Nostalgija ili tako nešto

Železnica - đavolji izum ?(04.01.1888)

... Velike su se teškoće pojavljivale pri docnijim trasiranjima železnica u Engleskoj, geometri su morali raditi ili noću, ili za ono kratko vreme dok je služba božija u crkvi trajala, gde su popovi sa govornice grmeli protivu novog, đavoljeg pronalaska....
.... projekat železničke pruge od Liverpula do Mančestera napadan je svom žestinom i u žurnalistici, koja je uzimala u zaštitu sopstvenike kanala. Dokazivalo se kako je novi način prevoza i pogrešan i opasan. Navodilo se da stoka više ne bi mogla pasti, niti bi kokoši jaja nosile, vazduh otrovan dahom lokomotive potamanio bi ptice .....
.... Argumenti investitora : U društvenom životu, kao posledica novog, olakšanog saobraćaja i većeg dodira ljudi, mržnja naroda se počinje gubiti i užasi ratova umanjuju se, vojske će se svuda morati ukinuti, a to će biti zasluga železnice....
( "Železnice i putovi" - delovi iz uvodnog predavanja Milivoja Josimovića, profesora Velike škole, održanog u Beogradu, 4.januara 1888.godine)

Telefonski aparat - kakva glupost !?(1865)

Kada je 1865.godine Alexander Graham Bell konstruisao telefon, jedan američki novinar je napisao : "Svakom razumnom i inteligentnom čoveku potpuno je jasno da je prenošenje ljudskog glasa žicom nemoguće. A čak i da nije nemoguće, potpuno je bespotrebno."

(1983) Kako su nas nekada branili od - Duška Radovića

Duško Radović je u "Nin" te 1983.godine napisao : "Sigurno se sećate moje himne za decu za onaj festival "Radost Evrope" : "...Sve što raste, htelo bi da raste, sve što cveta, htelo bi da cveta, sve što kljuca ...." i tako dalje. Nađe se jedan član Saveta tog dečijeg festivala i počne da sumnja - šta je u pozadini onoga "sve što cveta, htelo bi da cveta..." Znači, "htelo bi, ali mu drugi ne daju", ili, "zar kod nas treba baš sve pustiti da cveta ?" ... I sve takve nekakve stupidnosti jednu za drugom izgovara taj čovek i naravno - da li ste čuli tu pesmu ponovo ? Skinuta je. Niste ni mogli. Sumnjiva je !

(1960) Kako su nekada u SFRJ Jugoslaviji snimani veliki koprodukcijiski filmovi

Priča Momo Kapor u svojoj knjizi "Foliranti" o oduševljenju stranih filmskih producenata da tamo nekih šezdesetih godina prošlog veka snimaju filmove kod nas.

- Mi smo mislili da to rade stvarno iz oduševljenja, a oni su dolazili zbog jeftinih uslova i skoro besplatnih statista. A ti statisti ....

"Šta igrate u "Dugim brodovima ?"

"Vikenda !"

"Hteli ste da kažete vikinga ?"

"Hteo sam !"

"Šta inače radite kada ne snimate ?"

"Pravim četke"

" Iz hobija ?"

" Ne, iz dlake".

... Neverovatan uspeh za naše statiste je bila mogućnost da izgovore jednu reč ili da se posle šesnaest dana probiju među pet šerifovih zamenika....

A tek intervjui domaćih novinara sa tim umornim stranim zvezdama. Prvo oni počinju sa onim, drago mi je što sam u zemlji koja nam je bila herojski saveznik u ratu. Zatim počinju priče u kojim režiseri naglašavaju da su oduvek želeli da snimaju ovakve filmove, u kojima će se ispraviti istorijska nepravda koju je vestern naneo sirotim Čejenima. "A šta mislite o našem društvenom sistemu?" "Mislim da vaš društveni sistem ima najlepšu obalu u Evropi!"

(1984) Devet olimpijskih baklji za Zimsku olimpijadu u Sarejevu ?!

