Slobodan Jovanović

Слободан Јовановић родио се у Новом Саду, 4. децембра 1869. године, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене Маринковић. Владимир Јовановић живео је у Новом Саду, тада у границама Аустро-Угарске, као изгнаник из Србије, кнеза Милана Обреновића, а по речима историчара Владимира Ћоровића, био је „један од најактивнијих и најречитијих вођа читавог либералног нараштаја кнежевске Србије од Париског до Берлинског конгреса“.
Син Владимира Јовановића први је Србин који је понео име Слободан.
Од средине 1872. године породица Јовановић се враћа у Београд, у коме је Слободан похађао основну школу, а потом и Прву београдску гимназију. То је била једина пуна гимназија у Србији тог времена, а Слободан је матурирао 1886. године.
Слободан се у јесен 1887. уписао на Правни факултет у Женеви, а убрзо постаје и стипендиста Министарства просвете. Посебно се посветио изучавању јавног права, а његова прва мала теоријска расправа састојала се од 22 руком писане странице о демократији. Дипломирао је 1890. године, а потом је годину дана у Паризу изучавао државно право.
Од 1892. до 1897. радио је у Министарству иностраних дела, на месту шефа одељења пропаганде. На овом месту бавио се школским и црквеним стварима наших сународника у Турској. Истовремено почиње да објављује и књижевне приказе и позоришне критике, штампане у тадашњим листовима „Ред“ , „Српски преглед“ (уредник и приређивач Љубомир Недић) и „Зора“ (уредник листа је једно време био Јован Дучић).
Једини његов објављен рад из области политичких студија у то време била је омања студија о Друштвеном уговору Жан Жак Русоа.
1897. године Слободан Јовановић је изабран за професора државног права на Правном факултету Београдске велике школе. Постао је професор са непуних 28 година, а у два маха биран је за декана Правног факултета (1904/1905 и 1909/1910).
Првих година рада на факултету објавио је више расправа из области права, а прва је његово уводно предавање одржано 1897, О суверености. Током рада на факултету припремио је и два капитална дела наше правне науке, која објављује 1906. и 1907. Прво је Основи прване теорије о држави, а друго Уставно право Краљевине Србије, које је имало карактер универзитетског уџбеника.
Током читавог свог радног века, Слободан Јовановић је активан факултету, све до 1940. када је пензионисан. Слободан Јовановић постао је прави утемељивач науке уставног права у Србији, а преко 40 година остаје неоспоран ауторитет у тој науци.
1905. године изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а 1908. и за редовног.
Све ово време неуморно је радио на објављивању дела из права и историје, а осим посебно штампаних радова добија место и у два класична споменика српске науке и културе – Српском књижевном гласнику и Архиву за правне и друштвене науке.

