I tako to...

MUZIČKE ZANIMLJIVOSTI


• Muzičari, tačnije gradski Romi, bili su uredbom Marije Terezije prisiljeni da nasele gradsko jezgro
i to od sredine XVIII veka, i tada su bili osnovani prvi gradski
orkestri. Do kraja XIX veka to je postala romska elita. Orkestri su se
sastojali od dve violine, jednog čembala, kontrabasa i ponekad flaute
ili violončela. Repertoar je bio sastavljen od umetničke narodne muzike
XIX veka - verbunk, čardaš, madjarske pesme. Profesija je bila
nasledna, jer kada neko u ciganskoj porodici postane muzičar on time
odredjuje sudbinu čitavih narednih generacija.

• U konjičkom katalogu u SAD reklamira se aparat protiv lajanja, koji je
uradjen na osnovu istraživanja veterinara SAD. Utvrdili su da se psi
dresirani za čuvanje posebnih objekata emitovanjem talasa nečujnih za
čoveka, mogu umiriti. Radio amateri su otkrili da psi ne podnose neke
od tonova koje izaziva glasno pretraživanje radio stanica. Dešavalo se
da pas kidiše na gazdu ukoliko je zvuk bio nepodnošljiv za njegov
osetljiv sluh. Istrazivači svesti objasnili su da im je jasno na šta su
delovali zvuci, posto je sluh u neposrednoj vezi sa intelektualnim
centrom u mozgu. Sa druge strane, čovek se može muzikom i programirati.
Akademik Igor Smirnov iz Ruske akademije prirodnih nauka koristi muziku
za prenos odredjenih komandi i sugestija u pokušaju da pomogne u borbi
protiv terorizma.

• Policija u Takomi, u američkoj državi Vašington, smislila je novu taktiku kako će da izadje na kraj sa
kriminalom i to na taj način što bi puštala klasičnu muziku na javnim
mestima, gde se okupljaju maloletni prestupnici. Instalirani su
zvučnici sa kojih su odjekivale melodije Baha, Bramsa i Betovena.
Policija se nada da će na taj način sa tih područja da otera
prestupnike koji maltretiraju stanovništvo i rasturaju drogu.

ANEGDOTE, VICEVI I SMEŠNA STRANA ESTRADE

Koliko god hteli, ne možemo zatvorenih ušiju i očiju da ne
spoznajemo stvari i dogadjaje koji su naša svakodnevnica. Muzikom se ne
bave samo školovani ljudi za tu oblast i ne sviraju samo ljudi koji
završe muzičku akademiju. Mnogi ljudi su veoma talentovani i sami uče
da sviraju, komponuju i pevaju. Koliko je sve to kvalitetno zavisi kako
to oni prezentuju i kako mi sve to doživljavamo. Zbog toga samo ću na
prstohvat dodirnuti temu šunda i kiča. Abraham Mole je rekao da
je kič umetnost sreće, djavo na ramenu konzumenta. Andjeo je kultura.
Zaključujem da ako je kič vragolast, šund je djubre. Na žalost, šund je
postao naše okruženje iz koga se migoljimo kako znamo i umemo, jer
postoji veliki deo populacije koja se njime bavi stvarajući ga ili
konzumirajući ga. Da me neko ne bi pogrešno shvatio, šund nije
isključivo novokomponovana muzika, nalazimo ga i u pop i rock muzici,
kao i u muzičkim sadržajima nekih klasičnih obrada, tema i sl. Ovim
putem, ne želim nikoga da omalovažim, jednostavno ću iznositi
doživljaje, anegdote iz svog ličnog iskustva, kao i iz iskustava drugih
kolega nevezano za koju oblast muzike je vezano.

