Nostalgija ili tako nešto

First topic message reminder :

Železnica - đavolji izum ?(04.01.1888)

... Velike su se teškoće pojavljivale pri docnijim trasiranjima železnica u Engleskoj, geometri su morali raditi ili noću, ili za ono kratko vreme dok je služba božija u crkvi trajala, gde su popovi sa govornice grmeli protivu novog, đavoljeg pronalaska....
.... projekat železničke pruge od Liverpula do Mančestera napadan je svom žestinom i u žurnalistici, koja je uzimala u zaštitu sopstvenike kanala. Dokazivalo se kako je novi način prevoza i pogrešan i opasan. Navodilo se da stoka više ne bi mogla pasti, niti bi kokoši jaja nosile, vazduh otrovan dahom lokomotive potamanio bi ptice .....
.... Argumenti investitora : U društvenom životu, kao posledica novog, olakšanog saobraćaja i većeg dodira ljudi, mržnja naroda se počinje gubiti i užasi ratova umanjuju se, vojske će se svuda morati ukinuti, a to će biti zasluga železnice....
( "Železnice i putovi" - delovi iz uvodnog predavanja Milivoja Josimovića, profesora Velike škole, održanog u Beogradu, 4.januara 1888.godine)

Kako su nastale čuvene "starke"?

Legendarne patike "All Star" pojavile su se prvi put 1917. godine, kada je "Converse" pokušao da ih plasira na košarkaško tržište. Ipak, svojevrsni "bum" doživeće tek nekoliko godina kasnije, kada ih je prvi put obuo košarkaš Čarls Tejlor, koji je bio impresioniran njihovom udobnošću.
Tejlor je uskoro postao i njihov glavni promoter. Patika posle toga dobija ime "All Stars", kao i prepoznatljiv Tejlorov potpis na etiketi.
Iako su se prvih pedesetak godina proizvodile samo u crnoj i beloj boji, krajem šezdesetih počela je proizvodnja u različitim bojama, kako bi se prilagodile "bojama" košarkaških timova.
U dizajniranju "starki" do svoje smrti 1969. učestvovao je i Tejlor, a tokom godina promenio se i krajnji dizajn patike. Sada je moguće kupiti i "starke" na štiklu.
Inače, najveći kolekcionar "starki" je Amerikanac Joshua Muellerda, koji poseduje 403 para ovih patika.

(HORIZONT): Dr Arčibald Rajs - Čujte Srbi, čuvajte se sebe!

(Dr Arčibald Rajs)

Među poznatim Srbima koji su obeleželi epohu u kojoj su živeli sasvim zasluženo se našlo i ime jednog Švajcarca. Doktor Arčibald Rajs, hemičar, kriminolog, humanista, čovek koji je poželeo da sa Srbima provede ceo život. Upoznao je srpski mentalitet, gostoljubivost i dobročinstvo. Upoznao je, nažalost, i srpske mane i nije se libio da ih "bez uvijanja" predoči. Verovatno da bi ovaj plemeniti čovek i danas imao šta da zameri, tim pre što se u međuvremenu ostvarila mnoga njegova predviđanja.
– Bio sam sa vama kada ste bili u nevolji. Delio sam sa vama patnje i žrtvovao sjajnu karijeru – govorio je Rajs. – Ali, nije mi žao. Zavoleo sam vas, jer sam imao priliku da upoznam vaše ljude u presudnim trenucima, kada se, valjda, jedino i može upoznati karakter jedne nacije. Nažalost, video sam i sve vaše mane, nedostatke i slabosti, video sam sve ono što može biti pogubno za vaš narod u budućnosti – zapisao je Rajs u svom političkom testamentu.
A, Srbi ko Srbi. Kada su ratne strahote minule, zaboraviše mnogo toga. Zanemariše i zalaganje nesrećnog Švajcarca, zaboraviše njegovu žrtvu i na kraju ga i ubiše "teškim rečima". Ipak, ni to im nije zamerio. Poželeo je da njegovo srce počiva na Kajmakčalanu, "najopasnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koji su stradali za slobodu svoje otadžbine". Iako neobična, ova poslednja želja mu je obezbedila put u nezaborav. Ovim gestom doktor Arčibald Rajs je pokazao kolika je bila njegova ljubav prema Srbiji, srpskoj zemlji i srpskom narodu, pokazao je koliko je bio velikodušan, moralan i čovek odan istini i pravdi.

