Nasilje u porodici

Nasilje nad ženama događa se u celom svetu, međutim pouzdani podaci o nasilju
nad ženama i decom ne postoje. Bez toga nasilje ostaje i dalje potcenjen i nevidljiv problem.
Utvrđivanje rasprostranjenosti nasilja nad ženama i decom neophodno je radi donošenja programa intervencija za zaštitu.

Na osnovu navedenog broja poziva, koji čini jedan reprezantativni uzorak i obrađenih podataka
utvrdjeno je da je Srbiji godišnje prijavljeno oko 3000, koje imaju problem sa nasiljem.
To su:

FIZIČKO NASILJE
čini 70% i to su po pravilu najekstremniji oblici nasilja (prelomi
ruku, prelomi nosa, povrede glave, izbijanje zuba).U ovoj kategoriji su
i slučajevi fizičkog zlostavljanja žena u toku trudnoće i periodu
dojenja. Žene se ponekad jave i da bi ostavile dokaze da su
zlostavljane u slučaju da im se nesto desi.

PSIHIČKO NASILJE
je drugo po učestalosti nasilja koje se prijavi. Treba dodati da se
žene koje trpe fizičko nasilje trpe istovremeno i psihičko nasilje, dok
u obrnutom slučaju to ne mora da bude slučaj.

SEKSUALNO NASILJE
često prati i fizičko i psihičko nasilje, a u većini slučajeva ti oblici nasilja se čine zajedno.
Nasilje najčešće čine supruzi, bivči supruzi i vanbračni partneri i to u 78%
slučajeva. Na drugom mestu su sinovi 9%, a na trećem očevi 4,2%.Ćerka
se u ulozi nasilnice javlja u 2% slučajeva, dečko u 1,8%, a majka i
svekrva u 1,6%.
Odnos nasilnik-žrtva ima veze i sa godinama
žene. Nasilje od strane partnera najčešće trpe mlade i žene srednjih
godina, dok nasilje od strane sinova je karakteristično za starije žene
(preko 60 godina), a nasilje koje čine očevi odnosi se na vrlo mlade
žene, devojke.

NASILJE NAD DECOM čine i očevi i majke, međutim sama deca nasilje vrlo retko prijavljuju jer ga ne prepoznaju. Nasilja nad decom ima mnogo više nego što se pretpostavlja i najčešće ga prijavljuje komšiluk i rodbina. Svako nasilje u porodici u kojoj ima dece je i nasilje nad decom bez obzira da li su mu deca neposredno izložena.Izloženost žena nasilju ima duboke korene u patrijahalnoj strukturi društva i tradicionalnoj podeli polova. Promene u javnom životu, poput rata, nemaštine, gubljenja zaposlenja, u značajnoj meri uticu na odnose među ljudima i pogoduju nasilju i u porodici i van nje.

POSTOJE TRI VIDA ZLOSTAVLJANJA

FIZIČKO - udaranje, šamaranje, guranje, davljenje, bodenje, šutiranje… - gađanje raznim predmetima - zaključavanje, ugrožavanje slobode kretanja - izlaganje opasnostima SEKSUALNO - prisiljavanje na seks kada vi to ne želite - prisiljavanje na seksualne radnje koje ne volite - kritikuje vaše seksualne radnje EMOCIONALNO - govori vam da ste debeli, ružni, da vas niko neće… - govori vam da ste glupi, loša majka - optužuje vas da imate aferu ili da pokušavate da zavedete drugog - uskraćuje vam ljubav, govori o svojim ljubavnim aferama

PREDRASUDE	IZ NAŠEG ISKUSTVA
Nasilje se dešava samo drugima i nasilnici su ličnosti iz drugog okruženja, nikad sopstvenog.	Nasilnici su obični ljudi koje svakodnevno srećemo i koji van porodice nisu agresivni.
Nasilje podrazumeva samo upotrebu fizicke sile.	Pored fizičkog nasilja, nasilje je i sve ostalo što lomi volju i sprečava ženu u svim aktivnostima i slobodama.
Žrtve nasilja svojim ponašanjem provociraju nasilnike.	Žrtve nasilja često i ceo svoj vek utroše boreći se da se nasilje prekine. Ćutanje o nasilju je posledica straha od nasilnika, sramote i osude okoline.
Žrtve nasilja nikada ne napuštaju nasilnika.	Žene žrtve nasilja pokušaju da napuste svoje partnere u proseku od 7 do 11 puta pre nego što u tome uspeju
Nasilje se uvek vrši pod dejstvom alkohola.	Alkohol je prisutan u 48% slučajeva prijavljenog nasilja, povećava okrutnost i učestalost nasilja.
Nasilje čine socijalno ugrožene osobe, osobe sa margine i sl.	Nasilje se događa u svim društvenim i socijalnim strukturama bez obzira na obrazovanje i ekonomski status porodice.

Svake godine zivoti zena (i muskaraca) bivaju izmenjeni ili unisteni od strane neke osobe koja ih zlostavlja. Emotivni oziljci, fizicki oziljci, i unistenje koji su rezultat toga su ocigledni u drustvenim i kriminalnim statistikama. Zlostavljanje moze biti otvoreno, besramno i direktno u lice. Medjutim, zlostavljanje moze takodje biti suptilno i izokola. Ono moze da eksplodira na sceni ili da se postepeno uvuce u odnose. Iako su zene glavne zrtve zlostavljanja, muskarci takodje mogu biti zrtve zlostavljanja.

