović, nešto srao, izvini Dejane, pa nije moglo. Donela ti boks „Malbora”, belog.
GVOZDEN: Imam ja cigara, neka tebi i drugovima.
ZDRAVKO (Dejanu): Možda je bandit, al' je galantan. Je l' dolaziš sutra?
GVOZDEN: Dolazi.
ZDRAVKO: Lako je meni s vama dvojicom.
DEJAN (Gvozdenu): Vidimo se sutra.
GVOZDEN: K'o nekad u osam.

6. SLIKA
(Hram)

(Dejan u crkvi čita očenaš iz kalendara, pali dve sveće.)
DEJAN: Oče naš, Koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje; da dođe Carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. Amin.
(Prekrsti se, mrak.)

7. SLIKA
(Dom)

MILENA: Šta je, ne ide ti?
DEJAN: Ne, nešto sam se zamislio. Šta se ti kliberiš?
MILENA: Bio jedan slučaj. Tip, dvadeset četiri godine, upao u kuću da opljačka babu od šezdeset devet godina. Mislio je da spava, a ona sedi i plete. On se uplašio, počeo da se dere na nju: „Lezi baba, lezi!” Ona ustala i štrikaćom iglom mu probušila pankreas. Onda izašla na ulicu vičući: „Upomoć ljudi, ubi me zlotvor!”
DEJAN: Jako smešno.
MILENA: Što da ne. Eno ga, živ i zdrav, zakrpljen. Rekao na suđenju da kad izađe iz zatvora mora da se seli jer će ga ortaci ubiti od zezanja.
DEJAN: Pa nek se seli.
MILENA: Što si tako neraspoložen? Ako ti ne ide, pričaj malo sa mnom.
DEJAN: Nisam neraspoložen... Onaj Gvozden... Ne znam kuda da ga denem.
MILENA: Ako ne znaš šta ćeš s njim, nemoj ni da ga staviš u rad. Jedan manje ili više.
DEJAN: Boji se da će ga ubiti.
MILENA: I ja bih se bojala da sam na njegovom mestu. Malo sam cunjala za tebe. Ne ljutiš se?
DEJAN: Ne. Šta si radila?
MILENA: Znaš onog advokata što je branio Gvozdena? Ajgenmaht, krvni delikti. Pomalo mi se udvara.
DEJAN: Matori jarac!
MILENA: Ma ne, više onako iz zezanja. Za advokate je dobro da imaju nekog svog u sudu. E, on mi je u poverenju rekao da je Gvozden dobio malo naspram onog šta je sve napravio.
DEJAN: Znam ja to.
MILENA: A vrlo u poverenju, da zna da mu je ubistvo namestio neko iz vrha.
DEJAN: To sam i mislio.
MILENA: Pa kad si ti moj pametnjaković! Ja mu onda obećam, vidiš, zbog tebe moram da dajem obećanja matorim jarcima, da ću mu dobaviti neke papire iz istrage za jedan slučaj, a da mi on za uzvrat kaže nešto o Gvozdenu što se ne zna. E, on me prvo zakune da nikom ne kažem, a onda mi saopšti kako s jednog računa u Švajcarskoj, za koji on ima punomoć, Gvozden plaća školovanje i izdržavanje svojoj osamnaestogodišnjoj polusestri koju krije kao zmija noge. Ona misli da je on uspešan biznismen, a on zadovoljan jer je ona skrivena daleko od svih mafijaških obračuna. S istog tog računa, nije hteo da kaže ni ime, ni adresu, šalje svakog meseca pristojnu sumu nekoj ženi u London. On misli da mu je to...
DEJAN: Majka! Pa on sve vreme zna gde je ona i pomaže joj. Zašto me lagao? (Pauza) Pa to je lepo, zašto to krije?
MILENA: Pa, sad, na nekoj strani mora da se iskupi... Jesi li ga slagao da si bio u crkvi?
DEJAN: Rekao sam mu da nisam bio, ali da ću otići.
MILENA: A hoćeš li sa mnom da ideš u nedelju? Imaju divan hor u Nikolajevskoj.
DEJAN: Hajdemo večeras.
MILENA: Mogli bismo i da se venčamo u crkvi.
DEJAN: Vi žene samo biste se udavale.