Zahvalnost naroda – najveća nagrada

Rajs je voleo da kaže da mu je Srbija treća domovina. Rođen je u južnoj nemačkoj pokrajini Baden, 8. jula 1875. godine. Posle završene osnovne i srednje škole u Nemačkoj, nastavio je studije u susednoj Švajcarskoj. Tamo je doktorirao hemiju, a nešto kasnije počinje da radi i kao profesor kriminalistike. Igrom slučaja u Srbiji se zatekao 1914. godine, da bi u ime Švajcarske vlade, kao neutralni postmatrač, istražio počinjene zločine austro-ugarskih trupa u Mačvi i Podrinju. Upoznajući srpski narod poželeo je da s njim i ostane. Ubrzo se proglasio "švajcarskim dobrovoljcem srpske vojske, drug veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara".
Zajedno sa srpskim narodom i vojskom je prepešačio Albaniju, deleći njihovu patnju i nevolju. Pomagao je srpske izbeglice, zbrinjavao našu siročad u Švajcarskoj. Srbi su mu uručili medalju za hrabrost, ali je voleo da kaže da mu je da mu je najdraža nagrada zahvalnost srpskog naroda.
– Vaš narod je gostoljubiv – pričao je Rajs. – To se oseća na svakom koraku. Gde god da dođete čekaće vas širokogrud doček. Prvi komad božićnog kolača čuvate za namernika, milosrdni ste i osetljivi na tuđu muku. Gledao sam kako vaši ratnici daju poslednje parče hleba zarobljenim vojnicima, upravo onim koju su im palili kuće, masakrirali žene i decu, ubijali roditelje... Bez trunke želje za osvetom, u njima nisu gledali neprijatelje već samo zarobljene nesrećnike, a to se, zaista, retko gde može sresti – zapisao je Rajs u svom testamentu.
Upravo zahvaljujući njemu, istina o Srbima, njihovoj hrabrosti, milosrđu i veličini, obišla je svet. Rajs nije krio divljenje prema srpskom vojniku. Njegov opis srpske ljubavi prema čoveku, otadžbini, hrabrosti srpskog ratnika i njegovoj humanosti, imali su veliki odjek u čitavoj Evropi. I to baš u trenucima kada se istina o Srbima, baš kao i sada, teško probijala u svet.


Da li nam je oprostio?
U svom testamentu Rajs se osvrnuo i na naše, najblaže rečeno, slabosti i loše navike. Kada je rat prošao i kada su u prvi plan izašli političari i profiteri raznih vrsta, Arčibald je zapisao:
– Političari su vam iskvarili zemlju. Oni su kod vas svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Funkcioneri su bez morala, bez časti, lični interes je u prvom planu. Junaci su zaboravljeni, omladina zapostavljena, radnih navika skoro i da nemate. Govorim vam ovo kao prijatelj naroda i plašim se, da ako nešto ne promenite, sve ovo može skupo da vas košta.
I bio je u pravu. Koštalo nas je i tek će nas, po svemu sudeći, koštati. Posle okončanja Prvog svetskog rata naši političari su želeli da se Rajs povuče iz javnog života. Razumljivo i zašto. Mnogo je video, mnogo znao, i o svemu javno pričao. Bio je angažovan u Ministarstvu inostranih poslova, u odseku za dokumentaciju ratnih zločina. Jedno vreme radio je i kao veštak za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu. Intrige koje su oko njega pleli tadašnji političari učinili su da se Rajs povuče u lično izgnanstvo.