Jedan od prvih koraka resavanja problema zlostavljanja jeste njegovo prepoznavanje. Veoma cesto je tesko prepoznati ga, zato sto moze da se manifestuje u razlicitim oblicima. Evo kratkog pregleda razlicitih vrsta zlostavljanja:

• Emotivno zlostavljanje je koriscenje mentalnih strategija ili igranje necijim umom. Ovo podrazumeva stvari kao sto su ljutnja, agresivnost, ponizavanje, zastrasivanje, proganjanje, strah, moc i kontrola. Cilj je da se nanese emotivna steta drugoj osobi.

• Fizicko zlostavljanje podrazumeva koriscenje delova tela ili oruzja radi pretnje, kazne, dominiranja, sprecavanja, kontrolisanja ili povredjivanja druge osobe.

• Seksualno zlostavljanje je koriscenje prisilnih seksualnih radnji kojima se dominira, manipulise, preti, povredjuje, kvari ili kontrolise druga osoba.

• Drustveno zlostavljanje podrazumeva druge oblike zlostavljanja radi dominiranja, manipulisanja ili kontrolisanja drustvenih odnosa neke osobe.

• Finansijska zloupotreba je koriscenje novca ili drugih stvari povezanih sa finansijama radi dominiranja, pretnje ili kontrolisanja. Ovo se radi da bi se nanela steta drugoj osobi ili radi finansijskog iskoriscavanja te osobe.

• Duhovno zlostavljanje je kontrolisanje religioznih interesa ili obreda druge osobe. Duhovna steta moze biti naneta kritikovanjem religioznih ubedjenja neke osobe ili njihovo pogresno prikazivanje iz religioznih razloga.

Iako zlostavljanje moze biti razlicitih oblika, cesto su prisutni zajednicki elementi. Na primer, cesto je prisutna teznja da se okrivi zrtva zlostavljanja.Zeni ce savetnik ili prijatelji mozda reci da se „potcini” ili „da se vise moli za svoj brak.” Cesto se zene vracaju vezama u kojima su zlostavljane, ostavljajuci mnoge u cudu zbog toga. U ovom clanku cemo pokusati da pruzimo neke odgovore i pravu sliku ovih vaznih pitanja.

Tipovi zlostavljaca

Iako su zlostavljanje i nasilje u porodici jedan od hitnijih drustvenih problema naseg vremena, vecina drustva jos uvek smatra ovu krizu privatnom stvari. Zlostavljanim zenama cesto savetuju da se trude da postanu bolje supruge.

Ne samo da crkva zanemaruje zlostavljanje vec cesto to cine i ljudi medicinske profesije. U svom studiranju zlostavljanja, Evan Stark i Ann Flitcraft su dosli do zakljucka da od milion zena koje su zatrazile medicinsku pomoc zbog povreda koje su im naneli muzevi ili momci sa kojima su se zabavljale, doktori su na ispravan nacin identifikovali povrede kao rezultat zlostavljanja samo u cetiri posto slucajeva. Cesto zlostavljanje dece i nasilje u porodici idu jedno sa drugim. Muskarci koji zlostavljaju svoje zene ce cesto zlostavljati i svoju decu. Istrazivanja pokazuju da domovi u kojima se odvija nasilje u porodici, deca su zlostavljana 1500 procenata vise od uobicajenog proseka.

Cesto ovo zlostavljanje pocinje cak i pre nego sto se dete rodi. Jedno proucavanje izmedju 1200 belih, latino i africko-americkih trudinca, pokazuje da je svaka sesta zena prijavila fizicko zlostavljanje tokom trudnoce. Istrazivaci sada dolaze do zakljucka da postoje dve vrste zlostavljaca. Nil Dzejkobson (Neil Jacobson) i Dzon Gotman (John Gottman) beleze ovo u svojoj knjizi, Kada muskarci tuku zene. Njihovo proucavanje vise od 200 parova u opasnim vezama pomoglo je da se razbiju mitovi i da se baci novo svetlo na nasilje u vezama. Oni opisuju dva tipa muskaraca koji tuku zene: kobre i pit bulove. Kobre su mnogo nasilnije kada se uporede ova dva tipa. One napadaju brzo i svirepo, uvek zadrzavajuci kontrolu i osecajuci da im pripada sta god da pozele. Pit bulovi su nasilni zato sto su nesigurni. Velika je verovatnoca da ce izgubiti kontorlu, dozvoljavajuci da im emocije polako sagorevaju dok ne eksplodiraju u gnevu.Dzejkobson (Jacobson) i Gotman (Gottman) su intenzivno proucavali oko 60 od 200 parova tako sto su gledali video kasete rasprava bez nasilja izmedju teskih slucajeva muskaraca koji tuku zene i njihovih supruga. Kako bi eliminisali deo subjektivnosti, oni su takodje pratili vitalne znake (otkucaji srca, protok znoja) ovih parova.

Shvatili su da su Kobre slicne zmijama po kojima su i dobili imena. Oni postaju mirni i usredsredjeni pred sam napad na zrtvu. Oni iznutra postaju mirni tokom zlostavljanja. Dok otkucaji srca kod Pit bulova rastu tokom zlostavljanja, brzina otkucaja srca kod Kobri zapravo opada.

