Milutin Milanković

Milutin Milanković, Srbin iz Dalja, “putnik kroz vasionu i vekove”,
građevinski inžinjer, doktor tehničkih nauka, akademik, profesor
Beogradskog univerziteta, potpredsednik Srpske akademije nauka i
umetnosti. Naučnik koji je matematički objasnio nastanak ledenih doba,
tvorac nove metodologije u klimatologiji, otac klimatskog modeliranja,
autor najpreciznijeg astronomskog kalendara i neimar mnogih značajnih
građevinskih objekata u svetu i Srbiji, danas je, po svetskim merilima,
priznat kao jedan od velikana nauke XX veka.


Rođen je 28. maja 1879. godine u Dalju, gradiću na Dunavu u neposrednoj
blizini Osijeka (kao šesto koleno porodice Milanković, koja se u poznatoj
seobi pod vodstvom Arsenija Čarnojevića, doselila sa Kosova).



S' izvanrednim uspehom 1903. godine završava studije na Tehničkom fakultetu
u Beču, a već 1904. godine, kao jedan od prvih doktoranata tehničkih nauka u Beču,
polaže doktorski ispit sa disertacijom Prilog teoriji armirano-betonskih nosača,
po čemu se trajno izdvojio kao prvi Srbin - doktor tehničkih nauka. Žarko je želeo
da se zaposli na Univerzitetu u Beču, ali kao Srbin to nije mogao,
pa je nekoliko godina uspešno radio u građevinskoj praksi.



Još kao mlad građevinski inžinjer postao je poznat u tehničkom svetu time što je izveo osnovne jednačine za
određivanje armature betonskih nosača. Kakvo su poverenje u njega imali njegovi profesori,
pokazuje činjenica da su mu, iako veoma mladom inžinjeru, poverili izradu armirano-betonske
konstrukcije jednog krila zgrade Tehničkog fakulteta u Beču. Međutim, treba istaći da se on
nije pri tome ograničio samo na praktičnu inžinjersku delatnost, već je počeo objavljivati
naučne radove i tražiti zaštitu svojih patenata. Kao građevinski inžinjer imao je šest
zvanično priznatih patenata, tridesetak sračunatih i izvedenih objekata, a na 25 objekata
u Jugoslaviji, Austriji, Italiji, Mađarskoj i Rumuniji su primenjena njegova građevinska rešenja.

Pored klasičnih građevinskih objekata zasnovanih na armirano-betonskim
konstrukcijama, značajni su i projekti za izgradnju armirano-betonskih
korita za hidrocentrale i kanalizacione profile. Za vreme veoma kratke
inžinjerske prakse u građevinarstvu projektovao je, ili je učestvovao u
projektu, deset hidrocentrala, od kojih su tri bile na teritoriji Bosne
(Banjaluka, Bihać i Krupa). Međutim, razvoj svetskih događaja sprečio
je njihovu izgradnju.
1905. godine preduzeće barona Pitela iz Beča, zahvaljujući prvenstveno Milankovićevoj veoma stručnoj obradi
tehničke dokumentacije i mudro vođenim pregovorima, dobija izradu kanalizacije i savskog kolektora u Beogradu.

Na poziv srpske vlade,
poput brojnih srpskih intelektualaca iz rasejanja, nošen dubokim patriotizmom,
Milanković 1909. godine napušta udoban život, uspešan i finansijski veoma unosan posao građevinskog inžinjera u Beču,
te dolazi u Beograd za profesora primenjene matematike na Univerzitetu.
Odluku da ostane u Beogradu doneo je iz dubokog uverenja da će se samo onda osećati srećnim i smatrati
da je postigao pravi cilj svoga života ako postane naučnik od formata.
Radeći u miru, koristeći svoje izuzetno matematičko znanje, tragajući za
naučnom oblašću gde bi ga mogao primeniti, Milanković otkriva da je to
vasiona, njene tajne i promene koje su se desile u njoj i koje će se u
budućnosti desiti. Na osnovu svojih naučnih istaživanja, u koja je uneo
svoj veliki matematički talenat i poznavanje zakona fizike i
astronomije, razvio je astronomsku teoriju klimatskih promena na Zemlji
kojom je razjasnio tajnu nastanka ledenih doba na našoj planeti.
1941. godine, u svojoj 63. godini sublimirao je svoj celokupni rad na matematičkoj teoriji klime i napisao kapitalno delo

Kanon osunčavanja zemlje.
Time je postigao svoj životni cilj i prestaje da se bavi naukom (“Kada
jednom uloviš krupnu ribu, sitnije ti više nisu zanimljive. Radio sam
25 godina na svojoj teoriji osunčavanja, a sada kada je završena, ostao
sam bez posla. Isuviše sam star da počnem rad na novoj teoriji, a
teorije veličine kao ova koju sam završio, naprosto ne rastu na
drveću“).
Svoje prvobitno profesonalno opredeljenje (svoju prvu ljubav),
građevinarstvo, Milanković nikad u potpunosti nije napuštao. Iako je
ljubav ka nauci nosila prevagu u odnosu na tehniku, uvek se trudio da
pruži doprinos i ovoj delatnosti, posebno ako su to zahtevali državni
interesi. Dobro su poznata njegova rešenja armirano-betonskih mostova
na železničkoj pruzi Niš-Knjaževac, kojima je državi uštedeo znatna
finansijska sredstva. Znatan doprinos dao je izgradnji objekata za
potrebe Ratnog vazduhoplovstva, projektu Kovnice novca i mnogim drugim
objektima.
Ako se danas, sa praga trećeg milenijuma i vremena globalnog klimatskog
izazova koji visi nad glavom čovečanstva, okrenemo unazad, uočićemo
naučni i istraživački put kojim je Milanković prokrstario. Istovremeno,
pred nama će iskrsnuti genije matematike, paleoklimatologije,
geofizike, građevine, ali iznad svega vizionar i projektant sadašnjeg i
budućeg vremena.
Svojevremeno od mnogih neshvaćen, po nekada i osporavan, snagom svojih naučnih
radova, krčio je otpore, govoreći pri tom da, ukoliko njegova teorija
valja, ona će vremenom naći svoje mesto i biti adekvatno valorizovana.
Njegovi radovi ostaju budućim generacijama naučnika da ih dalje
valorizuju i u opštem konsenzusu primenjuju, kao što je to slučaj npr.
sa najpreciznijim astronomskim kalendarom koji je Milanković izračunao
još davne 1923. godine.
U znak priznanja za izvanredna dostignuća u nauci, velikanu svetske nauke
Milutinu Milankoviću, tom jedinstvenom putniku kroz vreme i kroz
prostor, svet se odužio na jedini odgovarajući način. Njegovim imenom
nazvani su po jedan krater na Mesecu i Marsu kao i jedno nebesko telo,
a od 1993. godine Evropsko geofizičko društvo dodeljuje medalju
Milutina Milankovića kao veliko priznanje za dostignuća u oblasti
klimatologije i meteorologije.