Stevan Sremac

Stevan Sremac je rođen u Senti, u Bačkoj, 1855. godine, gdje je proveo svoje rano detinjstvo. Ostao je bez roditelja još kao dete te ga ujak Jovan Đordjevic dovodi u Beograd na dalje školovanje. Stevan Sremac se opredeljuje za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Umro je 1906. godine u Sokobanji u kući u kojoj danas možete boraviti jer je kuća sada u vidu apartmana za izdavanje sokobanjskim gostima - Apartmani Stevan Sremac.
Počeo je da piše relativno kasno .U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje će se pojaviti kao knjiga 1903. godine pod naslovom "IZ KNIGA STAROSLAVNIH". To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Realističku prozu počinje da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom "BOŽIĆNA PEČENICA", a potom slede IVKOVA SLAVA (1895), VUKADIN (1903), LIMUNACIJA NA SELU (1896), POP ĆIRA I POP SPIRA (1898), jedan o najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i ZONA ZAMFIROVA (1906) najbolje komponovano Sremčevo delo.
Rođen u Bačkoj , gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To će ga okrenuti protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To će ga okrenuti i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa će do kraja života ostati okoreli konzervativac - okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara. On je protiv seoske sirotinje i sloboumnih učitelja. U LUMINACIJI NA SELU i VUKADINU progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv.
U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako cili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu "leži". Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti.
Stevan Sremac je rasni realista. Obdaren sposobnostima posmatranja i zapažanja, pronicanja u suštinu pojava i događanja- Sremac je uvijek polazio od stvarnih činjenica i podataka, od onoga što je vidio, proverio i zabeležio.
Preko puta kuće u kojoj je Stevan Sremac umro u Sokobanji nalazi se spomen bista okružena zelenilom, izdvojena od asfalta i pločnika tako da je Stevan Sremac, kakav je i bio - konzervativac ostao van domašaja novog i nametnutog i okružen nečim šta nikad neće biti takvo - prirodom.

"BIJAŠE visok, zdrav, lijep čovek `bez felera`... Rumen, rano sijed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo zavijenog nosa, krupnih obrva, visokog, bijelog čela. U govoru je `vrskao`; imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara. Samo gologlav u onoj bujnoj kao griva slobodnoj kosi, izdavaše se na prvi pogled artist i intelektualac."
Ovim rečima opisivao je Stevana Sremca (1855-1906), jednog od najpoznatijih srpskih književnih realista, njegov savremenik i prijatelj iz beogradskih dana Antun Gustav Matoš.
Njegov bliski prijatelj iz Niša - Kalča lovdžija, čiji je lik tako uspešno smestio u svoje najpoznatije delo "Ivkovu slavu", imao je nešto drugačiji opis: "Obuka jedno kapuče, t`načko, jedne kratke pantalone - ličeše na ribu vretenarku." Upravo između ova dva kontrasna opisa može da se smesti jedan poprilično bogati i raznovrsni život Stevana Sremca, rođenog pre tačno 150 godina, čoveka koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti.
STEVANOV otac Avram voleo je kafanu i često u njoj ostajao do dugo u noć uživajući u pijankama i kocki na kojoj je obično gubio velike sume novca. Vremenom je postao grub prema ženi, pa su se iz njihove sobe poneki put čuli psovka i plač.
- Bio je lepo razvijen, sa vedrim, veselim očima i rumenim licem - opisao je svog oca Stevan Sremac.
- Nosio se kako se nose nemeši i velika gospoda. Šešir malo naero, uvek obrijan i brci ufitiljeni. Sa nama se malo zanimao, iako nas je mnogo voleo... Kući je često kasno dolazio, zbog čega se, poneki put, čuli psovka i plač, ali se on na to nije obazirao...
SREMAC je veoma malo izmišljao. Njegovi su likovi i fabule pozajmljivani direktno iz života. Neki su naslikani toliko životno da su postali simbol, pojam i oličenje niza društvenih pojava i tipova.
- Što da izmišljam teme kada ih sam život u izobilju nudi, i ljude, kad ih posve dnevno posmatram po ulicama i kavanama - govorio je Sremac.