U jedan poznati muzički studio u Beogradu, u kojem su snimali i
pevali najpoznatiji likovi naše domaće estrade došao je i jedan cigo iz
okoline Požarevca sa željom da snimi svoja kola. Uz propratni monolog
da nema boljeg svirača od njega, da prosto 'jede' harmoniku, da ima
Kemiša u malom prstu, ciga je pričao da se teško živi od muzike i da
svoja primanja uvećava prodavajući benzin i naftu.
Kada je raspakovao svoju harmoniku, pobedonosno je ušao sa njom u gluvu
sobu, seo na stolicu i stavio slušalice na uši. Svi smo jedva čekali da
čujemo njegovo maestralno izvodjenje. Posle njegovog rasviravanja rekli
smo mu da počinjemo da snimamo i da pazi na tempo i dinamiku. Ma ljudi,
valjda ja znam šta radim, a vi radite svoje, govorio je ciga. Dali smo
znak za snimanje i ciga je počeo. Snimanje smo prekinuli na cigin
zahtev posle par trenutaka jer je i onako zakasnio sa ulaskom u takt.
Počeli smo opet, ali ciga je stalno kasnio i brljao trilere - to je od
treme, rekao je on i opet smo počeli. Ciga je počeo da svira u nekom
svom tempu kao da je na svadbi gde su mu naručili kolo, nikako da spoji
levu i desnu ruku. Ciga je rekao da je to zbog stolice - nije navikao
da sedi kad svira. Ustao je, podesili smo mu mikrofon, ali ništa. Pa
kako ne valja, bunio se ciga dok je maramicom brisao znoj sa čela.
Pustili smo mu snimljeno da bi se uverio, jer ciga u suštini nije
bio nikakav svirač, a i teme kola menjao je po sećanju na licu mesta,
tako da ga nismo mogli sastaviti pored najbolje volje. Rekli smo mu da
opet počne da svira. Vidno premoren ciga, jer je sve to trajalo više
sati, nemajući reči da opravda gde se izgubi njegova 'virtuoznost', loš
studio, harmonika 'ne radi' - kao kad pecate ribu, ozalošćen što ne
može da svira kako bi želeo, sede na stolicu i tužno reče, sugestivno
nas gledajući - Ne znam kako to, ja sam inače majstor za svirku, stalno sviram u OKTANIMA, ali valjda vi ne čujete. (Valjda je negde čuo za oktave)

Nekada je bilo sportskog duha i veštine, tako da su pevači bilo narodne
ili zabavne muzike imali svoje ekipe spremne da zaigraju fudbal ili
košarku sa pravim sportskim ekipama nekog grada ili omanjeg mesta,
čak i sa reprezentacijama. Sa svojim ekipama pevači su putovali na zakazane
utakmice i u inostranstvo gde su posle utakmica organizovali i svoje
koncerte, naravno besplatno, sve u cilju dobrog druženja.
Jedan od stalnih članova fudbalskog sastava bio je i pevač
novokomponovane muzike Mile Kitic koji nikada nije zapostavljao sport
kojem je ostao i dan danas privržen. Mile je bio dosta temperamentan i
srčan igrač pevačkog kluba. Muzička publika ga je veoma volela, jer je
bio jedan od najboljih pevača grčkih pesama.
Prilikom jedne utakmice gde su imali veoma jakog protivnika i sve šanse da
dožive poraz, Mile je bio veoma nervozan i ljut. Nikako nije uspevao sa
ostalima da probije odbrambene redove svog protivnika. Medju pevačima
je bilo dosta talentovanih igrača, ali ovaj put svi napori nisu
uspevali. Najveće razočarenje je bilo i to što žena, inače fudbalski
sudija na toj utakmici nije nimalo gledala kroz prste pevačima prilikom
svojih odluka. Već se bližio kraj utakmice i pevači su imali
jedinstvenu šansu da postignu pogodak. Izbivši u prvi plan, Mile je
šutirao loptu i već bio pred golom, kad mu je sudija odsvirao ofsajd.
Ne znajući šta će od besa, proključale krvi i živaca ne mareći za sve, Mile se prodrao na sudiju rečima -
Sedneš mi na prezime.
Iz publike su mu zviždali, neko se smejao, a on se kasnije opravdavao
rečima da je ipak držao nivo, jer je znao i u takvim momentima da se
'kontroliše.'