Pit bulovi se vode dubokom nesigurnoscu i cesto imaju nezdravu zavisnost od partnera koje zlostavljaju. Oni se plase da ne izgube svoje supruge pa stoga pokusavaju da ih kontrolisu kroz fizicko i emotivno zlostavljanje. Kobre su i same cesto bile zrtve fizickog ili seksualnog zlostavljanja (cesto u detinjstvu) i teze ka tome da gledaju na nasilje kao neizbezan deo zivota.

Granice

Cesto zrtve zlostavljanja osecaju da zasluzuju to zlostavljanje kome su podvrgnute. Njih su, partneri , okolina ili mozda sveopste drusto, ubedili da je zlostavljanje njihova krivica. To nije istina. Da bismo pojacali ovu tvrdnju, navodimo osam stvari koje niko ne zasluzuje:

• Niko ne zasluzuje da ga guraju, samaraju, da mu prave modrice ili da ga udaraju. Nikakav izgovor ne moze da opravda takvo ponasanje, bez obzira da li je u pitanju droga, alkohol, finansijski problemi ili porodicni problemi.

• Niko ne zasluzuje da ga verbalno zlostavljaju. Niko ne zasluzuje da ga nazivaju raznim imenima ili da na njega vicu bez ikakvog razloga.

• Niko ne zasluzuje da mu neko kvari imovinu ( lomljenje stvari,bacanje tanjira, cepanje odece) ili da mu unistava darove. Ove stvari ne postaju automatski „njegove” samo zato sto ih je platio novcem sa zajednickog racuna u banci.

• Niko ne zasluzuje da ga ometaju dok dolazi ili odlazi. Niko ne bi trebao da vam govori kada smete ili ne smete da napustate kucu, idete u kupovinu ili da idete u skolu.

• Niko ne zasluzuje da ga neko prati, uznemirava ili spijunira. Kao odrasla osoba, imate pravo da idete gde god pozelite, i provodite vreme onako kako vi to hocete.

• Niko ne zasluzuje da ga neko ismeva, omalovazava, da mu se podsmeva ili potcenjuje. Ovo se odnosi kako na kucu tako i u javnosti.

• Niko ne zasluzuje da ga emotivno izgladnjuju. Svako ima emotivne potrebe: da voli, da bude voljen, da brine o nekom i da neko brine za njega, da ima potrebu za drugima i da drugi imaju potrebu za njim. Ovo podrazumeva vise od jedne osobe koja zahteva vase vreme i paznju.

• Niko ne zasluzuje da bude izolovan. Zasluzujete da imate drustvo ljudi oko sebe, a ne samo muza koji dominira vasim zivotom.

Svaka osoba ima prava koja bi trebala da se sprovode kako bi se sprecilo zlostavljanje. Evo kratkog spiska tih prava:

• Imate prava da se prema vama ophode sa postovanjem. Vi zasluzujete postovanje bez obzira na vas ekonomski status, rasu, religiju, ili pol.

• Vi imate prava da budete saslusani. Imate ideje i misljenja i trebali biste biti slobodni da ih izrazite.

• Imate prava na sistem podrske. Ne biste trebali da zavisite od jedne osobe u svom zivotu koja ce se brinuti za sve vase emotivne potrebe i koja vas odvaja od ostatka drustva.

• Imate prava da dolazite i odlazite kada vi to zelite. Trebali biste da budete u mogucnost da donosite odluke o tome sta cete raditi sa svojim slobodnim vremenom.

• Imate prava na privatnost i licni prostor. Tih prava se ne odricete kada stupite u brak ili kada pocnete sa radjanjem dece.

• Imate prava da zadrzite odvojeni identitet.

Svako od ovih prava je vazno u uspostavljanju granica u nekoj vezi. Ovo su kljucne komponente pri sprecavanju zlostavljanja.

Mitovi o zlostavljanju

Obratimo paznju sada na neke od mitova o zlostavljanju.

• Jedan od mitova je da zrtve zlostavljanja poticu iz porodica sa niskim primanjima i niskim stepenom obrazovanja. U stvarnosti, zrtve nasilja u porodici poticu iz svih zivotnih polozaja. Rasa, religija, socijalno-ekonomska pozadina nisu nikakvi predskazivaci zlostavljanja. Zrtve zlostavljanja mogu biti visoko obrazovane ili neobrazovane, strucnjaci ili fizicki radnici.

• Drugi mit je da zrtve ostaju u nasilnim vezama zato sto im se dopada da budu zlostavljane. To jednostavno nije istina. Mnoge od njih su bile uslovljene da prihvate batine zato sto ih okrivljuju njihovi zlostavljaci, ali njima se nikako ne dopada da dobijaju batine. Mnoge zrtve zapravo "prihvataju zlostavljanje kao nesto uobicajeno u vezama."

Onda, zasto zrtve ne odlaze? Odgovor na to je cesto veoma slozen. Mnoge zene veruju da ne mogu da odu zato sto „on ne moze da zivi bez mene.“ One strahuju da ce on da dozivi nervni slom, izvrsi samoubistvo ili izgubi posao. Ona mozda veruje da je deci potreban otac, objasnjavajuci da je nasilni otac ipak bolji nego da nemaju nikakvog oca. I ona mozda misli da sama ne moze da opstane na trzistu rada.