У време Балканских ратова Слободан Јовановић објављује студије Наше уставно питање у XIX веку (1905), Макиавели (1907), Пера Тодоровић(1908) и друге. Ипак, најзначајнија књига из овог периода, којом започиње систематско проучавање уставне и политичке историје Србије од 1838. до 1903. јесте Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), објављена 1912.
За време ратова 1912-1919, Слободан Јовановић прекида са радом на факултету, па као војни обвезник бива именован за шефа Пресбироа при Врховној команди српске војске, што ће и остати током оба балканска рата. Исту улогу има и у Првом светском рату.
После повлачења српске војске преко Албаније, Јовановић борави на Крфу, потом у Солуну и, најзад поново на Крфу. Уклоњен је са дотадашње дужности због става према Солунском процесу, а додељен је на рад Министарству иностраних дела. Учествовао је на Мировној конференцији у Паризу 1919. године.
За ректора Београдског универзитета по други пут је изабран 1920, а председник Српске краљевске академије постаје 1928. Двадесетак година колико је потрајала међуратна Југославија, Слободан Јовановић искористио је за објављивање својих великих дела. У том периоду објављује Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1924), као и дела Друга влада Милоша и Михаила (1858-1968) и Влада Милана Обреновића (1868-1889) и Влада Александра Обреновића (1889-1903).
У време између 1932. и 1936. излазе, у издању Геце Кона, Сабрана дела Слободана Јовановића у 17 томова.
Све до пред крај међуратне Југославије, Слободан Јовановић, није био активан учесник ни у политичким борбама (никада није припадао ни једној политичкој странци), нити је учествовао у стварању устава и другог основног законодавства. Његово политичко неучествовање као уставописца произилази из жеље да сачува своју научничку објективност и независност у заузимању ставова и изрицању судова.
Својеврсно улажење у политику наговестио је крајем 1936, када се приближавао својој седамдесетој години, подстакавши оснивање Српског културног клуба. Његов председник постао је 1937. године. Српски културни клуб је основан са задатком да „ради на неговању српске културе у оквиру југословенства“, а изричито је изјаснио да се неће везивати ни за једну политичку идеологију. Клуб је деловао до 1941. и успео да окупи знатан број српских интелектуалаца, али и других јавних личности и изврши знатан утицај на буђење српске националне свести, која је између два светска рата била запуштена. Такође, постао је и мета напада како наших интернационалиста, тако и хрватских националиста. Тадашње власти су га прогањале и ометале његов рад због демократских и родољубивих идеја, које је заступао.
У време почетка Другог светског рата, када је у Југославији деловала влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека, Српски политички клуб интензивира своје политичко ангажовање. Преко листа „Српски глас“ до изражаја су дошле многе идеје Слободана Јовановића. Основни став Српског културног клуба био је да треба одржати Југославију као државну творевину, али да треба напустити погрешна схватања о интегралном југословенству. Тежило се јасном дефинисању српских националних интереса.
27. март 1941. године, по речима Слободана Јовановића, изражава „један од императива наше историје“, када је народ „послушао глас своје савести, глас свог историјом одређеног карактера“. Ово је био и датум почетка стварног Јовановићевог учешћа у политици.
После демонстрација због приступања владе тзв. Тројном пакту, пучем је збачена влада Цветковић-Мачек, кнез намесник Павле Карађорђевић принуђен да поднесе оставку, и проглашено је ступање на престо краља Петра II. Oснована је владам на челу са Душаном Симовићем, у коју је, као једина ванстраначка личност ступио и Слободан Јовановић, у својој 72. години живота.
Тако се почетак Слободановог бављења политиком поклопио са почетком најтежих дана у новијој историји српског народа. Улазећи у авион који ће га, са осталим члановима владе, одвести у избеглиштво, из кога се никада неће вратити, он је, по сведочењу присутних, кроз сузе рекао: „Ово је најнесрећнији дан у моме животу!“
Југословенска влада у избеглиштву је прешла у Лондон, а Слободан Јовановић је био њен потпредседник, потом председник, па поново потпредседник.
Влада је била састављена од различитих личности, које су припадале трима народима, а трвења су била свакодневна. Највећи проблеми са којима се Слободан Јовановић суочио, као председник избегличке владе, били су: односи са Хрватима (ставови према усташким покољима и питања будућег уређења државе), односи са двором (влада је настојала да спречи краља Петра II да се ожени грчком принцезом, Александром, у неприкладном тренутку, али није успела), односи Југословена и Енглеза (влада је зависила од британског финансирања и наилазила на велике проблеме), Покрет отпора (влада је подржала покрет Драже Михаиловића, али британска помоћ устаницима није стизала, а сама комуникација је била отежана. На крају британци су почели да праве уступке и уместо четничког покрета да помажу партизанске одреде под вођством комуниста.)
После препуштања Југославије Совјетима, у јесен 1944. комунисти су дошли на власт. Слободан Јовановић тада није био председник владе, нити њен члан.
Марта 1946. ухваћен је генерал Дража Михаиловић, а после вишемесечних саслушања је подвргнут судском процесу. Оптужени су и министри у влади генерала Милана Недића, шефови и агенти београдске Специјалне полиције и Слободан Јовановић.
Стављено им је на терет да су помагали окупатору сарадњом са Дражом Михаиловићем, те да су заједно руководили издајничком четничком организацијом и били иницијатори и саучесници ратних злочина у току ослободилачког рата.

Проглашен кривим, Слободан Јовановић је осуђен на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.
Када је рат завршен Слободан Јовановић имао је 75 година, остао је да крајње скромно живи у Лондону, и није престао да ствара. Основао је Југословенски народни одбор и Удружење српских писаца, а такође је завршио и две значајне студије О тоталитаризму (објављена у Паризу, 1952.) и Један прилог за проучавање српског националног карактера (објављен у Канади, 1964, после Јовановићеве смрти).
Пријатељи и сарадници сведоче да је Слободан Јовановић до смрти сачувао не само радну енергију, о чему сведоче радови написани у емиграцији, него и луцидност, духовитост и ведрину.
Слободан Јовановић преминуо је у петак 12. децембра 1958. у својој деведесетој години, у Лондону.
2007. године Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавом.