Prilikom promocije albuma jedne pevačice na beogradskom splavu, došlo
je mnogo njenih kolega, prijatelja i novinara. Pevačica je bila vidno
uzbudjena, pogotovo jer joj je to bio prvi album u karijeri.
Po nekom receptu, sve je vrvelo od ljudi, jelo se, a naročito pilo. Do
mene je sedela koleginica te pevačice i sve to komentarisala ispijajući
čaše viskija, jednu za drugom. Alkohol ju je opustio i ona je počela da
mi priča kako je sve to bezveze, da koleginica ne zna da peva i da se
finansirala radom u butiku, da je platila novinarima da dodju i još
kojekakve zlurade komentare na njen račun.
Kad nam je pevačica prišla da se zahvali što smo došle na njen poziv, ova je bila
ljubaznija i prepuna hvale za njen rad. Svi pozvani su došli i pevačica
je spomenuvši svoje saradnike i svoju izdavačku kuću počela da peva
pesme sa svog albuma. Prilikom njenog izvodjenja, pevaciča koja je
sedela do mene, pevala mi je na uho svoje pesme i dalje pijući viski,
ne obraćajući pažnju na sve oko sebe. Alkohol ju je uzeo pod svoje,
tako da je ustala i počela da igra. U jednom trenutku, kada je pevačica
čija je bila promocija, otpevala svoje pesme i nastavila dalje da peva,
ova druga ne slušavši šta se oko nje dešava, otela joj je mikrofon i
htela da ispadne dobra koleginica obrativši joj se rečima -
Ova pesma ti je najbolja na albumu.
Nevolja je bila što ona nije čula da ova pevačica peva pesmu Lepe
Lukić i to pesmu koja je veliki hit. Svi su se smejali do suza, osim
obe pevačice koje su ostale da se zbunjeno gledaju, a zatim
izobjašnjavaju na ne baš lep način.

MUZIKOTERAPIJA
Muzikoterapija koristi zvuk u dijagnostičke i terapijske svrhe, a on
može i ne mora da bude muzika. Postoje dva osnovna pravca u
muzikoterapiji i u okviru njih niz tehnika: aktivna muzikoterapija u
kojoj se pomoću glasa ili instrumenta ostvaruje komunikacija sa
pacijentima sa kojima je verbalna komunikacija otežana i receptivna
muzikoterapija kada klijent sluša testirani muzički izvod pomoću kojeg
postiže željeni psihološki efekat.

Muzikoterapija treba da zadovolji sledeće postulate:
• da je primenjuje profesionalni muzikoterapeut
• da muzikoterapeut primenjuje metod koji je prihvaćen u svetu
• da ima indikaciju kod koje vrste pacijenata primenjuje koji metod
• da rezultate prati tokom vremena
• da se rezultati prate i objave u stručnim časopisima

Lepeza bolesti
Muzikoterapija se primenjuje kod svih psihosomatskih i
defektoloških bolesti, depresivnih poremećaja, fobičnih poremećaja
ličnosti, neurologiji, i rehabilitaciji, kod dece koja imaju cerebralnu
paralizu.

Primena muzikoterapije
...može biti grupna ili individualna, primenjuje se i kod
zdravih osoba podložnih stresu a koje ne pokazuju psihološku
simptomatologiju. Reč je o ljudima koji žele lepše da žive, da
optimalno koriste svoje kapacitete, da se duhovno razviju.

Daleko od terapije
Primena muzike u dokolici nije muzikoterapija. Ljudi misle da
muzika deluje terapijski sama od sebe. Ona ima blagotvorno dejstvo, ali
u muzikoterapiji metod je osnova terapijskog procesa, a muzika je samo
alat. Nastupi pevača i glumaca po bolnicama nije muzikoterapija, kao ni
ambijentalna muzika u čekaonicama. Diskovi sa muzikom koji mogu da se
kupe u apotekama nije muzikoterapija.

Note protiv virusa
Ljubav prema muzici može da nam pomogne u borbi protiv virusa.
Sprovedena istraživanja dokazala su da slušanje muzike utiče na
povećanje antitela IgA - prirodnog borca protiv virusa, naročito u
trenutcima velikog stresa. U jednom istraživanju naučnici su pola sata
pustali džez novinarima koji su morali što pre da završe svoje
tekstove. U to vreme meren im je nivo IgA antitela i ustanovljeno je da
se njihov broj povećao i nastavio da se povećava još pola sata nakon
prekida muzike.