8. SLIKA
(Pakao)

DEJAN: Eto, skoro smo završili. Nije lako s tobom.Tolike tajne koje ne smeš da ispričaš. Ima tu materijala za još jednu svesku, a ovu sam skoro celu ispisao.
GVOZDEN: Ostalo ćeš saznati nezvanično kad izađem odavde. Onako, u bašti uz viski i kafu.
DEJAN: Nećeš ti izaći. Zar nisi mrtav čovek?
GVOZDEN: Pa ti ćeš mi pomoći da pobegnem. Pa posle ti i ja u nekoj egzotičnoj zemlji; crveni kokteli, plavo more, beo pesak. Kao kod kuće, boje mile trobojke.
DEJAN: Zajebavaj se sa Zdravkom, ionako ga plaćaš.
GVOZDEN: Male su to pare da bi se on dobro zezao. Neka meni njega tu, on bar zna sve što se ovde događa.
DEJAN: Još će mi i biti žao ako te stvarno ubiju.
GVOZDEN: I pored svega što znaš o meni?
DEJAN: Jebi ga, ima u tebi nešto... Da je sudbina malo drugačije promešala karte...
GVOZDEN: Ja bih sad negde bio direktor, ministar...
DEJAN: Ko zna šta bi ti sve mogao da budeš? Vidimo se sutra, poslednji put.
GVOZDEN: Ako možeš dođi u pola sedam, sutra je moj red da čistim krug.
DEJAN: Važi, zdravo!
GVOZDEN: Dejane, a sveća?
(Ulazi Zdravko.)
ZDRAVKO: Zar već odlaziš? Da se niste posvađali?
DEJAN: Moram na fakultet da se vidim s mentorom. Molio me Gvozden da mu donesem sveću. Je l' to zabranjeno? (Vadi sveću, Zdravko je uzima.)
ZDRAVKO: Jeste... Vidi, sveti Đorđe! (Gvozdenu) Je l' to tvoja slava?
GVOZDEN: ...Jeste.
ZDRAVKO: I moja je. Nisam znao da držiš do toga... E, pa ja ću da ti dođem na slavu. Doneću ti parče mog kolača, jagnjetinu, torte i litar vina pa ćemo zajednički da obeležimo. Imaš i ti dušu. Grešnu, al' ipak dušu. Neka ti je ova sveća, samo nemoj da neko vidi. Pali je samo kad sam ja u smeni. Ko ga jebe što je zabranjeno.
GVOZDEN: Hvala ti... kume.
ZDRAVKO: Pa jes'. Ja sam ti sad i kum i otac i brat. Samo nemoj, molim te, žena da ti budem.
(Smeju se. Mrak.)

9. SLIKA
(Hram)

(Dejan pali tri sveće, stoji i moli se.)
DEJAN: Molim Te, Gospode, neka me ljubav Tvoja vodi i Duh Sveti neka mi obasja put. Zaštiti moju ženu, Milenu, od svakog zla... I neka bude volja Tvoja. Amin.

10. SLIKA
(Dom)

MILENA: Tako mi je bilo lepo večeras. Odavno nisi bio ovako žestok. Kao da si mi ljubavnik a ne muž. Sve me boli, ali neka. (Pauza)
DEJAN: Molim?... Izvini...
MILENA: I dok smo se mazili, bio si odsutan. Nema veze, hajde da popijemo malo vina.
DEJAN: Ne mogu. Moram ujutru rano da ustanem.
MILENA: Samo po čašicu... Gde ćeš tako rano?
DEJAN: Moram do zatvora. Sutra nam je poslednje viđenje, a kasnije imam obaveze.
MILENA: Završavaš s Gvozdenom?
DEJAN: Završavam.
MILENA: Od kad njega intervjuišeš, nekako si se promenio.
DEJAN: Nabolje ili nagore?
MILENA: Nabolje, ako bolje može biti, ali opet... ne znam... kao da nisi svoj.
DEJAN: Svoj sam, da više ne mogu biti. Ne boj se, mila, još sutra i gotovo.
MILENA: Drago mi je. Znaš li da je bio optužen da je ubio još jednu devojku osim ove. Oslobođen zbog nedostatka dokaza.
DEJAN: Zašto mi sada to govoriš? Znam, čitao sam njegov dosije!
MILENA: Zašto si grub? To ne liči na tebe. Samo sam zabrinuta.
DEJAN: Izvini. Hajde da ipak popijemo malo vina.
MILENA: Sutra je gotovo?
DEJAN: Da. Gotovo.
MILENA: Konačno ćeš više biti kod kuće.
DEJAN: Da, sad kad si ti manje kod kuće.
MILENA: Da nazdravimo za nas. Za mir u nama, za našu ljubav u narastanju... i za malo para.
DEJAN: E, ta ti valja. Novac donosi slobodu. Slobodu da opet ubodu.
MILENA: Budalo jedna! (Poljupci) Pićemo vino sutra. Za kraj tvog muvanja po zatvorima.
(Ljube se. Mrak.)