Библиографија

Слободан Јовановић стварао је током читавог свог животног века, а они који су га познавали тврде да је све до смрти задржао енергију за рад, креативност и ведрину.

Његови први објављени радови били су књижевни прикази и позоришне критике, у тадашњим листовима „Ред“ , „Српски преглед“ (уредник и приређивач Љубомир Недић) и „Зора“ (уредник листа је једно време био Јован Дучић).

Међу значајнија његова дела спадају:
• О суверености,
• Основи правне теорије о држави,
• Српско-бугарски рат (1901),
• Енглески парламентаризам (1902),
• Светозар Марковић (1903),
• Макијавели,
• Вођи француске револуције,
• Политичке и правне расправе,
• Уставно право Краљевине Србије,
• Уставобранитељи

У периоду 1923-1926 објављује једно за другим три замашна и значајна дела:
• Друга влада Милоша и Михаила,
• Уставно право Краљевине СХС,
• Влада Милана Обреновића

После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дела, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића.

Комплетна библиографија Слободана Јовановића:

О суверености, Београд 1897 / O suverenosti, Beograd 1897 [On Sovereignty, Belgrade, 1897].

О дводомном систему, Београд 1899 / O dvodomnom sistemu, Beograd 1899 [On Bicameral System, Belgrade, 1899].

Велика народна скупштина, Београд 1900 / Velika narodna skupština, Beograd 1900 [Great People's Assembly, Belgrade, 1900].

Српско-бугарски рат. Расправа из дипломатске историје, Београд 1901 / Srpsko-bugarski rat. Rasprava iz diplomatske istorije, Beograd 1901 [Serbo-Bulgarian War. A paper in diplomatic history], Belgrade 1901].

Светозар Марковић, Београд 1903 / Svetozar Marković, Beograd 1903 [Svetozar Markovic, Belgrade 1903].

Основи правне теорије о држави, Београд 1906 / Osnovi pravne teorije o državi, Beograd 1906 [An Introducation to the Legal Theory on State, Belgrade, 1906].

Основи јавног права Краљевине Србије, Београд 1907-1909 / Osnovi javnog prava Kraljevine Srbije, Beograd 1907-1909 [An Introduction to the Public Law of the Kingdom of Serbia, Belgrade, 1907-1909, in two volumes].

Макиавели, Београд 1907 / Makiaveli, Beograd 1907.

Политичке и правне расправе, Београд 1908-1910 / Političke i pravne rasprave, Beograd 1908-1910 [Political and Legal Considerations, Belgrade, 1908-1910, in two volumes].

Уставобранитељи и њихова влада, Српска краљевска академија, Београд 1912 / Ustavobranitelji i njihova vlada, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1912 [Constitutionalists and their Government (Belgrade: Serbian Royal Academy, 1912).

Универзитетско питање, Београд 1914 / Univerzitetsko pitanje, Beograd 1914 [University Question, Belgrade, 1914].

Вођи француске револуције, Београд 1920 / Vođi francuske revolucije, Beograd 1920 [Leaders of the French Revolution, Belgrade, 1920].

О држави, Београд 1922 / O državi, Beograd 1922 [On State, Belgrade, 1922].

Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1923 / Druga vlada Miloša i Mihaila, Beograd 1923 [The Second Rule of Milosh and Michael, Belgrade, 1923].

Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1924 / Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd 1924 [Constitutional Law of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, Belgrade, 1924].

Влада Милана Обреновића, Геца Кон, Београд 1926-1927 / Vlada Milana Obrenovića, Geca Kon, Beograd 1926-1927 [The Rule of Milan Obrenovich (Belgrade: Geca Kon, 1926-1927), in two volumes].

Влада Александра Обреновића, Геца Кон, Београд 1929-1931. / Vlada Aleksandra Obrenovića, Geca Kon, Beograd 1929-1931. [The Rule of Alexander Obrenovich (Belgrade: Geca Kon, 1929-1931, in two volumes].

Из историје политичких доктрина, Београд 1935 / Iz istorije političkih doktrina, Beograd 1935 [From the History of Political Doctrines, Belgrade, 1935].

Гледстон, Југо-исток, Београд 1938 / Gledston, Jugo-istok, Beograd 1938 [Slobodan Jovanovic, Gladstone (Belgrade: Jugo-istok, 1938)].

Амерички федерализам, Београд 1939 / Američki federalizam, Beograd 1939 [American Federalism, Belgrade, 1939].

