Klaudio Magris-Dunav

San o odiseji duha koji se vraća kući

Ova reka ima mnogo imena. Za razne narode, Dunav i Ištar označavali su gornji i donji tok, ali ponekad i celi: Plinije, Strabon i Ptolomej pitali su se gde se završava jedan a počinje drugi, možda u Iliriji ili na Gvozdenim vratima (Đerdapu). Reka "bisnominis", kako ju je nazivao Ovidije, povlači germansku civilizaciju, sa svojim snom o odiseji duha koji se vraća kući, prema istoku i meša je sa drugim civilizacijama, u mnoge polutanske preobražaje u kojima njena istorija nalazi svoj završetak i svoj pad. Germanista, koji putuje s prekidima, koliko i kada može, duž toka reke koja drži na okupu njegov svet, nosi sa sobom prtljag citata i fiksacija; ako se pesnik prepušta pijanoj lađi, njegov zamenik nastoji da sledi savet Žan Paula, koji je preporučivao da se putem sakupljaju i beleže pojmovi, stari predgovori, pozorišni programi, brbljanje sa stanica, poeme i bitke, smrtovnice, metafizike, isečci iz novina, oglasi po gostionicama i parohijama. Souvenirs, impressions, pensées et paysages pendant un vouyage en Orient, kaže se u naslovu Lamartinove knjige. Čiji utisci i čije misli? Kada čovek sam putuje, kako to vrlo često biva, treba plaćati iz sopstvenog džepa, ali ponekad je život darežljiv i pruža ti mogućnost da putuješ i da vidiš svet, pa makar samo deo po deo i nakratko, sa onih četiri ili pet prijatelja koji će za nas svedočiti na Sudnji dan, govoreći u naše ime.
Između dva putovanja, vraćamo se kući, pokušavamo da bacimo na papir mnoštvo beležaka, da prekucamo isečke iz notesa, prospekata i kataloga. Književnost je poput selidbe; ponešto se gubi, kao u svakoj selidbi, a ponešto iskače iz zaboravljenih ostava. Zaista idemo gotovo kao siročad, kaže Helderlin u pesmi Na izvoru Dunava - reka teče i blista na suncu kao životni tok, ali smisao koji odsijava je kao optička varka zablesnutog pogleda koji vidi nepostojeće svetle mrlje na zidu, neonsku svetlost iščezavanja, zavođenje prividom, ilustrovane naslovne strane.
Odsjaj Ničega pali stvari, limenke ostavljene na plaži i reflektorska svetla na automobilima, kao što zalazak sunca pali prozore. Reka nema nikakvu celovitost i putovati je nemoralno, govorio je Vajninger, putujući. Ali reka je stari taoistički učitelj, koji duž svojih obala drži predavanje o velikom točku i o razmaku između njegovih prečki. U svakom putovanju postoji bar delić Juga, razvučeni sati, opuštanje, protok talasa. Ne obazirući se na siročad na svojim obalama, Dunav teče prema moru, prema velikoj persuaziji.
Ovde izvire glavni rukavac Dunava, kaže onaj natpis u blizini izvora Brega. Uprkos toj sažetoj izjavi, viševekovna rasprava o izvoru Dunava je i sada živa i, štaviše, razlog je žestoke prepirke između gradova Furtvangena i Donauešingena. Da bi se stvari još više zakomplikovale, nedavno je pridodana smela tvrdnja, koju podržava i Amadeo, ugledni sedimentolog i tajni istoričar nesporazuma, prema kojem Dunav izvire iz obične slavine. Čak i da ne rezimiramo hiljadugodišnju biblioteku na tu temu, koja počinje Hekatejem, Herodotovim prethodnikom, a ide sve do primeraka časopisa Merian u kioscima, dovoljno je da se setimo vremena kada je izvor Dunava bio nepoznat kao i izvor Nila, u čijim vodama se uostalom odražava i u koji se uliva, ako ne in re, onda barem in verbis, u poređenjima i paralelama između te dve reke, koja se već vekovima nižu u tumačenjima obrazovanih ljudi.
Na te su se izvore odnosila istraživanja, pretpostavke i obaveštenja Herodota, Strabona, Cezara, Plinija, Ptolomeja, Pseudo-Skimna, Seneke, Mele, Eratostena; pretpostavlja se i tvrdi da se izvori nalaze u Selvi Erciniji, kod Hiperborejaca, u Pireni, zemlji Kelta ili Skita, na planini Abnoba, u zemlji Hesperida, dok druge teorije kažu da se reka račva na ogranak koji se uliva u Jadransko more i daju protivrečne opise ulivanja u Crno more. Ako se iz pripovesti ili mita, prema kojem su se Argonauti Dunavom spustili do Jadranskog mora, vratimo u praistoriju, znanje postaje nesigurnije i nestaje u gigantskom, bučnom sređivanju ogromnog, u titanskoj geografiji: Urdonau u bernskom Oberlandu, sa svojim izvorima na samim vrhuncima Jungfraua i Ajgera, prvobitni Dunav u koji su se ulivale Ur-Rajna, Ur-Nekar i Ur-Men, a koji je polovinom tercijara, u eocenu, pre nekih šezdeset do dvadeset miliona godina, izvirao otprilike tamo gde je danas Beč, u jednom od zaliva Tetide, okeanske majke, u Sarmatskom moru koje je pokrivalo čitavu istočnu Evropu.
Nimalo osetljiv na starinu i na njene indoevropske prefikse, Amadeo zanemaruje Urdonau i radije se uključuje u današnju raspravu između Furtvangena i Donauešingena, dva gradića na Švarcvaldu, udaljena 35 kilometara. Zvanično se izvori Dunava nalaze, kao što je poznato, u Donauešingenu, čiji stanovnici zakonom jamče za izvornost i verodostojnost tog podatka.

Od Brega i Brigaha do delte u Crnom moru

Još od vremena imperatora Tiberija, maleni izvor što izbija iz brežuljka bio je slavljen kao izvor Dunava, a u Donauešingenu se, pored toga, sastaju dve reke, Breg i Brigah, čije ušće čini (prema sadašnjem mišljenju, potvrđenom u turističkim vodičima, u javnim uredima i narodnim izrekama) početak Dunava. Incipit reke koja stvara i povezuje Mitteleuropu sastavni je deo drevne kneževske rezidencije, zajedno sa zamkom porodice Firstenbreg, sa dvorskom bibliotekom, u kojoj se čuvaju rukopisi Pesme o Nibelunzima i o Parsifalu, zajedno s pivom koje takođe nosi ime kneževske porodice i s muzičkim festivalima na kojima se proslavio Hindemit.
"Hier entspringt die Donau", ovde izvire Dunav, kaže tabla u parku porodice Firstenbreg u Donauešingenu. Ali druga tabla, koju je doktor Ludvig Erlajn postavio na izvor Brega, precizira da je baš taj izvor, među svim suparničkim izvorima reke, najudaljeniji od delte u Crnom moru, 2.888 kilometara - 48,5 više nego što je udaljen Donauešingen. Doktor Erlajn, vlasnik zemljišta na kome izvire Breg, na nekoliko kilometara od Furtvangena, vodio je bitku sa Donauešingenom pomoću potvrda i karti sa pečatima. Reč je o slabom i zakasnelom odjeku Francuske revolucije u zaostaloj "nemačkoj bedi", građanin koji se bavi slobodnim zanimanjima i mali posednik koji se diže protiv feudalnog plemstva i njegovih grbova. Ugledni građani Furtvangena stali su složno iza doktora Erlajna i svi se sećaju dana kada je gradonačelnik Furtvangena, praćen povorkom sugrađana, s prezirom prolio flašu vode iz Brega u izvor Donauešingena.
Amadeov izveštaj, u obliku opširnog pisma - koji sam poneo sa sobom da bih ga proverio, kako se to kaže, na licu mesta, pre nego što o njemu budem diskutovao sa Amadeom lično kada nas uskoro sustigne - prihvata, iako s ponekom primedbom, tvrdnju Furtvangena, prema kojoj je izvor Dunava ujedno i izvor Brega. Breg je dakle pravi Dunav a Brigah, manje udaljen od Crnog mora, njegova je pritoka. Taj izveštaj je uverljiva poslanica, čija je naučna preciznost propraćena humanističkom elegancijom i začinjena melanholijom; u njoj se prepoznaje ne samo autor naučnih radova o odronjavanju i klizanju terena, što su miljokazi sedimentologije, već i više povučen i zanemareni autor manje poznatih radova, kao što su Pohvala rastresenosti, zatim jogunastih i razigranih prevoda romantičnih nemačkih pesama.
Razume se, iz izveštaja, da ga je u prvom trenutku privukla gostionica, onaj Gasthaus sa nagnutim krovom, pokrivena drvetom, koja se nalazi u blizini izvora Brega. U njegovom izveštaju pominju se mnoge gostionice, to je prava pripovest o jednoj ekspediciji, poput one o istraživačima u potrazi za izvorima Nila. Beleži dakle sve pauze i faze hoda; svratišta sa kamenim patuljcima u vrtu, krčme, stare muzičke automate, drvene stepenice koje vode u potkrovlje. Između redova ovog izveštaja, koji je uostalom napisao ljubazan i poverljiv čovek, nazire se prikriveni pokušaj bega iz začaranog kruga nekoga ko kao da traži utočište, mesto na kome bi nestao i pretvorio se ni u šta. Te gostionice su ugodna mesta za brbljanja i za piće, ali u pomalo mračnim uglovima Stube ili u sobama sa kosom tavanicom autor traži i nešto drugo, nešto antitetičko, veštičinu kolibu u šumi koju je upoznao u knjigama u detinjstvu, u čemu više nikada niko neće moći da nas nađe. Kao da, nasuprot Tristramu Šendiju koji je strahovao da nikad neće uspeti da dođe do sebe, on želi da se izgubi i da samo sebe pogrešno uputi.
Došao je na izvor iz Furtvangena, gde se zaustavio kako bi posetio Muzej satova i gde je dugo lutao između hiljada brojčanika svih oblika i veličina, zupčanika, točkića i kazaljki, automata i klavira pokrenutih samim prolaskom vremena, kroz "šume satova", kako naročito naglašava. U njegovom pismu, taj istovremeni otkucaj, koji ga je okruživao sa svih strana, izgleda kao tajni ritam života, automatsko skandiranje čistog i praznog vremena; egzistencija, u tom pismu, predstavlja se kao kretanje zatvoreno u sebe samo koje se uvek vraća na početak, kao što i između dve krajnje i povratne tačke oscilovanja ne postoji ništa, već samo ista zamišljena oscilacija i sila zemljine teže koja vuče nadole, dok na kraju, kada trošenje godina dovrši svoje delo, telo ne postigne neporecivo stanje spokoja. Krivulja njegovog života jedva se dodirivala sa linijom realnosti, ali uvek u istoj tački i ta tačka preseka ga je bolela, kao što dva suviše približena pršljena pritiskaju živac išijatikus, pa nam je potreban steznik ili istezanje da bi se uklonilo to bolno dodirivanje.
Mali izlet na izvore verovatno je bio odušak da se izbegne osećaj nepokretnosti, izgovor da se lepim izletom na svežem vazduhu umakne od sopstvenog blatnjavog dna. Da bi se odvratio pogled od vlastitog dubokog bunara, nema ničeg boljeg nego baviti se analizom tuđeg identiteta i zanimati se za realnost i prirodu stvari.

Velika reka nastaje na močvarnoj livadi

Voda koja izvire na imanju doktora Erlajna jeste, dakle, izvor Dunava ili se, naprotiv, samo zna (misli, veruje, zahteva) da je ona izvor Dunava? Amadeo je, očigledno, hteo da se vrati na same stvari, na njihovu prvobitnu manifestaciju u svesti. Otišao je, dakle, iz Furtvangena sa namerom da opiše izvore Dunava onakve kakvi se oni nude pogledu, da uhvati njihov čist oblik, njihovu suštinu, zanemarivši i stavivši u zagradu svaku pretpostavku stvorenu unapred.
Njegov izveštaj je pažljiv i ubedljiv na početku. Voda reke Breg izlazi iz zemlje u maloj dolini na jednom brežuljku, čiji obronci se dalje penju, iznad izvora, nekoliko desetina metara. Amadeo sledi uspon brežuljka dok se zajedno sa Madalenom i Marijom Đuditom odjednom ne nađe u mokrim cipelama, čarapama i pantalonama. Trava na livadi natopljena je vodom, ceo teren je namočen i poplavljen sa mnogo malenih izvora. Na toj livadi, dve sestre kreću se i kvase sa više ljupkosti od Amadea, čiji se šarm uostalom sastoji velikim delom u krupnom i ohrabrujućem telu, što podseća na Pjera Bezuhova. Njegovo je pero ipak dostojno te ljupkosti, zastaje lagano i pouzdano na pojedinostima kao leptir na cveću, zaustavljajući prozračnu čistoću dana. Fenomenologija je u pravu, sama pojava stvari dobra je i prava, površina sveta realnija je nego drhturave unutrašnje šupljine. Sveti Avgustin nije bio sasvim u pravu kada je opominjao da ne izlazimo iz sebe: onaj ko uvek ostaje unutra sanjari i luta; na kraju zapali tamjan nekom idolu iz dima koji se diže sa smetlišta njegovih strahova, praznom i podmuklom kao što su zli duhovi koje razgoni večernja molitva.
Na stranicama o toj livadi na brežuljku, sedimentolog dobija širinu, klasičnu punoću epskog pisca koji u pojedinostima uočava prisustvo univerzalne zakonitosti koja ih spaja u harmonično jedinstvo. Nauke pomažu da se ne izgubi glava, da se ide napred i da se spozna da je svet, napokon, dobar i čvrsto povezan; onaj ko ima solidno naučno obrazovanje oseća se na kraju dobro, čak i među stvarima koje se menjaju i neprekidno gube svoj identitet.
Možda zaplašen - ili željan - da i on pripada ovim drugima, Amadeo se zapitao, kako kaže njegov izveštaj, "koji je pravi nastavak reke, uzvodno". Još od Heraklita, reka je u pravom smislu reči upitna figura identiteta, sa starim pitanjem da li je moguće ili ne dva puta okupati se u istoj vodi. I Dekart je sa svojim čuvenim komadom belog voska, čvrstim i hladnim, koji u blizini vatre menja oblik, veličinu, gustinu i boju, ostajući komad voska, počeo da razmišlja u jasnim i razgovetnim idejama upravo na reci, na Dunavu, u Nojburgu, 10. novembra 1619. u svojoj sobi ugrejanoj za zimu zahvaljujući darežljivosti bavarskog vojvode.
Voda koja prodire u izvor kotline očigledno dolazi iz močvarne livade udaljene nekoliko metara uzvodno, kako se jasno vidi na jednoj fotografiji, na kojoj se Madalena naslanja na Mariju Đuditu i podiže uvis svoju lepu pokvašenu nogu. Zemlja guta bezbrojne male potočiće, propušta ih i vraća pogledu tamo gde izbija izvor, pored table doktora Erlajna. Naučnik se onda upitao odakle dolazi voda koja natapa livadu i koja je, dakle, Dunav. Popeo se uzvodno uz te potočiće koji se spuštaju niz obronak i našao se, posle nekoliko desetina metara, ispred neke stare kuće iz osamnaestog veka, pored koje stoji drvarnica, a ispred "jedan dugačak istureni žleb ili čak cev koja, prolazeći u blizini drvarnice, obilno izbacuje vodu u smeru doline" smeštena nešto niže. "Nema pomoći", nastavlja on, "voda koja se spušta niz obronak prema dolini u kojoj izbija izvor dolazi iz ovog žleba, koji je uzvodno. Voda samo silazi, ne može da se penje po uzbrdici ili nekoj cevi (ili možda na celom poznatom svetu postoji jedinstveno mesto gde najpošteniji zakon klasične fizike ne deluje?)".
Ako je reka vidljiva voda, izložena nebu i pogledu ljudi, taj žleb je onda Dunav. Od ovog mesta izveštaj postaje neprihvatljiv. Ako se ide duž obala neke reke na različitim mestima i u različito vreme, stalno pokazujući prstom na vodu i govoreći svaki put "Dunav" - logičar Kvajn, kome dugujemo ovu teoriju pokazne definicije i ponovljenih činova pokazivanja, dao je u stvari kao primer toga Kajstro - dolazi se do identiteta Dunava. On postoji, u to nema sumnje, i neprekidan je; ako se Amadeo bez daha popne na obronak i uperi kažiprst - govoreći stalno "Dunav!" - u izvor reke Breg, na potočić livade koja ga natapa i na žleb koji napaja potočić, onda je to Dunav.
Ali ko daje vodu žlebu, koje tajno i neprimetno rečno božanstvo? Na tom mestu izveštaj se srozava, jer se naučnik povlači pred nekim nepouzdanim brbljivcem koji prenosi tuđe glasine. On izveštava kako je Marija Đudita, stigavši na svojim dugim nogama prva do kuće i naslonivši se na prozor u prizemlju, upitala staru i mrzovoljnu vlasnicu i od nje je saznala da voda stiže u žleb iz jednog lavaboa koji se neprestano puni iz slavine koju niko ne može da zatvori, povezane s "olovnom cevi, starom gotovo kao kuća, koja se gubi ko zna gde".