11. SLIKA
(Zatvor)

(Gvozden pali sveću i sedne. Čeka. Malo zatim ulazi Dejan.)
GVOZDEN: Zdravo.
DEJAN: Zdravo.
GVOZDEN: Kako je Milena?
DEJAN: Dobro je.
GVOZDEN: Otišla je na posao?
DEJAN: Da. Izgleda da će je primiti za stalno. Jedan ide u penziju za tri meseca. Uvodi je u posao.
GVOZDEN: I onda će biti sudija. Bog na zemlji.
DEJAN: To sam joj i ja rekao.
GVOZDEN: Šta?
DEJAN: Pa to. Da niko nema prava da sudi.
GVOZDEN: Ali ona te ne sluša.
DEJAN: Videćemo. Ambiciozna je.
GVOZDEN: Ne čudim se što je toliko voliš.
DEJAN: Da je upoznaš, i ti bi je zavoleo.
GVOZDEN (Pauza): Sigurno. (Gleda na sat.) O čemu ćemo da ćaskamo za kraj?
DEJAN: Puna mi sveska, uzeću malo papira od Zdravka.
GVOZDEN: Pazi da ti ne da wc- -papir...
(Dejan ode na hodnik i zove Zdravka.)
DEJAN (Off): Zdravko! Zdravko!
(Za to vreme, Gvozden gasi sveću i iz nje izvlači oštar bodež. Skriva ga iza leđa. Ulazi Dejan.)
Sad će doneti.
GVOZDEN: Daj da još malo slušam Vejtsa.
(Ulazi Zdravko, nosi papir.)
ZDRAVKO: Ti poš'o u svatove bez... pribora. Meni da posvetiš taj tvoj rad. Da piše: „Zdravku, mom prijatelju, bez čije nesebične pomoći nikad ne bih završio školu.”
(Gvozden mu munjevito napravi jednom rukom kragnu oko vrata, a drugom mu zabode bodež pravo u srce, s leđa. Ne puštajući ga, izvadi njegov pištolj iz futrole i uperi u Dejana.)
GVOZDEN: Šta bleneš?
DEJAN: Šta radiš to!?
GVOZDEN (Zdravkovim ključevima otvara ćeliju.): Tebi sam se odužio. Poklanjam ti taj tvoj... život i da te posle ovoga više ne vidim. Nemoj da mi staješ na put. Ubiću te kao vašku. Mada bi mi bilo žao. Podsećaš me na nekog... A sad napolje i samo bezbrižno, kao da pištolj nije uperen u tebe. Ja kao čistim krug i pratim tebe do kapije...

12. SLIKA
(Hram)

DEJAN: Gospode, zašto si me ostavio? Zašto, Gospode?
(Pauza)
Ne dozvoli, Gospode, da ja ostavim tebe. Obaspi me darovima Duha Svetoga. Vrati mi Milenu...
I neka bude volja Tvoja. Amin.