Mnoge zene strahuju da ce biti ubijene ako napuste nasilnu vezu. A taj strah moze biti opravdan. Proucavanja pokazuju da je velika verovatnoca da ce tucene zene biti ubijene posle napustanja nasilne veze. Takodje zrtve zlostavljanja same sebe ubedjuju da ce stvari biti bolje. Nada vecno izvire, i nada uvek postoji da ce sa pravim promenama i velikim trudom, zlostavljanje nestati. Na zalost, nije tako.

Treci mit je da do nasilja dolazi uglavnom medju strancima. Nasuprot popularnom verovanju, najveci rizik da zena bude napadnuta dolazi od bliskog partnera. Statistike iz ministarstva pravosudja pokazuju da su napadi na zene sedam puta ucestaliji od strane napadaca sa kojima imaju bliske odnose nego sto su muske zrtve nasilja. Cetvrti mit je da zlostavljanje nije veliki problem. Nasilje u porodici je jedan od ozbiljnijih zdravstvenih problema danas. Kao sto smo pomenuli, ono utice na svaki drustveno-ekonomski segment drustva.

Sta mozemo da ucinimo?

Nasilje u porodici prodire u nase drustvo i uvlaci se u sve drustveno-ekonomske nivoe, religiozna verovanja, i kulturoloske pozadine. Nasilje utice na nase zivote, nase domove, i nase drustvo.

Prvo, trebamo da budmo svesni razmera ovog problema Drustvene statistike nam pokazuju kako i koliko nasilje prozima nase drustvo. To nije problem koji mozemo ignorisati ili ga resavati jednostavnim kliseima.

Drugo, prijatelji moraju da pomognu zrtvama nasilja da postave granice u svojim zivotima. Tucene zene cesto tesko donose odluke zato sto je neko drugi to uvek cinio za njih. Mnoge zene koje zive u nasilnim domovima su otisle direktno iz oceve kuce u kucu coveka koji ih zlostavlja. Nikada nisu imale mnogo iskustva u donosenju svojih licnih odluka.Ako zelite da pomognete zrtvi nasilja, trebali biste da je ohrabrite da donese svoje odluke. Oduprite se iskusenju da je izbavite i preuzmete kontrolu nad njenim zivotom. Ona treba da se oseti osnazenom, a ne bespomocnom.Istovremeno, mozete da joj pruzite predloge da pronadje dobrog porodicnog savetnika organizaciju protiv porodicnog nasilja, Sigurnu zensku kucu ...

Trece, ako ste vi jednostavno prijatelj koji brine, mozete pruziti savet i utehu. Ona mora cuti od vas da ne zasluzuje da bude zlostavljana. Potvrdite ozbiljnost situacije, i ne dozvolite joj da ubedi samu sebe da ce nasilje nestati.

Cetvrto, budite spremni na kriznu intervenciju. Mozda je potrebno brzo nesto preduzeti kako bi se zastitila i ona i njena deca. Zamolite je da opise okolnosti kada je poslednja dva ili tri puta dobila batine. Sta je prethodilo napadu (droga, alkohol, ili svadja)? Gde se njena veza nalazi u ovom trenutku

Da li moze odmah da se uputi ka nekom sigurnom mestu? Da li vi imate neko mesto za nju, ako je to neophodno?

Ponekad kriza stigne u vasu kancelariju ili vas dom. Brizni prijatelj ce mozda trebati da se pobrine za medicinsku pomoc i bezbedno mesto daleko od zlostavljaca. Ako se par rastavi, mozda ce je zlostavljac proganjati. Ona mora da zna ko moze da je zastiti i kako da stupi u kontakt sa pravnim licima.

Peto, crkva, drustvo i drzava mora da govori o ovom vaznom pitanju nasilja u porodici. Time sto govorimo o ovom pitanju, prekidamo tisinu koja obavija zlostavljanje i suprotstavljamo mu se biblijskim principima. Crkva bi trebala one koji tuku zene da smatra odgovornima za svoja dela. Intervencija, suprotstavljanje, i ostra ljubav bi trebali da budu orudje koje cemo koristiti da se borimo protiv zlostavljanja u nasem drustvu.

Ako je muskarac koji tuce zenu clan crkve, onda Matejevo Evandjelje 18. glava pruza primer kako se suprotstaviti “prekrsiocima” unutar crkve. Poslanica Galatima 5:22-25 govori o plodovima Duha u koje spadaju i dobrota, blagost i samokontrola. Ovi i jos mnogi drugi stihovi pruzaju model za poucavanje, prekorevanje, ispravljanje i vezbanje u pravednosti (2. Poslanica Timoteju 3:16). Verujuci hriscani imaju vaznu ulogu u sprecavanju zlostavljanja u nasem drustvu.