Postoji decenijski običaj da iz Grčke pođe olimpijska baklja, da putuje svetom, zatim se donese u zemlju-domaćina Olimpijskih igara, a potom se iz ruke u ruku prenese sve do olimpijskog stadiona gde će biti otvorene Olimpijske igre.
Pedeset dana pre početka Zimske olimpijade u Srajevu, u tadašnjoj SFRJ, komplikovanoj tvorevini, pao je sledeći predlog - umesto jedne, neka u zemlji bude 9 olimpijskih baklji, za svaku bratsku republiku i pokrajinu po jedna, a za Bosnu i Hercegovinu dve !? Problemi su nastali i sa idejom da se pokrajinske i centralna (iz Središnje Srbije) na kraju spoje u jednu, jer pokrajine to nisu želele. Tada je stigao predlog da se ujedinjenje održi na "neutralnoj teritoriji" ?! ali ni to nije prošlo.
Na kraju je nađeno rešenje da po zemlji kruže dve baklje.

(1984) Koze za reciklažu

Izraelci su 1984.godine rešili da iskoriste i svoje pustinje za proizvodnju hrane i pošto se tamo ništa nije moglo saditi, rešili su da na tom opakom suncu i pesku gaje koze, neke specijalne, nomadske. Prethodno su ih ostavili da žive u nekim prostorijama, same, to jest sa kompjuterskom opremom koji bi pratio i beležio njihovo ponašanje i navike.
Dugo vremena su kozice ostale same, bez nadzora naučnika, a kada su se ljudi pojavili da preuzmu rezultate, dočekalo ih je iznenađenje - nigde trake iz štampača ! Kozicama se dopala ova nova hrana, pa su lepo popapale sve podatke o sebi.

(1984) Neka pravila katastra u Srbiji

Ova stara nauka morala je da propiše mnoga pravila i da se prilagodi životu. Neka zvuče smešno kada ih čitate, ali su vrlo realna i ozbiljna.
" ... za udovice se podaci upisuju u svemu kako je rečeno za udate žene, osim što se ispred podatka za muža dodaje skraćenica - ud. "
"... kada se u jednoj katastarskoj opštini nalaze dva ili više korisnika sa potpuno istim ličnim podacima, tada se upisuje i njihov nadimak - ukoliko nije uvredljiv (Brka, npr.)..."
- iz udžbenika "Katastar zemljišta" D.Smiljkovića

(XIX vek) Šta, majstori ne poštuju ugovorene rokove ?!

...... Zna se, zatim da je naš Milić bio postavljen za bin-emina beogradskog, nadglednika svih kuluk-poduhvata kneza Miloša (današnji naziv Glavni arhitekta - prim. eKapija) i to posle Tome Vučića Perišića, nadaleko poznatog sa njegove surovosti. Naravno, Milić to primi kao nagradu, a kažu da je u surovosti nadmašio Tomu. U svakom slučaju, ostao je poznat u neimarskoj istoriji Beograda po jednom svom izumu preduzimačkom : pre nego što se digne skela, Milić dizaše VEŠALA : "Ako kuća ne bude na vreme gotova i dobra - govorio je prisilno dovedenom narodu i dunđerima - vešala su tu..."

(XIX vek) Šta se dobije kad pomešate graditeljske stilove u Beogradu

.... E taj Miloš napravi i našu velelepnu kuću na Kosančićevom vencu. Klasicistički stubovi sa jedne, a neverovatni turski dodatak sa druge strane, straga "jevropska" simetrija prostorija narušena sećanjem na begovske rasporede i stambene običaje, davali su kući sablasni i pomalo komični izgled kakve novosadske mašamotkinje u šalvarama, haremske plesačice u krinolini, srpske pastirice sa lepezom, šta li, svakako lik koji je Miliću pogodovao, jer ga je brižljivo smislio, tačno znajući kako njegova lepotica izgledati mora. Turska bula sa rokoko šeširom !

iz knjige "Prijatelji iz Kosančićevog venca 7" - Slobodana Selenića

(1984) Neke velike misli Duška Radovića, iz njegove antološke zbirke "Beograde, dobro jutro"

- Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao. Voze ih muževi koji su se loše oženili.

- Roditelji, počnite da bijete svoju decu kad osetite da su počela da liče na Vas.

- Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.

- Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji.

- Ko se sinoć nabokao hladnih pihtija, prelivenih sirćetom i posutih suvom ljutom paprikom, noćas je imao naučnofantastične snove. Ko je legao gladan - sanjao je pihtije.

- Mlade vaspitačice u beogradskim obdaništima pričaće deci i ovog jutra bajke. To su setne priče o tome - šta se stalno dešava princezama, a nikad vaspitačicama.