13. SLIKA
(Skrovište)

GVOZDEN: Dobar dan. Ja sam Gvozden Miladinović. Veoma mi je neprijatno...
MILENA (Suzbijajući strah.): Vama?
GVOZDEN: Ne možete ni da pretpostavite koliko. Oslobodiću vas. (Odvezuje je.) Predlažem vam da ne vrištite i da ne pravite slične gluposti. Znam da ste razumna žena i da shvatate ovu nepodnošljivu situaciju u kojoj se nalazimo.
MILENA: Mi?
GVOZDEN: Meni je gore nego vama. Verujte. Ja sam zloupotrebio vas. Vi ste samo žrtva.
MILENA: Samo?
GVOZDEN: Samo. Ali i to ćemo prevazići. Pijete li belo vino?
MILENA (Pauza): Da.
GVOZDEN: Ne budite nepoverljivi. Nije otrovano. Ja nisam veštica. Predlažem sivi burgundac. Nepretenciozno, a ipak osebujno. Slažete li se?
MILENA: Imam li izbora?
GVOZDEN: Vaše ropstvo nudi vam slobodu o kakvoj ne sanjate.
MILENA: Može... burgundac.
GVOZDEN: Dopustićete mi da upalim sveće. (Milena počinje tiho da plače.) Ne bojte se. Stvarno nemate razloga. Naprotiv, učiniću sve da se opustite i da se prijatno osećate. Ja nisam ono za šta me smatrate. Evo vam maramica. Zar sam rekao nešto što vas je povredilo?
MILENA: Nemojte, molim vas.
GVOZDEN: Ponašate se kao da sam monstrum. Neće vam se desiti ništa što vi ne budete želeli.
MILENA: Mora da ste tako govorili i Dejanu. Šta ste uradili s njim?
GVOZDEN: On je dobar momak. Jako vas voli.
MILENA: Šta ste mu uradili?
GVOZDEN: Ne vičite. Dobro je. Možda samo ogrebotina.
MILENA: Tražiće me.
GVOZDEN: Dirljivo je vaše poverenje. Neće vas tražiti. Kada dođe vreme, ja ću njega naći.
MILENA: Molim te, nemoj ga povrediti.
GVOZDEN: Eto, zbližili smo se. Lepo. Samo, mislim da bi trebala da sada vodiš svoju, a ne tuđu brigu.
MILENA: On je moja najveća briga.
GVOZDEN (Pauza): Pustiću ti jednu stvar. Moju omiljenu. Sibelijusov „Tužni valcer”. „Valse triste”.
(Pušta valcer od početka, i on, snimljen beskrajno, ide do kraja scene.)
MILENA: Veliki bol.
GVOZDEN: Mazohizam. Uživanje u večnom rastanku.
MILENA (Pauza): Kaže mi Dejan da ideš u crkvu.
GVOZDEN: Svašta on veruje.
MILENA: Veruje. Ja nisam mogla da ga dotaknem. Ti si mu pomogao. Možda je moja vera slaba.
GVOZDEN: Ja verujem u sebe.
MILENA: I ja u sebe.
GVOZDEN: Mnogo si mi pomogla. I ne slutiš.
MILENA: Zašto si oteo baš mene?
GVOZDEN: Prvo: ti si rod. Potraga će ići opreznije. Blokiraće Ognjena. On je najopasniji. Meni treba tek toliko vremena da obavim neke stvari ovde. I onda će sve biti gotovo. Drugo: Jako mi se dopadaš.
MILENA: Ovo nije način.
GVOZDEN: Sada je jedini način.
MILENA: Od mene ne možeš dobiti ništa. (Pauza) Možeš uzeti samo moje telo. Na silu.
GVOZDEN: Tela ne uzimam na silu.
MILENA: Šta bi onda? Dejan...
GVOZDEN: Ništa na silu. A što se Dejana tiče, ja ga nežno poštujem. Samo mu pomažem da postane čovek.
MILENA: Ti si demon.
GVOZDEN: Demoni se rađaju iz grešne veze anđela i smrtnih žena. Možda si u pravu... A šta se rađa iz veze demona i smrtnih žena?
MILENA: Mrak.
GVOZDEN: Upaliću ja svetlo. Zašto toliko voliš Dejana?
MILENA: Zašto te to interesuje?
GVOZDEN: Podseća me na nekog... Možda bih mogao tako da ti se približim?
MILENA: Ti i ja smo u različitim galaksijama.
GVOZDEN: Zašto Dejan?
MILENA: Zato što je muškarac. To je to. Ukratko.
GVOZDEN: Šta ne voliš kod njega?
MILENA (Pauza) Mrvi kad jede.
GVOZDEN: Oprostivo.
MILENA: Odavno.
GVOZDEN: Tako sam i mislio.
MILENA: Šta? (Zvoni Gvozdenov mobilni telefon.)
GVOZDEN: Izvini. (Telefonira) Da. Da. Da. Bravo. Dolazim odmah. Ne boj se, neće me uhvatiti. (Prekida vezu.) Moram da obavim neke stvari. Sedi, slušaj muziku i ne mrdaj. Čuvaju te dobro. Misli na Dejana. Moja je ruka duga. Papiri su gotovi. I onda – pravac Kazablanka.
MILENA: A šta ćeš sa mnom?
GVOZDEN: Ideš i ti.
MILENA: Gde?!
GVOZDEN: Pa u Švajcarsku!
(Smeje se, mrak.)

14. SLIKA
(Dom)

OGNJEN: Moji su na sigurnom. Sada smo samo ti i ja.
DEJAN: Šta da radim?
OGNJEN: O tome je trebalo ranije da misliš. Zašto me nisi slušao?
DEJAN: Namestio si mu. I ti si ubica.
OGNJEN: Nikom ja nisam ništa namestio. Ja sam samo izvršilac.
DEJAN: Poslušnik.
OGNJEN: Ja sam visoki oficir policije. Zajebi moralisanje. Milo ti je bilo kad sam ti kupio veš-mašinu.
DEJAN: Šta da radim? Kako da je nađem?
OGNJEN: Misli malo. Mnogo si razgovarao s njim. Da li ti je slučajno nešto rekao, nešto što bi nam sada pomoglo da ga nađemo?
DEJAN: Ništa. Ne znam gde bi mogao da bude.
OGNJE: Znam da je u gradu. Osećam ga. Prisluškujemo sve njegove telefone. Ni poziva! Ovim mobilnim ne možeš da uđeš u trag. Sve ću ih spaliti! Kad pozovem njegov broj, ako se i javi, samo kaže da će da gleda kako jedem svoje činove i prekine. Gotovo. Ili on ili ja!
DEJAN: Nikad nije spomenuo ništa konkretno. Ni imena, ni adrese. Samo crkvu u Miletićevoj.
OGNJEN: Pa da. Tamo ti je njegov čovek uvalio onu sveću. Kakav si ti magarac!
DEJAN: Otkud sam znao. Imao je mantiju.
OGNJEN: Ti ne razlikuješ mantiju od crnog šuškavca... Kao da su u zemlju propali... S njegovim ocem ne vredi ni razgovarati.
DEJAN (Setio se nečega.) Milena, dušo moja!
OGNJEN: Ne seri!
DEJAN: Znaš njegovog advokata. Ajgenmaht. Ima adresu liceja u švajcarskoj gde Gvozden drži svoju sestru po majci.
OGNJEN: Ljubi te zet. Idemo po nju. Odmah. Tražićemo razmenu.
DEJAN: Neka to urade tvoji ljudi.
OGNJEN: Ma kakva policija! Dupe mi je u procepu. Ti. Sam. I jedan moj poverljiv čovek. Da niko ne zna. Mene ne puštaju u njihovu čistu državu, a i moram da budem ovde. Idemo da sredimo papire. Daj pasoš! Ideš u Švajcarsku!
DEJAN: A viza?
OGNJEN: Mnogo si glup!