Staričina priča o reci za dve i po marke

Kao prvo, ta slavina ne postoji. Ponovo poći Amadeovim putem nije teško. Silazim nekoliko metara što odvajaju moju klupu od izvora Brega i penjem se na livadu, kvaseći čarape i cipele, prema kući. Voda svetluca u travi, izvor lagano teče, drveće je lepo u svom zelenilu, kao i njegov miris. Putnik se oseća pomalo nespretan i sitan i zapaža superiornu stvarnost predela što ga okružuje. Da li je moguće da su ti potočići na livadi Dunav, reka superlativa, kako su ga nazvali, čije korito se proteže slivom od 817.000 kvadratnih kilometara, a koji dve stotine milijardi kubnih metara vode svake godine izlije u Crno more? Potočić koji na udaljenosti od nekoliko stotina metara od doline hita i blista već s pravom nosi epitet "onaj koji lepo teče", koji je Hesiod dodelio Ištaru.
Koraci prema kući liče na rečenice napisane na listu papira, noga pipa močvarni teren i obilazi jednu baru kao što olovka zaokružuje i prelazi beli list papira, izbegava prepreke u srcu i u mislima i ide napred kao da su mrlje mastila, praveći se da ih je već savladala, a u stvari ih je tek zaobišla i ostavila iza sebe, nerešene i klizave. Pisanje bi trebalo da bude kao te vode što se slivaju kroz travu, ali ta svežina izvora, stidljiva i nepresušna, ta pesma života prigušena i opora, slična je zamišljenom i dubokom pogledu Madalene, a ne mutnoj suvoparnosti pisanja, provodniku vode čije je snabdevanje često nedovoljno.
Duša je skučena, prebacivao je sebi Kepler, i skriva se po budžacima književnosti umesto da proučava božanski nacrt stvaranja. Onaj ko se uzda samo u papir, jednog dana može da otkrije da je puka silueta izrezana iz jedne stranice, koja drhti i savija se na vetru. To je vetar koji putnik priželjkuje, avantura, jahanje ka vrhu brežuljka; on bi želeo da se nameri, kao Kepler matematičar, na božanske planove i na zakone prirode, a ne samo na sopstvene ideosinkrazije, a voleo bi i da mali uspon ka kući postane slavan poduhvat, tigrovi Mompracema koji se penju pod neprijateljskom vatrom kako bi osvojili ili oslobodili rodnu zemlju. Ali vetar ne duva u lice, naprotiv, duva u leđa i gura dalje, daleko od rodne kuće i od obećane zemlje. Ulazeći u sopstvene odbojnosti i nedostatke, putnik se nada da će u pukotinama oštro usečenim u kulise teatra svakodnevice naći barem dašak ili maleni otvor koji dolazi iz pravog života, koji je prikriven paravanom stvarnosti. Književne vežbe postaju tada strategija za zaštitu loše okrpljenih poderotina na zastoru udaljenosti, kako bi se sprečilo da se i najmanje pukotine potpuno zatvore; biti pisac, govorio je monsinjor Dela Kaza, jednako je ratnom stanju.
Penjem se uz obronak i stižem do kuće. Penjem se, stižem? Upotreba prvog lica je sve pre nego neosporna, a putnik je zbunjen kad pred realnošću stvari naiđe na ličnu zamenicu. Viktor Igo, lutajući Rajnom, mora da je poželeo da je odbaci, ozlojeđen što to "ja" svuda niče iz pera kao korov. Ali drugi putnik, ne manje slavan i jednako nesklon tom izražajnom i zameničkom egoizmu, Stendal, govorio je, putujući po Francuskoj, da je "ja" ipak prikladno sredstvo za pripovedanje.
Posmatram, dakle, kuću, obilazim je, ispitujem, poredim je sa opisom iz pisama. Problem svake nauke je kako uskladiti južna mora, njihovo beskrajno i razuđeno plavetnilo, sa plavom geografskom kartom južnih mora. Uglavnom nesklon preciznosti, književnik više voli da luta, da morališe o ispraznosti naučne tačnosti. U svakoj prilici smo moralisti, govorio je doktor Džonson, ali geometri samo slučajno.
U svakom slučaju, u kući nema slavine. Kuća je stara, kuhinja potiče iz 1715; jedna starica, koja se pojavila na pragu, oštro nas poziva da ne krademo i da čujemo, za dve i po marke po osobi, traku koja opisuje tamno ognjište, posuđe iz osamnaestog veka, običaje i navike tog vremena. Stavljamo pet maraka na dlan njene ruke, koru starog drveta koje uliva respekt i strahopoštovanje. Kuhinja je crna, pećina što odiše prošlošću i suvim mesom, glas koji se čuje sa trake je glas te žene, tako sebe štedi ponavljanja iste priče i ograničava se na to da dok je slušaju, autoritativnim pokretima upotpunjava priču. Stara je, tvrda, sama i pomirena sa svojom usamljenošću, ravnodušna prema životu koji prolazi i senci crne kuhinje u kojoj oduvek živi. Samo kada njen glas na traci spominje Sulinu, daleko ušće Dunava u Crno more, njeno lice postaje blaže i poprima izraz neodređene odsutnosti.
Nema nikakve slavine ni u kući ni izvan kuće. Voda koja natapa livadu iz koje izvire Breg dolazi iz cevi, zataknute pravo u zemlju; malo poviše vide se bele mrlje, verovatno sneg koji se topi dovodi, zajedno s drugim potočićima, vodu kojom je natopljena zemlja. U svakom slučaju, voda klizi niz cev i preliva se. Starica je dodala cevi šuplji vod koji pravi neku vrstu žleba. Voda teče iz cevi u taj primitivni žleb, a zatim u kantu, iz koje starica uzima vodu koja joj je potrebna. Kanta je uvek puna, a suvišna voda, koja neprekidno izvire, spušta se niz obronak, natapa i poplavljuje livadu, navodnjava zemlju iz koje se niže u dolini rađa izvor reke Breg, odnosno Dunava.

Rajna je germanska, Dunav povezuje mnoge narode

Ne radi se ni o kakvom otkriću. U svom velikom delu iz 1785, dunavski Antikvarijus, što je pseudonim za Johana Herm. Dilhelma, govori o jednoj kući na planini Abnoba, o krovu sa kojeg jedan žleb baca vodu u Dunav a drugi u Rajnu; osim toga, on spominje gostionicu, koja se nalazi na skretanju za Frajburg i zove se Kalteherberg, Sveže prenoćište, na čijem se krovu kiša razdvaja na dva potočića, koji završavaju u Dunavu i u Rajni. Žleb je, dakle, još od starih vremena, lajtmotiv u spornom pitanju o izvoru reke. Naravno, u veoma učenom Antikvarijusovom izlaganju žlebovi bacaju vodu u Dunav koji već postoji, dok je prema mišljenju Amadea, osim greške o slavini, žleb izvor Dunava, on je sam Dunav. Znamo tako malo, i pre nego što proglasimo konačnu istinu, trebalo bi da o problemima raspravljamo najmanje dva puta, kao i Goti koji su se zbog toga sviđali Sternu, to jest prvo dok smo pijani i posle kada se otreznimo; uostalom, Goti su se zaklinjali u boga Histra i na nekim natpisima u Reciji bog Danubius stavljan je do Jupitera Optimusa Maksimusa.
Zakleti se u Dunav da je žleb sam Dunav? U ovoj stvari nedostaje prva osnova, temelj koji drži sve ostalo; čak i žleb koji snabdeva izvor napaja se iz izvora. Sada smo već potpuno u podunavskoj civilizaciji, u svetu Paralelne akcije, muzilovskog komiteta za proslavu sedamdesete godišnjice vladavine Franje Josifa uzdizanjem temeljnog principa austrijske države - pa i evropske tout court - ali ne može da ga nađe i tako otkriva da je cela realnost neosnovana, da se njena komplikovana građevina ni na šta ne oslanja.
Žleb što natapa zemljište koje ga hrani može da bude zavodljiva dedukcija naučnika na raspustu, ali sigurno je da se u Donauešingenu, gde se izvor verovatno nalazi, Dunav uliva u Brigah, odnosno u svoj sopstveni rukavac. U okruglom koritu koje prihvata izvorsku vodu, stoji natpis koji kaže da je, nekad, pravi Dunav, prvobitna malena reka, tekao paralelno sa Brigahom i spajao se, nakon dva kilometra, sa Brigahom i sa Bregom, formirajući jednu reku koja se zove upravo Dunav, ali da od 1820. neka podzemna cev usmerava vode iz prvobitnih izvora i vodi ih u Brigah. Pravi Dunav je dakle dug dve stotine metara, on je malena pritoka Brigaha; a zvanični Dunav počinje malo iza pomenutog ušća samog Brigaha, Brega, a, strogo uzevši, i Muzela, rečice koja dolazi iz Bad Dirnhajma i koja se može preskočiti jednim skokom. Dvadeset ili trideset kilometara dalje, u Imendingenu, Dunav, između ostalog, i nestaje, barem delimično; uranja u pukotine stena i ponovo se pojavljuje četrdeset kilometara južnije, pod imenom Aah, da bi se ulio u Bodensko jezero, dakle u Rajnu, o čijim izvorima se raspravlja podjednako kao o izvorima Dunava. Dunav je, dakle, delom, pritoka Rajne, i ne uliva se u Crno nego u Severno more: trijumf Rajne nad Dunavom, odmazda Nibelunga nad Hunima, dominacija Germanije nad Mitteleuropom.
Još od Pesme o Nibelunzima Rajna i Dunav se odmeravaju i izazivaju. Rajna je Zigfrid, germanska vrlina i čistota, nibelunška vernost, viteška hrabrost i neustrašiva ljubav prema sudbini germanske duše. Dunav je Panonija, Atilino kraljevstvo, istočna i azijatska plima koja, na kraju Pesme o Nibelunzima, razgoni germanske vrednosti; kada ga Burgunđani prelaze da bi se uputili prema nepouzdanom dvoru Huna, njihova sudbina - nemačka sudbina - određena je.
Dunav je često obavijen simboličkim antinemačkim oreolom, reka je mesto na kome se susreću, ukrštaju i mešaju različiti narodi, pre nego, kao Rajna, mitski zaštitnik čistote roda. To je reka Beča, Bratislave, Beograda, Dakije, traka koja prelazi i veže, kao što je Okean povezivao grčki svet, čitavu habzburšku Austriju, od koje su mit i ideologija napravili simbol mnogostrukog i nadnacionalnog koiné, imperiju u kojoj se suveren obraćao "svojim narodima" i u kojoj se himna pevala na jedanaest različitih jezika. Dunav je nemačko-mađarsko-slovensko-romansko-hebrejska Mitteleuropa, polemički suprotstavljena nemačkom Rajhu, "hinternacionalna" ekumena, kako ju je slavio Johanes Urzidil u Pragu, svet "s one strane naroda".
Verzija Dunav - Aah, naprotiv, čini se kao simbol one totalno nemačke, gesamtdeutsch ideologije, koja je u višenacionalnoj Habzburškoj monarhiji videla ogranak tevtonske civilizacije, lukavost ili sredstvo Razuma za kulturnu germanizaciju centralno-istočne Evrope, kako je to tvrdio, na primer, Hajnrih fon Srbik, veliki austrijski istoričar koji je veličao Eugena Savojskog, protivio se Fridrihu II i prusijanizmu, a završio je kao nacionalsocijalista.
"Hinternacionalna" Mitteleuropa, koja se danas idealizuje kao harmonija između različitih naroda, nesumnjivo je bila stvarnost Habzburške monarhije u njenom poslednjem razdoblju, tolerantan suživot za kojim se s razlogom žalilo nakon njegovog kraja, pa i zbog poređenja sa totalitarnim varvarizom koji je usledio, između dva svetska rata, u podunavskom prostoru.

Istorijski rascep u korenu habzburškog mita

Mitteleuropska vokacija Habzburga ipak je, delimično, ideologija snalaženja, koja se razvija sa austrijskim političkim razočaranjima u Germaniji. Ratovi između Marije Terezije i Fridriha II cepaju ono što Hajnrih fon Srbik, u jednoj knjizi iz 1942, naziva Deutsche Einheit, nemačko jedinstvo; razdvajanje Austrije i Nemačke još više se naglašava u narednoj epohi - od napoleonskih ratova do austrijsko-pruskih iz 1866 - kada opada habzburška moć a naročito njen leadership u Germaniji. Nesposobna da izvrši nemačko ujedinjenje, na čelo kojeg se stavlja Prusija, habzburška Austrija traži novu misiju i nov identitet unutar nadnacionalnog carstva, stecišta naroda i kultura.
U korenu habzburškog mita, koji suprotstavlja Dunav Rajni, stoji taj istorijski rascep i što se on više zaoštrava, to se više razrađuje mit. Tokom Prvog svetskog rata, uoči njegovog kraja, Hofmanstal veliča "austrijsko" i suprotstavlja ga, hvaleći njegovu tradicionalnu samoironiju i skepticizam u odnosu na istoriju, "pruskom" kultu države, koji sledi dijalektiku misli, i časnom fanatizmu. Tokom dvadesetih i tridesetih godina, kriza identiteta novorođene i male Republike Austrije, siročeta carstva, podstiče i stvara još snažnije teoretisanje o kategoriji "austrijanizma", rasprave o "Austrijancu", vekovnom i sasvim različitom od onog što je nemačko.
Austrofašizam, u svojoj nameri da se odupre nacizmu, pojačava ovu tradiciju, ne bez dubokih protivrečnosti. Iz odbijanja da se poistoveti sa nemačkim elementom rađa se neprekidno austrijsko ispitivanje sopstvenog identiteta: ispitivanje koje na kraju proglašava nepostojanje austrijske nacije, kako je to učinio već i baron Andrijan-Verburg u prethodnom veku, i zaoštrava samoispitivanje do dopadljivog ocrnjivanja samog sebe, otkrivajući kako je austrijanizam nešto neodređeno i pronalazeći u toj neodređenosti sopstvenu suštinu, koja je zahvalna jer je anomalna.
Da li Dunav uvek vodi dalje od Rajne, da li je stoga predodređen da bude predstavnik germanskih voda na Istoku? Razni politički centralnoevropski projekti, u raznim epohama, kolebaju se između nacrta o višenacionalnim konfederacijama, koje su dali Franc ili Popovici, i o nemačkoj hegemoniji, kako predlaže Nojman. Književnici imaju tendenciju da Dunav vide samo kao internacionalni, istoričari pak uzimaju u obzir i nemačko u austrijskom Podunavlju, sa rajnskim zlatom koje često blista u plavom Dunavu.
Široka političko-istorijska rasprava o Austriji velikim delom vrti se oko uloge nemačkog elementa, njegovog odnosa sa ostalim narodima Carstva, oko blizine i/ili udaljenosti između "Nemaca" i "Austrijanaca". Austrijsko-nemačka perspektiva je znači samo germanski nacionalizam; u određenim istorijskim trenucima - kao posle katastrofe iz ‘18, kada je demokratska i socijalistička javnost želela ujedinjenje sa Nemačkom - ona ukazuje i na identifikaciju sa civilizacijom koja je bila snažniji nosilac progresa, kao u vreme Jozefa II i liberalizma devetnaestog veka. Anschluss iz ‘38. je tragično, groteskno izopačenje te simbioze nemačkog leaderdshipa i progresivnog duha.
Osporavana veza između Mitteleurope i germanizma je često bila koren drame, kako je istakao Arduino Anjeli u slučaju Hajnriha fon Srbika. On je u Habzburškoj monarhiji video sintezu univerzalne, carske ideje i mitteleuropske ideje u kojoj su se, prema njegovom mišljenju, veličali nemački univerzalizam, viševekovna germanska istorijska misija u podunavskom prostoru i svest o toj misiji. Srbik se suprotstavlja kleindeutsch idealu, malonemačkom idealu, odnosno identifikaciji germanizma sa prusijanizmom, i idealu nazvanom grossdeutsch, velikonemačkom, koji veliča bečku tradiciju; suprotstavlja se svakoj vrsti "austrijanizma" u ime totalno nemačke perspektive. U toj perspektivi austrijska ideja - i ona ista mitteleuropska, kojoj Srbik posvećuje čuveni esej iz 1937 - javlja se kao "suštinski nemačka ideja"; Austrija je "jedan deo nemačke duše, nemačke slave i nemačkog jada" a misija Habzburške monarhije je da potvrdi superiornu germansku ideju u centralno-istočnoj Evropi, da stvori na tim prostorima civilizaciju univerzalnih svojstava, to jest sveto-rimsko-carsko-germansku.
Dunavom se dakle stiže u karolinšku zajednicu? Srbik nije bio nacionalista niti rasista; nemačka civilizacija za njega je značila hrišćansku univerzalnost Svetog rimskog carstva, koja je morala da nadvisi sve države i da nametne svoju superiornu etičku vrednost svakoj političkoj vlasti. On više puta govori o miroljubivom zajedničkom životu nemačkog i ostalih naroda u prostoru Srednje Evrope i o priznavanju svakoj drugoj naciji prava na život. Ali nemački narod je za njega bez diskusije najpogodniji da bude na čelu Srednje Evrope, jedini koji može da bude glasnik civilizacije i univerzalnosti; Sveto rimsko carstvo je nemačke nacionalnosti.