- Ko nema u glavi ima u nogama, ko nema u nogama ima u banci, ko nema u banci ima nešto u Grockoj, ko nema ni u Grockoj - naći će mu se nešto u mokraći. Niko baš nije da neme nigde i ništa.

- Mnoge mlade udovice izgledaju privlačno i koketno - sa onim obojenim plavim kosama, sa onim crnim šlajerima, nemarno prebačenim preko ramena, sa kratkim crnim suknjama i visokom štiklama. To je pouka mrtvima, da znaju šta su sve izgubili time što su umrli.

- Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku : Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac !

- Probudili se jutros debeli muž i debela žena i posmatraju se u ogledalu. Sličnosti im rastu, a razlike im se smanjuju......

Sada veće dalekog 16.08.1984 umro je dobar čovek, veliki pisac, novinar, "beogradski petao, dečiji pesnik i aforističar Duško Radović - duša Beograda. Ostaće još dugo godina (onima što danas imaju preko četrdeset godina) sećanje na kultnu emisiju Studia B "Beograde, dobro jutro", gde nam je svakog jutra pričao priče koje smo svi znali i osećali, ali nikad tako nešto nismo rekli ili napisali. Kažu za neku slovenačku delegaciju iz tih godina, da su ih pitali šta bi iz Beograda poneli. Oni su rekli "Prvo bi poneli Duška Radovića!"

(Pre nove ere) Ljubav ili moć, odlučite sami

"U životu sam težio dvema stvarima - moći i ljubavi. Ali, treba se opredeliti ili za jedno, ili za drugo, jer obe nikad nećeš imati"

zapis nekog kapetana rimskih legija, ispisan na kamenoj ploči u Africi

(1984) Japansko shvatanje radnog vremena i lojalnosti kompaniji

Jedan čovek sa ovih prostora dobio je specijalizaciju u Japanu, a da bi se tamo izdržavao, morao se zaposliti u elitnom tokijskom restoranu. Ovo iskustvo je pretočio u priče koje prilično objašnjavaju japansko privredno čudo :

..... rastezljivost shvatanja vremenskih pojmova jedna je od bitnih osobina Japanaca. Naime, prilikom ugovaranja uslova rada, rečeno mi je da je subotnje radno vreme od 13:00-18:00 (kod Japanaca su sve subote radne). Shvativši to doslovce, prve sam se subote spremio i krenuo kući tačno u 18 sati. "kamo ste se Vi to, Mišković-san, zaputili ?" - iznenađeno su me zapitali Japanci. "Šest je sati, moje je radno vreme gotovo." Najpre su me iznenađeno pogledali, a onda mi je gospođica Išibaši, uz smešak objasnila "Nemojte se ljutiti, ali subotom moramo raditi do 19:00". Šta sam mogao, sačekao sam jedan sat i opet krenuo kući. Opet isto, objašnjenje uz izvinjenje da bi bilo dobro da pitam direktora koji će se, opet, vratiti za sat, sat i po. Bio sam besan, osećao sam se izigran, jer nisam shvatao da to nije izigravanje dogovora, nego da prosečan Japanac ne ide kući kada mu istekne radno vreme, nego kad završi posao. I kada pomislim da bi bilo pristojno otići (a najnepristojnije bi bilo otići tačno na vreme i pre ostalih)....

...... Najveća zbrka nastala bi kada bi gospodin Vatanbe, predsednik kompanije, zahtevao da se svi zaposleni okupe na zajedničkoj večeri "tačno u 20:00". Tek posle sam shvatio da da ono "osam sati" znači "pola devet" ili čak "devet", jer nitko nije hteo zbog tako banalnog razloga kao što je večera, prekidati posao. A kada bi napokon seo, potrpao bi obrok u sebe za dva-tri minuta i vraćao se na posao. I još nešto : svaki je službenik po pravilu svoju porciju plaćao punom cenom ....

.... I na kraju, kad je reč o rastezljivom radnom vremenu, pomenuću još nešto. Jedan momak mi je govorio od kada restoran radi "Restoran radi od od šest, ali i od pet i pet i trideset" "Ne razumem, recite mi, počinjemo li u pet, pola šest ili šest ?" "Da" "Šta, da ?" "Pa, da, baš kao što ste rekli" "Nisam ništa rekao, pitao sam : u pet, pola šest ili šest?" "Da ...."