15. SLIKA
(Hram)

(Gvozden se smeje, pali sveću)
GVOZDEN: I neka bude volja Moja!
(Smeje se i dalje. Zabode sveću naopako, plamenom u pesak. Ne prekrsti se. Ode.)

16. SLIKA
(Skrovište)

GVOZDEN: Donosim dobre vesti. Nemaju pojma gde smo. Imamo još vremena.
MILENA: A Dejan?
GVOZDEN: E, to ni ja ne znam. Nekako je izmakao. U zemlju propao. Samo da ne zabrlja...
MILENA: Pametniji je nego što misliš.
GVOZDEN: Ja znam da je pametniji nego što ti misliš. To me i brine.
MILENA: Hrabar je.
GVOZDEN: Mudrost je znati kada je vreme za hrabrost. Valjda će sačekati.
MILENA: Šta?
GVOZDEN: Pa šta se uvek čeka? Pravi momenat!... Vidi šta sam nabavio. Vipavsku „Rebulu”.
(Pokazuje joj bocu belog vina.)
MILENA: Nikad nisam čula...
GVOZDEN: Nažalost. Suvo škakljivo.
MILENA: Ni ja ne volim sladunjava vina... Često piješ?
GVOZDEN: Vrlo retko. Posledice me uvek više koštaju od zadovoljstva.
MILENA: Zašto sad piješ?
GVOZDEN: Zato što više nema posledica.
MILENA: Po tebe ili po mene?
GVOZDEN: Živeli! Zašto si uplašena?
MILENA: To te pali?
GVOZDEN: Ne... Ne kod tebe. Naprotiv.
MILENA: Ne bojim se više. Pomirila sam se.
GVOZDEN: Sa čim?
MILENA: Sa onim što je neminovno. Ma šta to bilo.
GVOZDEN: Ja te neću povrediti.
MILENA: Neminovno je ponekad i ono što sami sebi učinimo.
GVOZDEN: Sviđaš mi se. Hrabra si.
MILENA: Nećeš valjda reći da imam muda? (Smeju se.)
GVOZDEN: Ne. Imaš srce.
MILENA: Ah! Tebi treba ljubav. Želeo bih da ti je dam?
GVOZDEN: Ja ću je uzeti od tebe.
MILENA: Ljubav se daje. Voliš lepa vina. A žene?
GVOZDEN: One vole mene.
MILENA: Nemaš nikog?
GVOZDEN: Nikog.
MILENA: Mora da postoji neko. Negde.
GVOZDEN: Postoji.
MILENA: I onda?
GVOZDEN: Onda živeli!... Zašto ne piješ?
MILENA: Ipak se bojim.
GVOZDEN: Ne boj se. Veruj mi.
MILENA: Dejan ti je verovao.
GVOZDEN: To je bio njegov izbor. Pravi izbor.
MILENA: I ti mu ovako vraćaš?
GVOZDEN: Veruj mi. Čuvam te ovde izvan svakog zla.
MILENA: Skoro pesnički. Volela bih da mogu da ti verujem.
GVOZDEN: I ja bih voleo. (Uhvati je za ruku.)
MILENA: Postajemo intimni? Malo me potcenjuješ?
GVOZDEN (Povuče se.) Ne. Naprotiv.
MILENA: Onda sedi i pij ovo lepo vino.
GVOZDEN: Sviđa ti se?
MILENA: Da. Podiže temperaturu. Zanosi. Kažu da je koren svakog zanosa ljubav, a vino je tečna ljubav, možeš je popiti.
GVOZDEN: Stvarno zanosno. (Doliva vino oboma.)
MILENA: Hoćeš da me napiješ? Ne bi me valjda pijanu uzeo?
GVOZDEN: Ne... Hoćeš malo kisele?
MILENA: Ne povlači se sad. Slobodno sipaj.
GVOZDEN: Divna si. Skroz si luda.
MILENA: Ponovi, molim te.
GVOZDEN: Divna si.
MILENA: Ma ne to!
GVOZDEN: Luda si!
MILENA (Za sebe): To je most preko kojeg ja hodam.
GVOZDEN: Poljubi me.
MILENA: Moraš biti nežan i vedar. Tek tada ću znati da si čvrst i ozbiljan.
GVOZDEN: Volim te.
MILENA: Ne voliš me.
GVOZDEN: Volim te.
MILENA: Ne voliš me. Samo si zanesen.
GVOZDEN: A jesi li i ti zanesena?
MILENA: Mnogo vodiš tuđu brigu. Prepusti se sebi. (Gvozden je privuče i poljubi.) Da. To je ono slatko. Moram još onog oporog da lakše podnesem (Pije)
GVOZDEN: Volim te.
MILENA: Devalviraš. (Ljube se.)