Strast za redom i prikrivena sklonost ka haosu

Srbik se nije osvrtao na rasno-biološki element, podsticao je mešane brakove i etničke mešavine, nije zaboravljao da je njegova porodica, iako germanizovana nekoliko generacija, bila češkog porekla. Pa ipak, za njega je samo nemačka krv bila cement civilizacije, Kulturnation Srednje Evrope; onaj ko je pripadao drugoj naciji mogao je da se uzdigne u sam vrh kulture, ali samo ako se germanizuje, ako postane Nemac, kao što je to bio slučaj sa njegovom porodicom, ili da ostane na nivou svoje poštovane ali podređene nacionalnosti, dakle na nižem nivou. Sloveni su mogli da postanu Nemci, kao što su varvari mogli da postanu rimski građani, ali superiorna kultura, to jest Kultur, mogla je da bude samo nemačka, kao što je bila grčko-rimska.
S takvim nemačkim univerzalizmom - "očajnički nemačkim", govorio je Tomas Man da ukaže na složenost često izvitoperenog duševnog života, strasti za redom i prikrivene sklonosti ka haosu - povezana je velika stranica evropske civilizacije, snaga Kulture koja je preuzela na sebe tenziju između života i vrednosti, između egzistencije i reda. Srbikova parabola jasno pokazuje kako se taj univerzalizam, kada je nemačka superiornost ugrožena, može izmetnuti u veoma partikularistički varvarizam. "Nemačka sudbina", zamagljena od patosa i prigušenog unutrašnjeg života, bila je, pre svega, način života, susret - sukob između Nemaca i Slovena na širokom području i u mnogim vekovima njihovog suočavanja. Nacizam je nezaboravna lekcija izopačenosti nemačkog prisustva u Srednjoj Evropi. Ali nemačko prisustvo u Mitteleuropi bilo je veliko poglavlje istorije, a sumrak te epohe velika tragedija koju, uprkos nacizmu, odgovornom za njeno propadanje i rasulo, ne smemo zaboraviti. Zapitati se, danas, o značaju Evrope, znači zapitati se o svom odnosu prema Nemačkoj.
Svi smo obrazovani da vidimo svetski Duh u velikim bataljonima, a moraćemo da naučimo od Herdera da ga vidimo i tamo gde jeste - ili se čini da jeste - još uspavan ili tek ušao u detinjstvo; možda nećemo biti zaista spaseni dok ne naučimo da osetimo, sa gotovo fizičkom konkretnošću, da je svakoj naciji predodređeno da ima svoj trenutak i da ne postoje, u apsolutnom smislu, manje i veće civilizacije, nego smenjivanje epoha i procvata. Živeti i čitati znači misliti na onu "istoriju ljudskog duha" tokom svih epoha i u svim zemljama koje je Herder želeo da oslika kroz svetsku književnost, ne zanemarujući ideju o večnoj univerzalnosti tog duha, niti žrtvujući jedinstvenom modelu bilo koji od oblika, toliko različitih i raznolikih, koji su se u nju urezali; ljubav prema savršenstvu grčke forme nije ga navela da umanji narodne letonske svetkovine.
Kao i svi pisci Sturm und Dranga, Herder je voleo reku, mladi i nabujali potok koji teče nizvodno, stvarajući plodnu vitalnost; posmatrajući tu mladu i nežnu vodu novorođenog Dunava, pitam se da li se, sledeći ga do delte, među različitim narodima i ljudima, nailazi na arenu krvavih sukoba ili na horsku pesmu čovečanstva, ipak jedinstvenog uprkos raznolikosti jezika i civilizacija. Pitam se da li me očekuje niz ratnih polja, prošlih, sadašnjih i budućih, ili ona "podunavska konfederacija" u čije solidarno jedinstvo veliki grof Karolji - mađarski plemić sposoban da postane pravi patriota, nadvisujući socijalizmom horizonte svoje klase - nije prestajao da veruje, čak ni kada ga je vera u nju primoravala da, kao prognanik u Londonu 1918-19. i bivši predsednik Republike Mađarske, proda kaput kako bi platio račun u bakalnici.
Možda ova nevina voda daje lažna obećanja a ljudska univerzalnost i ne postoji; a poseta jednom logoru čini da postane smešna vera u veliko stablo čovečanstva, koje je Herder zamišljao kao potpuno harmonično. Verovatno je ta predstava, i osećaj punoće koji iz nje proizilazi, samo nama nužna da prikrijemo bezumni haos zbivanja. "Dunavsko" putovanje (kako ga je nazivao Grizelini u osamnaestom veku) jednog savesnog putnika moralo bi, uostalom, da se završi vrlo brzo. Sutra uveče očekujemo, ovde na Bregu, ostale, ali nestrpljivi da potvrdimo hipotezu o ovom preuranjenom završetku, na brzinu ćemo otići u Imendingen, gde Dunav, kako je već rečeno, nestaje u pukotinama stena da bi se ponovo pojavio pomešan sa vodama Aaha i sa njima se ulio u Bodensko jezero. Jedan ljubazni gospodin, koji je šetao duž obale, rekao nam je da je leti, na tom mestu, korito reke potpuno suvo. Ali u Ulmu, nekoliko kilometara dalje, ta reka - koju zovu Dunav - i leti je živa, široka i plovna; leti se dakle Dunav rađa mnogo dalje, u Tutlingenu, s druge strane tačke na kojoj se nalazimo ove večeri, rađa se iz pritoka i izvora koji se spuštaju niz obronke i koji ne znaju ništa ni o Donauešingenu ni o Furtvangenu.

Pražani s nemačkim i Bečlije sa češkim imenima

I Dunav je, poput svakog od nas, Noteentiendo, Nerazumemte, kao figura nacrtana na jednoj od šesnaest slika ploče "Las Castas", neka vrsta društvene igre ljubavi i plemena, koje se sećam sa jednog zida Muzeja grada Meksika. Svaki od šesnaest delova ploče prikazuje tri figure: čoveka i ženu čije različite prirode zapovednički zahtevaju da se spoje, i mirno dete rođeno iz njihovog susreta, koje u sledećem prikazu, već odraslo, postaje učesnik novog spajanja, iz kojeg se rađa drugo dete predodređeno da nastavi lanac mešanja: Mestik, sin Španca i Indijanke, Kastik, njegov sin, Mulat kome Španjolka rađa još lepšeg Maura, i sve tako do Ćina, do Loba, do Gibara, sina Loba i Ćina, do Albarazada, sina mulatkinje i Gibara i oca jednog Kambuha, koji je otac jednog Sambaha. Tabla bi želela da strogo klasifikuje i razlikuje - čak i po odelima - društvene i rasne kaste, ali nehotice završava veličanjem kapriciozne i buntovne igre ljubavi, koja ruši svaku zatvorenu društvenu hijerarhiju, remeti i ponovo meša svaki uredno složen špil karata, herc sa pikom ili trefom, da bi učinila mogućom i privlačnom samu igru.
U pretposlednjem odeljku, plod ljubavi između Tente En El Airea i multakinje stavlja u nedoumicu talenat za nomenklaturu nepoznatog klasifikatora, koji ga, u stvari, naziva "Noteentiendo". Taj Dunav, koji i postoji i ne postoji, koji se rađa u raznim krajevima i od više roditelja, podseća nas da je svako od nas, zahvaljujući višestrukom i tajanstvenom spletu kome duguje svoje postojanje, jedan "Noteentiendo", kao Pražani sa nemačkim imenom ili Bečlije sa češkim. Ali ove večeri, duž reke koja leti, kako kažu, katkad presuši, koraci pored mojih su nepobitni kao i tok reke, i možda u njenoj vodi, sledeći krivudanje obale, saznam ko sam.
Subjektivniji i manje sklon privatnoj istoriografiji, blag i kovrdžav Zigmund fon Birken, barokni pesnik i ugledan predstavnik Hvalevrednog pastoralnog i florealnog reda Pegnitza, video je u krivudanju Dunava, što se hirovito savija prema istoku, zatim prema jugu, a onda prema severu, nacrt božanske promisli da bi se zaustavilo nadiranje Turaka. U svom delu o Dunavu iz 1684 - koje obuhvata obale, provincije, drevna i savremena imena gradova na obalama reka, od izvora do ušća - autor, nakon što je veoma revnosno prikupio obiman naučni materijal, piše da je naše zemaljsko prebivalište mesto nesavršenstva i ostavlja praznim mesta za imena koja nije mogao pouzdano da rekonstruiše, pozivajući čitaoca da ih popuni na osnovu sopstvenog iskustva i sa osećajem o sopstvenoj nedostatnosti.
Pisati možda znači popunjavati prazne prostore egzistencije, ono ništa što se iznenada otvara tokom sati i dana, među stvarima u sobi, povlačeći ih u očajanje i beskonačnu beznačajnost. Strah, napisao je Kaneti, izmišlja imena da se razonodi; putnik čita i beleži imena stanica kroz koje prolazi vozom, imena ulica kojima ga vode koraci, i ide napred pomalo olakšan, zadovoljan tim redom i tim skandiranjem ničega.
Zigmund fon Birken tragao je za pravim imenima stvari i kretao je na put, kako je govorio, da bi neposredno posmatrao izvor Dunava, o kome su mnogi pisali ali se malo njih potrudilo da ode da ga vidi. Za njega nije bila dovoljno ubedljiva Cosmographia Sebastijana Minstera, koja je tumačila poreklo Dunava iz Potopa (XI, 11), i želeo je da se uveri da li je ime reke zaista izvedeno iz tutnjave, iz huke njegovih izvora, kako su to predstavljale neke etimologije. Njegov barokni smisao za šale i ekstravaganciju nije ga ipak naveo da se zadovolji predstavom velike reke koja je mogla da presuši zavrtanjem slavine.
Ta šala, kaže Điđi uz flašu Gutedela u gostionici blizu Brega - u kojoj su se disjecta membra družine makar privremeno sastale - može da padne na pamet samo čoveku našeg vremena, nekome ko sumnja da li još postoji priroda, da li je ona enigmatična vladarka univerzuma ili je razvlašćena veštačkim; nije slučajno Dunav ugrožen, baš ovih dana, projektom velike hidroelektrane između Beča i Hajnburga, koji bi poremetio - kako protestuju Zeleni - ekološku ravnotežu "Donauena", bujne predele oko reke, sa tropskim izobiljem flore, faune, života. Điđi, esejist punokrvne i melanholične klasičnosti, ali pre svega tvrdoglavi gastronom začas spreman da uzme svoj šešir, između ostalog izgubio je strpljenje pomalo i zato što je Marija Đudita, želeći da brani one tek približno tačne rezultate prošlogodišnjeg istraživanja na obronku, upotrebila iznenada izraz "izaći iz tunela", što je uvek moglo da ga rasrdi.
Za Getea, nastavlja Điđi, neprirodno verovatno nije ni postojalo: geteovska priroda obuhvata i objedinjuje sve što postoji i ona sama pokreće i stvara, sa neuhvatljivom ironijom, sve oblike, pa i one koji je na prvi pogled negiraju a koje ljudi smatraju neprirodnim. Čak i najsirotiji i najjaloviji pojedinac, koji sebe smatra istrgnutim iz njenog krila, i ne znajući da joj pripada, igra ulogu koju mu je ona namenila u večitoj igri: slavina i žleb pokoravaju se rečnom bogu.

Koloseci vremena presecaju se i razdvajaju

Ponos Furtvangena, nemački Muzej satova, prava je šuma instrumenata svake vrste i svakog oblika; skupoceni, domaći, samohodni, muzički - svi oni mere vreme. Najbolji su, naravno, satovi sa kukavicom sa Švarcvalda, čije se poreklo pripisuje nekom češkom zanatliji, ili prema mišljenju drugih, izvesnom Francu Antonu Ketereru, oko 1730, ili njegovom ocu Francu. Tu su satovi sa klatnom, astronomski satovi, planetarijumi, kvarcni satovi. Čovek se instinktivno zapita da li vreme prolazi nezavisno od tih instrumenata koji ga otkucavaju različitim pokretima, ili je ono samo splet mera i rezultata.
Među satovima sa klatnom ne mislimo na pitanja Aristotela i svetog Avgustina, na metafizičke rasprave o vremenu, već na skromnija hronološka neslaganja i izobličenja. Pre nekoliko meseci, na primer, na plakatima italijanske fašističke partije MSI slavilo se četrdeset godina od osnivanja Republike u gradiću Salň. Te slike fašistički podignutih ruku i produženih bodežima bile su takođe alegorija rastegljivog i potčinjenog vremena, kako ličnog tako i istorijskog. Godine 1948, tokom čuvene izborne kampanje, godina 1918, kada je završen Prvi svetski rat i Trst pripojen Italiji, pripadala je dalekoj i utihloj prošlosti koja više nije mogla da podstakne snažne strasti; trideset godina proteklih između 1918. i 1948. potisnulo je te događaje na onu stranu lomače, na koju neprijateljska srdžba ne dopire. Četrdeset godina proteklih između Republike Salň i njene nedavne proslave kratak su period koji nije nimalo otklonio nekadašnje strasti; miting najavljen tim plakatima mogao je da izazove nerede, tuče i povrede.
Događaji koji su se desili pre mnogo godina ili decenija doživljavaju se kao savremeni, a neki događaji i osećanja stari mesec dana kao udaljeni, potpuno izbrisani. Vreme se tanji, produžava, sažima, zgušnjava u grudve koje kao da osećaš pod rukom, ili se rastvara kao magla što se raspršuje i nestaje u ništavilu; izgleda kao da vreme ima mnogo koloseka, koji se presecaju i razdvajaju, po kojima ono teče u različitim i suprotnim pravcima. Već nekoliko godina nam se 1918. približava; kraj Habzburške monarhije, nestao u prošlosti, vratio se u sadašnjost kao žarište strasnih rasprava.
Ne postoji jedan jedini voz vremena koji vodi u jednom jedinom smeru, ravnomernom brzinom; povremeno se susreće i drugi voz koji dolazi u susret iz suprotne strane, iz prošlosti, i određeni deo puta ta prošlost je blizu nas, uz naš bok, u našoj sadašnjosti. Jedinice vremena - one koje istorijski priručnici razvrstavaju, na primer, kao kvaternalni period ili Avgustovo doba, a hronike našeg ličnog postojanja na gimnazijske dane ili vreme ljubavi prema nekoj osobi - zagonetne su i teško merljive istom merom. Četrdeset godina od Republike Salň deluju kratko, a četrdeset tri godine razdoblja belle époque, naprotiv, veoma dugačko; Napoleonovo carstvo izgleda mnogo duže od onog demohrišćanskog, koje je potrajalo znatno duže.
Veliki istoričari, kao Brodel, bavili su se iznad svega tim zagonetnim aspektom trajanja, dvosmislenošću i višeznačnošću onoga što se zove "savremeno". Ta reč poprima različita značenja, kao u naučnofantastičnim pričama, zavisno od kretanja u prostoru. Franjo Josif je savremenik nekome ko živi u Gorici i nailazi na znake njegove prisutnosti u svetu koji ga okružuje, dok pripada nekom dalekom dobu za nekoga ko živi u Vinjale Monferatu. Za Hamsuna, koji se već rodio u vreme bitke kod Sedana i bio još živ u vreme Korejskog rata, ta dva događaja su na neki način sažeta u jedan jedini horizont, dok za Vajningera, koji je umro veoma mlad 1903, oni pripadaju prošlosti pre njegovog rođenja i veoma dalekoj budućnosti, nekom svetu koji on ne bi mogao ni da zamisli.
"Ungleichzeitigkeit", nesavremenost koja razdvaja osećanja i običaje ljudi i socijalnih klasa, kako je pisao Bloh, jedan je od ključeva istorije i politike. Čini nam se nemogućim da je za našu decu neopoziva i nepoznata prošlost ono što nama izgleda kao mučna sadašnjost. Svako je, ovako posmatrajući, žrtva i krivac nesporazuma; onaj ko ima deset ili petnaest godina manje od mene, ne može da shvati da je iseljavanje iz Istre posle Drugog svetskog rata za mene deo sadašnjosti, kao što ni ja ne mogu baš da shvatim kako se njemu godine između 1968, 1977. i 1981. dele na različite periode, dok su meni one složene i zbijene, uprkos njihovim potresima i velikim razlikama, kao lelujava trava neke doline.
Istorija poprima svoju realnost tek docnije, kada je već prošla, i kada opšte povezanosti, ustanovljene i upisane u anale posle više godina, odrede nekom događaju njegov domet i njegovu ulogu. Sećajući se bugarskog poraza, presudnog događaja za završetak Prvog svetskog rata, dakle i za kraj jedne civilizacije, grof Karolji piše da, dok ga je i sam doživljavao, nije uvideo njegov značaj, jer "u tom trenutku ’taj trenutak’ nije još postao ’taj trenutak’". I za Fabricija del Donga Vaterlo, dok se i sam borio u toj bici, za njega još ne postoji.