Potisnuli su ga političari, ali ga narod, srećom, nije zaboravio. Često je isticao da mu je zahvalnost naroda jedina nagrada koja ga je zadržala u Srbiji i kad ga zvaničnici nisu hteli. A nisu ga hteli, jer ih je sagledao u pravom svetlu još za vreme rata.
– Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima koji su se borili za slobodu, danas je još bogatiji i svemoćniji. I vi mu laskate. A prema meni, koji je sve žrtvovao, vaše vođe se odnose kao prema nametljivcu – piše plemeniti Rajs.
Piše i moli da ne dozvolimo da zamre duh omladine, da se mladi ne ugledaju na skorojeviće, zelenaše, ratne bogataše, sumnjive političare... Kada mladi više šta se radi u državnom vrhu, kako se zaboravljaju invalidi rata, kako se zanemaruje sirotinja i ratna siročad, razumljivo je da ni sami neće žrtvovati za svoju otadžbinu.
Sve je ovo Rajs napisao krajem treće decenije prošloga veka. A kao da je pisao juče. Nažalost, Rajsa smo brzo zaboravili, njegova upozorenja nismo poslušali. I na kraju smo ga rečima ubili. Umro je iznenada, u 54-oj godini života, posle verbalnog sukoba sa bivšim ministrom Kapetanovićem, koji je rat proveo u inostranstvu i postao ratni profiter. Rajs je pao ubijen rečima, rečima jednog Srbina... Da li je ovaj plemeniti Švajcarac to zaslužio i da li nam je oprostio? Imajući u vidu sve ovo šta nam se danas, posle punih 80 godina dešava, znamo samo da je bio u pravu.
(Autor: Dragana Milošević)

(1986) Higijena u kafani "Banat"

U kafani "Banat" u ulici 29.novembra u Beogradu na vratima toaleta se nalazi pločica "WC" a ispod nje još jedna odštampana pločica na kojoj piše "Sapun i peškir se nalaze na šanku".

(XV vek) Recept za besmrtnost
Jednoga dana jedan slikar je slikao ispred nekog dvorca. Otvorila su se vrata i izašao je šovek u bogatoj odori, gledao je slikara i njegovo delo i rekao "Ja sam slavni i prebogati kralj. Dođi i slikaj za mene i potrudiću se da i drugi ljudi upoznaju tvoj rad".
Slikar je pošao za njim.
Slikar se zvao Leonardo da Vinči, ime kralja nije zapamćeno.

(02.04.1988) Centar Beograda prosto - procvetao

(Knez Mihailova dve decenije kasnije)

Najlepša rubrika u listu "Politika" je ubedljivo "Beogradska hronika". Dok ostale rubrike odišu sivilom, ona blješti optimizmom i lepim vestima. Kao iz vode izrasta Svetosavski hram, mali Monmatr iza njega je idejno definisan, otvoren je prvi "McDonalds" na Slaviji, renovirana je zgrada "Protokola" na Terazijama, na svakom ćošku su skele na nekoj zgradi. Radnje u Knez Mihailovoj rade do 22h, restorani do 1h posle ponoći. U Bulevaru Revolucije (Bulevaru kralja Aleksandra) sade se novi drvoredi, đaci Arhitektonske škole farbaju kapije, slikari će uraditi murale na dvadeset zidova od Slavije do Kalemegdana, radi se projekat povezivanja Kalemegdana i Knez Mihailove, svake prve subote u mesecu zatvaraće se Maršala Tita (kralja Milana) i praviti fešta za narod. Neka je sve ovo šminka, opet je lepo.
- priče "Beogradskog nacionaliste"

(XIX vek) Prefekt Carigrada o balkanskim narodima i prostorima

Prefekt Carigrada na rastanku je rekao - Vi Srbi i mi Turci bili smo i prijatelji i neprijatelji .... ali, vekovi su tu ... kako god da je bilo, svi smo mi vezani za tlo Balkana. Ono je naše, pa ga ni danas, zajednički, nećemo dati nikome kome ne pripada.