..... Ili o odanosti vlasniku. "On je meni kao otac, toliko mi pomaže i brine se o meni." "Kako to, na primer ?" "Na primer, ja imam vrlo nizak pritisak i teško ujutro ustajem. Pre sam se svakog jutra budila sa glavoboljama i uvek nastavljala spavati, umesto da se dignem i počnem učiti. Te glavobolje bile su strašne. A gospodin Vatanbe mi je rekao da moram biti odlučna i rano se dizati. Sada je sve to drugačije" "Znači, glavobolje su prestale ?" "Nisu" "Ne razumem, šta je tu pomogao Vatanbe-san ?!" "Kako ne razumete. Sada više ne smem dugo spavati. Postala sam disciplinovana..."

..... Odanost kompaniji... Restoranski su gosti prilično slabo konzumirali neki ljuti gulaš, koji je pretio da će se ukvariti, pa je gazda rešio da organizuje one famozne zajedničke ručkove gde bi se gulaš potrošio. To je vremenom počelo strašno smrdeti. Bio sam jedini koji je sebi dopustio krajnju nepristojnost da kaže "Ja to neću jesti". Svi ostali, naime, ne samo što su jeli taj sumnjivi gulaš, nego su na sva usta hvalili njegov ukus. "Kako divno miriše "- uskliknuo bi direktor, ulazeći u restoran u kome sam se ja istodobno gušio u nepodnošljivom smradu, a Nakamura-san je, završavajući svoj obrok, nekoliko puta zadovoljno ponovio "Bilo je izvanredno. Izvanredno !"

.... Japancu je najteže kad gostu mora reći "nema" i najsrećniji je kada tu neugodnu dužnost prepusti drugome. Jedne smo večeri gospodin Tavara i ja zajedno ustanovili da više nema hladnog šampanjca u frižideru. "Nadajmo se da nitko od gostiju neće baš večeras naručiti šampanjac" - uzdahnuo je Tavara. No, kako to obično u životu biva, pet minuta kasnije jedan je gost zamolio Tavari dve boce hladnog šampanjca. "Dva hladna šampanjca ? Odmah, gospodine ! " Tada se okrenuo ka meni i glasno rekao "Mišković-san, dve boce hladnog šampanjca za gospodina !" I izgubio se ....

(1984) Da li Partija popravlja ljude ?

Partijski sastanak (one, velike Partije). Prisustvuju i partejci i nepartejci. Raspravlja se o isključenju jednog Člana. "Drugovi, Drug se pokazao kao izuzetno nekolegijalan, korumpiran, sklon malverzacijama svih vrsta, sklon bespravnom sticanju imovine, sektaštvu, protekcijama, nemoralnom ponašanju prema drugaricama, korišćenju položaja ... Pre nego što donesemo odluku o isključenju iz Partije, da li neko ima još nešto da doda ?"
Muk, ali se ipak javi jedan od nepartejaca. "Ja tražim da se pročita njegova karakteristika koju ste iskoristili da ga primite u Partiju, tek da se vidi, kakvog smo vam ga dali - a kakvog nam ga vraćate

(1960) Šta uraditi, ako Vam se dete plaši Hičkokokovih filmova ?

.... Drugom prilikom dobio je Alfred Hičkok protestno pismo jednog gledaoca : "Moja ćerka je gledala neki francuski film u kome čoveka ubijaju dok se kupa u kadi. Posle toga više nije smela da uđe u kadu. Sada je gledala Vaš film Psiho u kome žena gine od noža dok se tušira. Ona više ne sme da ni pod tuš. Recite mi šta da radim ?"

Hičkok mu je odgovorio telegramom : "Dajte je na hemijsko čišćenje".

(1930) Kako se hranio Nikola Tesla

..... Ali, glavni razlog njegove večne mladosti je umerenost u jelu. Tesla je spoznao veliku i bitnu istinu da se većina ljudi ne samo hrani telesnim boljkama, nego zapravo sahrani sebe prekomernim jelom ili hranom koja im ne odgovara.
Kada je Tesla video da mu duvan i crna kafa štete zdravlju, odrekao ih se. Evo, kako je jednostavan bio dnevni jelovnik velikog izumitelja :
- Doručak - jedna do dve šolje toplog mleka i nekoliko jaja koje je sam pripremio;
- Ručak - uopšte ga nema;
- Večera - juha od celera ili slično, komad mesa ili peradi, krompir i još neko povrće, čaša laganog vina. Za desert možda kriška sira i redovno, velika sirova jabuka.
I to je sve.

