Ljubomir Stojanović

ponekad pominjan kao Ljuba Stojanović) (6. avgust 1860 — 16. jun 1930), državnik, političar i filolog; akademik; kao pripadnik Samostalne radikalne stranke bio više puta ministar prosvete u Srbiji i jedanput predsednik vlade; jedan od osnivača Republikanske stranke i njen prvi predsednik; 1913-23. sekretar Srpske akademije nauka; vrlo aktivan na naučnom polju, izdao je veliki broj starih spomenika: Miroslavljevo jevanđelje, Stari srpski natpisi i zapisi (6 knj.), stare letopise i drugo, zatim Vukova dela, od kojih je najznačajnija Vukova prepiska. Pisao je i udžbenike gramatike za srednje škole, studije o starim srpskim štamparijama, srpskim crkvama od 15. do 16. veka, o arhiepiskopu Danilu, a najznačajnije mu je delo monografija Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića.
Opisivan je kao moralista u politici: »Drugi jedan cenzor javnih naravi, Ljuba Stojanović, više se bunio na njih što su onakve kakve su, nego što je ispitivao zašto su takve. S njegovim u neku ruku totalitarnim shvatanjem demokratije, na lenjir izvedene, savršene u poretku i ljudima, on je u potcenjivanju svega današnjeg polazio od onoga što u dalekoj budućnosti jednog dana treba da bude. Zato je svoj sud o svemu sekao kao na panju. Prilaziti «neobrađenim masama» sa težnjom da ih razume i strpljivo ih preobražava, on nije umeo. S tim krutim stavom Ljubi Stojanoviću nelagodno je bilo praviti blagovoljenje birača, i zato je prilikom postavljanja njegove kandidacione liste u okrugu, objašnjavanja sa narodom, mesto njega morao vršiti neko drugi. Nesavitljiv u svom moralnom asketizmu, nezavisan od svega i svakog i gotov na svako lično samopregorenje, Ljuba Stojanović nije mogao da pojmi da i svaki drugi nije u stanju da čini kao i on – u kakvim god prilikama bio, ličnim, porodičnim, s kakvom god glavom i opterećenjem u glavi...«