Ostareli rimski pesnik i mlada varvarka

Statua u blizini izvora u Donauešingenu prikazuje Dunav kao nežnog dečaka na kolenima ženske figure što predstavlja Bâr, ljupku brežuljkastu pokrajinu koja se pruža uokolo. Ta predstava dečaka neuobičajena je u ikonografiji velike reke obično prikazane kao lik snažne, veličanstvene zrelosti, poput statue na fontani koja krasi pročelje palate Galerije Albertina u Beču. I u Budimpešti, na Trgu Engels, na fontani Danubius koju je projektovao Mikloš Ibl, sedi kao na prestolu uspravan i muževan starac, poput Mikelanđelovog Mojsija, kosmat i oslonjen na štap-žezlo a u levoj ruci drži školjku, dok ispod njegovog plašta proviruje riblji rep. Njegove verne pritoke - Tisa, Drava, Sava - prikazane su na fontani kao nežne ženske figure.
I figure što krase veliku knjigu maršala Luiđija Ferdinanda Marsilija, Danubius Pannonico-Mysicus, Observationibus Geographicis, Astronomicis, Hydrographicis, Physicis Perlustratus et in sex Tomos digestus (1726), prikazuju Dunav kao personifikaciju snažnog i muževnog starca, poput kraljevskog i dobronamernog Saturna, Titana koji još nije ugrožen hidroelektranama, kanalizacijom i drugim lukavstvima nepobedivih patuljaka koji su osvojili zemlju. Istina je da je Donau, na nemačkom, ženskog roda, i da je u Muzeju kriminala u Beču jedna slika O. Fridriha iz 1938, koja prikazuje telo utopljenika, nazvana Madre Danubio - skromna slika, reče mi ljubazni kriminalistički savetnik koji me je pratio u mojoj privatnoj poseti, jer je policija mogla da ponudi samo malu sumu novca, pa se zato obraćala umetnicima sa malim zahtevima. Pa ipak, odrastao i muževan je i Dunav koji simbolizuje Evropu u Berninijevoj fontani na Pjaci Navona.
Izvor u Donauešingenu ličio je, pre hiljadu i šest stotina godina, na devojčicu plavih očiju i plave kose, poput stvorenja koja su kasnije opčinjavala Tomasa Mana. Barem tako svedoče stihovi Decima Magna Auzonija, učitelja retorike i pedagoga malog Gracijana, sina imperatora Valentina I. Godine 368. posle Hrista, Auzonije je sledio rimsku carsku vojsku u pohodu protiv Sveva; logor se nalazio blizu ušća Brigaha i Brega. Očekivana pobeda rimskih legija, koje su se svetile za poraz kod Šalon-sur-Saona, donela je književniku robinju koju je on zvao Bisula, možda po jednoj alemanskoj reči koja je označavala spretnost mlade varvarke, ili, kako kažu drugi, račvanje izvora.
Auzonije je imao pedeset osam godina, zaljubio se u svoju Bisulu koja je pošla za njim u Rim nakon što joj je on, gotovo odmah, povratio dostojanstvo slobodne žene. U pismima napisanim prijatelju Paulusu vidi se snažna i gotovo začuđujuća strast šezdesetogodišnjeg književnika, njegovo poštovanje prema voljenoj, smerna zahvalnost na tom iznenadnom poklonu sudbine koji je postao središte njegovog života.
Auzonije je znao da sastavlja stihove i da predaje gramatiku, a kao iskreni retoričar nije zadirao u zagonetnost ustrojstva; teško da bi se upitao zašto su potrebni toliki dugi marševi preko Alpa, jedan rat i rimska vojna veština samo da bi on mogao da bude srećan sa jednom ženom. Ruka koju rado držimo i ljubimo ispunjava nas osećanjima i zato što dolazi iz takve daljine i zato što u obliku i u zavodljivosti prstiju ponizno učestvuju big bang, kvaterna, seobe Huna u stepama Azije.
Auzonije je napisao stihove za Bisulu. Nisu to veliki stihovi, jer je profesor iz Bordoa - dakle, Burdigala, gde je rođen - bio vešt sastavljač heksametra i pentametra ali ne i pravi pesnik, kako svedoči njegov dugačak i dosadan sastav o Mozeli. Ljubav nije dovoljna za nastanak poezije iako ponekad može biti neophodna; onaj ko piše u distisima o sopstvenoj strasti, ponekad je više zaokupljen prvim nego drugim. Auzonijevi distisi u svakom slučaju su dolični i pevaju o dvostrukoj prirodi Bisule: plavokosa i plavooka Germanka a Rimljanka po nošnji i običajima, kći Rajne koja je pored izvora Dunava postala građanka Lacija. Od voljene žene, koja ga je sledila u Rim, Auzonije, uprkos tome što ga ona zadivljuje u rimskim haljinama, ne očekuje da porekne svoje poreklo, reke i šume Germanije. Steći novi identitet ne znači odreći se prvog, već sopstvenu ličnost obogatiti novim duhom.
Svakako, Bisula je sledila Auzonija u Rim, nije on ostao u Sveviji. U svakom susretu kultura - skladnom ili konfliktnom, između različitih osoba ili u iskustvu samo jedne osobe - uvek postoji, neizbežno, trenutak izbora u kom se prepoznajemo, pa makar za nijansu više u jednom nego u drugom. Ne postoje izbori predviđeni a priori; Borhes je ispričao, u jednoj svojoj paraboli, kako su langobardski ratnik - koji ostavlja svoje da bi postao branilac Ravene i njenih bazilika - i engleska dama - koja napušta svoj svet da bi pristupila indijanskom plemenu - dve strane iste medalje, jednaki pred Bogom.
Možda je Bisula, u latinskom svetu, pronašla sebe samu, poput varvara - Ecija, Stilikonea - koji su postali poslednji veliki branioci Carstva, veći Rimljani od samih Rimljana i njihovih kilavih careva, ili poput engleske dame o kojoj priča Borhes, koja je prepoznala sebe samu u indijanskom plemenu.

Hajdegerova nesrećna epizoda s fašizmom

U prepirkama oko izvora, Brigah kao da nema zagovornike, uprkos skretanju koje je kod Donauešingena učinilo da maleni Dunav postane njegova pritoka. Samo se M. F. Brojninger, u svom traktatu o izvorima Dunava iz 1718, opredeljuje za Brigah, ali razlozi koje on navodi svode se, na kraju, na jedan jedini i neodrživ, na svežinu njegove vode. Natpis, skroman i neupadljiv, ne govori o Dunavu; mesto je mirno, široke livade i dah spokoja. Nema nijedne gostionice već samo jedna klupa, koju je postavila, kako piše, Landesbausparkasse, Regionalna građevinska štedionica.
Mali izvor izbija iz zemlje i uliva se u mrtvu baricu, na čijem dnu vodu skuplja gvozdena cev, usmerava je ponovo pod zemlju a nekoliko metara dalje izbacuje na površinu zemlje, stvarajući potok koji teče nizbrdo. I u ovom slučaju, maleno oštećenje te obične gvozdene cevi moglo bi da izmeni izgled samog Dunava...
Potpuna je tišina, vetar je blag i svež, kao da podseća kakav bi mogao da bude život, napeto jedro i za njim trag pene; sa ovakvim vetrom, onaj ko uzmakne ili ostane na suvom, oseća se krivim, uz ritual malih fobija kojima se zaklanja poput Kafkinog neženje. Ispred stvari kao da stoji koprena koja ih zamagljuje i sprečava da ih poželimo. U takvim trenucima unutrašnje suvoparnosti plašimo se otvorenog polja, želeli bismo neku sobu zatvorenu i manje prozračnu, u kojoj bismo se ušančili i smišljali sopstvene bedne odbrane. Ali dve panonske očne jabučice, još jedan put, uklanjaju te prepreke, rasteruju ustajali vazduh koji se zadržao po uglovima i sve teče dalje, rasterećeno i oslobođeno, poput one vode koja se sviđala starom Brojningeru. Dok sledimo, malo kasnije, tok Brigaha, da bismo sustigli ostale, na pamet nam dolaze reči iz Talmuda i Bertoldove reči - one prve lakonske a druge preobilne - o tome šta je čovek bez žene...
Kod broja tri na Kirhplacu, ispred crkve svetog Martina u Meskirhu, jedan natpis podseća da je u toj kući gradića u blizini mladog Dunava živeo, kao dečak, Hajdeger. Kuća je niska, bež boje; na ulici, pred uskim prozorskim daskama ukrašenim bakarnim ramom, nalazi se staro i trošno drvo, na čijem stablu je neko zakucao, ko zna zašto, nekoliko eksera.
U broju tri sada živi porodica Kaufman i gospođa koja mi je otvorila vrata pita me, kada sam je upitao o Hajdegeru, da li mislim na crkvenjakovog sina ili unuka. Hajdegeru bi se sigurno dopalo da ga nazivaju ne slavnim filozofom već sinom lokalnog crkvenjaka; ne čovekom koji je proslavio ime svoje porodice, već čovekom koji od časnog imena svoje porodice i skromnog ugleda očeve profesije vuče sopstveni identitet i dostojanstvo, sopstveno mesto na svetu. Verovatno bi se osetio prihvaćenim i sigurnim u tradiciji, uklopljenim u krajolik i u brazdu generacija, skroman ali autentičan način da se prepozna u Biću.
Ali Hajdeger, koji je više puta potvrdio svoju pripadnost seljacima Švarcvalda, oskrnavio je taj osećaj vernosti i skromnosti, tu religio. U toj patetičnoj identifikaciji sa bliskom i neposrednom zajednicom - sa njenim šumama, njenim dijalektom, njenim ognjištem - podrazumevao se i zahtev za monopolom autentičnosti, kao da je reč o isključivom i patentiranom zaštitnom znaku, kao da vezanost za vlastitito tlo negira ili ignoriše vernost drugih ljudi prema drugim rodnim grudama ili drugim otadžbinama - njihovim kućama od drveta, njihovim stanovima sa zaštićenom kirijom i njihovim soliterima. Iako bratski vezan za svoje ljude, Hajdeger u svojoj čuvenoj kolibi na Švarcvaldu, gde je u starosti voleo da se povuče u samoću lišenu svakog komfora, možda nije poznavao poniznost pastora Bića, koja mu je bila uskraćena zbog njegove tvrdoglavosti, pa makar i nesvesne umišljenosti da se smatra pastirskim predvodnikom, odabranim upravnikom Bića.
Kada je naglašavao svoju vezu sa Švarcvaldom i njegovim šumarima, Hajdeger je bio veoma svestan planetarnog procesa koji je pretio da iskoreni svaku individualnost iz njenog sveta i njenih fundamentalnih veza. Ali nadahnuta žestina kojom je potkrepljivao svoju religio navodila ga je da smatra autentičnom samo šumu ispred svoje kolibe, samo seljake koje je znao po imenu, pokret ruke koji je podizao sekiru iznad panja ili reč na alemanskom dijalektu. Ostali seljaci, šume, reči, običaji s one strane planina i mora, koje nisu mogle ni da se vide ni da se dotaknu, već o kojima se može imati samo posredno i indirektno saznanje, postajali su apstraktni, ideološki, nerealni, kao da su postojali samo unutar suvoparnih statistika i bili izum demagoške propagande, a ne živi i konkretni, od krvi i mesa baš kao i pastor Bića, koji nije mogao da ih doživi čulima već je oko sebe osećao samo miris Švarcvalda.
Hajdegerova nesrećna epizoda sa fašizmom nije slučajan događaj, jer fašizam, pojavljujući se kao manje neplemenit ali zato ne i manje destruktivan, predstavlja i stav onoga koji ume da bude dobar prijatelj drugu iz klupe, ali ne vodi računa da i drugi ljudi mogu na isti način da budu prijatelji svojih drugova iz klupe.

Ulm je grad nemačke idile, stare sveto-rimsko-carske Nemačke. Antikvarijus ga pozdravlja kao "prvi glavni grad" na Dunavu i "decus Sueviae", ukras Švabije; hronike slave građansko-patricijski dekor, staro dobro pravo njegovih autonomija, novčani procvat koji se, prema staroj poslovici u stihu, mogao porediti s moći Venecije, Augsburga, Nirnberga i Strazbura.
Citirajući te stihove, Antikvarijus usputno primećuje da oni već najavljuju opadanje, jer ti gradovi su izgubili slavu i tonu na zalasku, ali i on evocira drevno bogatstvo Ulma i iznad svega nezavisnost njegovih esnafa, privilegije koje su mu garantovale autonomiju u odnosu na carske vlasti, Ius de non appelando i mnoštvo zakona, ovlašćenja, vlasti, povlastica, koje je dobijao vekovima kao slobodan carski grad, na račun carstva. Kada je car Karlo IV opkolio Ulm 1376, zabranivši građanima pristup crkvi koja se nalazila izvan zidina, građani su odlučili da sagrade drugu u gradu i postavili su 1377. kamen-temeljac one velike katedrale koja je 1890. trebalo da postane najviša na svetu. Hronike kažu da je gradonačelnik Ludvig Kraft, da bi se pohvalio bogatstvom Ulma, prekrio kamen-temeljac sa stotinu zlatnika koje je izvadio iz svoje torbe, što su učinili i ostali patriciji koji su takođe na kamen-temeljac bacali šake zlatnika i srebrnjaka, a njih su opet sledili "počasni građani" i na kraju "običan svet".
Ulm je srce nemačkog sveto-rimsko-carskog partikularizma stare Nemačke zasnovane na običajnom pravu, koje je potvrđivalo moć tradicija i istorijskih razlika, suprotstavljajući ih svakoj centralnoj vlasti, svakom državnom uređenju, čak i svakoj jedinstvenoj kodifikaciji. Carski univerzalizam, koji ne uspeva - uprkos velikim naporima saksonskih i švapskih vladara - da se pretvori u kompaktnu i jedinstvenu državu, politički se raspada ili se razbija u bezbroj lokalnih autonomija i esnafskih privilegija. Schwabenspiegel, zbornik zakona iz XIII veka, kodifikuje te slobode društvenih slojeva i njihovu razdvojenost, iz čega se rađa komplikovana i mučna nemačka idila, partikularizam, društvena rascepkanost, nesloga između etike i politike, mrtvi čvor one "deutsche Misčre", nemačke bede, kako je to nazvao Hajne.
Javno pravo potvrđivalo je pravnički ovaj mozaik kompetencija i prerogativa, štitilo je organsku raznolikost institucija koje su se stvarale kroz vekove i suprotstavljalo se svakom jedinstvenom zakoniku, svakom standardizovanom zakonodavstvu. Kada je Tibo, pravnik sa nadahnućem prosvetitelja, predlagao zakonik koji bi ukinuo razlike i privilegije, u ime jednakosti i univerzalnosti razuma, Savinji mu je suprotstavio običajno pravo, zaštitu razlika među ljudima i zakone koji garantuju te razlike, jer su plodovi organskog istorijskog razvoja a ne "apstraktnog" racionalizma.
Tako se slobodi, shvaćenoj u savremenom i demokratskom smislu, suprotstavljaju, na nemačkoj zemlji, sloboda klasa i esnafa, njihovo "staro dobro pravo" koje štiti vekovne društvene nejednakosti. Ne univerzalna ljudska priroda, već istorijska realnost odlučuje o čovekovim pravima i vrednostima; za Mozera, patrijarha iz Osnabrika, braniti davne nemačke slobode od totalitarnih tiranija značilo je braniti kmetstvo i autonomiju slobodnog zemljoposednika. Nemačka idila na taj način znači usvajanje stanja nepokretnosti, u skladu sa Pavlovim i luteranskim upozorenjima da se ne izađe iz okvira svog društvenog položaja, poštujući "prirodnu" raznolikost klasa.
Staleški ponos, koji u toj idili pokreće pojedince, nije samo distanca u odnosu na podređene klase, već i gordost kojom se ljubomorno potvrđuju granice sopstvene podređenosti u odnosu na više klase; u jednoj Hofmanovoj pripovetki majstor Martino bačvar nećka se da uda kćer za mladog patricija, jer bi želeo da je da časnom pripadniku esnafa bačvara. Kada se Faust udvara Margariti nazivajući je lepom i mladom damom, ona odgovara - sa skromnošću, ali i gordošću - da nije dvorska gospođica, već devojka iz naroda. Streben, silovita Faustova čežnja, suprotna je tom nemačkom duhu, kako kaže Antoni, najmanje faustovskom u istoriji Evrope.
Ponekad "slobodan carski grad", kao Ulm, predstavlja otelovljenje nepromenjivosti povlastica protiv egalitarnog prava, a ponekad brani individualne slobode protiv totalitarnog izjednačavanja - na primer, protiv nacističkog centralizma. Uopšteno posmatrajući, nemačka idila koja zatvara pojedinca u tesne okvire i u društvo razdvojeno ustajalim podelama, nastoji da iz njega nastane, kako piše Lukač, Bürger, buržuj, a ne citoyen, građanin; tako se stvara to patetično i stidljivo povlačenje u samog sebe, "apolitično" i "očajnički nemačko", što je Tomas Man odlično tumačio i, barem delimično, predstavljao.
Nastavlja se

Nemačka idila ima u sebi nešto teskobno, nešto umanjeno, kako uostalom i nagoveštava etimologija reči "idila", malena slika ili maleni cvetni prizor u helenskoj književnosti. Nemačka istorija, koja se povremeno usmerava prema univerzalnim i hiljadugodišnjim carstvima, često se rađa iz provincijskog ambijenta, iz opštinskog vidokruga. Tako jedan istoričar pripoveda o tajnom planu za osvajanje Ulma iz 1701, Bavaraca, saveznika Luja XIV, od kojih su neki uspeli da se uvuku u grad preobučeni u seljake i seljanke sa zadatkom, koji je uostalom uspešno izveden, da otvore kapije tvrđave svojim trupama: "Poručnik Bertelman će doneti u naručju jagnje, potporučnik Kerbler kokoške, poručnik Habah, obučen u ženu, nosiće u ruci korpicu sa jajima..."
Bavarske trupe, koje su zahvaljujući tom prepadu zauzele Ulm - danas se grad nalazi na granici između Baden-Virtemberga i Bavarske - bile su saveznice Kralja Sunca, ali politika Luja IV, sa svojom centralističkom i imperijalističkom modernizacijom koja razbija feudalnu lokalnu vlast, deo je jedne druge istorije, pripada poglavlju u koje spadaju Robespjer, Napoleon ili Staljin, dok nemački saveznici francuskog samodršca pripadaju onom srednjovekovnom, skučenom i "idiličnom" partikularizmu koji moderna istorija, naročito ona francuska, potpuno odbacuje.
U Ulmu je rođen veliki cvet nemačke duše. Hans i Sofi Šol, brat i sestra koji su bili uhapšeni, osuđeni na smrt i ubijeni 1943. zbog aktivnosti protiv Hitlerovog režima, bili su iz Ulma i danas jedna srednja škola nosi njihovo ime. Priča o njima je primer apsolutnog otpora koji ethos daje kratosu; oni su umeli da se suprotstave onome što je svima izgledalo kao očigledno i neizbežno prihvatanje beščašća. Kao što je pisao Golo Man, golim rukama borili su se protiv gorostasne moći Trećeg rajha, hvatali se ukoštac s političkim i vojnim aparatom nacističke države naoružani tek svojom mašinom za umnožavanje, kojom su širili antihitlerovske proglase. Bili su mladi, nisu želeli da umru i žao im je bilo da napuste čar budućih lepih dana, kako je Sofi mirno rekla na dan pogubljenja, ali znali su da život nije najviša vrednost i da postaje lep i bogat kada se stavi u službu nečega što nadvisuje sam život, osvetljava ga i daje mu toplotu kao sunce. Zato su spokojni išli u susret smrti, bez straha, dobro znajući da je knez ovoga sveta već osuđen.
Na trgu ispred gradske skupštine odigrala se u Ulmu još jedna scena alegoričnog teatra nemačke duše. Godine 1944, 18. oktobra, odvijala se državna sahrana feldmaršala Romela, u prisustvu Fon Rundšteta. Neupućena masa davala mu je poslednji pozdrav, verujući da je umro od posledica ranjavanja u odbrani Rajha, dok se on, umešan u zaveru od 20. jula i primoran da bira između procesa i samoubistva, otrovao. I to je jedan paradoks nemačke duše: Romel se sigurno nije plašio pogubljenja, nije mu nedostajala hrabrost kojom se, na primer, Helmut Džejms fon Moltke otvoreno suprotstavio Nacističkom narodnom sudu i vešanju. Pisma koja je pisao ženi pokazuju, po snazi emocija, odgovornost jednog karakternog čoveka. Verovatno je verovao, u onom trenutku, da se stavlja u službu domovini, koja je već bila pred padom, izbegavajući zaprepašćenje i neizvesnost koju bi proces podigao u Nemačkoj, zbog iznenadnog preobražaja velikog vojnika u neprijatelja otadžbine.
Sa odlučnom samokontrolom i krajnjom a paradoksalnom žrtvom, potisnuo je glas svoje savesti i dao indirektnu ali snažnu pomoć Hitlerovom režimu koji je hteo da obori i Hitleru koga je hteo da ubije. Njegovo obrazovanje nije mu dozvoljavalo da jasno razlikuje, čak ni u tom trenutku, domovinu od režima koji ju je kvario i izdao, tvrdeći da predstavlja njeno otelovljenje. Osim toga, sami saveznici, nepoverljivi i neprijemčivi na predloge predstavnika nemačke Vrhovne komande koji su želeli da sruše nacizam, sigurno su bili nemalo odgovorni - još od vremena "kartaginskog mira" u Versaju - za tu smrtonosnu identifikaciju između države i režima. U Romelovom izboru sigurno da je veliku ulogu odigralo nemačko vaspitanje u duhu poštovanja i vernosti koje je samo po sebi velika vrlina, odanost prema zadatoj reči i onome ko je uz tebe, ali koje je toliko duboko ukorenjeno da se ne može iščupati ni kada rođena zemlja postane smrdljiva baruština. Ta vernost je tako snažna da ponekad sprečava da se razazna prevara, čije smo i sami žrtve, da se shvati da smo verni ne sopstvenim bogovima već monstruoznim idolima, a da nam je dužnost, u ime autentične vernosti, da se pobunimo protiv onoga ko je bespravno zahteva.
I Fon Štaufenberg, atentator na Hitlera, bio je razdiran nemačkom podvojenošću između vernosti domovini i vernosti čovečnosti, što nam pomaže da shvatimo teškoću oružanog i organizovanog otpora u Nemačkoj.