(XIX vek) Vukašin, gazdin sin, na školovanju u Parizu

Na stanici, pored voza za Pariz, otac mu je stavio ruku na rame : "Vukašine, da učiš šti igda možeš. Tamo, Evropi pokaži ko je Srbin. Pokaži, majku im belosvetsku, da mi nismo samo sa jataganima vešti. Nek znaju da smo isto tako i sa knjigama umešni. Pamet im pokaži, a dukate ne žali. Troši kao da si knez, nek vide da mi Srbi svaki red znamo. Piši za pare pre nego što ih potrošiš, ali gunj i opanke ne skidaj. Ne srami se zbog toga, jer oni to nemaju. Nek vide šta je seljački sin !"
Vukašin se žalosno osmehnu : gleda svoju fotografiju iz Pariza, okačenu iznad kreveta. Gunj i opanci ! Prvo što je učinio, bilo je da prestane da bude smešan i skine to odelo. A "šta je Srbin" i "seljački sin", to niti je imao kome da pokaže, niti je znao šta da pokaže. Kakve naopake predstave - "pokaži im, majku im belosvetsku !"
iz knjige "Koreni" Dobrice Ćosića

(mart 1985) Nove zemlje u EU, Yugo ide u Ameriku, fudbaleri trijumfuju, novi benzin na tržištu ....

Tog 30.03.1985 zabeleženo je nekoliko detalja koji su obeležile te (i neke buduće) dane. Procenite kako je tada bilo : "Španija i Portugalija su primljene u Evropsku ekonomsku zajednicu. Sada ih je dvanaest i jedan od najvažnijih ciljeva im je stvaranje "Ekua" - zajedničke valute koja će biti protivteža dolaru. Na Sajmu automobila u Beogradu je izložen "Yugo 55" za američko tržište. Potpuno novi auto. U Beogradu je otvoren prvi "Benetton" butik. Fudbaleri SFRJ su ostvarili podvig, pobedivši Luksemburg sa 1:0. KOšarkaši "Cibone" su u superfinalu Kupa evropskih šampiona i igraju protiv madridskog "Reala". u JNA je uveden status profesionalnog vojnika, na period od 3.godine. U Evropi se postepeno uvodi novi, bezolovni benzin ..."

(1895) A kako ih obuzdati, kad se zasvira "Kan-kan" ?

.... A iz dana u dan je sve gore. Otkako je ona svinja Difur - i on bi optužujući pokazao prstom u pravcu dirigenta - komponovao svoj odvratni kankan, sasvim smo izgubili dizgine. Devojke polude čim začuju tu muziku. Njihovi mali mozgovi prosto izvetre - pfff ! Znate li šta rade ? Otšunjaju se u toalet i svuku gaćice, eto šta rade ! Pa, kada podignu nogice, a Vi znate koliko visoko neke od njih mogu da podignu nogu - e, pa .... sve im se vidi ! Strahota ! Verujte mi, ceo puk anđela sa plamenim mačevima ne bi mogao da održi red na ovom mestu !"

iz knjige o životu slikara Tuluz Lotreka "Mulen ruž" Pjera La Mira

(1900) Kako ženu usrećiti njenim portretom ?

"... Srećom, većina žena uopšte ne zna kako izgleda. Dok su veoma nepristrasne kada su u pitanju godine i prvi znaci starosti kod njihovih najboljih prijateljica, one su iskreno ubeđene, da baš one, zahvaljujući nekom naročitom daru prirode izgledaju deset, a često i petnaest godina mlađe nego što su ustvari. Sve što treba da radite jeste da otkrijete kakve iluzije ima vaš model o sebi i da ih prenesete na platno.
Prema tome, treba ispraviti nos, nacrtati usne kao ružin pupoljak, povećati oči, osvežiti lice, izdužiti vrat, podići grudi, suziti struk i izostaviti sve bore, bradavice, mladeže i druge nedostatke. Tada će model izjaviti kako je oduševljen upadljivom sličnošću koju je slikar postigao.
To je put ka umetničkom i finansijskom uspehu."

iz knjige o životu slikara Tuluz Lotreka "Mulen ruž" Pjera La Mira

(1984) Dabogda imao, pa nemao ... pa ovih dana (2007) ponovo imao !