UTICAJ MUZIČKOG OBRAZOVANJA NA RAZVOJ DETETA

Nauka je dokazala da se učenjem muzike razvijaju funkcije mozga koje su
odgovorne za kompleksan način razmišljanja. Ovaj način razmišljanja
podrazumeva rešavanje nekog problema,
rasudjivanje, kontrastiranje sličnosti, razlika izmedju dva ili više
predmeta, analiziranje... Učenjem muzike se poboljšava i spacijalno
temporalno rasudjivanje. To je sposobnost uma da opaža okolinu u
detaljnim slikama i da prepozna, uporedi i uspostavi odnose izmedju
obrazaca i detalja nekog predmeta. Temporalni element angažuje
sposobnost deteta da razmišlja unapred. Kad neko uči da svira, on mora
da bude sposoban da odsvira notu, zatim niz nota, onda niz akorda, i
da bude u mogućnosti da ide ispred muzike i da odluči gde i šta će
sledeće da učini. Učenje muzike utiče i na organizaciju mozga.
Odredjeni delovi mozga (planum temporale i corpus callosum) su VEĆI
kod muzičara nego kod onih koji to nisu. Učenje sviranja nekog
instrumenta pospešuje razvoj mozga i celokupnog neurološkog sistema.
Takodje povezuje i razvija motoričke sisteme mozga na način koji ne bi
mogao biti postignut ni jednom drugom aktivnošću. Jedan od najvažnijih
aspekata učenja sviranja je to što se koriste obe strane mozga, kao i
kod analitickog i matematickog mišljenja. Muzika angažuje mozak skoro
na svakom nivou, a kada se ceo mozak koristi, učenje se znatno
pospešuje. Pošto učenje sviranja nekog instrumenata podrazumeva
svakodnevno vežbanje, samim tim se poboljšava koordinacija,
koncentracija i pamćenje.