Ali, naravno, nije se samo u Nemačkoj Trećeg rajha javljala ta fundamentalna dilema, prikrivena u tolikim oblicima, između vernosti prema univerzalnom i vernosti prema sopstvenom neposrednom zadatku - između etike uverenja i etike odgovornosti, kako je rekao Maks Veber, još uvek neprevaziđen dijagnostičar protivrečnosti između sistema vrednosti unutar kojih se kreće naša civilizacija. Jedan od nacističkih zločina je i izopačenje nemačke duše; u režiranju te sahrane ispred gradske skupštine u Ulmu, tragedija jednog pravednog čoveka predstavljena je kao laž.
U Muzeja hleba u Ulmu, na jednoj tablici ispisane su cene funte hleba tokom jedne decenije, između 1914. i 1924. Godine 1914. koštala je 0,15 maraka u zlatu; 1918 - 0,25 maraka u hartiji, 1919 - 0,28 (takođe u hartiji); 1922 - 10,57; 1923. 220.000.000 maraka; 1924. cena je ponovo gotovo jednaka onoj iz 1914, dakle 0,14 maraka u zlatu, iako u drugom kontekstu i sa različitom vrednošću i kupovnom moći novca.
Ne gajim nadu da ću shvatiti zakone ekonomije i monetarne nauke, da ću istražiti zamršene čvorove unutar kojih se matematičke linije finansijskih procesa prepliću i ukrštaju sa nepredvidljivim nepravilnostima života, sa slučajnošću događaja, sa strastima i sa pretvaranjima. Neupućen čovek, čitajući novine, pomišlja da finansije često boluju od meningitisa, kako je pisao Lafit, bankar Luja Filipa.
Laik, kojeg je germanistička lektira naučila da svoje neznanje maskira književnim metaforama, ne misli toliko na meningitis koliko na psihozu, na ludilo simulacije, slično ponašanju besnih ludaka koji su u stanju da glume smirenost i samokontrolu ili ponašanju idiota koji su, kako je govorio velikan bečke psihijatrije početkom veka, sposobni da glume veliku inteligenciju. Finansijske statistike deluju ohrabrujuće ali ne i uverljivo, pozorišni program predstave koja se možda neće odigrati, izvođenje nečega što zapravo ne postoji.
Vrtoglava stvarnost onih 220.000.000 maraka za funtu hleba je jedna realnost "grandioznog dvadesetog veka", kako je 1932. napisao Rudolf Brungraber - inače autor nimalo prosečnih knjiga - u svom remek-delu Karl i dvadeseti vek, jednom od malobrojnih romana koji mogu da predstave automatski mehanizam svetske istorije i ekonomije, koji obuhvata lični život pretvarajući ga u obični statistički podatak, mrveći i ponovo koristeći pojedinca u kolektivnim procesima, a svodeći univerzalno na zakon velikih brojeva. U romanu - koji govori o velikoj inflaciji ne toliko u Nemačkoj koliko u Austriji - Tejlor, racionalizator proizvodnje, preuzima ulogu sudbine koja pojedinca čini izlišnim; opšti svetski zakoni i objektivne cifre ekonomije - proizvodnje, nezaposlenosti, devalvacije, cena i plata - postaju stvarni likovi, fantomski ali konkretno opasni, i sudije ljudskih sudbina, poput tirana iz neke antičke tragedije.
Život Karla - sa njegovim snovima, nadama, sa njegovom nesposobnošću da shvati šta mu se dešava - ustrojen je i razoren opštim mehanizmima, kao što sudari struja i vetrova stvaraju i razbijaju vrh morskog talasa, ali i on - kao svaki život, pa i onaj najneznatniji - želi da bude večan; kap se opire, sa razdirućim bolom, da se utopi u more društvenog totaliteta kome pripada. Roman o Karlu, čiji pogled ne uspeva da razazna mrežu koja ga obavija, roman je o našem životu, isprekidani niz nastavaka objavljenih u novinama čijeg vlasnika i direktora ne znamo, okruženih čas krvavim vestima, čas lažnim oglasima, čas senzacionalnim naslovima, koji našoj istoriji daju, u kontekstu koji nam nije baš jasan, podjednako nejasno značenje. Brungraberova knjiga - koja čitaocu uliva realan, fizički strah od gotovo neizbežnog trećeg svetskog rata - prikazuje onih 220.000.000 maraka za komad hleba, u njihovoj zlokobno realnoj nezamislivosti, kao gorostasnu osobu od krvi i mesa, giganta iz monstruozne epske poeme.
Fischerviertel, ribarska četvrt Ulma, čarobna je sa svojim intimnim i privlačnim uličicama, gostionicama prepunim pastrmki i špargli, pivnicama na otvorenom, šetnjom kraj Dunava, starinskim kućama i glicinijama koje se ogledaju u ljupkom potoku Blau, koji se diskretno uliva u veliku reku.
Vazduh je sladak i svež, Amadeo je uzeo pod ruku Madalenu, dok Điđi kritički odmerava razne gostionice; Frančeskino lice ogleda se u staklu starog prozora koji je okrenut kanalu, i čini se da život protiče lagano i diskretno poput ove vode u tajnovitosti večeri. Grad je prijatan, 548 pivnica koje su popisane u statistikama iz 1875. izgleda da savršeno mire Kristijana Fridriha Danijela Šubarta, buntovnog pesnika, i Albrehta Ludviga Berblingera, čuvenog krojača koji je želeo da leti ali se kao kamen srušio u Dunav, ili novi nemački film, koji je velikim delom nastao u Ulmu, i slavnu visoku školu za dizajn. O tom prijatnom genius loci svedoči i najslavniji sin Ulma, Ajnštajn, kada je pisao, u jednom nežnom rimovanom katrenu, da zvezde - ne obazirući se na teoriju relativiteta - nastavljaju večno svoj put prema Njutnovim planovima.

Na gradskoj skupštini jedan natpis podseća da je u Ulmu Kepler objavio Tabulae Rudolphinae i izumeo meru za težinu koju je grad prihvatio; na gradskoj stočnoj pijaci drugi natpis, koji arogantno slavi nemačke pobede iz 1870. i osnivanje Vilhemovog Rajha, kaže naprotiv: "Auch auf dem Markt der Säue / wohnt echte deutsche Treue", "I na pijaci gde se svinja dere / ima prave nemačke vere".
Ova rima između svinje (Saüe) i odanosti (Treue) već je, nenamerno, zloćudna karikatura onoga što će za nekoliko godina postati vulgarnost bogatog i moćnog Drugog rajha. Drugačija inspiracija je pak 1717, na lepoj Ribarskoj kući koja se nalazi na istoimenom malom trgu, naslikala jedan grad Vajsenburg, odnosno Beograd. Slikar, iz esnafa Johana Mateusa Šajfela, želeo je da ovekoveči vojne pohode koji su kretali iz Ulma i spuštali se niz Dunav da se bore protiv Turaka; Beograd, osvojen i izgubljen, bio je strateška tačka tog rata. Iz Ulma, na neuglednim čamcima poznatim kao "kutije iz Ulma", odlazili su i nemački naseljenici koji su išli da nasele Banat, oni "Donauschwaben", Švabe sa Dunava, koji su u toku dva veka, od Marije Terezije do Drugog svetskog rata, dali pečat podunavskoj civilizaciji koje danas više nema. Moje putovanje duž reke je pre svega putovanje prema Banatu, ka tragovima ekspanzije koja je danas nestala i čak se od kraja Drugog svetskog rata do naših dana preokrenula u stalno povlačenje, u nemačko iseljavanje iz jugoistočne Evrope.
Na trgu u Ulmu uzdiže se katedrala, sa najvišim tornjem na svetu i sa raznovrsnošću viševekovne izgradnje, započete 1377. a završene - ne računajući kasnije restauracije - 1890. godine. Ta katedrala u sebi ima nešto neusklađeno, neku nezgrapnost koja se često javlja kod rekordera i prvaka. Nos Madalene, koja zbunjeno gleda zvonik, pokušavajući da ubedi samu sebe u dobrotu stvari, opisuje u vazduhu neustrašivu i nemirnu liniju u obliku luka, pred kojom pobožna veličanstvena građevina pokazuje svu kamenu neprozirnost.
Među brojnim vodičima posvećenim katedrali ističe se iscrpan i pedantan vodič Ferdinand Trena, koji sve opisuje i govori o svakom detalju, od ukrasa na stubovima do zarade od prodaje para pantalona koje je jedan pobožni vernik, mlinar Vames, dao za radove u crkvi (šest šilinga i 20 centi). Osim što je sastavio vodič, Tren je bio i arhitekta gotskog stila i skoro da je upropastio katedralu zbog svoje tvrdoglavosti o "zakonu" lukova, uveren da ga je otkrio. Na koricama te učene knjižice (Katedrala u Ulmu, tačan opis iste, 1857) štampar je, zbog rasejanosti koja kao da se prilagodila zahtevima sudbine Ferdinanda Trena, zaboravio da napiše njegovo ime, koje je bibliotekar u Nacionalnoj biblioteci u Beču dodao olovkom, barem na primerku koji se čuva u palati Albertina.
Ta zaboravnost je jedna od toliko nepravdi koje je podneo Tren, arhitekta i restaurator katedrale u prošlom veku i hipohondrični specijalista u neučtivim postupcima, što potvrđuje detaljna Beležnica podnesenih grubosti, koju je godinama vodio, a koja sada leži, neobjavljena i nepoznata, u jednom sanduku u spremištu katedrale. Kao tvrdoglavi baksuz i oguglala meta stalnih napada, Tren naglašava, sa gorkim samozadovoljstvom, kako je život zloba i vređanje, i da ne preostaje drugo nego voditi detaljan popis svih njegovih ugnjetavanja. Ako autentično stvaralaštvo proističe iz želje da se shvati ogromna neprilika življenja, Tren je pravi pisac. Književnost je računovodstvo, knjiga izdataka i dobitaka, neizbežni bilans deficita. Ali, red u registru, preciznost i potpunost zapisnika mogu da pruže zadovoljstvo kojim kompenzujemo neugodnosti onoga što smo uknjižili. Kada Sartr kaže da smatra osrednjim samo izvršenje seksualnog čina u odnosu na predigru i međuigru, primećuje se zadovoljstvo kojim on registruje nezadovoljstvo konačnog užitka.
Računovođa nepravdi pravi red među njima, drži ih pod kontrolom, postaje gospodar proklinjanog sveta i podnetih poniženja. Kada priča o ispitu iz arhitekture koji je polagao kao učenik privatne škole u Štutgartu 1835, Tren tek usput podseća na dobru ocenu, ali se zadržava na ustajanju u zoru, na nezgodama u putovanju i na neljubaznim carinicima, na pivu najgoreg kvaliteta i na povraćanju posle njega, na podnetim troškovima, 77 forinti i 47 krajcara. Kada je postao inspektor za izgradnju puteva, morao je u znak zahvalnosti ceremonijalno i podanički da poseti neke uticajne ljude, finansijske savetnike i upravnike oblasti, ali njegov stric insistira da ga prati, smatrajući ga previše neotesanim i priglupim za takve posete.
Kada radi na restauraciji katedrale, sukobljava se sa nadležnima i sa gradskim vlastima, optužen zbog prevelikih troškova, pa iznosi detaljno sve nesuglasice, kritike, polemike sa protivnicima u novinama, pravne zavrzlame koje se odnose na klauzule njegovih ugovora, kazne, žalbe, klevete na njegov račun, prezir i šikaniranja uglednih ljudi, svađe povodom predloga o uvođenju osvetljenja na gas, spletkarenja suparnika koji ne uspevaju da spreče da mu kralj Virtemberga dodeli zlatni orden za umetničke i naučne zasluge, ali zato kasne da zvanično objave te počasti.

U Pasauu se sastaju tri reke; mali Ilc i veliki In ulivaju se u Dunav. Ali zašto se reka stvorena njihovim spajanjem, koja teče ka Crnom moru, mora zvati i biti Dunav? Pre nekoliko vekova Jakob Šojhcer, u delu Hidrographia Helvetiae, na 30. stranici, primećuje da je reka In, u Pasauu, šira, bogatija vodom i dublja od Dunava i da iza sebe ima čak i duži tok. Doktor Mecger i doktor Projsman, koji su merili stope širine i dubine, daju mu za pravo. Dakle, Dunav je pritoka Ina, a Johan Štraus komponovao je valcer Na lepom plavom Inu, koji bi, uostalom, s više prava mogao sebi da pripiše tu boju? Očigledno je da, pošto sam odlučio da pišem knjigu o Dunavu, ne mogu da prihvatim tu teoriju, kao što ni profesor teologije na katoličkom univerzitetu ne može da poriče postojanje Boga, predmeta svoje nauke.
Na sreću, pomaže mi upravo nauka, perceptologija, prema kojoj kada se mešaju vode dve reke, glavnom se smatra ona koja, na ušću, stvara veći ugao u odnosu na tok u nastavku. Oko, dakle, percipira (odlučuje?) kontinuitet i jednistvo jedne reke, a drugu percipira kao njenu pritoku. Oslonimo se, dakle, na nauku i izbegnimo, barem opreznosti radi, da previše posmatramo ušće triju reka u Pasauu i da preterano merimo širinu tog ugla, jer oko se, kada predugo gleda u jednu tačku, zamagljuje i meša obrise, pretvarajući jasnoću percepcije u tačkicu i rizikujući da izazove neprijatna iznenađenja putniku koji putuje po Dunavu.
Ono što je sigurno to je da reka teče nizvodno, kao što se kreće i onaj koji je prati; malo je važno proveravati otkuda dolaze sve te vode koje nosi sa sobom i koje iščezavaju u njenim talasima; nijedno porodično stablo ne garantuje stopostotno plavu krv. Heterogena masa koja se gužva u našoj glavi ne može pokazati neosporni sertifikat rođenja, svoje poreklo ni svoje pravo ime, In ili Dunav ili neko drugo, ali zna kuda ide i kako će da završi.
Prozori gledaju na Dunav, naginju se nad velikom rekom i nad brežuljcima koji je nadvisuju, predeo obeležen šumama i crkvenim kupolama poput lukovica; uz zimsko hladno nebo i mrlje snega, ljupki obrisi brežuljaka i reke kao da gube telo i težinu, postaju lagane linije nekog crteža, heraldički elegantna melanholija. Linc, prestonica Gornje Austrije, bio je grad koji je Hitler voleo više od svih gradova i želeo da ga pretvori u najmonumentalniju podunavsku metropolu. Šper, arhitekta Trećeg rajha, opisao je projekte ogromnih, faraonskih građevina, nikada ostvarenih, u kojima je Hitler, kako je pisao Kaneti, razotkrivao svoju grozničavu potrebu da nadvlada dimenzije koje su dostigli prethodni graditelji, svoju agonističku opsednutost da premaši svaki rekord.
Danas je Linc, glavni industrijski centar Austrije, miran grad koji se često u pesmicama rimuje sa "Provinc", provincija s prilično velikim procentom nervno obolelih među mladima i, prema istraživanju od pre nekoliko godina, stanovnicima koji su naročito nepoverljivi prema pravosuđu svoje zemlje. Privrženost stanovništva religiji, kojoj su se čudili i engleski putnici u osamnaestom veku, izgleda da se još nije ugasila; na glavnom trgu, ispred stuba Trojstva - jednog od onih stubova koji se uzdižu na trgovima u celoj Mitteleuropi, u spomen na savladane kuge i u slavu veličanstvenosti božjeg stvaranja - grupica ljudi u ledenoj i snežnoj večeri moli se naglas. Neke borbene crkvene novine pozivaju na solidarnost sa otpuštenim radnicima iz štajerskih fabrika, polemišu s industrijalcima, podstiču na bojkot južnoafričke vlade zbog njene rasisitičke politike i na telefonsko opsedanje njihove ambasade radi traženja slobode za Smangalis Mhatva, uhapšenog crnačkog sveštenika.
U Firerovim maštanjima kiklopski Linc koji je želeo da sagradi trebalo je da mu postane utočište u starosti, mesto u koje je hteo da se povuče nakon što konačno učvrsti hiljadugodišnji Rajh i prepusti ga nekom od dostojnih naslednika. Poput mnogih nemilosrdnih tirana, i on, koji je ubio milione ljudi i želeo da istrebi čitave narode, bio je sentimentalna duša koja se razneži misleći na sebe samog i ljuljuška se u idiličnim maštarijama. U Lincu bi, poveravao se ponekad svojim najbližima, živeo odvojen od vlasti, u najboljem slučaju spreman samo da, poput dobronamernog starca, pruža savete naslednicima koji bi mu dolazili u posetu; možda, govorio je - koketirajući s mogućnošću svoga silaska s vlasti, ali čvrsto rešen da to nikad ne dopusti - niko i ne bi došao da ga obiđe.
U Lincu, gde je proveo mirne godine, krvoločni despot nadao se da će naći neku vrstu detinjstva, doba neopterećenog planovima i ciljevima. Verovatno je sa nostalgijom mislio o toj neopterećenoj budućnosti u kojoj bi uživao sigurnost čoveka koji je već proživeo, već se borio za vlast nad svetom i pobedio, koji je već ostvario svoje snove, što niko neće moći da osujeti. Kada je zamišljao tu budućnost, možda ga je, izjedanog strahom da neće moći da ih dostigne, mučila pomamna briga da što pre dostigne svoje ciljeve. Želeo je da vreme brzo prođe, da bi što pre bio siguran da je pobedio; želeo je, dakle, smrt, i zamišljao je da će u Lincu živeti u ljupkoj sigurnosti nalik na smrt, zaklonjen od iznenađenja i nedaća života.