17. SLIKA
(Dom)

OGNJEN: Ispričao si maloj sve o velikom bratu?
DEJAN: Bolje da nisam. Očajna je.
OGNJEN: Vidim. Ali neka. Tako bar zna šta je čeka.
DEJAN: Nema ona sirota pojma.
OGNJEN: Proći će je. Mlada je.
DEJAN: Jebe se tebi. Jesi li ga zvao?
OGNJEN: Ne još. Morao sam devojku da smestim na sigurno. A i ti i ja moramo da se dogovorimo.
DEJAN: Šta još treba?
OGNJEN: Sigurno neće pristati na policiju. Moraš ti da obaviš razmenu.
DEJAN: Otkud ja to znam? Zasraću.
OGNJEN: Nećeš. On ima tvoju ženu. Ti dobijaš nju, ostalo je moj posao.
DEJAN: Ako treba, skenjaj ga!
OGNJEN: Svakako, samo ne prilikom razmene.
DEJAN: On ne sme da ostane na slobodi.
OGNJEN: Ne brini, sloboda će da ostane bez njega. Samo još da ovo prođe u redu. (Vadi svoj pištolj.) Da pucaš znaš. Vodio sam te u streljanu.
DEJAN: Šta će mi to?
OGNJEN: Za svaki slučaj. Znaš ga kakav je.
DEJAN: On zna da puca u ljude. Ja sam gađao u mete. Iz zezanja.
OGNJEN: Ništa nije iz zezanja. Ne brini. U njega će biti upereno bar još deset pušaka iz mraka.
DEJAN: U šta sam se ja uvalio?!
OGNJEN: Samo dođi s otkočenim pištoljem u ruci da ne potežeš ako treba. Da ne izazivaš.
DEJAN: Samo da Milena bude dobro.
OGNJEN: Pametna je to žena. Ume da se brine o sebi. Vredi za nju rizikovati.
DEJAN: Zovi ga.