Poznati profesor flaute u muzičkoj školi 'Josip Slavenski' u Beogradu
i osnivač poznatog ansambla 'Renesans', prilikom jednog koncerta na
kojem sam i ja prisustvovala našao je malo vremena da ispriča priču
koja mi se duboko urezala u srce, a koju ću ja sada da napišem onako
kako sam je ja doživela. Flauta uvek i svuda - bile su njegove reči, objašnjavajući
da je pra - flauta, predmet sa oštro zasečenom ivicom preko koga se
prelama svirčev dah, otkrivena u dalekoj Kini, negde pre 9000 godina.
Do današnjeg dana ona je doživela niz transformacija. Mnogo toga kao
što su radost, tuga, strast i patnja sinonimi su za ljubav prema tom
instrumentu našeg simpatičnog profesora. Tako se i on zadesio prilikom
jedne turneje u drevnoj postojbini instrumenta, tajanstvenoj i prepunoj
iznenadjenja - Kini, tačnije njenom glavnom gradu Pekingu.
Posle niza uspešnih koncerata naš profesor je zajedno sa jednim svojim
kolegom iz ansambla poželeo da prošeta ulicama Pekinga i na taj način
da se sjedini sa atmosferom običnog kineskog načina života, mirisa,
čula i osećaja. Velike gužve, brz tempo, prodavci koji nude
najrazličitije suvenire, neobična arhitektura i folklor, kao i jezik,
bili su nešto što je odvlačilo profesora u najskrivenije kutke ljudske
duše koja je tražila niti poput konca svilene bubice, niti koje će
povezati slovenski i azijatski temperament, osećaj i ljubav prema
muzici. Ne sluteći da će ubrzo dobiti odgovor na mnoštvo takvih pitanja
koja su se vrzmala po glavi profesora Ljube, šetajuci sa svojim kolegom
naišli su na prodavnicu tj. jedan mega - market muzičkih instrumenata
od svojih hiljadu kvadrata prostora opremljenog svim mogućim
instrumentima, tako da je čoveku zastajao dah. Sve je vrvelo od mnoštva
kupaca koji su svaki za sebe razgledali instrumente. Opčinjen načinom
kako može da bude samo neko ko živi za muziku, profesorov prijatelj je
u jednom trenutku poželeo da dodirne jedan instrument i uzeo ga sa
police želevši da ga isproba.
U tom trenutku zasvirali su alarmi koji su kod njih označavali kradju i za nepunih par sekundi na
profesorovog kolegu muzičara bukvalno je nasrnulo na desetine članova
obezbedjenja i sa tradicionalnim borilačkim pokretima oborili nedužnog
čoveka na zemlju. Oko jadnog čoveka okupila se maltene cela svita ljudi
koji su u tom trenutku bili u prodavnici instrumenata. Svi su nešto
vikali i gestikulirali, da od te gužve naš profesor Ljuba nije mogao da
se približi svom kolegi, a kamoli da objasni o čemu se radi. Rizikujući
da ne prodje isto tako koristeći gužvu i galamu, profesor koji je bio
na štandu sa flautama uzeo je jednu flautu i počeo da svira čuvenu
kinesku pesmu, pesmu koja je maltene poznatija od kineske himne, pesma
o jasminu. Kroz užasnu galamu i viku probijali su se tonovi pesme i kao
da su lagano paralisali sve oko sebe, hvatajući svojim prelepim zvucima
poglede koji su postajali ukočeni i pokrete koji su ličili na smrznute
figure opijene volšebnom melodijom koju su slušali od detinjstva i čiji
miris su imali u nozdrvama ceo svoj život.
Profesor je svirao i ličio na mudraca koji će najzad da odgovori na večito pitanje koje se
postavljalo u pesmi - da li je vredno svakog dana peti se brdom do
najvećih visina da bi se osetio prelepi miris grma jasmina, i tako
iznova svaki dan, ostaviti ga u svojoj prirodnoj lepoti i okruženju,
ili ga ubrati i odneti kući gde bi taj miris trajao dva dana, dok cvet
ne uvene? Opijeni sviranjem našeg profesora, svi se razmakoše i
podigoše sa zemlje profesorovog kolegu shvativši donekle da je flauta u
centimetrima mala, ali toliko velika, da je premostila putem pesme dva
veoma udaljena sveta.

MISLI O MUZICI

Cela priroda liči na jedan veliki klavir, na kome su stvorenja u stvari
dirke. Koje se god dirke čovek dotakne, čuje eho svoje duše.

• U muzici kao i ljubavi - treba biti iskren.
• Muzika je glas univerzalne duše - romansa bez reči.
• Uzbudjenje, a ne misao - to je područje muzike.
• Svaka muzika je kao škripa kada je duša raštimovana.
• Tamo gde prestaje moć reči - počinje muzika.
• Muzika je uvek bila hrana ljubavi, a ljubav je hrana za muziku.
• Muzika je stvar duha - ali muzički biznis nije.

Violinski ključ (Ge- ključ) je odmah posle bas ključa najčešće
korišćen ključ u muzici. Njime se označava mesto tona g1 u notnom
sistemu, koje se nalazi tačno na početku zavoja znaka.
I VIOLINSKI KLJUC U POGREŠNIM RUKAMA MOŽE DA BUDE KLJUČ TAMNICE

Nakon što je u javnost procurila fotografija Mika Džegera kao
srednjoškolca, britanski mediji objavili su još neke fotografije
poznatih muzičara dok su bili klinci.




Mik Džeger







Pit Taunsend







Džon Lenon



Džordž Harison

Iako neke od njih možete prepoznati na prvi pogled, za neke nikad ne
biste rekli da su bili „nevini dečaci" koji će jednog dana postati rok
zvezde. Dok su pevač „"Rolingstonsa" i Dejvid Bouvi bili zavodnici još
kao klinci, niko verovatno ne bi pretpostavio da će slatki mali Vinsent
postati opaki roker Alis Kuper.