Na Karlsplacu, malo udaljenom od bečke opere, uzdižu se lažna vrata ogromnog šatora koji pokriva pročelje Kunstlerhausa, u kojem je postavljena glavna od mnogobrojnih izložbi koje su na tristotu godišnjicu opsade i bitke iz 1683. posvećene "Turcima pred Bečom", jednom od velikih trenutaka frontalnog sukoba između Istoka i Zapada. Posetilac koji ide da vidi izložbu ima utisak, za trenutak, da ulazi u veliki čador otomanskog vojskovođe, u onaj šator koji je Kara Mustafa, komandant turske vojske, podigao, sa sjajem i veličanstvenošću, na mestu sadašnje crkve Sv. Ulriha, tamo gde je danas sedmi gradski okrug.
Predimenzionirane razmere imaginarnog šatora, između ostalog, podsećaju na ličnost velikog vezira koji je predstavljao otelovljenje otomanske sklonosti ka grandioznom i prekomernom; u nekima od dvadeset pet hiljada šatora turske vojske koji su početkom jula 1683. opkolili Beč, Kara Mustafa je smestio i svojih hiljadu pet stotina naložnica, koje je čuvalo sedam stotina crnih evnuha, između vodoskoka, kupki i raskošnih logorišta, pripremljenih na brzinu ali s mnogo izobilja.
Sada se vezirova glava čuva u istom istorijskom muzeju grada Beča, koji je - pored Kunstlerhausa - takođe domaćin jedne od izložbi: porazile su ga 12. septembra 1683. carske trupe pod komandom Karla Lotarinškog ujedinjene sa poljskim trupama na čijem čelu je bio kralj Jan Sobjeski, Kara Mustafa je bio oteran i ponovo poražen u Granu. U Beogradu ga je dostigao sultanov glasnik i doneo mu svilenu vrpcu kojom su davljeni velikani Polumeseca nakon što su pali u nemilost kod vladara, "senke Boga na zemlji". Veliki vezir ponudio je vrat dželatima, nakon što je prostro molitveni tepih, prihvatajući svoju sudbinu u ime Alaha. Kada su carski vojnici, desetak godina kasnije, osvojili Beograd, neko je iskopao njegovo telo i preneo kao trofej njegovu glavu u Beč.
Posetilac koji ulazi u imaginarni šator, postavši i sam jedna od izložbenih figura, nesiguran je, ne zna da li da zamišlja sebe samog kao žrtvu, kao jednog od tolikih zarobljenika vođenih kao roblje u šatore napadača, ili radije kao pljačkaša, jednog od konjanika Sobjeskog koji su ceo dan posle pobede pljačkali logor i šator Kara Mustafe.
Ta izložba ne želi da suprotstavi pobednike i pobeđene, a još manje civilizaciju i varvarstvo, već da nagovesti smisao ispraznosti pobede i poraza, koji se međusobno sustižu i zamenjuju strane u svakom narodu, poput perioda bolesti i zdravlja ili mladosti i starosti u svakom biću.
Šetajući po dvoranama te izložbe, posetilac sa Zapada, koji ipak pobedu od 12. septembra smatra srećnom okolnošću koja je spasila Beč i Evropu, ne oseća se sinom i naslednikom samo mača Karla Lotarinškog i Jana Sobjeskog, ili krsta kojim su mahali veliki propovednici pozivajući na odbranu vere, kao Abrahama a Sankta Klara, prema kojem je liturgijski kanon morao da ustukne pred topovima, ili Marka iz Avijana, furlanskog kapucina. Šetajući među tim trofejima pobede, koji su istovremeno ostaci brodoloma, posetilac se oseća kao sin i naslednik jedne jedinstvene istorije u njenim fragmentima, iako razbacanim poput predmeta na opljačkanom bojištu, istorije koja je sačinjena od krsta i polumeseca, pojasa kaluđera i turbana.
Ta izložba želi da bude izričito drugačija od ranije pripremanih proslava 1683; pedeset godina ranije, Dolfus, hrišćansko-socijalni kancelar, uzdizao je oslobađanje Beča u znaku svog korporativnog i autoritarnog katolicizma koji je morao da se suprotstavi nacizmu i boljševizmu; godinama kasnije, na jednom komemorativnom nacionalsocijalističkom bronzanom spomeniku, zastava pobeđenih Turaka imala je, umesto polumeseca, Davidovu zvezdu; Turci su bili poistovećivani sa neprijateljima, odnosno sa Jevrejima, i to faslifikovanjem koje danas, u ksenofobičnim postupcima prema stranim sezonskim radnicima, preti da postane tragično istinito. Ne želimo da budemo Jevreji sutrašnjice, kaže slika Akbara Behkalama, na izložbi u Muzeju XX veka posvećenoj, od strane turskih umetnika, današnjoj stvarnosti njihove zemlje i njihovih izbeglica.
Senka novog, iako različitog, sukoba stoji nad odnosima Turaka i Evropljana, naročito Nemaca, i samo jasna svest o problemu može da spreči da on ne izbije na rušilački način. Odbijeni pre tri stotine godina, Turci se sada vraćaju u Evropu ne sa oružjem, već radom, s upornošću Gastarbeitera koji, trpeći poniženja i bedu, malo-pomalo puštaju korenje u zemlji koju osvajaju svojim mukotrpnim trudom. U raznim gradovima Nemačke i drugih zemalja, u školskim razredima ima sve manje nemačke a sve više turske dece; Zapad, koji padu nataliteta pripisuje svoje propadanje, na posledice društvenog mehanizma koji je sam stavio u pokret reaguje s teskobnom ohološću. Moguće je da se bliži čas u kojem će istorijske, društvene i kulturne razlike burno razotkriti teškoće zajedničkog života; naša budućnost zavisiće i od naše sposobnosti da sprečimo eksploziju te bombe mržnje i da obnovljene bitke kod Beča ne pretvore ljude u strance i neprijatelje.

Bratislava. U staroj apoteci Kod crvenog raka, u ulici Mihalska, jedna freska na plafonu prve sobe prikazuje boga vremena. Lekoviti napici i mešavine koje stoje oko njega u tom predvorju, poput spokojnog izazova, i učena knjiga rastvorena pred njim, obećavaju da će suzbiti njegovu moć i ograničiti njegovo napredovanje. Ta radnja iz devetnaestog veka - sada pretvorena u Muzej farmacije - podseća na uređenu i simetričnu vojnu paradu, izlaganje diskretne ali uporne veštine ratovanja protiv Hronosa. Boce kobaltno modre, smaragdnozelene ili nebeskoplave, ukrašene crtežima cveća i biblijskih stihova i poređane na policama, podsećaju na nizove olovnih vojnika u borbenim redovima na maketama čuvenih bitaka; tinkture, balzami, melise, alopatici, purgativi, sredstva za povraćanje na svom su mestu, spremni da intervenišu u skladu sa strateškim potrebama i napadima neprijatelja. Čak i etikete, sa svojim skraćenicama, podsećaju na vojne skraćenice: Syr., Tinct., Extr., Bals., Fol., Pulv., Rad.
Apotekarska veština želi da pobedi oštećenja koja donosi vreme, da obnovi telo ili lice kao što se restaurira fasada neke zgrade. Ovog sparnog leta u malom muzeju je prijatno, mirno i sveže kao u crkvi ili u bašti neke gostionice; uživamo u diskretnoj i urednoj građanskoj domaćoj atmosferi dok posmatramo posude za destilaciju alhemijske laboratorije, bistu Paracelzusa koja nas podseća na njegovu aktivnost u Bratislavi, posude sa jedićem i cimetom, spise renesansne i prosvetiteljske farmakopeje, drvenu statuu svete Elizabete, zaštitnice baroknih apotekara.
Ovaj muzej za ublažavanje bolova što ih donosi vreme istovremeno je i muzej istorije, predstavlja nadmoć vremena - instrument postojanja i njegovih razaranja - i lek, sećanje i spas od onoga što donosi uništenje i zaborav. Pored austrijske revije udruženja farmaceuta, na nemačkom, na policama stoji priručnik Pharmacopea Hungariae, veoma opširna knjiga, Taxa Pharmaceutica Posoniensis Jana Justusa Torkosa, izdata 1745. na četiri jezika, na latinskom, slovačkom, mađarskom i nemačkom. Bratislava, glavni grad Slovačke, srce je one Mitteleurope koja predstavlja stratifikaciju uvek prisutnih vekova, razdora i nerešenih sukoba, nezaraslih rana i nepomirljivih protivrečnosti. Pamćenje, na svoj način lekarska veština, pod staklom čuva sve to, ivice rana i strasti koje su ih nanele.
U Mitteleuropi ne zna se za nauku zaboravljanja, prepuštanja događaja spisima i arhivima; taj farmaceutski priručnik na četiri jezika i taj pridev "Posoniensis" podseća me kako sam u gimnaziji sa nekoliko drugova raspravljao ko više voli ovo ili ono ime tog grada: Bratislava, slovačko ime, Presburg, nemačko, ili Požun, mađarsko, izvedeno iz Pozonium, rimske antičke predstraže na Dunavu. Privlačnost ta tri imena zračila je utiskom o složenoj i višenacionalnoj istoriji, a birajući jedan ili drugi, dečački, izražavaju se temeljni stavovi u odnosu na Svetski duh: instinktivno veličanje velikih i moćnih civilizacija koje, kao nemačka, čine veliku istoriju, romantično divljenje prema postupcima buntovnih naroda, viteških i avanturističkih kao što su bili Mađari, ili pak naklonost onome što je manje ili skriveno, prema malim narodima koji, poput slovačkog, dugo ostaju strpljiv i neprimećen sloj, ponizna i plodna zemlja koja vekovima čeka na trenutak svog procvata.
U Bratislavi, gradu čuvenom u prošlosti po vrednim zanatlijama i kolekcionarima satova, koji se sada čuvaju u muzeju, primećuje se nametljivo prisustvo epoha protkanih sukobima. Glavni grad jednog od najstarijih slovenskih naroda bila je, tokom dva veka, prestonica Ugarskog kraljevstva kada su ga, posle bitke na Mohaču 1526, gotovo potpuno okupirali Turci; Habzburzi su dolazili u Bratislavu da prime krunu svetog Stefana a mlada Marija Terezija je došla da zatraži pomoć, posle smrti oca, cara Karla VI, od mađarskih plemića, pojavivši se s tek rođenim sinom Josifom u naručju. U gradu je tada uživalo ugled samo mađarsko plemstvo koje je preovladavalo, ili, najviše, ono mađarsko-nemačko; seljačkom slovačkom sloju nisu priznavani dostojanstvo i važnost.
Pre 1918. Bečlije su Bratislavu smatrali gotovo ljupkim predgrađem, do kojeg se moglo stići za manje od sat vremena da bi se uživalo u njegovim belim vinima, čija tradicija je cvetala još u vreme slovenskog kraljevstva Velike Moravske, u IX veku, i nad kojima bdi sveti Urban, zaštitnik vinara. Šetajući gradom, po čarobnim baroknim trgovima i napuštenim uglovima, stiče se utisak da je istorija, prolazeći, tu i tamo zaboravila mnoge stvari, još pune života, koje ponovo izranjaju. Ladislav Novomeski, najveći slovački pesnik dvadesetog veka, govori u jednoj svojoj pesmi o godini zaboravljenoj u kafani poput starog kišobrana. Ali stvari se iznenada pojavljuju, i kišobrani našeg života, koje ostavljamo tu i tamo, ipak se jednom na kraju ponovo nađu u našoj ruci.

Gde su naši dvorci - pita se književnik Vladimir Minač u naslovu eseja napisanog 1968. Nad Bratislavom se uzdiže Dvorac Hrad sa svojim moćnim kulama i robustnom simetrijom, masivna tvrđava koja povezuje grubu i nepokolebljivu vernost straže sa čarobnom daljinom. Slovačka je cela posuta dvorcima, tvrđavama, prebivalištima plemića; neosvojivi zamkovi na vrhovima brda i u dolinama, sa tornjevima živopisnim kao u Diznilendu ali ipak autentičnim, smenjuju se s rezidencijama gospode i sa zdepastim građevinama najčešće oker boje, koje malo-pomalo dobijaju prisnije dimenzije velikih seoskih kuća.
Ali ti dvorci, čini se da Minač želi da kaže, na drugom su mestu, u drugoj istoriji, koju nisu stvarali Slovaci. Najveći deo gospode koja je obitavala u tim prebivalištima bili su Mađari. Za slovačke seljake postojale su drevenice, kolibe ili kućice sa drvenom konstrukcijom oblepljene slamom i suvom balegom. U dvorcu Oravski Podzamak, u dolini Orave, jedna slika prikazuje belu kožu i debeljuškaste ruke Celsissimusa Princepsa Nikolausa Esterhazija, dok su ruke seljanki iz sela podno dvorca i danas zemljane boje, sasušene i čvornovate kao korenje drveća koje izbija kroz kamenje. Razlika među tim rukama je simbol prošlosti tih naroda; vekovima su Slovaci bili ignorisan narod, beznačajan sastojak i tkivo svoje zemlje, sličan onoj slami i suvoj balezi koja popunjava konstrukciju drevenica. Mi nemamo istoriju, piše Minač, ako nju čine samo kraljevi, carevi, vojvode, kneževi, pobede, osvajanja, nasilje, otimačine. U jednoj pesmi Petefija, nacionalnog mađarskog pesnika, pojavljuje se Slovak, doduše dobrodušan, ali kao popravljač lonaca crvenog nosa i odrpane kabanice.
Ali te zajednice, koje je poimanje devetnaestog veka nazivalo "narodima bez istorije", kao da su bile mitske zajednice koje je priroda predodredila da zauvek budu agrarne i potčinjene, bile su lišene - nekim političkim i vojnim porazom - svoje vladajuće klase. Minač se polemički bori za ulogu Slovaka u tom nepoznatom i strpljivom procesu formiranja, ulogu koja nije znala za destruktivno nasilje prema drugima, već je bila, dugo, sudbina gubitnika. Godine 1848. kada su revolucionarne nade palile Evropu, Slovaci upućuju svojim mađarskim gospodarima, pobunjenim protiv Habzburga, takozvane zahteve iz Lipovskog Mikulaša, zahtev za elementarnim nacionalnim pravima, na koje su mađarske vlasti odgovorile hapšenjima i surovim represivnim merama; uostalom, Austrijanci, kada je ugušena revolucija iz ’48, pokušavaju da se pomire s Mađarima i njima prepuštaju Slovake. Njihova sudbina predstavlja - naročito posle ’67, za vreme Dvojne monarhije - bolnu potlačenost; smatrani, naročito po mađarskom zakonu iz 1868, samo za neku folklornu zajednicu unutar mađarskog naroda, Slovaci su doživljavali da se poriče njihov identitet i njihov jezik, zabranjuju njihove škole, njihovi se zahtevi guše u krvi, sprečava njihov društveni napredak, blokira njihovo učešće u parlamentu. Brojke koje u jednoj svojoj studiji iznosi Ljudovit Holotik dokumentuju neospornu ekonomsko-društvenu prevlast Mađara, ograničavanje Slovaka na ruralni način života, otežavanje kulturnog formiranja i kapitalističkog razvoja, odnosno razvoja građanske klase što ih je primoravalo na veliko iseljavanje, najviše u Ameriku. Samo je crkva - katolička i evangelistička - štitila naciju, osnivajući škole i braneći omalovažavani slovački jezik.
Pitanje jezika stvaralo je teške probleme i unutar slovenskog bratstva i njegove emancipacije. Neki Česi - koji su bili predvodnici austroslovenstva - pozivali su na upotrebu češkog kao književnog jezika čak i u Slovačkoj, kako bi se pojačalo jedinstvo i efikasnost pokreta, potiskujući tako slovački na podređen nivo dijalekta i jezika porodičnog života. Čak je i Jan Kolar, veliki slovački intelektualac asimilovan od strane Čeha, branio takva gledišta, osporavana od njegovih sunarodnika koji su u njima videli kraj svog identiteta i zahtevali autonomiju svog jezika, raspravljajući o načinima i varijantama.
Te tenzije, koje su i danas žive u rivalstvu Čeha i Slovaka, podrivale su jedinstvo slovenskog preporoda, naročito austroslovenstva. Pogotovo zato što su kao nacija ostali sa strane i neiskvareni u svojoj izvornoj fizionomiji, Slovaci su sami sebe smatrali iskonskom i autentičnom kolevkom Slovena, njihove drevne jedinstvene civilizacije, osećajući se zbog toga naročito bliski ostalim slovenskim seljačkim narodima, kao što su Rusini i Slovenci. Još u sedamnaestom veku Jan Baltazar Magin veličao je tu integralnu i originalnu čistotu, u Apologiji koja je suzbijala - na latinskom - omalovažavanja Mišhala Benčiška, profesora univerziteta u Trnavi. Jan Kolar, koji se okrenuo češkom jeziku i pisao na češkom ali je bio Slovak, izrazio je tu ushićenu slovenofiliju u poemi Kći Slavije, 1824. U Slovačkoj se potvrđuje, prvenstveno i više nego kod Čeha, slovenofilsko mesijanstvo.