- iz knjige Aleksandra Deroka "A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom"

Старе игре
ГДЕ СУ НЕСТАЛИ КЛИКЕРИ
Чаробна игра из детињства изгледа изумире, ово је вапај да се спасе. Дакле, учите децу да играју кликере.


Стакленац, пуњенац, порцеланац, троперац, дрвенац, пластиканац (пластиканер), xомба, малиша... Све су то врсте кликера. Има их још много који би нам звучали познато, али међу њима нема каменца, а први кликери су још у камено доба били, наравно, од камена. Археолози, историчари и етнолози успели су да сазнају да су кликери прављени за забаву и игру, али нису сазнали каква су била правила те игре.
У првом веку пре наше ере, у време цара Августа,. кликери су били веома омиљени. Тада је направљен први кликер од мермера. Било је то баш у време римског освајања Британије (на енглеском се мермер каже марбле, те одатле и енглески назив за кликере). Данас би ти мермерни кликери на тржишту вредели доста, а тржиште кликера уопште није за занемаривање, поготово кад се ради о колекционарима. Из тог времена сачувано је мало кликера и они у колекционарским круговима вреде толико да нам се заврти у глави. Ретки су колекционари који поседују кликере из античког доба (они се углавном чувају у музејима), али они који их имају, процењују их на вредност једног новог аутомобила високе класе.
Следећи степен у развоју кликера десио се заједно с изумом стакла. По неким изворима, први кликери од стакла потичу из Венеције и прављени су од данас чувеног муранског стакла. Али, у време када су се појавили сматрало се да су сувише слаби за тадашње потребе игре. Вероватно су били на гласу као данас пластиканери, јефтини, лако ломљиви и сувише лаки у поређењу са порцеланцима. Међутим, стакленци из Мурана временом су ипак стекли славу захваљујући својој лепоти.
Кад смо као деца у школском играли кликере, стакленци су били убедљиво најјефтинији. Заправо, једино је њих било у продаји у киосцима и трафикама, а били су ми најлепши. Пуњенци, којих није било код нас и набављали су се из иностранства, углавном из Италије, били су вредни зато што су ретки, али ни издалека тако лепи као троперци, четвороперци и нарочито петоперци. Мада су и они могли да задиве када је бели порцелан био прошаран неком занимљивом комбинацијом боја. Али, то се ретко дешавало. Пуњенци (односно порцеланци), углавном су били прилично једноставни и веома ретко су изазивали дивљење својим изгледом, чешће утиском да потичу из неких других крајева.

Колекционарство

А данас управо ти пуњенци баш много коштају. На Интернету се могу наћи пуњенци с почетка или средине 20. века вредни око хиљаду до хиљаду и по евра. Стакленци из тог времена, али и из ранијих раздобља, достижу много већу цену управо због тога што их је било теже сачувати. Један венецијански мурански кликер из 15. века не вреди читаво богатство, али био би довољан за угодан живот годину-две дана.
Па зашто онда данас деца готово да не играју кликере? Шта се то десило у развоју човечанства да данашњим генерацијама кликери не привлаче пажњу? Ако су то видео-игрице, мобилни телефони, Интернет и остала чуда настала практично преко ноћи у последњих десетак година, онда је то разумљиво. Али, да ли то значи да ће ова 5000 година стара игра тако олако нестати с лица Земље само због нових изума?
Што се правила тиче, она су се кроз векове мењала, али вероватно не превише од оних која су важила до пре само десетак година. Циљ је и тада био да једним кликером треба погодити други. Додатна правила као што су убацивање кликера у рупу (рошу), ограничавање простора (окиш), вероватно су смишљена касније.
Да је кликерима крај тешко је поверовати пошто су они преживели и много тежа времена, као што су мрачни средњи век, крсташки ратови, инквизиција, технолошка револуција, Први и Други светски рат и изум радија и телевизије.
Другим речима, то што данас деца готово не играју кликере ствар је тренутка који ће се сасвим сигурно променити.