... Jedanput sam na aerodromu u Rimu video grupu putnika iz neke istočnoevropske zemlje. Da sam ih slučajno susreo u njihovoj domovini, ne bih ih ni po čemu (osim možda po preplanulosti) razlikovao od ostalih njihovih zemljaka, ali usled letnje ekspolozije boja aerodroma Leonardo da Vinči ličili su na malo sivo ostrvce bede. Što je najčudnije, ne primećujući ništa tužno u svom izgledu, držali su se gotovo kočoperno okruženi (za njih) klasnim neprijateljem, očigledno uvereni da su im i odeća i prtljag poslednja reč elegancije. Naravno, nisu bili svesni smešnih pletenih kofera, preostalih verovatno od pre rata, uvezanih kaiševima i kanapom (jedan čak i žicom), ni jeftinog cica neukusnog dezena u koje su bile odevene njihove žene, ni bednih drvenih igračaka svoje dece, ni prekratkih pantalona što otkrivaju gole gležnjeve, obuće od plastike i patetičnih značaka u reverima iznošenih sakoa.
Verovatno su se vraćali iz neke zemlje oskudice u svoju zemlju siromaštva, pa kratko zadržavanje na aerodromu Leonardo, gde su menjali avion, na sreću, nije uspelo da im pomuti spokojstvo ljudi koji nisu navikli na bolje. Međutim, ono što je u svemu tome najviše ponižavalo, to je bila grupna amnezija – kao da su potpuno zaboravili da je njihova zemlja bila do pre rata jedan od najbogatijih država Evrope. Prošlost je bila potpuno zavejana upornim, svakodnevnim naslagama sivila. Setih se jedne od najtežih kletvi, pošto sam video njeno ispunjenje : „Dabogda najpre imao, pa onda nemao !
iz knjige "Knjiga žalbi" Mome Kapora

(1985) Gde je najgori privatni kamp na Jadranu ?

(Lastovo, hotel Solitudo")

Ima mnogo najgorih kampova na Jadranu, ali je verovatno najgori od najgorih jedan privatni kamp u Ublima, na Lastovu, najudaljenijem ostrvu na Jadranu. Na ulazu naletite na rampu i krovinjaru u kojoj poovremeno sedi čuvar. Sa leve strane džade nema ničega, a sa desne, pa sve do mora, na nekoliko mesta na teškoj nizbrdici pobodeno je nekoliko šatora. nema nikakvog WC-a, struje ni vode. Samoposluha je 2 km daleko i snabdevena je kao lošija vojnička kantina. Gosti kampa se lepo nasapunjaju i zalete u more ili odu u hotel "Solitudo", 4.km daleko, pa se prskaju slatkom vodom u WC-u kod recepcije. Kamp se, naravno, plaća.

(XIX vek) Prorok Milan Tarabić o turističkoj atrakciji u XXI veku - Šarganskoj osmici

"Proći će podosta godina pa će se ljudi opet sjetiti gvozdenog puta, te će se ispotekare obnoviti ovaj put. Samo, njim do Višegrada neće putovati i putnici radi potreba i posla, već ljudi od zabave serbez odmorišta i uživancije."

"Bajaga i instruktori" napravili veliki problem u Moskvi

(Bajaga, ali dvadeset dve godine kasnije)

Dvadeset osmog jula 1985 u 21:00, Moskva je imala priliku da čuje "Bajagu i instruktore". U parku "Gorki" okupilo se više od 50.000 ljudi. Ozvučenje je bilo izuzetno, naši muzičari su dovukli 30.000 vati i oborili Moskvu sa nogu. Organizator nije očekivao ovakvu posetu, pa je morao da dovlači pojačanja. Narodna milicija je pokušala da uspostavi kordone na svakih desetak metara, ali to nije lako išlo. Publika je bila fantastična, "la-la-la" pevanjem je pokušavala da prati svaku pesmu.
Milicija se tu uspaničila, pogotovu kada su čuli da ka parku ide još 400.000 ljudi (!!!), pa je počela da mlati sve redom. Organizator je objavio da ima 40 povređenih i da će se koncert prekinuti, ako se publika ne umiri.
Bajaga je nastavio sa sporim pesmama, a posle "220 u voltima" mladi su definitivno poludeli i - koncert je prekinut. Publika se jako sporo razilazila, skandirajući "Bajaga, yes, yes !"
Dan kasnije su oni i "Bijelo dugme" nastupili u nekoj hali "Dinamo" pred radnicima prve smene i svesnim omladincima, pa je vladala prava kamerna atmosfera.
Treći koncert je održan ponovo u parku "Gorki", ali u "Zelenom teatru", pred 20.000 srećnika i puno milicije.
Pojavio se i kritički novinski komentar o "vrućim Jugoslovenima".