Fredi Merkjuri







Fil Kolin







Elton Džon

Tako su se među mnoštvom fotografija našle i one Eltona Džona,
Džordža Harisona, Ringa Stara, Pola Makartnija, Džona Lenona, kao i
pevača grupe "The Who", Pita Tounzenda, pa Roda Stjuarta, Fredija
Merkjurija i Fila Kolinsa.
Elem, za lidera grupe "Dženesiz" njegovi drugari kažu da je od malih
nodu bio okružen ženskim društvom, dok Rod Stjuart baš i nije pokazivao
da će postati seks simbol.




Alis Kuper







Rod Stjuart







Dejvid Bouvi



Fredi Merkjuri bio je veseo dečak, a Džon Lenon još kao klinja pokazao se kao veliki pacifista.

Музика 1905.

Ако је сасвим извесно да људи данас највише слушају денс, поп, реп, техно, хаус, хип-хоп... али и фолк музику, можда се неко упитао шта се дешавало на концертним подијумима света пре тачно сто година. Јасно је да о такозваној озбиљној или класичној музици постоји највише података мада почетком прошлог века она није била и најслушанија... Додуше, пијанисту Артура Рубинштајна у то доба испраћали су овацијама, где год да би одржао концерт... међутим, њега је слушала само „одабрана” публика.
Ипак, и међу композиторима озбиљне музике било је оних који су стварали праве хитове. Један од таквих био је и Ференц, односно, Франц Лехар (1870-1948), аустријски композитор мађарског порекла. Овај војни диригент у Пули, Трсту, Будимпешти и Бечу имао је тридесет пет година када је у аустријској престоници крајем 1905. године први пут изведена његова оперета „Весела удовица”. Успех је био велики, а чини се да популарност „Веселе удовице” не јењава ни после стотину година. Готово у исто време, Лехаров сународник Густав Малер (1860-1911) написао је Седму симфонију, а немачки композитор Рихард Штраус (1864-1949) музичку драму „Салома”, на истоимени текст Оскара Вајлда.

Италијански композитор Оторино Респиги (1879-1936) имао је 1905. двадесет шест година. Завршио је студије виоле и композиције, био концертмајстор оркестра Царског позоришта у Петрограду и наступао као концертни виолиниста. Те године написао је комичну оперу „Краљ Енцо”, веома популарну у то доба, Ноктурно за оркестар и Свиту у Ге-дуру за гудачки оркестар и оргуље. И славни мађарски композитор Бела Барток тада је био млад. Имао је само двадесет четири године и написао је Прву и Другу свиту за оркестар. Годину дана мање имао је Игор Стравински (1882-1971). По жељи родитеља, 1905. године завршио је правни факултет у Петрограду, али је сваки дан посећивао композитора Римског Корсакова, свог личног професора композиције. Пре сто година Стравински пише своју прву симфонију у Ес-дуру. Француски композитор Клод Дебиси (1862-1918) објављује прву књигу композиција за клавир „Имагес”, а Пјетро Маскањи - оперу „Пријатељица”.

С друге стране Атлантика, Америку је тресла грозница веселе музике за клавир - регтајма. Недвосмислено владајући популарном музиком Америке, регтајм је био повезан с игром која је носила назив кејквок. Отац регтајма био је тамнопути сиромашни пијаниста Скот Џоплин (1868-1917). Пре сто година у САД приређивана су такмичења у регтајму на којима су награде достизале незамисливе суме од двадесет пет хиљада долара. Покретане су школе регтајма, објављивани су приручници за регтајм. Овај музички талас стигао је и до Европе и композитори су почели да умећу регтајм теме у своја дела...
Професор у Другој мушкој гимназији у Београду 1905. године био је композитор Јосиф Маринковић, аутор тада популарних песама „Где си, душо?”, „Кажи ми, кажи” и „Шано душо”, Опела и Литургије... Пре тачно сто година најзначајнији композитор у историји српске музике Стеван Стојановић Мокрањац (1866-1914) објавио је I руковет. У то доба био је директор Српске музичке школе (данашње „Мокрањац”) и професор теоријских предмета. Исте године, одлучивши неопозиво да ће музика бити његов позив, на студије музике у Лајпциг одлази Стеван Христић (1885-1958), потоњи аутор балета „Охридска легенда”.