O nasilju u porodici se do pre nekoliko godina kod nas retko govorilo u
javnosti. U medijima je beleženo samo u crnim hronikama. To je bila
tabu tema, dobro čuvana tajna - često nevidljiva i za najbliže.
Ali, i kada su svi znali, to je bila privatna, lična stvar jedne
porodice. Brojne predrasude i nerazumevanje kako funkcioniše nasilje u
porodici, pokazivali su svi - od najbližih rođaka, komšija i kolega na
poslu, do stručnjaka iz institucija koji su bili zaduženi za
«razrešavanje» nasilja. I to od centara za socijalni rad, preko
policije, do medicinskih ustanova i sudstva. Često je moglo da se čuje:
«Mora da ga je izazvala...», «Verovatno je mazohista kada ga ne
ostavlja posle toliko batina...», a verovalo se da neki šamar nije
suvišan da bi se znalo ko je gazda u kući.
Žrtve, koje su najčešće bile žene, ali i deca - živele su u strahu,
stidele se nasilnikove sramote, osećale tuđu krivicu. U svojoj borbi su
bile same, sve do momenta osnivanja SOS telefona i ženskih organizacija
koje su prve počele da pružaju podršku i pomoć. Danas kod nas ima preko
trideset organizacija i SOS telefona koje rade sa ženama žrtvama
nasilja.
Autonomni Ženski centar iz Beograda je jedna od prvih takvih
organizacija kod nas, osnovana 1993. godine. One koje su ga osnovale,
simbolično su izabrale 10. decembar - Međunarodni dan ljudskih prava
kao dan početka rada, i time pružile najveći poklon svojim
sugrađankama. Sa idejom i ciljem da je osnovno ljudsko pravo: život bez
nasilja.
Iako nasilje u porodici postoji vekovima, o njemu se ne uči ni na
jednom fakultetu. Znanja kojima danas raspolažemo (o ovom problemu) su
uglavnom bazirana na iskustvima ženskih organizacija koje se bave
nasiljem nad ženama i decom u svetu i kod nas. Od aktivistkinja i
volonterki, danas u Ženskom centru rade eksperti iz ove oblasti, koje
prenose znanja edukujući volonterke na novoosnovanim SOS telefonima u
našoj zemlji. Ali i stručnjake iz relevantnih institucija koje rade na
zaštiti, razrešavanju i zaustavljanju daljeg nasilja u porodici.

Kakvo je ovo vreme došlo

Dugogodišnjim lobiranjem, ne samo Ženskog centra već i cele mreže
ženskih organizacija kod nas, ali i uslovljena evropskim standardima -
i naša država sankcioniše nasilje u porodici kao krivično delo (od
marta 2002. godine). Sa usvajanjem Porodičnog zakona 1. jula 2005.
godine, donose se Zaštitne mere od nasilja u porodici. To su ključni
momenti kada su se «otvorili» mediji, institucije... Sve ove promene su
teško pale pojedinim nasilnicima. Neki od njih su čak komentarisali:
«Kakvo je ovo vreme došlo, ne smeš svoju ženu da udariš?!» Neverica još
uvek vlada kod takvih siledžija, ali ih advokati upozoravaju na
sankcije od uslovne do višegodišnje zatvorske kazne.

Nasilje-rizik po zdravlje

Svetska zdravstvena organizacija je pre tri godine upozorila kako je
najveći rizik po žensko zdravlje - nasilje u porodici. Podaci o
nasilju su i dalje alarmantni - svaka četvrta žena u Evropi je žrtva
nasilja u porodici. Kod nas istraživanje Viktimološkog društva Srbije
ukazuje na poražavajuće brojke: svaka druga žena je žrtva psihološkog
nasilja, a svaka treća fizičkog nasilja. Prema istraživanju Udruženja
sudija za prekršaje Republike Srbije (iz 2003. godine), žrtve nasilja
su u oko 76,19 odsto slučajeva žene, dok su izvršioci u 86,7 odsto
slučajeva muškarci. A kada su žrtve, u preostalim slučajevima -
muškarci, najčešće su žrtve svojih sinova... nasilje im se vraća kao
bumerang. Podaci Ženskog centra i ostalih organizacija koje se bave
ovim problemom su slični. Ukazuju da je žrtva u najvećem procentu žena
a nasilnik muškarac, i to bez obzira na godine, zanimanje, nivo
obrazovanja, poreklo, socijalni status...

Još puno predrasuda

Na Trećem samitu šefova i vlada država članica Saveta Evrope, pored
konstatacije da je nasilje nad ženama u porodici u porastu, rečeno je:
«Porodično nasilje je jedno od najrasprostranjenijih oblika kršenja ljudskih prava na svetu»
,kao i da mora biti suzbijano u svim državamačlanicama.
Nažalost, i pored svih promena - od usvojenih zakona i sve više
senzibilisane javnosti i institucija, kao i primera dobre prakse -
efikasne i adekvatne pomoći, put izlaska iz nasilja je i dalje težak. I
dalje su prisutne brojne predrasude i nerazumevanje. Zato je važno da
se stalno otvoreno govori o nasilju u porodici. Iako su podaci
poražavajući i ukazuju koliko je ovaj problem prisutan u porodicama -
ne samo u svetu, nego i kod nas, opominju da je vreme da mislimo na
sebe i da regujemo na nasilje.
Imate pravo na život bez nasilja, i on je moguć.
Na to ukazuju iskustva žena koje su našle svoj put na kojem nema nasilja.