Примери политичке социологије, Енглеска, Француска, Немачка 1815-1914, Београд 1940 / Primeri političke sociologije, Engleska, Francuska, Nemačka 1815-1914, Beograd 1940 [Examples of Political Sociology: England,France and Germany, 1815-1914, Belgrade, 1940].

О тоталитаризму, Ослобођење, Париз 1952 / O totalitarizmu, Oslobođenje, Pariz 1952 [On Totalitarianism (Paris: Oslobodjenje, 1952].

Један прилог за проучавање српског националног карактера, Виндзор - Канада 1964 / Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera, Vindzor - Kanada 1964 [A Contribution to the Study of the SerbianNational Character, Windsor /Canada/, 1964].

Записи о проблемима и људима, 1941-1944, Лондон 1976 / Zapisi o problemima i ljudima, 1941-1944, London 1976 [Notes on Problems and Individuals, 1941-1944, London, 1976)]

На Правном факултету у Београду 31.октобра 2005. свечано је пред многобројним поштоваоцима откривена биста Слободана Јовановића (1869-1958), предратног професора нашег Факултета и великана српске правне и политичке мисли. Биста, рад академика Светомира Арсића Басаре, постављена је у амфитеатру II који носи име Слободана Јовановића, а о његовом животу и плодном делу говорили су наши професори - академици Данило Баста и Коста Чавошки, декан проф.др Мирко Васиљевић, као и гост проф.др Милош Ђорђевић, један од иницијатора овог чина који су подржали сви државни правни факултети у земљи.

Живот Слободана Јовановића илуструје неколико података: професор Јавног права на Правном факултету 1897-1939 и два пута његов декан, у два мандата ректор Универзитета у Београду, члан Српске Краљевске академије и једно време њен председник; плодан писац у више области, посебно у теорији државе и права, уставном праву, политичкој историји Србије и социологији; политичар који је постао подпредседник у влади генерала Симовића 27.марта 1941. и председник избегличке владе 1942.године, осуђен 1946.г. у одсуству на 20 година и губитак држављанства; родољуб који је живот започео и окончао у емиграцији, а чији су посмртни остаци до данас остали ван земље.

Верујући да је време пречистило вредности, декан проф. Васиљевић је изнео три захтева: враћање земних остатака Слободана Јовановића у Србију, укидање политичке пресуде из 1946. године и уређење трга испред Правног факултета који би носио име Слободана Јовановића. Захтеве је бурним аплаузом подржала публика препуног амфитеатра, где су се уз професоре, асистенте и студенте нашег Факултета нашли и бројни угледни гости из политичке, научне, стручне и универзитетске средине.

“Тоталитаризам није привлачио само идеалисте, који су осећали
потребу једне нове вере; он је привлачио и једну сасвим друкчију врсту
људи, оне људе код којих злочиначке склоности нису биле угушене, већ
само притајане. Кад је тоталитаризам објавио да су у служби његове
идеологије сва средства, па и сами злочини допуштени, многи криминални
типови похитали су да се под његову заставу сврстају. Под том заставом,
они су могли некажњено, па чак и уз награду, дати одушке својим рђавим
страстима.” - Слободан Јовановић.
ЛИК ОСУЂЕНИКА НА НАЈВРЕДНИЈОЈ НОВЧАНИЦИ
На највреднијој новчаници коју је издала Народна банка Републике
Србије налази се лик Слободана Јовановића. Слободан Јовановић, један од
највећих писаца, правника и историчара које је Србија имала, био је
једно време Председник краљевске владе у Лондону. Због тога су га
комунисти, по доласку на власт, осудили на двадесет година робије. Та
пресуда је још увек пуноважна, па је тако наша земља, вероватно једина
на свету, која на својој највреднијој новчаници има лик једнога
осуђеника.
Лик Слободана Јовановића на најскупљој српској новчаници

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ ЈЕДНАКО РАЗБОЈНИЦИ
Уз Слободана Јовановића на десетине хиљада часних грађана Србије
побијено је без суђења или осуђено на смрт и дугогодишње робијање само
зато што су им политичка уверења била друкчија од оних које су
комунисти наметали. Све те пресуде донете из политичких разлога , или,
још горе, да би богатим људима била конфискована имовина, још су и
данас пуноважне. То значи да је, правно гледано, цела једна плејада
српских интелектуалаца, предузетника, свештеника и војника, стављена у
исти ред са разбојницима и лоповима и лишена своје грађанске части.