(1985) A da li će Sloveni ikada stići na Balkansko poluostrvo ?

(Dikan, jedini Sloven na Balkanu)
Kosovski boj nije bio ništa drugo nego jedan od prvih bratoubilačkih ratova na Balkanu. U njemu su učestvovali Turci i tukli su se među sobom. Potom su Srbi, tj. Turci porobili sami sebe, tj. Srbe, odnosno Turke !?!? Na naučnom skupu u manastiru Dečani, predstavnik Akademije nauka Kosova Skender Rizaj tvrdio je otprilike ovo, pošto je izneo tezu o neslovenskom poreklu Srba, tj. utvrdio je da su Srbi malo tursko pleme sa Kavkaza. Uz to je tvrdio da su Ćirilo i Metodije bili Jevreji, kao i da su pravoslavci bili izuzetno povlašćeni u Otomanskoj imperiji.
Pa onda .... Jednom su Slovenci bili upućivani na skandinavske izvore, drugi put su im praoci bili Etrurci i Veneti. Po Kerubinu Šegviću, Hrvati su bili čisti Goti, a bivali su i Iranci. Bilo je pokušaja da se i Srbi ubace, zajedno sa Hrvatima, u ovu "iransku" varijantu.
Sima Lukić Lazin je davno dokazivao da su Srbi jedan od najstarijih naroda i da je srpski jezik najstariji jezik. Kao dokaz, i reč "Muhamed" je srpska reč i navodi na pčelu, pošto je pčela "Muha koja pravi Med" !?!?
Naravno da himna "Hej Sloveni" nije ni bila potrebna, jer Slovena u ovim krajevima - nije ni bilo.

(početak XX veka) Kakva je to prednost - živeti na granici

Pričao mi nedavno jedan momak sudbinu svog dede, koji je imao nesreću da se rodi na srpsko-bugarskoj granici. Kao građanin Srbije deda je otišao u srpsku vojsku i tu odslužio četiri godine (toliko je trajao vojni rok). Zakači ga rat sa Bugarima, Bugari dobiše u raspodeli teritorija njegovo mesto i tako se deka nađe i u bugarskoj vojsci, još 3 godine !
Služio deda po drugi put vojni rok, rat prestade, međunarodna zajednica, po ko zna koji put pomeri granicu i ona sad postade jugoslovenska teritorija, a dedu, zbog napredovanja u bugarskoj vojsci, kraljevina Jugoslavija posla na još jednu godinu - ali u zatvor.
Šta ti je sudbina.

Kako su nastale čuvene "starke"?

Legendarne patike "All Star" pojavile su se prvi put 1917. godine, kada je "Converse" pokušao da ih plasira na košarkaško tržište. Ipak, svojevrsni "bum" doživeće tek nekoliko godina kasnije, kada ih je prvi put obuo košarkaš Čarls Tejlor, koji je bio impresioniran njihovom udobnošću.
Tejlor je uskoro postao i njihov glavni promoter. Patika posle toga dobija ime "All Stars", kao i prepoznatljiv Tejlorov potpis na etiketi.
Iako su se prvih pedesetak godina proizvodile samo u crnoj i beloj boji, krajem šezdesetih počela je proizvodnja u različitim bojama, kako bi se prilagodile "bojama" košarkaških timova.
U dizajniranju "starki" do svoje smrti 1969. učestvovao je i Tejlor, a tokom godina promenio se i krajnji dizajn patike. Sada je moguće kupiti i "starke" na štiklu.
Inače, najveći kolekcionar "starki" je Amerikanac Joshua Muellerda, koji poseduje 403 para ovih patika.