18. SLIKA
(Skrovište)

GVOZDEN: Ne bojiš se da si zatrudnela? (Pauza) Valjda je to pravda.
MILENA: Kakva pravda?
GVOZDEN: Da, kakva?... Bila si u pravu. Ne volim te.
MILENA: Ti moraš da se nosiš s tim.
GVOZDEN: I ti moraš da se nosiš s tim. Ni ti mene ne voliš. Zašto si prevarila Dejana? Njega voliš.
MILENA: Nisam ja njega prevarila. Ja sam ja, ti si ti, on je on. To je to. Uradila sam šta sam htela.
GVOZDEN: Zašto?
MILENA: Ponekad moraš da vodiš ljubav s nekim da bi ga razumeo. Da ga dodirneš. Da osetiš kožu. Miris. Dah. Temperaturu na prevoju kolena. Da li diše ili se guši. Prsa na prsa. Znoj u znoj. Da li je nežan ili mlak. Čvrst ili grub. Zgrčen ili opušten. Jezik u jezik. Reč u reč. Da li je u tebi ili izvan svega. Strah ili mir. Poverenje ili junačenje. Pokornost ili razmetanje. Nevinost ili prevrtljivost.
GVOZDEN: Da li si me razumela?
MILENA: Osetila sam te.
GVOZDEN: Kako?
MILENA: Jako. Mnoge su uživale s tobom.
GVOZDEN: Ti?
MILENA: I ja. Ti si nesrećan čovek.
GVOZDEN: Zašto?
MILENA: Mogao si mnoge da usrećiš. Da si se dao.
GVOZDEN: Tebi sam se dao.
MILENA: Nisi. Kao da si sebe i mene posmatrao odnekud. Sa strane. A onda si se vratio. Pred kraj.
GVOZDEN: Da. Pred kraj.
(Pauza)
MILENA: Zašto sve ovo radiš? Mislim, beg i sve... Znaš da nemaš šanse. Ubio si policajca. Dva ranio. Bez potrebe. Ti nisi glup. Sateraće te u slepu ulicu. Ubiće te kao psa.
GVOZDEN: Neće. Biće onako kako ja hoću.
MILENA: Mlad si ti za umiranje.
GVOZDEN: Imam li ja to protekciju?
MILENA: Ne moram ja da ti sudim. Ti si sebi presudio.
GVOZDEN: Mogao bih da te volim.
MILENA: Ne bi.
GVOZDEN: A ti mene?
MILENA: Možda bih i mogla. U nekom drugom životu. Ja volim Dejana. Vi ste nebo i zemlja.
GVOZDEN: Ti si nas spojila. Horizont. Tanka linija što spaja.
MILENA: Il' razdvaja. Čudni su putevi Gospodnji.
(Zvoni mobilni telefon.)
GVOZDEN: Molim? (Dalje na nemačkom.) Da. Razumem. Kada? Ne, nema problema, kod mene je. Hvala vam što ste nazvali. Veoma ste ljubazni. Doviđenja. (Velika pauza, na srpskom.) Počelo je.
MILENA: Šta to?
GVOZDEN: Predstava. Juče su mi oteli sestru iz internata.
MILENA: Ko?
GVOZDEN: Nadam se da znam. Dok čekamo poziv, da popijemo još malo vina. (Pauza) I da razmislimo. Mislim da ćemo se uskoro rastati. Zauvek. (Piju vino.) Ne bojiš se da ću te ubiti?
MILENA: Više ne.
GVOZDEN: Možda te volim, a možda sam bespomoćan. Takvi ubijaju.
MILENA: Ti si moćan.
GVOZDEN: Ne podilazi mi. Sve ćeš pokvariti. (Pauza) Bojim se.
MILENA: Za sestru? Ti nisi kukavica.
GVOZDEN: Znam. Ali ipak se bojim.
MILENA: Poljubi me.
GVOZDEN: Onda ću morati još vina.
MILENA: Moraćeš. Ali ćeš se manje bojati.
(Ljube se.)
GVOZDEN: Ljubiš me kao da me voliš.
MILENA: Ja sam žena. Razumeš ti to.
GVOZDEN: Sve ću dati za tebe.
MILENA: Eto, ne bojiš se više. (Zvoni mobilni telefon.)
GVOZDEN: Da. Ja sam. Tu je... (Mileni) Viči čikama da si dobro. Hoće da te čuju.
MILENA (Viče): Dobro sam! Ko je to?
GVOZDEN: Čuli ste je... Imate moju sestru? Pa? Zašto razmena? Ja sam hteo Milenu. Da sam hteo sestru, nju bih i doveo. Možete razmenjivati značke ili salvete. Sa mnom se nećete menjati... Ne, ne, slobodno je ubijte. Ili, još bolje, silujte je dok ne umre. Želim vam lep provod i prijatno popodne. (Isključi mobilni telefon.) Amateri!
MILENA: Kako možeš!
GVOZDEN: Ja? Pa neću je ja silovati i ubiti.
MILENA: Ti nisi demon. Ti si đavo.
GVOZDEN: Pazi da mi ne staneš na rep.
MILENA: Žao mi je što sam te i dotakla.
GVOZDEN: Znaš da posle nema kajanja. Ne brini. Javiće se ponovo. Ispali su glupi u društvu. Sad smišljaju šta da kažu kad ponovo nazovu. Hoće da me prisile! Bolid do bolida.
MILENA: Mrzim te!
GVOZDEN: Ma, voliš ti mene. (Zvoni mobilni telefon, javlja se.) Ginekologija. Da, izvolite. A, to ste vi... Nemoj da mi pretiš. Jako ću se uplašiti pa ću sve upropastiti. Mislim, sve vas ću upropastiti. Sada me dobro slušaj. Daj mi tvoj broj. Ja ću tebi javiti kad i gde... Moj miljenik Dejan neka obavi transakciju. Kaži mu da mu je žena dobro. Da bolje ne može biti. Adios... La kukarača. (Isključi aparat, Mileni.) Eto, ne bojim se više. Opet sve ide po planu. Mom planu.
MILENA: I šta ćeš onda?
GVOZDEN: Pa znaš valjda! Pravac Kazablanka! Ali bez tebe.
MILENA: Ko je to bio? Ognjen? To ti je zamka.
GVOZDEN: Zovem se Čelik. Baš--Čelik.
MILENA: I nad popom ima pop.
GVOZDEN: Mnogo mi se više sviđaš kad si luda. Popij još malo. Ja moram da potpišem neke punomoći i pisma. Dugo ću biti odsutan. (Piše i potpisuje neke papire.)
MILENA: Ti si čudo...
GVOZDEN: Svako čudo za tri dana. Ćuti i pij.
MILENA: Propiću se.
GVOZDEN: Nećeš. Ti si lepa. Piješ lepa vina. Zdrava si. (Milena ćuti i pije vino.)
Gotovo je. Tri koverte u jednoj velikoj. Kad nestanem u vidu lastinog repa, odnesite ovo kod advokata Ajgenmahta. Nikola Ajgenmaht.
MILENA: Za koga je to?
GVOZDEN: Ništa protivzakonito. Obećavaš?
MILENA: Obećavam.
GVOZDEN (Vadi mobilni telefon.): A sad, konačni dogovor.