Ta previranja bila su pogodna za različita i čak suprotna rešenja. Jedan izlaz mogao je da bude rusofilski panslavizam, za koji se, na primer, zalagao borbeni lider Milan Hodža, blizak idejama i trijalističkim projektima Franca Ferdinanda. Ali, ako je austroslovenstvo koje su ispovedali Česi njima moglo da pruži nade za uvažavan položaj u budućnosti i za priželjkivano carsko ustrojstvo, u tom su projektu Slovaci - podvrgnuti mađarizaciji i prilično odeljeni od Čeha - teško mogli da naslute put izlaska iz svoje pozicije manjine: Štur, revolucionarni pesnik i patriota iz ’48, piše pred kraj svog života knjigu Slavija i svet budućnosti, izdatu posthumno na ruskom 1869, u kojoj proriče raspad Habzburškog carstva.
Slovačka književnost, kaže mi Stanislav Šmatlak, esejista i član Akademije nauka, bila je tužilac na sudu univerzalne istorije, svedok njenog užasnog "duha uništenja", kako ga je zvao Niče. U jednom eseju, napisanom povodom kongresa o miru koji se održavao u Pragu, Šmatlak je ponovo podsetio na te pacifističke i bolne tradicije koje se poput crvene niti, prema njegovom mišljenju, provlače kroz književnost njegove zemlje, od Gentis Slavonicae lacrimae, suspiria et vota Jakuba Jakobeusa iz 1645, ili Desiderium aureae pacis Michala Institorusa iz 1633 - dva dela na latinskom koja oplakuju i optužuju tragedije rata - do Krvavih soneta, kobne 1914, Hvjezdoslava, jednog od otaca nacionalne poezije, čija statua se uzdiže na trgu skoro svakog grada ili gradića.
I u novijoj književnosti pojavljuju se ove teme: Mihalik posvećuje jednu pesmu snovima sluškinja, Valekovi stihovi govore o životu bake koji je bio praćen udarcima biča i o dolini obeleženoj kočijama gospode, čije brazde su natopljene krvavim znojem. František Švantner, živahan i plodan pripovedač, prikazuje u jednoj sjajnoj pripoveci, Sveštenik, nejasno i nesigurno buđenje etičko-političke svesti (tokom nacionalnog antifašističkog ustanka 1944) koje polako izranja iz vekova seljačkog života svedenog na smenjivanje godišnjih doba, na zemlju, na ciklus poljoprivrednih radova. Pripovedačka trilogija Vincenta Šikule oživljava nacionalnu sudbinu odozdo, iz perspektive obespravljenih i potlačenih klasa, a čak i Hiljadugodišnja pčela, roman Petera Jaroša koji je postao slavan zahvaljujući filmu prikazanom na festivalu u Veneciji 1983, saga je o jednoj porodici zidara iz oblasti Lipov.
Istorija ovog naroda nije bila laka; na jednom grbu koji se čuva u Muzeju grada Bratislave slika dvoglavog habzburškog orla propraćena je rečima "sub umbra alarum tuarum", ali Slovaci nisu bili potčinjeni tolerantnoj i korektnoj austrijskoj administraciji, od koje su slovenski narodi često gradili mit, već mađarskoj, snažno nacionalističkoj. Panslovenska ideologija, ili polaganje prava na sopstvenu arhaičnu autentičnost, tumači se kao potreba za samoodbranom, mitski veličajući svoju neuništivu suštinu, protiv moći i protiv kulture koju fascinira moć, koja negira dostojanstvo i budućnost onoga ko je do tog trenutka ostajao u senci.
Filozofi koji su u prošlom veku izvodili neophodne zakone istorijskih zbivanja često nisu bili ni nežni ni optimisti prema malim narodima, kakvi su bili mnogi od slovenskih. Onaj ko je previše oduševljen "velikim svetom" politike često zaboravlja da je i veliko bilo malo, da za svakoga dolazi trenutak uspona i trenutak pada, da i za manjeg dolazi trenutak da podigne glavu.
Ali mali narod koji mora da se oslobodi prezira ili zapostavljanja velikih - onih koji su možda već na putu da to budu još zakratko - mora da se oslobodi i svog kompleksa niže vrednosti, osećaja da stalno mora da ispravlja ili briše taj utisak ili da ga obrne naglavačke do te mere da se njime hvali kao znakom svoje izuzetnosti. Onaj ko je dugo bio u poziciji manjeg i morao sve svoje snage da usmeri na definisanje i odbranu svog identiteta, ima tendenciju da se tako ponaša i kada to nije više potrebno. Okrenut sam sebi, obuzet potvrđivanjem svog identiteta, pazeći da li mu drugi odaju dužno poštovanje, rizikuje da potroši sve svoje snage na tu odbranu i da osiromaši horizonte svog iskustva, da nema otmenosti u odnosima sa svetom.
Kafka, koji je bio toliko oduševljen životom u jevrejskom getu i jevrejskom književnošću, teško i bolno je objavio da pesnik mora da se odvoji od bilo koje književnosti malog naroda koji, primoran da se brani od spoljnih uticaja i sav obuzet tom borbom za preživljavanje, nema razumevanja za velikog pisca. Kafka, piše Đulijano Bajoni, svesno postaje taj veliki pisac koga odbacuje mala književnost i pod pritiskom, usredsređena na odbranu nacionalnog i kulturnog identiteta i željna pozitivnih i utešnih reči, jer on stvara prazninu oko sebe, podstiče razdore, izlaže opasnosti kompaktnost male zajednice.

Da li je "misliti u više naroda" jedinstvena sinteza ili heterogeno nagomilavanje, sabiranje ili oduzimanje, način da se bude bogatiji ili da se bude Niko? Možda sam sada, da bih dobio odgovor na to pitanje, u Banatu sa baka Ankom, koja i sama, sa svojih osamdeset godina, predstavlja odgovor. Mesto polaska u naše pohode je Bela Crkva, njen rodni grad. Stari opšti železnički vozni red Habzburške monarhije godine 1914. označavao ga je kao Fehertemplom, u skladu s kriterijumom da se upotrebljava preovladavajući lokalni naziv; grad, sada jugoslovenski, bio je u sastavu Ugarskog kraljevstva. Danas zvanični natpisi na tri jezika govore Bela Crkva, Fehertemplom, Biserika Alba - dakle, srpski, mađarski i rumunski naziv; onaj nemački, Vajskirhen, skoro da je nestao. U njemu postoje katoličke i protestantske crkve, kao i ruske, grčke i rumunske pravoslavne crkve; neke su u ruševinama, kao ona slovačka.
Nepravilno odstupanje od pravilnog i linearnog dunavskog toka, u ovom slučaju, ima istorijsko opravdanje - pored psihološkog, odnosno, odlučne namere baka Anke, koja je prosto htela da tako bude, umesto da prvo pređemo preko Apatina, Novog Sada, Zemuna i Pančeva, prema dobrom starom prostorno-vremenskom redu, koji kaže da pre prethodi onom posle i da četiri stoji između tri i pet. Ali, ovde sam s baka Ankom, koja sama određuje šta dolazi pre ili posle, sa smirenim samopouzdanjem onoga ko živi siguran u sebe i kome nisu potrebni sistematični redosledi.
Iz Bele Crkve, dakle, krećemo - zrakasto, uz neprestane nastavke i vraćanja - prema drugim mestima na Dunavu u Banatu i okolini. Uostalom, i Antikvarijus, koji obično nepodnošljivo pedantno sledi reku iz metra u metar, došavši u ove krajeve sebi dopušta ekskurzije i skretanja, čak napušta Dunav i zaustavlja se, na primer, u Temišvaru, koji je udaljen oko stotinu kilometara. Ali on - a s njim i baka Anka - ima pravo, jer cela ova oblast je Dunav, njen vitalni nerv i sama istorija, kako je govorio Šviker, obrazovani hroničar Banata. Bez "istorijsko-univerzalne" reke, dodavao je Miler-Gutenbrun, i bez svetske istorije koju je donosila na talasima, na ovoj zemlji bile bi samo močvare i doline. Zidine Temišvara su dunavske obale, crkve u Beloj Crkvi su obalske topole ili breze.
Baka Anka mi pokazuje svoju rodnu kuću, kuću dobrostojećeg trgovca, službenika i snabdevača Milana Vukovića, koji je zbog mađarofilije svoje prezime pisao na mađarskom, Vukovics. Ispred te kuće zaustavljala se, posle Prvog svetskog rata, kočija doktora Joana Žijanua, poslanika rumunske manjine u Beogradu, jednog od mnogobrojnih baka-Ankinih prosaca i jednog od retkih koji nisu uspeli da se njome ožene, budući da je imala četiri muža, o kojima se starala s nepristrasnom brižljivošću i sahranila ih; dece nikad nije imala.
Bela Crkva je mali grad udaljen nešto više od sto kilometara od Beograda, na levoj obali Dunava, u Banatu, jednom od središta Panonije i stare Habzburške monarhije. Banat je danas jedna od tri oblasti koje čine autonomnu pokrajnu Vojvodinu, koja je u sastavu Srbije; severnoistočni deo Vojvodine koji se velikim delom graniči s Rumunijom; druge dve oblasti Vojvodine su Srem, Sirmium za stare Rimljane, južno od Dunava, i Bačka, na severozapadu. Ali, jedan široki deo starog istorijskog Banata, koji nije bez razloga nosio naziv Temišvarski Banat, danas se nalazi u Rumuniji, a njegovo središte je, u stvari, Temišvar. Frančesko Grizelini, mletački prosvetitelj koji je u ove krajeve putovao između 1774. i 1776, ostavivši o tome u svojim pismima nazvanim Letterae odeporiche sliku koja je i danas dragocena, ocrtao je granice Banata pišući da se proteže između Dunava, Tise, Maroša i Transilvanskih Alpa. Banat je mozaik naroda, naslaga i slojeva ljudi, vlasti, zakonodavstava; zemlja na kojoj su se susreli i sukobili Otomansko carstvo, habzburška vlast, tvrdoglava volja Mađara za nezavisnošću, a zatim za dominacijom, srpski i rumunski preporod.
Dokumentarna emisija o Vojvodini govori o dvadeset četiri etničke grupe. Umerenije, Grizelini je govorio o deset različitih naroda, koje je detaljno opisivao: Vlasi, odnosno Rumuni, Račani, odnosno Srbi, Grci, Bugari, Mađari, nemački kolonisti, Francuzi, Španci, Italijani, Jevreji. U stvari, posle ponovnog osvajanja Temišvara, kojeg je princ Eugen oteo Turcima 1716, general Mersi, mudar i preduzetan upravnik, isušio je močvare, naselio napuštene doline i pozvao imigrante iz najrazličitijih zemalja; 1734. gradić Bečkerek bio je pun Španaca koji su tamo osnovali Novu Barselonu.
Velika kolonizacija bila je ona nemačka koju su u osamnaestom veku podstakli Marija Terezija i Josif II; kolonisti su stizali pre svega iz Švabije, iz Gornje Falačke ili iz Rajnske oblasti.

Spuštajući se niz Dunav na ulmskim lađama vredni i uporni seljaci pretvarali su nezdrave močvare u plodnu zemlju. Švabija, jedno od središta stare Nemačke, na taj način preseljavala se u Banat i još danas, u rumunskom delu, u nekim selima se čuje švapski ili alemanski dijalekat, kao da ste u Virtembergu ili u Švarcvaldu.
Nemci, naravno, nisu bili jedini koji su dolazili. Bilo je i Slovaka, prvenstveno protestanata, Srba koji su u talasima pristizali vekovima pred nadiranjem Turaka, i još mnogih drugih naroda. Narodi se pojavljuju, svet drhti pred njihovom snagom, ali i oni ubrzo plaćaju danak zemaljskoj prolaznosti, pisao je doktor Šviker. Svi drhte pred svima, Turci pred carskim vojnicima koji zauzimaju Beograd, carski vojnici pred Turcima koji ga ponovo osvajaju. S godinama, decenijama i vekovima menjaju se statuti gradova i broj nacionalnosti i religija; u loncu ne prestaje vrenje, mešanje, topljenje, gorenje, trošenje.
Na kraju devetnaestog veka u Pančevu su postojala sekeljska sela; Bečkerek se ne seća da je bio španski grad. Sve do sredine devetnaestog veka ne može se govoriti o nacionalizmu ili o nacionalizmima; upravnik Mersi, pozvavši nemačke koloniste, nije želeo da germanizuje te prostore već da ih naseli sposobnim seljacima i zanatlijama, koji bi pokrenuli prosvetiteljski napredak. Ti nemački kolonisti u stvari su mogli da budu i Rumuni ili Sloveni, primećuje Jozef Kalbruner, samo kada bi naučili i potom razvijali nemačku radinost i marljivost.
Danas, pet glavnih zajednica koje zajednički žive u jugoslovenskoj Vojvodini, u mirnoj koegzistenciji zagarantovanoj Ustavom iz 1974, jesu Srbi, Mađari, Slovaci, Rumuni i Rusini, ali ima i manje brojnih naroda, kao što su Nemci, Bugari, Romi; ima i Bunjevaca i Šokaca koji su pre nekoliko vekova stigli iz južne Dalmacije, iz Bosne ili iz Hercegovine, svojatani, kao Srbi katoličke vere, i od Srba i od Hrvata, dok su oni, međutim, bili skloni da se smatraju posebnom zajednicom. Ko zna da li u toj idili - stvarnoj, iako prenaglašavanoj visokoparnom propagandom - još važi stara rumunska poslovica koja se pita: "Ko je još video zelenog konja i pametnog Srbina?" Baka Anka, koja mi to pripoveda bez nelagodnosti, potiče iz stare srpske porodice. Ko zna šta misle, u tom pogledu, Rajter Robert o Nemcima i Franc Libhard o Mađarima.
U bratskim i miroljubivim zvaničnim izjavama sve razne etničke grupe uzajamno se hvale, priznajući jedne drugima najbolje osobine. U baka Anki, koja govori sve njihove jezike, nacionalnosti se, naprotiv, preklapaju i sukobljavaju. Da bismo stigli u Belu Crkvu prolazimo kroz rumunsko selo Straža, što joj pruža priliku da, zaboravljajući na voljenu baku Rumunku, Rumune nazove lopovima i odrpancima bez opanaka, među kojima se njen otac kretao, u kočijama, noseći u ruci baklju i pištolj. Pričajući sve najgore o Rumunima, hvali vredne i uredne Nemce, ali nešto kasnije, sećajući se s poštovanjem "rumunske otmenosti" predsednika Popeskua, u njeno vreme najvišeg sudskog činovnika u Beloj Crkvi, kaže da su se iza ljubaznog ponašanja Nemaca često krili tvrdoglavost i nečasna gramzivost pa ih naziva "ciganskim ološem, gorim od Cigana koji danas kupuju mercedese" i priseća se, iako je tvrdokorni antikomunista, okrutne fašističke okupacije i partizanske epopeje u snegu.
Najzagriženiji germanofil u Beloj Crkvi, koji je imao ne baš nemačko ime Ben Mates, jednom je u gostionici vikao kako želi da se kugla srpskim glavama, a baka Ankina majka koja je tuda prolazila, mirno mu je odgovorila: "U redu, Mates, danas vi nama, sutra mi vama". Zaista, brzo se vratilo milo za drago. U periodu između kraja ’44. i ’45. odigralo se nasilno iseljavanje Nemaca iz Banata i iz Bačke, njihova neselektivna deportacija u radne i koncentracione logore, koji su postajali i logori smrti, u ime kolektivne odgovornosti pripisane svima bez razlike, što je završilo kao vraćanje istom merom i progon na rasnoj osnovi. Kardelj, prerano preminuli slovenački komunistički lider, bio je jedan od retkih koji se protivio tim osvetoljubivim postupcima i koji je osuđivao progon društveno i ekonomski produktivnih zajednica.
Baka Anka se ljuti na Tita i na komunizam, iako se s nepokolebljivom nepristrasnošću seća nepravdi i društvenog jarma iz svog detinjstva, ali njena ljubav prema redu i njeno slovensko osećanje čine da voli Sovjetski Savez, zbog čega gleda s visine na Ameriku i Regana, "lošeg glumca koji, kad govori na televiziji, uvek izgleda kao da zabrinuto sluša svoje jevrejske šaptače". U mnoštvu predrasuda i istorijskih negodovanja čije je otelovljenje baka Anka, nalazi se, naravno, kao obruč na deblu drveta, i antisemitizam, koji, međutim, iznenada nestaje kada govori o advokatu Levingeru, koji je postao, u njenoj priči, personifikacija mudrosti i hiljadugodišnjeg jevrejskog dostojanstva.