Правила

Као и у билијару (који је сродна игра кликерима), постоји више врста игара, али и начина примењивања правила. Зависи да ли играте у дуље или онако. (Ово је београдски жаргон. У другим крајевима Србије ови изрази нису се употребљавали, као ни горе наведени окиш и роша.) Ако играте у дуље, што значи на отимање кликера кад победите (што су први кораци ка коцкању и из угла васпитања можда није најбољи пример за препоруку ове игре), то јест губљење ако изгубите, правила су врло строга и морају се поштовати као у покеру. Нема варања и нема повлачења потеза.
Најпре морате да убаците кликер у рупу, што би најбоље било из првог бацања, али ако не успете, онда бар што ближе. После вас игра ваш противник или ваши противници. Ако нисте успели да убаците кликер у рупу а ваш противник јесте, грдно сте погрешили ако вам се кликер нашао близу рупе јер ће вас у следећем потезу ваш противник готово сигурно погодити и тако вам одуљити клишу. Због тога је понекад добро тактизирати и у првом потезу бацити кликер што даље од рупе, нарочито ако је противник пре вас успешно убацио у рупу. Наравно, можете и да ризикујете и да и ви гађате рупу. Ако убаците кликер, ви сте у предности јер је ваш саиграч први на потезу и мора да бежи.
Погодак противничког кликера не важи ако пре тога нисте убацили свој кликер у рупу, али не застарева, памти се. Свој кликер можете накнадно да убаците у рупу и тако одуљите кликер свом противнику, али морате да пазите да вас он у међувремену не тушне (погоди) и тиме поништи ваш погодак.
У томе ће бити нарочито успешан ако успе у чувеном меневру званом туш и окиш. Дакле, ако вас погоди и из одбитка оде у „аут“ (окиш), ви њега нећете моћи да гађате да бисте поништили његов погодак, тако да он из окиша у следећем бацању може да гађа право рупу и тако вас победи и одуљи вам можда најдражи кликер. По другим правилима, која су вероватно поштенија, туш и окиш нису се признавали јер ономе ко то постигне даје велику предност.
У најстрожим правилима игре није дозвољено мењати кликере за време партије. На пример, ако играте xомбом (што је синоним за велики кликер) имате много веће шансе да погодите противника, али и да будете погођени.
Никад нећу да заборавим како сам изгубио омиљену xомбу, тамноплавог шестоперца једнобојца, и то од девојчице Трше, једне од ретких која је играла кликере с нама дечацима. Ја сам њу погодио xомбом и затим промашио рупу. Она ми је једним ударцем погодила ту xомбу и убацила је у рупу. То се звало туш и роша, што је био најокрутнији начин за брзо губљење кликера. Надам се да Трша још чува тај драгуљ у својој витрини, или да га је продала за велике паре.

Више од хиљаду година пре наше ере деца у древном Египту играла су се богато украшеним кликерима.

Кликери као спорт

Ако бисмо поредили кликере с другим играма, најсличнији је билијар. Ту су такође боћање и куглање који су, без сумње, проистекли из кликера. Својевремено, средином деведесетих година, залуђеници за кликере који су ту игру носталгично везивали за своје детињство, приређивали су светско првенство у кликерима. А све у циљу да и кликери једног дана постану озбиљан, олимпијски спорт. Прво првенство одржано је у Брајтону (у Енглеској), следеће године у Брну (у Чешкој), затим у Љубљани у Словенији, а онда је читава замисао некако сама од себе замрла.
Није тешко претпоставити зашто. Једноставно речено – кликери су игра. Свако такмичење завршавало се банчењем, што је добра подлога за весеље и радост, али није за спорт, нарочито на професионалном нивоу, који захтева уздржавање од сваке врсте порока и потпуну посвећеност.
Кликери су привремено нестали и из озбиљног и из неозбиљног света. Али сви знамо да ће се вратити макар и кроз видео-игрицу.