Pesme o vremenu koje je zauvek prošlo

Zvonko Bogdan je veliki gospodin pesme koji ume da nosi šesir i koji ne prima bakšis. Njegove pesme Ej, salaši, na severu Bačke, Govori se da me varaš, Neko sasvim treći, Ne vredi plakati toliko su zaživele u narodu da se smatraju izvornim.

Pesme koje sam komponovao, počev od Hej salaši na severu Bačke, pa nadalje, vezane su za istinite ljude i istinite događaje. A one pesme koje sam sakupljao po Mađarskoj, Slavoniji, Vojvodini, sakupljao sam da bih pronašao autore – tekstopisce i kompozitore - i da bi ih sa pravim orkestrima ponovo doneo u pravi život i ambijent. Pre stotinak godina nije bilo zvučnih nosača i televizije i ljudi su pesme pamtili po sluhu. Dok bi jedna pesma stigla od Budimpešte do Beograda promenila bi nekoliko svojih faza. Mnoge pesme su se zato kod nas pogrešno interpretirale, a ja sam se zainatio da to ovekovečim onako kako stoji zato što sam dužan prema tim autorima - da muzičari čuju kako to treba da zvuči.
Ipak, Zvonko Bogdan smatra da njegove pesme govore o vremenu koje je neponovljivo: Točak istorije ide napred, menjaju se vremena, ljudi i običaji. Ovo je samo uspomena na jedno vreme koje se nikad više ponoviti neće, može da bude samo drugačije. Bože zdravlja da posle ovog bude bolje, mnogo bolje. Ali nikad više neće biti onako, niti će više ikad biti aktuelne teme od pre 50, 100 ili 150 godina.
Kako bi danas trebalo da zvuči aktuelna gradska pesma ne može da odgovori, jer ne postoji recept: To niko ne može da garantuje, to jednostavno nameće vreme, situacija i umetnici koji se time bave. Nadam se da ćemo moji tamburaši i ja uskoro izdati novi, kako se to sad popularno kaže, CD. Tu ću snimiti nekoliko novih pesama koje su nastale od moje poslednje ploče, znači pre 12 godina.
Čitavih 12 godina velikom gospodinu pesme nije bilo do pesme... Jednostavno, nisam imao volje to da radim. Takođe, piraterija je uzela takvog maha da se meni smučila i pomisao na komponovanje i muziku. Naše pesme i ploče presnimavao je i prodavao ko je hteo i kako je hteo, bez ikakvog pitanja, bez ikakve mere i bez ikakvog ukusa. Nadam se da je taj ružan period prošao i da ćemo ponovo moći da živimo kao ljudi.
On dodaje da je poslednjih desetak kriznih godina i u tamburaškoj muzici vladalo zatišje, skoro da nije bilo novih mladih tamburaša. Na sreću, u poslednje vreme pojavljuju se mladi, školovani muzičari koji su počeli da sviraju tamburu zato što je tambura nacionalni instrument, ravničarski... Nje ima i u Bosni i u Južnoj Srbiji... Ali ovaj sremački štim koji mene prati je panonski intrument koji je jako zastupljen u Slavoniji i Vojvodini i nekim delovima južne Mađarske. Ta vrsta instrumenata ponovo oživljava i ta vrsta muzičara ponovo dolazi na red.
Ne treba, međutim, po svaku cenu praviti poređenja između starih muzičara koji su ušli u legenu i onih mladih koji tek treba da stupe na veliku scenu.
Svako vreme je imalo nekog Maćiku, nekog Peru, Janiku, nekog Tošu, tako da će se sigurno posle Čiče i Mileta sigurno pojaviti neki drugi. Mladi ljudi pronalaze interesantne teme u izvornoj narodnoj muzici i pronalaze način da se dokažu, da se iskažu koliko su muzikalni, koliko su virtuozni... A mladi ljudi koji pevaju i sviraju izvornu i starogradsku muziku dokaz su da se to neće baš tako lako izbrisati.
Iako je svestan da su ovim podnebljem poslednjih godina zavladali neki kakofonični zvuci, Zvonko Bogdan prilično optimistično gleda na budućnost onoga što on zove gradskom pesmom.
Sve to što je hiperbolisano, počev od turbo folka pa nadalje, sve to, na neki način, ide u korist izvorne narodne pesme i gradske pesme. Sve to će se izduvati, doći će stvari na svoje. Ali gradsku pesmu treba čuvati i ne treba je zloupotrebljavati.

Hotel Union kao mali teatar
U poslednjih 30 godina kad god gostuje u Beogradu, Zvonko Bogdan peva na istom mestu – u Hotelu Union u Kosovskoj ulici. Nemam potrebu da menjam nastupe, ne interesuje me tezgarenje, neki koncerti po halama... Ovo je moj svet, ovde se osećam dobro, to je moj mali teatar. U Unionu sam sedamdesetih radio osam godina bez prestanka. Tu je bilo stecište svih trgovačkih putnika iz bivše Jugoslavije – iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Dubrovnika, Mostara, Skoplja, Niša, Sombora, Subotice, Osijeka, Budimpešte, Beča, Australije, Amerika... Ljudi koji su znali da ja tu radim tu su se okupljali. Sem predsednika Tita, svi političari su ovde dolazili privatno, a da niko nije smeo da pomene njihovo ime. Dolazili su i operski pevači, pesnici, glumci... Uvek sam se čudio šta oni traže tu gde ja radim jer nikad ovo što radim nisam smatrao naročito važnim.
Mnoge moje kolege – i moji vršnjaci i mlađi – dolazili su, sedeli za šankom i okrenutih leđa slušali šta radim i kako radim. Mnogi od njih beleželi su redosled pesama, kako to ja pravim spletove. Kad bih ih sledeći put video, ja bih sve to obrnuo. To nije bila želja za dokazivanjem nego želja da pokažem šta sve čovek može... Nisam ja to izmislio – nešto sam video kod drugih, proputovao sam tri kontinenta, obišao mnoge vrhunske umetnike i svirače... Priznaje da je po pitanju izbora saradnika uvek bio probirljiv: Uvek sam radio sa najboljima i od njih sam učio. Radio sam sa četiri, pet koncert majstora... Moj prvi saradnik i profesor bio je slepi klavirista gospodin Baluk koji je bio apsolvent za crkvene orgulje i klavir. Radio sam sa Janikom Balažom, snimao sam sa Šandorom Lakatušem, radio sam sa koncert majstorom Lućijanom Petrovićem, nastupao sa Georgijem Zamfirom, sa najboljim cimbalistom svih vremena Tonijem Jordakijem, sa velikim tamburaškim orkestrom...
Kada sluša muziku za svoju dušu ne voli da sluša sebe: Slušam ono što je mene uvelo u svet muzike, a to je samo klasika. Teško slušam narodnu muziku osim instrumentala. Slušam dobre instrumentaliste i vrlo retko moje kolege interpretatore. Sebe ne slušam uopšte jer nikad nisam zadovoljan sobom... Stalno pronalazim greške i znam da uvek mogu bolje.