Stevan Sremac je jedan od najpoznatijih domaćih pisaca, čuven po
humorističnim delima kao što su "Zona Zamfirova", "Pop Ćira i pop
Spira", "Ivkova slava"... Ono što je manje poznato jeste da se oprobao
i u horor pripoveci, koju, nažalost, nije završio, ali je i u
nedovršenom obliku interesantna za čitanje - "Katil".
Rukopis ove pripovetke, kao i prateća dokumenta (novinski članci, jedno
pismo, neke fotografije) pronašli su na niškom buvljaku (!) Branislav
Miltojević, koji je delo kasnije priredio, i Ivica Stevanović, koji ga
je ilustrovao. Reč je o horor pripovesti čiji naziv znači "krvnik" ili
"ubica"; neka vas ne zbuni to što kažemo da je nedovršena - ima
početak, sredinu i kraj, drži se kao dramaturška celina, samo joj
nedostaje završna dorada.
"Katil" počinje opisom slučajnog otkrivanja rukopisa, podacima o
Stevanu Sremcu; zatim slede dokumenti o prvoj osobi kojoj je rukopis
predat na čuvanje (bravar Jovan Đorđević, inspiracija za lik Smuka iz
"Ivkove slave"), pismo Stevana Sremca tetki; sledi i sama pripovest,
malo priređena i uređena, ali dobrim delom u izvornom izdanju. Neki
delovi nedostaju, sam autor je neke stvari prepravljao, no uprkos tome,
pripovest je sasvim čitljiva.
Glavni junak "Katila" (priča se zasniva na postojećim sudskim
dokumentima) je Nikodim Prodak, berberin iz Niša, uz to stručnjak za
lekove, ali i za raznorazne bajalice. Nikodim je bio naklonjen
natprirodnom, uživao je u pripovestima o neobičnom, kriminalnom,
zastrašujućem, iako su ga takve stvari istovremeno veoma plašile, i
moguće je da je ta naklonost dovela do njegovog prokletstva. Nakon
izvesnog vremena, strahovi su počeli sve više da ga proganjaju, imao je
užasna priviđenja, ni sam više nije bio siguran u to šta je stvarno,
šta ne, šta je sanjao, šta mu se pričinilo, šta se stvarno desilo...
Istovremeno, u Nišu i okolini počela su da se dešavaju strahovita
zverstva, za koja Nikodim nije bio siguran da li ih je, možda, počinio
baš on.
Nakon završene pripovesti o Nikodimu, slede članci iz novina koji se
bave strahom od vampira i verovanjima nekih ljudi iz blizine Niša u to
da su se izvesne nedavno preminule osobe povampirile i počele da
uznemiravaju pošten svet, kao i narodnim merama preduzetim da se
vampiri zaustave - a sve se to dešavalo neposredno nakon događaja sa
Nikodimom.
Cela knjiga "Katil" bogato je ilustrovana (ilustrator je, kao što smo
rekli, Ivica Stevanović), i te ilustracije su od velike pomoći,
tačnije, knjigu čine zanimljivijom i pomažu čitaocu da bolje "uroni" u
priču.
Naime, zbog nedostatka rada na rukopisu, neki opisi palanke bezrazložno
su predugački (duhoviti su, ali su predugački), postoje predugačke
digresije koje imaju labave veze sa "Katilom", ali je moguće da su
predviđene za neka druga dela. Cela priča je neujednačena, što se
najviše primećuje na atmosferi kojom delo odiše - ima zastrašujućih
delova, ali i mnogo humorističnih, i to od uobičajenog Sremčevog
humora, kome nije mesto u pripovesti o zastrašujućim i neobičnim
stvarima koje su se desile u Nišu krajem 19. veka.
Sve u svemu, "Katil" je interesantno delo koje vredi pročitati (i
uživati u bogatim ilustracijama!), neujednačeno jer pisac nije stigao
više da radi na njemu, ali se ipak vidi da je reč o delu pravog
majstora.