O Ženskom centru

Autonomni Ženski centar iz Beograda je i dalje jedna od retkih
organizacija koja pruža profesionalnu podršku ženama da prevaziđu
traumu nasilja u porodici. Pruža sve relevantne informacije u vezi
nasilja u porodici, pruža emotivnu i psihološku podršku, daje
informacije o vašim pravima i kako da ih ostvarite, posreduje u
institucijama, povezuje vas i sa drugim ženskim organizacijama u vašem
gradu.

Ženski centar pruža sledeće usluge:

SOS telefon: 011/2645-328

Individualne konsultacije

SOS pravne konsultacije, telefon: 011/2656-178

Advokatske konsultacije

Grupe samopomoći

Svaka treća žena žrtva nasilja



Dvadesečetvorogodišnju M. D. muž je je punih sedam godina skoro svakodnevno tukao. Od silnih
udaraca po glavi, oslepela je potpuno na jedno oko, na drugom nosi
dioptriju od minus 15, a stalnim pesničenjem izbijeni su joj i svi
zubi. Utočište od sigurne smrti našla je u Sigurnoj kući u Beogradu.
Njeno troje dece smešteno je u hraniteljsku porodicu.
Iako je za sada našla svoj mir i sigurnost od muža nasilnika, problem D. M.
nije rešen. Njeno troje dece je smešteno u hraniteljskoj porodici, a
kada izađe iz Sigurne kuće, čeka je neizvesna sudbina .
Natalija Marković ni posle razvoda nije pronašla mir. Prošle nedelje ju je
suprug ubio na radnom mestu, a godinama pre toga bila izložena
maltretiranju i muža i sina.
– Razvodom se, nažalost, ne rešavaju njihovi problemi. U većini slučajeva, nasilnik nastavlja da
proganja svoju žrtvu. U pitanju je obično patološka ljubomora koja se
nastavlja i posle razvoda, što najčešće dovodi do fatalnog ishoda –
objašnjava Vesna Stanojević, koordinator Savetovališta protiv nasilja u
porodici.
Svaka treća žena u Srbiji trpi neki oblik nasilja,najčešće psihičko, verbalno i fizičko.
U proseku, nasilju su izložene po 15 godina, a u Savetovalištu protiv nasilja u porodici kažu da im se
za pomoć javila i žena koja je torturu trpela pune četiri decenije.
Pomoć u Sigurnim kućama širom Srbije zatraže obično žene koje su
godinama bile izložene najtežem obliku fizičkog i seksualnog
zlostavljanja.
– Za odlazak u Sigurnu kuću se opredeljuju kada
su s decom isterane iz kuće na ulicu, kada su životno ugrožene ili kada
osim njih žrtve nasilja postaju i deca. Jedan mali broj žena se nakon
izlaska iz Sigurne kuće vraća nasilniku. Najviše je onih koje iz
ekonomskih razloga ne mogu da se osamostale, ali ima i onih koje nisu
spremne da na sebe preuzmu odgovornost za podizanje dece. U Sigurnoj
kući nađemo im neko zaposlenje, ali plata od 15.000 do 20.000 dinara
nije dovoljna da mogu da plate stan, struju, komunalije, hranu – priča Stanojevićeva.
Ne trpe nasilje samo žene u braku. Šamaranje
počinje još tokom zabavljanja. Žrtve obično misle da će nasilje nestati
posle venčanja i rađanjem dece, ali praksa je pokazala da se ono
nastavlja u još gorem obliku. Ni društvo ne pokazuje neko posebno
interesovanje da pomogne ovim ženama, upozoravaju u Sigurnoj kući. Ako
neki brak doživi brodolom, krivica se obično svaljuje na ženu uz
komentar „nije mogla malo da pretrpi“. Razvedene žene su na neki način
obeležene, kao i deca iz takvih brakova. Uz to, deca koja rastu u
takvim porodicama i svakodnevno gledaju kako otac maltretira majku, uče
po modelu, tako da se često dešava da i oni sutra postanu nasilnici.
Osim ekonomske neizvesnosti, žene se po izlasku iz Sigurne kuće suočavaju s
još jednim problemom – nemogućnost upisa dece u obdaništa. Takođe,
većina žrtava koje dolaze iz unutrašnjosti nema zdravstveno osiguranje.
To predstavlja dodatan problem kada isprebijane, dođu u savetovalište.
Njihovo lečenje zavisi od razumevanja lekara, a u slučajevima kada u
zdravstvenim ustanovama nemaju sluha za ovaj problem, troškove snosi
Savetovalište koje se finansira od donacija.

Nasilje u prisustvu dece

Nasilje u porodici najčešće se dešava u porodičnoj kući i to uglavnom u
prisustvu dece, pokazali su rezultati prvog istraživanja o primeni mera
zaštite od nasilja u porodici koje je objavio Autonomni ženski centar.
U 97,4 odsto slučajeva u protekloj godini je mesto nasilnog događaja
bilo isto kao i mesto stanovanja, a maloletna deca su prisustvovala
izvršenju nasilja u 63,4 odsto slučajeva, saopštio je ovaj centar.
Istraživanje je takođe pokazalo da su postupak za zaštitu od nasilja u porodici najčešće pokretale žene (85,3 odsto).
Među tuženima preovlađuju muškarci – 88,3 odsto, a u 54,5 odsto slučajeva
tužilje i tuženi imaju zajedničku maloletnu decu. Kako je navedeno,
28,3 odsto tužilja je u vreme podizanja tužbe bilo razvedeno, dok ih je
u bračnoj zajednici bilo 27,4 odsto. Kada je reč o nasilnicima koji
imaju oružje, 19,5 odsto takvih ga je i upotrebilo, naveo je Autonomni
ženski centar.
U 54,2 odsto slučajeva nasilje je prijavljivano
policiji, a od toga je krivični postupak pokrenut za 14,2 odsto
slučajeva. Sud je u 44,1 odsto predmeta odredio mere zaštite koje je
tužilja tražila.
Zabrana daljeg uznemiravanja bila je najčešća
mera zaštite i izrečena je u 43,5 odsto slučajeva. Zabrana prilaska je
izrečena za 22,6 odsto, a mera iseljenja tuženog u 18,3 odsto slučajeva.

