Slobodan Selenić - Kosančićev venac 7

Dok se kod Mirčetića nastavlja slavlje, Vladan, šepajući, sav izubijan, pakuje kofer. Stavlja u njega najnužnije. Uzi ma sablju sa zida. Odlazi krišom do štale. Ostavlja pri vremeno kofer. Kolje sve živo po štali, besomučno mašući sabljom. Cika svinja, blejanje, kokodakanje. Vladan sav krvav izlazi iz štale.
VLADAN: Out, out! Palim sve mostove! Odlazim bez osvrta! Gotovo je!
Vladan odlazi. Opštežitije je konačno čulo ciku i buku, i dolazi do štale. Prvi uđe Lambro.
LAMBRO: Lele! Pokolj!
JOZO: A kat sam ja govoril da ih ljepo pokoljemo...
MILENA: Meni je muka!
DRAGI: Ko li nam to uradi, majku li mu na mrtvom ocu jebem!
MIRČETIĆ: Biće da su kapitalističke agenture umješale svoje prste.
LAMBRA: More ne. Sto posto su zarobeni Buga ri, so inaet i bezočnost!
MIRČETIĆ: Što ti misliš, Jozo?
JOZO: A, kaj ja znam. Možda su četniki, ne...
MARA: A ŠTO ne bi bile ustaše?
JOZO: Ma daj, Mara, otkud ustaše u Beogradu.
MARA: Svašta se u ovaj Beograd dovuklo.
ŠLJIVO: Šta ti misliš, Istrefe?
ISTREF: Ne znam.
MIRČETIĆ: Kontrarevolucija!
BOŠTJAN: Predlagam da zagremo vodo, ogaramo, raskosamo, in jutro prodamo meso v LJubljani. S tem denarjem si kupimo nov živinski stalež in ga lahko celo povećamo glede na stanje na slovenskem trgu in sadašnje cene mesa.
JOZO: Je, pa to je ingeniozno, ne. Bravo Boštjan!
MIRČETIĆ: A šta to?
JOZO: Pa to, da meso ovih strvina prodamo Kranjcima i da za te novce kupimo kravu, pa da pređemo na proizvodnju mlijeka i mlječnih prerađevina koje imaju odličnu prođu.
MIRČETIĆ: Možda je momak u pravu, ali o tome ćemo pošlje. Daj sad da tu strv ošurimo, e da bi je neko šćeo kupit sjutra na pijaci. Na posao, udarnici, neće nas banda obeshrabrit!

Krvav, izubijan, sa koferom i sabljom u ruci, Vladan sti že kod tetka Lepše. Tetka ga skida, polaže u krevet, po vija, ništa ne pita, a Vladan ništa ne govori o poreklu svojih povreda.
VLADAN: Zamislite, tetko draga, šta sam danas otkrio! Verovati nećete svojim ušima. Otkrih da je moj princ Rupert od Palatinata, da je prelepi „princ visokog čela", koji se, naravno, nikad nije ženio, da je moj najveći miljenik jeste li spremni, tetko, za veliko iznenađenje?
LEPŠA: Jesam, nećačiću.
VLADAN: Dakle, da je taj Rupert, ne jedno, nego čak dvoje vanbračne dece imao! Verujete li vi u to, tetko draga?
LEPŠA: Ni govora! Nikad tvoj Rupert ne bi te bi to učinio.
VLADAN: I ja tako mislim.
LEPŠA: Nemoj ni misliti sada na to. To jednostavno ne može biti tačno.
VLADAN: Dobro, tetko, neću misliti na to.
LEPŠA: Da ti skuvam tej?
VLADAN: Hvala, tetko, kasnije.
LEPŠA: Dobro. Onda ću da te pitam, Vladane. Dugo nisam. Sada moram.
VLADAN: Pitajte.
LEPŠA: Zašto si Istrefa doveo u kuću?
VLADAN (ni na jedno od sledećih Lepšinih pitanja ne odgovara odmah, i na svako odgovori u drugoj intonaciji, sa drugim značenjem, mada je odgovor uvek isti): Ne znam.
LEPŠA: Zašto si ga školovao i hranio?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Da li te je on ikad voleo?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Da li te sad mrzi?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Da li bi mogao da ga... ubiješ?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Da li bi mogao da te ubije?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Da li si dobro radio, Vladane?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Ima li izlaza?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Jesi li srećan, ili nesrećan, što si Milićevo zdanje napustio?
VLADAN: Ne znam. (Teška Lepša je isirila pitanja. Za vršila je i sa previjanjem. Vladan se uspravlja na krevetu u sedeći položaj. Kaže zapanjeno): Pa ja - ništa ne znam! (Bespomoćno ponovo leže.) Hoćete da mi date ruku? (Lepša seda na krevet i daje mu ruku.) Nećete otići?
LEPŠA: Neću, mali moj.
VLADAN: Ni kad zaspem?
LEPŠA: Naravski. Samo spavaj, nećačiću.
VLADAN: A ono za Ruperta, mislite da je izmišljotina?
LEPŠA: Uverena sam, mili moj.
VLADAN: Dobro.
Vladan spava, tetka Lepša ga miluje po kosi.


Dragi se useljava sa majkom, trudnom ženom i odraslom ćerkom u Istrefov sobičak. Mirčetić stoji iznad Vasilijinog kreveta i drži Vuka u rukama, zadivljeno ga posmatra. Milena ljulja dete. Jozo vežba na trubi. Boštjan i Ištvan popravljaju tandem. Šljivo čisti revolver i pevuši neku bosansku sevdalinku. Mara i Istref, goli u Vladanovom krevetu, post koitum; Mara puši. Vladan spava, tetka Lepša ga miluje. Kada se začuju zvona sa Saborne crkve, sve se utiša i svaka aktivnost prestane. Mirčetić sa Vukom u naručju izlazi na rampu. Kaže publici:
MIRČETIĆ: Saborna. Zvoni. Za moga sina Vuka. Beograđanina.