U besmislenim međunacionalnim predrasudama možda ima mrvica istine, jer nijedan narod, nijedna kultura - kao nijedan pojedinac - nisu lišeni istorijskih krivica; obazirati se neprestano na nedostatke i mračne strane svih, i sebe samog, može da bude korisna pretpostavka civilizovanog i tolerantnog suživota, možda više od optimističkih uverenja i pohvala koje dodeljuju sve službene političke izjave.
Sukobi u baka Anki, u stvari, sasvim su bezlični, svaka predrasuda priznaje pravo ili, bolje rečeno, potrebu za predrasudom drugih. I u Beloj Crkvi vide se one niske kuće, prizemne, crvenkaste ili okeržute, kojih ima po celoj Mađarskoj, i koje daju istočnoj Mitteleuropi onaj pljosnati izgled o kojem je govorio Muzil. U Partizanskoj ulici bile su kuće Nemaca, najuređenije, nakićene ukrasima i ženskim gipsanim glavama na prozorima, pokrivene pločicama s živahnim rumunskim bojama, sa unutrašnje strane otvorene prema vrtu. Švabe iz Banata, kaže tradicija, bile su toliko bogate da su upotrebljavale zlatne dukate kao dugmad. Posle egzodusa Nemaca - u Beloj Crkvi sada živi samo jedan, veoma star Nemac - tamo stanuju Bosanci i Makedonci, koje lokalno stanovništvo, pa čak i Bosanci i Makedonci koji su došli nekoliko decenija ranije, s prezirom naziva "kolonistima". Vajskirhen, nemačka Bela Crkva, danas živi u zajednici iseljenika sa središtem u Salcburgu, i izdaje brojne knjige svedočanstava o prošlosti - učenih, dirljivih i ogorčenih. Nedavno izdanje od 666 gusto štampanih stranica, Zavičajnu knjigu grada Vajskirhena u Banatu, uredio je Albert Kun - "znam ga dobro, tog Švabendu", kaže baka Anka.
U jednoj od tih kuća živeo je stari Tipovajler, opštinski odbornik i čest gost u kući baka Anke, pravi gospodin, kaže ona. Čim je izbio rat sa Srbijom 1914, nemačke glavešine iz Bele Crkve su se skupile, jedne noći, da razmotre mogućnost o eliminisanju najistaknutijih Srba, onih koji su na vratima imali obešen ivandanjski venčić od žutog cveća i karanfila. Predlog je, posle mirne rasprave, bio prihvaćen od strane većine, kad je stari Tipovajler, čovek sa zdravim razumom, primetio da je ta ideja možda dobra, ali da se Bela Crkva nalazi blizu srpske granice, i kad bi je srpska vojska, napredujući, osvojila, bili bi iz osvete uklonjeni Nemci iz tog grada, i šta onda? Tako se noćni sastanak završio u miru.
Događaji te noći nisu za baka Anku pokvarili poštovanje prema gospodinu Tipovajleru, na čijem spisku je možda bilo i ime njenog oca. Uostalom, baka Anka koja Srbe s desne strane Dunava koji su vekovima bili pod turskom vlašću zove "Gedže" i "Srbijanci", govori mi kako se nikada ne bi udala za Srbina, čak ni sa leve obale. "A ti, šta si?" pitam je. "Srpkinja", odgovara s ponosom, "naša porodica je jedna od najstarijih srpskih porodica".
Bilo je u Beloj Crkvi i prijatnijih nacionalnih zavrzlama, na primer slučaj Šešerkovog papagaja. Bio je veoma bogat čovek, a njegova vila - pored čijih ruševina danas prašnjava autobuska stanica - bila je u blizini glavnog trga, gde su se nalazili palata predsednika Popeskua, s veličanstvenom kulom, paviljon mađarskog generala koji je zapovedao garnizonom, oficirski klub i "Realgymnasium", jedna od najboljih gimnazija u Ugarskom kraljevstvu, kaže baka Anka. U toj vili, u kavezu velikom poput sobe, živeo je papagaj koji je znao da peva. Kada su ga deca molila, na nemačkom, da se iskaže, u početku se branio, pričajući na nemačkom sa švapskim naglaskom, ali posle bi pristajao i pevao na mađarskom odlomak iz Kraljice čardaša. Zamoljen za bis, ustručavao bi se, naravno ponovo na nemačkom, da bi zatim ponovio isti mađarski odlomak. Ali, ako bi se insistiralo po treći put, gubio bi strpljenje i odgovarao bi, na nemačkom, onom frazom čuvenom u Nemačkoj u obliku uljudne perifraze kao "citat iz Geca", ukoliko je Geteov Gec fon Berlihingen prvi slavni tekst u kome je izraz "poližite mi dupe" uzdignut do književnog dostojanstva.
U jednoj pesmi Vaska Pope, glasa ovih zemalja i pesnika savremene Jugoslavije, govori se o poljupcima u vršačkom parku, pod bistom Lenaua. Vršac je glavni grad jugoslovenskog Banata, udaljen nekoliko kilometara od Bele Crkve i rumunske granice. Ferenc Herceg - brilijantan i površan mađarski pisac koji je veličao, uz naklonost široke evropske publike, strasti okićene mondenskom elegancijom, penušavi iluzionizam gentryja - posvetio je 1902. ženama Vršca svoj roman Pagani, prikaz borbe između naroda i religija, između Mađara i Pečenega (Kumana), između krsta i svetog avarskog hrasta, u praskozorje mađarske istorije. Njegova emfatična i šarolika priča evocira zlatnu hordu nomada Pečenega, vetar puszte koji sprečava dušu da se uzdigne na nebo i vuče je po ravnici, seobe varvara upijene i nestale u panonsko-balkanskim maglama.
Sa sasvim drugačijom snagom, čak i lirika Vaska Pope - koji je u početku pisao na rumunskom, ali već mnogo godina piše na srpskohrvatskom - evocira varvarske zime i drevne vukove.

Juče sam bio u Muzeju delte, danas sam na delti; mirisi, boje, odrazi, promenjive senke na vodenom toku, blesak krila na suncu, tekući život koji klizi između prstiju i primorava da postanemo svesni, čak i u prazničnoj atmosferi ovog dana u kojem stojimo na mostu brodića poput nekog homerskog kralja na kolima, sve svoje neadekvatne perceptivnosti, čula atrofiranih već hiljadama godina, mirisa i sluha nedoraslih porukama koje dopiru iz svakog treperavog busena, antičkog rascepa proticanja, izgubljenog i odbačenog bratstva, Odiseja koga više nije potrebno vezivati i mornara koji više ne moraju da zapuše uši, jer pesma sirena poverena je ultrazvucima koje Njegovo Veličanstvo Ja ne može da razazna. Kormoran leti otvorenog kljuna ispruženog u vazduh, sličan praistorijskoj ptici na prvobitnoj močvari, ali neizmerni deltin hor, njegov postojani i dubok bas, za naše uši je šapat, glas koji ne uspevamo da uhvatimo, mrmor života koji nestaje nesaslušan, ostavljajući nas za sobom sa našom hipoakuzijom.
Nije kriv Dunav, koji ovde dokazuje da ne izvire iz slavine o kojoj se pričaju bajke u okolini Furtvangena, već je kriv onaj ko, pred bleskom i pred muzikom tih voda, oseća potrebu da se uhvati za onu izmišljotinu, makar samo da je prezirno opovrgne, da se udalji od teme baveći se navodnim isticanjem iz slavine kako bi izbegao pesmu reke. Verovatno i brodski dnevnik, koji je pisao neki hidrauličar a ne Odisej, prokišnjava, umesto da klizi brzo i sigurno kao brodić koji Nikolaj sigurno zna da napravi od neke kore i komadića papira. Knjige su, poznato je, vrsta sa visoko osiguranim rizikom, društvo književnika je oprezno osiguravajuće društvo i retko se dešava da loši pesnici ne budu dobro zaštićeni. Ali, da bi se mirne duše hvatale beleške na ovom mostu, među ovim meandrima delte, trebalo bi da postoji pomorska klauzula "all risks" koja sadrži baš sve rizike, uključujući i posebne havarije, istegnuća kuka, kontakt sa kontaminiranim materijama tovara, krađu, povrede prava, neizvršene isporuke, rasipanje, i/ili potonuće.
Dan je predivan a brodić je bio poput životinje među raznim rukavcima reke. U staroj delti, prema Kiliji, blato se postepeno pretvara u kopno, popustljivost bez dna postaje polako tlo na kome se gradi, sadi, skuplja, rukavci i kanali stvaraju deltu u delti, u grindurama se vrbe i topole uzdižu nad grmovima kupine i metljike, veliki beli i žuti lokvanji leže poput zemalja na prvobitnom okeanu na antičkim geografskim kartama. U blizini sovjetske granice Kilia Veke - grčka kolonija i đenovljanski trgovački centar gde je notar Antonio di Ponco beležio, u XIV veku, prodaju tepiha, vina, soli i dvanaestogodišnjih robinja, a monah Nikolo Barsi, u sedamnaestom veku, dve hiljade ulovljenih jesetri na dan - pokazuje visoke zvonike svoje crkve, koji toliko uzbuđuju lipovenske ribare u romanu Reka bez kraja, koji je tridesetih godina napisao Oskar Valter Čizek.
Rukavac koji vodi u Sfantu George, najduži sa svojih sto deset kilometara, u blizini Mahmudije teče duž tvrđave Salsovije, u kojoj je Konstantin naredio da se ubije Licinije, sa svoje leve strane napušta tropsku šumu i ulegnute i peskovite ledine, kraljevstvo žaba i zmija, gde temperatura leti dostiže šezdeset stepeni. Književnost delte, u stvari, više voli led nego letnju žegu; Čizek opisuje ribare koji zimi razbijaju koru reke u potrazi za ulovom, Štefan Banulesku govori o krivacu koji duva leden i oštar, evocira mećavu sa vetrom i snegom, škripu leda koji puca i topi se. Topos književnosti delte, njegov epski scenario par exellence, svakako je poplava, nanos, Dunav koji se razliva i plavi sela, plima koja ruši štale, kolibe i brloge u šumi, noseći sa svojim vodama koje bujaju punom snagom, poput svetskog potopa, domaće i divlje životinje, bikove, jelene i divlje svinje.
Delta je, za Sadoveanua, i basen naroda i ljudi, kao da Dunav nosi u more i rasipa oko sebe, razlivajući se po obalama, ostatke vekova i kultura, fragmente istorije. Ali ti ostaci imaju kratak život, za vreme poplava se spiraju sa obala i nestaju u zemlji, poput lišća i drugih otpadaka koje nanosi reka; priče o Dunavu, kaže Sadoveanu, rađaju se i nestaju u jednom dahu, poput nekog blata koje se suši. U jednoj pripoveci Stefan Banulesku opisuje sahranu dečaka za vreme zimske oluje, brodić koji ga vozi tražeći uzvisinu ili dinu u kojoj je moguće iskopati humku, pobesnele vode koje prete da odnesu sa sobom skroman grob, zimu koja briše i tu tragediju i taj bol, taj nesigurni grob, tu priču bez imena.
U pripovetkama Sadoveanua i Banuleskua često se pojavljuju Cigani, kao da je taj skitnički narod na marginama društva odgovarajuće pleme za život u arhaičnom i zaboravljenom svetu delte. Pre jednog veka to je zaista bilo kraljevstvo izopštenih i prognanih, ničija zemlja, sklonište za ljude izvan zakona sa svih strana. Turci, gospodari oblasti, nisu imali pravu vojnu posadu već neku raspuštenu miliciju skupljenu sa svih strana, neregularno regrutovanu među seljacima, koja se povezivala sa odmetnicima i razbojnicima koji su se krili po močvarama, s kojim je trebalo da se bori i da ih nadgleda, a od kojih se jedva razlikovala.

Gde se završava Dunav? U ovom neprekidnom završetku nema kraja, postoji samo glagol u infinitivu. Rukavci reke razilaze se svaki za sebe, oslobađaju se zapovedničkog jedinstva-identiteta, umiru kad žele, jedan nešto pre, drugi nešto kasnije, poput srca, nokata ili kose koje smrtovnica oslobađa obaveze uzajamne vernosti. Filozof bi mogao da ima teškoće, u ovoj zbrci, da uperi prst kako bi pokazao Dunav, njegovo precizno pokazivanje postalo bi nesiguran kružni pokret, neodređeno ekumenski, jer Dunav je svuda pa je tako svuda i njegov kraj, u svakom od 4.300 kvadratnih kilometara delte.
Bišing je spominjao sedam hiljada ušća kao antički Amijan, Kliman ih je - 1764 - izbrojao pet kao Herodot i Strabon, Sigmund von Birken ih je popisao prema imenima pronađenim kod Plinija: Hijerostomum ili sveto ušće, Narkostomum ili crno, Kalostomum odnosno belo, Pseudostomum to jest lažno, Boreostomum ili severno ušće, Stenostomum što znači usko, Spirostomum, ušće zmijoliko spiralno.
Zvaničnih rukavaca, polazeći iz Tulče, ima tri: onaj kod Kilije, na severu, koji ulazi u more na četrdeset pet ušća, na sovjetskoj teritoriji, i izliva oko dve trećine vode i otpadaka Dunava; onaj centralni kod Suline koji se uliva direktno u Crno more zahvaljujući mreži kanala napravljenoj između 1880. i 1902, što pruža mogućnost plovidbe i simbolički čini tok pravolinijskim i odlučnim; onaj kod Sfantu George, na jugu, zmijolik i pun zavoja, kome Dunav duguje kanonsku dužinu koju mu pripisuju u priručnicima; strogo uzevši, postoji i četvrti, kanal Dunavac, koji se razdvaja od prethodnog i silazi, vraćajući se prema jugozapadu, do velikog jezera Razin, u koje se uostalom uliva i kanal Dranov, koji izlazi iz istog rukavca.
Naravno, nije potrebno, da bi se odredilo ušće, nedolično se svađati, kao oko izvora, već prikladno svakog pustiti da umre u miru, čoveka, reku ili životinju, ne pitajući čak ni kako mu je ime. Možda je dopušteno izabrati ušće Dunava prema imenu, iz ljubavi prema lenjom i digresivnom završetku, kako obećava Narkostomum, ili iz naklonosti prema poslednjem mešanju karata, onom kecu iz rukava koji daje da se nasluti Pseudostomum, lažno ušće; doslednost i magija svakako bi mogle da me navedu da se odlučim za sveto ušće, jer, prema Zigmundu Birkenu, u njegovoj je blizini postojao grad koji se u antici nazivao Istropolis.
Konfuzija postaje zaista preterana, kao kada se starci prevare u imenima i datumima, grešeći za desetine godina ili mešajući mrtve s živima. Izbor, dakle, ne može biti drugo nego konvencionalan, proizvoljan, kao što priliči epohi potpunog nihilizma; ako ne postoji istina, operativni kriterijum određuje se prema želji, kao pravila u šahu ili saobraćajni znaci na ulicama. Prava linija koja vodi u Sulinu priliči odlučnosti, a pored toga mogućnost plovidbe postignuta zahvaljujući mreži kanala golica svakog pristalicu "Regulationa". Dogovoreno je, dakle, da se Dunav završava u Sulini.
Umetnost, sistem znakova par exellance, potvrđuje izbor Suline. Na obalama pripitomljenog Dunava, koji lagano i savršeno mirno teče ka završetku, žene klečeći peru tepihe i prostiru ih da se osuše. Brodovi, gvozdeni i rđavi, ljuljaju se na talasima, dajući utisak da je luka živa, dok drema u neodređenom primirju, kao veranda nekog apatičnog i produženog bolovanja čiji razlog je skoro zaboravljen. U radnjama i magacinima gotovo da nema ničega, nešto malo slanine i konzervirane hrane, čak i na pijaci tezge su prazne, dok preterana ponuda rotkvica nagoveštava parodiju izobilja.
Bezbojna i neprestana modernizacija rascepkala je stari turski gradić, rasut po prašnjavim ulicama, komadima maltera i grupicama drveća; šalteri stanice koja reguliše saobraćaj putnika na reci zatvoreni su, a mala grupa ljudi postavlja se u nepravilan red, ne znajući kada i da li će uzeti karte. Nekoliko vojnika odevenih u tek poneki komad uniforme bave se nekim neodređenim poslom. U hotelu Fraul može nešto da se pregrize, ali za piće mora da se sedne u dvorište, gde pak nije moguće dobiti ništa za jelo.
Sulina je simbol iseljenja, napuštanja, filmski studio u kome su snimci snimljeni još davno, a trupa je, odlazeći, ostavila scenografiju, kostime i kulise koji više ničemu neće koristiti. Konstantin Franc, pravnik i Bizmarkov protivnik, pobornik federalne i višenacionalne Mitteleurope, u kojoj bi nemački element bio komponenta koja ujedinjuje ali ne preovladava, sanjao je o podunavskoj federaciji koja bi sadržavala, kako kaže i reč upotrebljena doslovno, i ušća, deltu, ovaj svetionik u Sulini koji označava ulazak reke u more. Protekle vode, odgovara žubor ovih obala. Film koji je već snimljen, film je o staroj podunavskoj Evropi, priča o ljubavi, diplomatskim intrigama i eleganciji belle époque, smešten u ambijentu Commission Européenne du Danube, koja je upravljala, uz sve plišane obazrivosti a možda i galantnim zapletima politike devetnaestog veka, radovima za proširenje i regulaciju luke u Sulini.