SVEST O PORODIČNOM NASILJU PORASLA, ŠAMARI STAGNIRAJU

Skoro svaka druga žena u Srbiji barem jednom je bila psihički maltretirana, a svaka treća fizički zlostavljana unutar svog doma! Ove rezultate objavilo je Viktimološko društvo Srbije (VDS) 2002. godine u knjizi “Porodično nasilje u Srbiji” urednice Vesne Nikolić Ristanović, koja je iste godine inicirala kampanju “Amnestija za žrtve nasilja”, nakon uvođenja krivičnog dela Nasilje u porodici u Krivični zakonik Srbije, marta meseca.
Neposredan povod bilo je samoubistvo žene koja se nalazila na izdržavanju zatvorske kazne u kazneno-popravnom domu u Požarevcu, a koja je bila žrtva dugogodišnjeg nasilja u porodici. U toku protekle tri i po godine pomilovano je šest žena. Pet godina posle, slažu se stručnjaci, pomak u ovoj oblasti učinjen je isključivo kada se radi o podizanju nivoa svesti žrtava, za šta su posebno zaslužni mediji koji ovoj temi sve češće poklanjaju zasluženu pažnju.
Prema podacima VDS dobijenim ličnim intervjuom sa 700 punoletnih žena iz sedam gradova, uključujući Novi Sad, i 40 sela, muž ili partner pominju se kao nasilnici u 63,5 odsto slučajeva, otac u 16, majka 8, svekrva 9,3 i svekar 6,8 odsto. Od onih žena kojima je život ugrožen, svaka četvrta trpi nasilje od više članova porodice, a svaka treća dobija batine od nekog u porodici. U tri četvrtine slučajeva nasilje se dešava u bračnoj ili partnerskoj zajednici. Najčešće se radi o šamaranju i prebijanju, manji broj njih je davljen, šutiran, pesničen, a dve žene su čak bile tučene tokom trudnoće. U četiri slučaja muškarci su nasilnički stupali u seksualne odnose, a u Srbiji i dalje ima onih koji supruge trpaju u bure i teraju da kleče na kukuruzima.
Muškarci svakoj četvrtoj ženi direktno prete nasiljem, u osam slučajeva čak ubistvom dece, zatim članova šire porodice, ili spaljivanjem kuće. Seksualno nasilje pretrpela je 61. ispitanica, njih tri od više nasilnika. U tri četvrtine slučajeva fizičko ili seksualno nasilje se ponovilo, dok polovina trpi kontinuirano nasilje, budući da se napad dogodio više od pet ****. Tužno ali istinito, preko polovine siledžija kombinuje psihičko i fizičko nasilje nad partnerkama, a deca prisustvuju nasilju u 38,4 odsto slučajeva, dok su u 43,8 procenata slučajeva i sama bila žrtve. Srpsko staromodno i patrijarhalno društvo uslovilo je da nasilnika napusti svega 18,4 odsto žena. Razlozi su pre svega ekonomske prirode i nemogućnost pronalaženja adekvatnog smeštaja za ženu i decu. “Sigurne kuće” za žrtve nasilja su samo privremeno rešenje, a i njih u Srbiji nema dovoljno. Mali broj žena, njih 12,4 procenata, zatražilo je lekarsku pomoć, uglavnom zbog depresije, strahova, smanjenog samopouzdanja i samopoštovanja, izolovanosti i psihofizičkih oboljenja. Sudski epilog ima neverovatno malih 3,6 procenata.
Drugo relevantno istraživanje sproveo je Autonomni ženski centar 2003. godine u Beogradu na uzorku od 1.453 žene starosti od 15 do 49 godina. Od svih žena koje su ikada bile i partnerskom odnosu (njih 1194 ili 82,2 odsto), 23,7 odsto je prijavilo da je pretrpelo seksualno i/ili fizičko nasilje u nekom periodu života. Seksualno nasilje je prijavilo 6,3 odsto ispitanica, dok je fizičko nasilje prijavilo njih 22.8 odsto. Oblici fizičkog nasilja podudaraju se sa onim do kojih je došlo VDS. Takođe, preko 40 odsto žena koje su prijavile fizičko nasilje izjavilo je da su deca bila prisutna kada se nasilje odigravalo. Gotovo trećina žena koje su prijavile nasilje nikome nije govorila o ponašanju svojih muževa/partnera. Najveći deo žena (78.2 odsto) nije tražio pomoć od institucija - i to je najveća boljka teme o kojoj pišemo.
Iako su mediji uradili puno u oblasti informisanja o pravima žena i podizanju njihovog nivoa svesti, osuda i nedostatak podrške sredine u kojoj žive te nepoverenje koje imaju prema policiji i centrima za socijalni rad i dalje sprečava mnoge žene da prijave nasilne partnere. Iako danas imamo mnogo preciznije podatke koliko je porodično nasilje rasprostranjeno, broj žena koja aktivno traže pomoć i dalje je premali. Druga stepenica problema je generisanje nasilja u porodici, takozvana međugeneracijska transimija nasilja. Deca koja trpe nasilje češće i sama postaju takva, a žene čije su majke trpele batine spremnije prihvataju takav model u budućnosti. U Srbiji porodične tuče redovno bivaju mistifikovane i trivijalizovane, što pojačava tradicionalna, patrijarhalna socijalizacija, rodna marginalizacija i odsustvo društvene i pravne pomoći i podrške. Policiji se, paradoksalno, najmanje veruje, pre svega zbog njihove kompetencije i činjenice da “plavi” ne vole mnogo da se mešaju u porodične sukobe, misleći da je to diskreciono pravo onih iza vrata doma. Bliska saradnja policije, centara za socijalni rad i nevladinih organizacija koje se bave nasiljem u porodici prva je stanica ka uspešnom rešavanju ove muke, pod uslovom da se mentalnom kodu stanovništva blagovoremeno pomeri prag tolerancije prema besmislenom šamaranju u komšiluku i familiji.
Časopis “Temida”, koji se bavi viktimizacijom, ljudskim pravima i rodom, a kog izdaje VDS, objavio je istraživanje Dr Danke Radulović pod nazivom “Osobenosti i posledice psihopatskog nasilja u porodici”. U njemu se navodi da je incidencija psihopatije među porodičnim nasilnicma između 30 i 50 odsto i da su siledžije u 80 odsto slučajeva u alkoholisanom stanju. Za razliku od “normalnih” nasilnika, psihopate ne tuku žene u stanjima ljutnje i besa, već proračunato, da izazovu određene efekte. Psihopate ne podnose dosadu i u stanju se da čine krivična dela da bi došli do potrebnog uzbuđenja.
Egoizam, impulsivost, surovost i neodgovornost uprkos očuvanoj sposobnosti rezonovanja glavne su karakteristike psihopata, koji porodicu doživljavaju kao njihovo vlasništvo, bez prava članova na sopstveni identitet. Kako navodi dr Radulović, psihopata nikako ne može da se promeni bez prisilne intervencije, a vrlo teško i sa njom. Po pravilu ponavljaju nasilje i izuzetno se teško leče, rezistentni su na sudski naređene tretmane koje ili napuste sami pre vremena, ili budu izbačeni zbog ometanja grupe.

