Na granici savršenstva

Jедан од највећих музичара и текстописаца данашњице, Леонард Коен, одржао је синоћ у Београду фантастичан трочасовни концерт пред око 10.000 људи.
Синоћни концерт канадског кантаутора Леонарда Коена у Београдској арени пред готово десет хиљада посетилаца, остаће упамћен по свирци која се звучно и извођачки граничила са савршенством.
Наступ започет у 20.40, уз краћу паузу на половини, Коен (74) је окончао нешто пред поноћ после три биса, а од публике у Арени која је на крају устала на ноге, опраштао се између осталог и речима: "Повластица је бити пред оваквом публиком. То нас освежава".
Коен је дошао у Београд у оквиру своје прве светске турнеје после 15 година, а Арена је због великог интересовања неколико дана пред концерт пустила у продају додатан број улазница, тако да је публика готово у потпуности испунила седишта у партеру и на доњим трибинама.
Док је његов шесточлани бенд уз три женска вокала почињао концерт са "Dance Me To the End of Love", Коен је изашао на позорницу у елегантном тамном оделу са шеширом, бурно поздрављен од публике у Арени, која није престајала да честим аплаузима награђује певача чак и усред песама "The Future", "Aint No Cure For Love", "Bird on a Wire", "Everybody Knows" и "In my Secret Life".
Скоро нестваран, кристално чист звук бенда и дубок, али топао Коенов глас испуњавали су сваки угао Арене у "Who By Fire", "Waiting For a Miracle" и "Anthem".
Последњу је најавио речима: "Хвала вам много за вашу топлу добродошлицу ове вечери, пријатељи. Следећу песму ће препознати становници овог храброг града, који су прошли кроз многе недаће".
Пошто је направио двадесетоминутну паузу, други део концерта Коен је отворио свирајући сам клавијатуре у "Tower of Song", а затим и гитару за први велики хит у каријери "Susanne" из 1967. године, који је испратила маса светлуцајућих мобилних телефона у тами дворане.
Коен и његови музичари наставили су да са импресивном лакоћом и надахнутошћу нижу песме "Sisters of Mercy", "Gipsy's Wife" и "Boogie Street", коју је отпевала Шарон Робинсон, пратећи вокал, уз овације београдске публике.
Усред једног од највећих хитова своје каријере "Hallelujah", Коен је поново одао признање главном граду Србије отпевавши: "I did not come to Beograd to fool you".
Званичан део концерта окончан је уз Коеновe класикe "I'm Your Man" и "Take This Waltz", после чега је Канађанин театрално отплесао са позорнице.
Поустајала публика са седишта громогласно је дозвала Коена на први бис за "So Long, Marianne" и "First We Take Manhatten", а музичар се потом враћао за још два биса када су изведене и "If It Be Your Will", "That's No Way To Say Goodbye", "Closing Time"...
"Хвала вам што одржавате моје песме живима", захвалио се Коен, који се током наступа често поклањао публици скидавши шешир.
Тек је паљење светала у дворани после трећег биса натерало посетиоце да почну да напуштају Арену.

Pesmu sa naslovom neobičnog sklopa reči, Pleši me do
kraja ljubavi, Leonard Koen je napisao osamdesetih godina prošlog veka za
svoj album Various Positions. U jednom intervjuu on ovako objašnjava nastanak
pesme:


„Čudno je to kako nastaju pesme, jer poreklo svake od
njih je u nekom semenu koje ti neko pruži, zrnu koje dođe do tebe iz spoljnog sveta,
i zato je proces pisanja pesme tako tajanstven. Ova pesma je nastala iz onoga
što sam čuo i čitao o logorima smrti, u kojima su muzičari bili prinuđeni da
sviraju pored krematorijuma. Sudbina tih ljudi je bila užasna. Oni su svirali
klasičnu muziku, dok su ostali zatvorenici bili ubijani i spaljivani. Tako se
stihovi Pleši me do svoje lepote violinom
koja gori odnose na lepotu postojanja: uživanje u životu, kraj egzistencije
i strast kojom je prožet čitav proces. Istim rečima se predajemo osobi koju
volimo. Nije važno da slušalac zna genezu pesme, jer ako njen jezik potiče iz takve
emocije, pesma će se odnositi na celokupnu ljudsku osećajnost”.
Tema muzičara u konc logoru se provlači kroz filmove o holokaustu, ali kada ih vidite u Noćnom portiru, pomislite
da je u pitanju veoma preverzni izuzetak. Međutim, to je bila redovna praksa. U
skoro svakom od svojih logora nacisti su imali orkestre sastavljene od
jevrejskih muzičara. Aušvic ih je imao čak šest, od kojih je najveći imao preko
sto ljudi. I Koen je u pravu kada kaže
da je tim ljudima bilo užasno. Stopa samoubistava među muzičarima u logorima je
bila među najvišima, bez obzira što su redovnije jeli i imali pravo na
svakodnevno kupanje.
Koenovu pesmu Pleši me do kraja ljubavi u svoj repertoar je uvrstio i bostonski Klezmer Conservatory Band,
koji se bavi čuvanjem jevrejske narodne muzike, pre svega svadbenih pesama. To
smo takođe videli u filmovima: mladoženja petom zdrobi čašu, zasvira vesela
muzika, svi se uhvate za ruke i zaigraju kolo. I sada taj orkestar koji svira svadbena kola na svojim
koncertima izvodi tužnu Koenovu pesmu. Nešto slično Goranu Bregoviću i njegovom Orkestru za svadbe i sahrane.
Našli smo nekoliko verzija ove pesme, a poklanjamo vam četiri:
Koenov original i tri obrade: onu Madlen Pejro, Klezmer Conzervatory Band-a i
verziju koju je snimila Koenova prateća pevačica Perla Batala sa Bil Gejblom. Tu
je i nekoliko fotografija iz koncentracionih logora, dve sa prelaza XIX u XX
vek, na kojima su romsko-jevrejske grupe putujućih muzičara i mnogo
reprodukcija Šagala, ruskog Jevrejina koji je voleo muzičare.