VENERA SA LAMPOM-Milena Pavlović Barili

First topic message reminder :


Rodna kuća u Požarevcu

MILENA, “ime neobično, koje već zvukom i grafijom najavljuje nešto izuzetno,
retko”. Milena, slikar i pesnik koju je devet godina posle smrti,
petnaest godina posle odlaska iz Evrope, a osamnaest godina kako je
otišla iz Srbije, kulturnoj i umetničkoj javnosti 1954. prvi predstavio
Miodrag B. Protić, slikar, likovni kritičar i jugoslovenski akademik.
Milena Pavlović Barili dugo je bila zaboravljena i nepoznata i kao
slikar i kao pesnik. Zaboravile su je generacijske kolege, a šira
kulturna javnost za nju nije ni znala. Otuda se s pravom može reći da
je kao slikarku i pesnikinju promovisao i u javni život uveo Miodrag B.
Protić, kao njen duhovni otac.
Protiče jedan vek od njenog rođenja, a Milena - taj zvučno-svetlosni
slap glasova u kojem dominiraju srebrnasti vokali, opet i neprekidno se
nameće našim čulima. Pleni svim, sobom i svojim umetničkim delom
izazivajući asocijacije i senzacije. U njihovom središtu je njen život,
njene slike i njena poezija. A Milenin život u proteklih sto godina
teče podjednako bolno i patetično, kao što i njene slike i njena
poezija nose neugasli žar i san.
One kao da tkaju prepoznatljivu, a neponovljivu poetiku strasti, tuge i
ponosne patnje. Njeno življenje je pretočeno u njene slike i stihove,
kao što su opet milenolike slike i stihovi deo njenog drugog,
nadrealnog života.
Ćerka Srpkinje Danice Pavlović i Italijana Bruna Barilija, Milena je
rođena 5. novembra 1909. giodine u Požarevcu. Rođena je u kući svoga
dede po majci požarevačkog trgovca Stojana Pavlovića. Milena je prvo i
jedino dete rođeno u braku koji je trajao kratko, da bi se nastavio
posle četiri decenije odvojenog života. Supružnici su se razišli u
ranom Mileninom detinjstvu, a ponovo su se spojili
tek posle njene smrti. Milenino školovanje, umetnički počeci i njen
uspon bili su krhki konci koji su povezivali Danicu i Bruna.
Danica i Bruno svojim rođenjem, porodičnim vaspitanjem, školovanjem i
životnim temperamentom kao da su bili predodređeni da imaju takav
bračni život. Oboje su bili ličnosti koje su tražile svoj životni
pravac i prepoznavale životni smisao.
Danica Pavlović je izdanak stare srpske građanske porodice, čiji
članovi su bili potomci najstarije Karađorđeve ćerke Save. Mada dosta
daleko, to srodstvo je uticalo na njenu ličnost, najpre obrazovanjem od
najranije mladosti, učenjem nekoliko stranih jezika, kao i elegantnim
oblačenjem. Sve je to nju izdvajalo iz ondašnje sredine, a ona je
otmena i zaneta umetnošću krenula u život sa neskrivenim željama da ga
proživi na način koji dolikuje imućnoj, talentovanoj i lepoj devojci.
Otuda i njene studije klavira i pevanja u Minhenu. Ličila je “na
Rakićevu damu sa crnom orhidejom ili Dučićeve lepe, rezignacijom
ranjene žene”, piše Miodrag B. Protić. Na Konzervatorijumu upoznaje
Bruna, budućeg muža, oca Mileninog, i kako sama priznaje i piše “bila
je očarana njegovom duhovitošću i talentom”.
Bruno Barili, kompozitor, muzički kritičar i pesnik, sin jednog slikara
iz Parme, koji opet, prema nekim navodima, vodi poreklo od majke Karle
Goldonija. Rođen je u Fanu 1880, a umro u Rimu 1952. godine. Autor je
dve opere: “Meduza” i “Admiral”. Pisao je muzičku kritiku za velike
italijanske listove kao “Koriere dela sera” i “Tempo”, koje je kasnije
sakupljene u knjizi objavio pod imenom “Miš u violini”. Objavio je još
pet knjiga, od kojih je jedna bila ilustrovana sa šesnaest Mileninih
crteža.

Milena je elegantno nosila zlatne cipele, svoje odevne kreacije, ekstravagantne šešire i duge rukavice. Frida je volela etno touch svoga Meksika, vez u boji i ogromnu količinu srebrnog nakita: zabeleženo je da je prilikom jednog njenog ulaska u pozorište predstava gotovo prekinuta od buke koju je pravila svojim narukvicama! I u Vogueu se prepliću Milenini i Fridini putevi: Milena radi ilustracije i naslovne strane za ovaj ugledni časopis, a on objavljuje – takođe na naslovnoj strani - šaku Fride Kalho sa njenom čuvenom aglomeracijom etno prstenja.
Obe su prkosno nosile pantalone koje su u njihovo vreme bile izraziti znak provokacije.