ŽENA VEKOVNA ( posvećeno svim zlostavljanim ženama ‚ 25.11.2008. )
Jeste li Vi ona, vekovima k’o zver, proganjana, lovljena, ranjavana,
lomljena, ubijana, na dimu lagano sušena, seckana, raskrvavljena,
slomljenih kostiju u ambis bačena? Ona sa modricama pod kojima trule i
trule tkiva i netkiva; ona skršenih poljubaca, što su Vam na telo
donosili izabranika ini ljudi, ona na ručku svadbenom ošamarena pa u
prvu bračnu noć položena.
Jeste li Vi ona što je na njivama kopnila, na porođajima izdisala, muža iz mehane čekala?
Jeste li Vi ona što su Vam usta pesnicom ušivali, ruke vezivali, noge u okove stavljali, u roblje prodavali, harali?
Jeste li Vi ona jadnica bičevana što je ljubavnice gospodara k’o dvorkinje služila?
Jeste li Vi ona što je zgasla od tih žala i zaboravila šta znači snevana ljubav i cvetna nežna postelja?
Jeste li Vi ona prećutkivana, zabranjivana, što joj se po mozgu blatnjavim cipelama gazilo i dušom očnjacima grizlo?
Jeste li Vi ona ostavljana, na njivama ubivana, u kućama rušena, na trgovima k’o veštica spaljivana?
Jeste li Vi ona što se je sa usana konce počupala, od zlotvora sa decom pod skutima bežala?
Jeste li Vi ona što se drznula slova učiti, sebe izraziti, ne mučati, ne gnjiliti?
[/size][size=12]Jeste li Vi ona što se usudila budna kroz život hodati?
Jeste li Vi ona kojoj su tolike pesme pisane, ona u zvezde okovana, divljena, u skulpture optočena?
Jeste li…
-Da.
-Imate li sta reći u svoju odbranu?
-Da su mi samo ranije dojavili, da ću se ženom po rođenju zvati, ja bih se već nekako snašla.
U ranu zoru je streljana ili je bila giljotina, ko zna , tako kruži legenda.
Ponekad se o njoj tiho šapne il’ s’ nevericom priupita, da li je ikada
postojala, al’ niko nikad ne zaplače i ne govori o tim sudbinama.
Sve prekrije tišina.
Vekovna.
Nehajna.
Nemarna.
Ponekad vetar donese priču i u pra-pra-pra-pra… očima, zacakli pitanje, dal’ joj je duša mir pronašla.
(autor: jelenaartpezija )