19. SLIKA
(Negde)

(Noć. Zvezdano nebo. Cvrčci. Dejan već stoji na jednoj strani scene sa pištoljem u ruci. Ruke uz telo. Čeka. Ulazi Gvozden s druge strane scene.)
DEJAN: Gde je Milena?
GVOZDEN: Ne žuri. Što je brzo, to je i kuso. Tu je. U kolima.
DEJAN: Dovedi je.
GVOZDEN: Dobićeš svoju ženu natrag. Ispravniju nego što je bila. A gde je moja sestra?
DEJAN: U kolima.
GVOZDEN: Eto, sve je pod kontrolom. Sam si?
DEJAN: Da.
GVOZDEN: E, pa lepo. Možemo malo da proćaskamo.
DEJAN: Dosta smo ti i ja ćaskali.
GVOZDEN: Kako ti kažeš. Dobro si rekao ono za Milenu.
DEJAN: Šta?
GVOZDEN: Pa to. Da bih je zavoleo kada bih je upoznao.
DEJAN: Nisi valjda...
GVOZDEN: Nisam. Ja nisam silovatelj. To znaš.
DEJAN: Ništa ja ne znam.
GVOZDEN: Ne znaš.
DEJAN: Hajde da se razmenimo.
GVOZDEN: Hajde! (Posegne rukom ispod sakoa da izvadi pištolj. Dejan instiktivno reaguje, diže ruku i puca. Gvozden pada pogođen u grudi. Dejan u šoku, baca pištolj i pritrčava da mu pomogne. Naginje se nad njega. Gvozden mu prisloni cev svog revolvera na čelo. Mala pauza.)
Make my day!
(Škljoca nekoliko puta. Revolver je prazan. Gvozden se smeje koliko god je to moguće.)
Usr’o si se!
(U pozadini se upale farovi i rotaciono plavo svetlo policijskog automobila. Bez sirene, bez zvuka. Ognjen mirno stoji pored automobila ritmički obasjavan rotacionim svetlom.)
DEJAN: Zašto si to uradio? Zašto ja?
GVOZDEN: Dobar si čovek. Nisam mogao da dozvolim da me ubiju u zatvoru besni psi... Obećaj mi nešto.
DEJAN: Šta?
GVOZDEN: Da ćeš se brinuti o mojoj sestri. Mileni sam dao uputstva. Punomoći, sav novac, vize i pasoše će vam srediti advokat Ajgenmaht. Idite odmah sutra kod njega... Obećao sam da ću ostvariti sve tvoje snove.
DEJAN: Koje snove?
GVOZDEN: Pa to. Novac. Život napolju. Naučni rad. Mir i spokoj... Obećavaš mi za sestru?
DEJAN (Pauza): Brinuću se o njoj... Ona nije ništa kriva.
GVOZDEN: Tako je dobro... Neka bude volja Moja.
(Umre. Dejan ustane i gleda ga. Prilazi Ognjen, usput uzima Dejanov pištolj sa zemlje.)
OGNJEN: Sve je u redu. Ti nemaš ništa s ovim. Nisi ni bio tu. Čist k'o suza... Idi.
DEJAN: Gde je Milena?
OGNJEN: U njegovim kolima. Bio je sam.
(Dejan odlazi. Mrak. U mraku se čuje još jedan pucanj, to Ognjen „overava” Gvozdena.)

20. SLIKA
(Hram)

(Milena i Dejan. On drži sveću. Ćute. Dejan pali sveću i zabode je u donji tas, za pokoj duše, a Milena u gornji tas. Prekrste se.)
MILENA: Oprosti, Gospode... I neka bude volja Tvoja. (Prekrsti se.) Mislim da sam trudna.
DEJAN (Radostan, prekrsti se, grli je.): Idemo u Švajcarsku!
(Milena plače.)
(Mrak)
K R A J