Milenina roditeljska kuća u Požarevcu galerija je njenog imena od 1962. godine. Tu se čuvaju njena umetnička dela i podaci o njenom životu, baš kao što je i Fridina kuća u Coyoacanu pravo mesto hodočašća poklonika iz celog sveta, otvorena za publiku samo četiri godine pre Milenine galerije, 1958. godine. Ta kuća, galerija, spomen-muzej zaslužuje mnogo pažljiviju i savremeniju restauraciju/rekonstrukciju, adaptaciju i novu koncepciju prikaza Milenine ličnosti i njenog stvaralaštva: grad Požarevac i Fondacija Milenin dom morali bi dostojnije da se oduže jedinoj velikoj umetnici svoje sredine. U njoj se prepoznaje kompletan inventar svih Fridinih životnih faza, njenih pasija, tu su mnoga njena dela i dela njenih prijatelja, eminentnih svetskih umetnika, zatim brojne fotografije, katalozi i knjige o njoj, plakati, pozivnice iz celog sveta, pisma i dopisnice, lične stvari, posebno nakit, odeća, kuhinjski pribor, kolekcije posuđa, actečkih i drugih artefakata... Kućni patio ima istu floru kao u vreme Fridinog života, i sve je u autentičnim meksičkim bojama koje je ona obožavala, koristila u svojim delima i u svom oblačenju – kobalt plavim i narandžastim, žutim i karmin crvenim. Ceo amibijent kuće u Coyoacanu je doprineo ubedljivosti novog tipa muzeja: on liči na Fridu, prožet je njenim koloritom, ukusom i zvukom, njenim burnim životom ispunjenim bolestima i nesrećama. Zato se neminovno oseća dah njenog prisustva u odsustvu, što, razume se, doprinosi i dalje izgrađivanju njenog kulta. I kulturi sećanja.

Mileni i Fridi je bilo zajedničko i teško zdravstveno stanje koje je obeležilo živote i jedne i druge umetnice i sudbinski odredilo njihovo umetničko stvaranje, izrazito autobiografskog, gotovo narcisoidnog karaktera i ikonografskog repertoara, sa stalno ponavljanim introspektivnim autoportretima, ili bar citiranjima situacija u kojima se prepoznaju autorefleksije. Milena je od najranijeg detinjstva bila srčani bolesnik, a kasnije je – kao i Frida – imala tegobe sa kičmom, podnosila gips, operacije i bolove, i uz to se borila sa depresijama i nervnim krizama.

Više od sličnosti i razlika u njihovim biografijama, simptomatično je praćenje Mileninog i Fridinog opusa. Slikarstvo i jedne i druge umetnice je tek posle njihove prerane smrti doživelo nove valorizacije, a njihovi neobični životni putevi inspirisali su nove biografske i umetničke priče. Obe su postale omiljene, čak kultne ličnosti – njima se posvećuju velike izložbe, studije, monografije, feljtoni u ozbiljnoj i žutoj štampi, romansirane biografije, tv emisije, stripovi, igrani i animirani filmovi, pozorišne predstave, mjuzikli i baleti. Mladima daju hranu za njihove nove puteve – u dizajnu, stripovima, igricama, blogovima...

Feministička heroina Frida bila je gotovo samouka, uokvirena revolucionarnim kontekstom Meksika, pod jakim uticajem Riverinih levičarskih ideja. Njena oslobođena fantazija autobiografskog porekla ispoljavala se kroz pojednostavljeni, skoro naivni izraz, obojen živopisnim, fantazmagoričnim meksičkim folklorom sa kojim se identifikovala i koji je hranio njenu umetničku maštu.
S druge strane, Milena je, po majci – čuvaru porodice, čuvaru tradicije i morala, s velikim autoritetom i uticajem na ćerku, bila poreklom iz vladarske dinastije Karađorđevića, dakle bliska dvoru, pa samim tim i konzervativnijih građanskih nazora. I Milena je bila gorda, introvertna: „hodala je dignute glave“.... Osećala se, možda zbog porekla, možda zbog vaspitanja, superiornijom od okoline. Vaspitanje joj nije dopuštalo da u trenucima velikih materijalnih i drugih nedaća javno pokazuje svoje raspoloženje, ali je o svemu redovno pisala majci i bila pod njenim očiglednim uticajem. Od oca-boema Bruna Barillija Milena je nasledila kreativnost, afinitet prema modernosti, želju za putovanjima i potrebu za nomadskom slobodom. Očev ugled u svetu, kako u Evropi, tako i u Americi, otvarao joj je često vrata umetničkih krugova. Bio je poznat i u našoj sredini kao ovlašćeni ratni reporter za vreme Prvog balkanskog rata (1912) i na početku Prvog svetskog rata (1914-1915): sa ratišta je slao svoje reportaže italijanskim listovima Tribuna i Corriere della Sera, odnoseći se sa mnogo simpatija prema srpskom narodu. Opisivao je niz živopisnih, ali često i tragičnih događaja na frontu. Kasnije Isidora Sekulić, između ostalog, prevodi njegovog „Maestra Tita“ na srpski. I Fridin otac je bio umetnik – sjajan fotograf: obožavala ga je. Slušala je njega, ne majku.

Frida je pisala dnevnik – Milena poeziju: obe forme su označavale autobiografske diskurse, lične simbolike i prenosile njihove intimne emocije. „Nikada nisam slikala snove. Slikala sam sopstvenu stvarnost“, izjavila je Frida, a podsvest i snoviđenja provejavaju Mileninim slikarstvom i njenom poezijom: „U jednom kutku mora, spajajući vale sa zvezdama, čekala sam celog života“... „... San je tako divlji, treba ga terati danima i danima, biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući, ne misleći“. „Ključevi sna“ i „Slike od sna i mašte“ – stalno se provlače uz Milenino ime.

Ni Milena i Frida nisu bile slavne za života. Danas su njihova imena gotovo ovenčana legendama – Frida u svetskim razmerama; Milena u našim. Za Fridu se kaže da je bila „simbol internacionalne umetničke boemije, muza erotskog staljinizma“, a za Milenu da je „srpska ikona jake ženskosti“

Kraj