Vasko Popa

Васко Попа (1922-1991), један од најпознатијих песника на српском језику, академик.

Рођен је 29. јуна 1922 у Гребенцу код Вршца. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.
Прве песме објављује у листовима “Књижевне новине” и “Борба”. Његова прва збирка песама "Кора" (1953) уз "87 песама" Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: "Непочин поље" (1956), "Споредно небо" (1968.), "Усправна земља" (1972), "Вучја со" (1975), "Кућа насред друма" (1975), "Живо месо" (1975), "Рез" (1981) као и циклус песама "Мала кутија" (1984), део будуће збирке "Гвоздени сад" коју никад није довршио.
Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962.). У песничком зборнику "Од злата јабука" (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику "Урнебесник" (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику "Поноћно Сунце" (1962.), поетски свет песничких сновиђења.

Круг знамења књига песама
Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. год. основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу "Слободно лишће". Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14.12.1979.) у Новом Саду.
Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Круг књига
Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.
За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење:
"Кора" - 1953.
"Непочин поље" - 1956.
"Споредно небо" - 1968.
"Усправна земља" - 1972.
"Вучја со" - 1975.
"Кућа насред друма" - 1975.
"Живо месо" - 1975.
"Рез" - 1981.

После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама "Гвоздени сад", затим незавршена целина "Лепа варош В", као и круг од пет песама под заједничким насловом "Луди Лала". Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима "Калем". 2002. године у издању КОВ Вршац изашла је књига "Румунске и друге песме" где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао.

Награде и признања
Васко Попа је први добитник "Бранкове награде" за поезију, установљене у Сремским Карловцима у спомен на Бранка Радичевића. Године 1957. добија Змајеву награду, 1968. Аустријску државну награду за европску литературу, 1976. награду за поезију "Бранко Миљковић", 1978. додељује му се награда АВНОЈ-а, а 1983. књижевна награда "Скендер Куленовић".

Награда "Васко Попа"
Године 1995., у Вршцу, установљена је награда "Васко Попа" за најбољу књигу песама на српском језику и додељује се сваке године на дан песниковог рођења, 29. јуна. Награду додељују Друштво пријатеља Вршца "Вршац лепа варош", Хемофарм концерн и Агенција Ђорђевић. Досадашњи добитници су:
1995. - Борислав Радовић
1996. - Иван В. Лалић
1997. - Стеван Раичковић
1998. - Милутин Петровић
1999. - Слободан Зубановић
2000. - Љубомир Симовић
2001. - Новица Тадић
2002. - Милош Комадина за збирку песама "Свеједно"
2003. - Саша Јеленковић за збирку песама "Књига о срцу"
2004. - Душко Новаковић за збирку песама "Изабрао сам месец"

Пре игре

Зажмури се на једно око
Завири се у себе у сваки угао
Погледа се да нема ексера да нема лопова
Да нема кукавичијих јаја
Зажмури се и на друго око
Чучне се па се скочи
Скочи се високо високо високо високо
До наврх самог себе
Одатле се падне свом тежином
Данима се пада дубоко дубоко дубоко
На дно свога понора
Ко се не разбије у парампарчад
Ко остане читав и читав устане
Тај игра.


Љубав Белутка
Загледао се у лепу
у облу плавооку
У лакомислену бескрајност
У беоњачу се њену
Сав преметнуо
Једино га она разуме
Зграљај њен једини има
Облик његове жеље
Мутаве и бездане
Сенке је њене све
У себи заробио
Слепо је заљубљен
И никакве друге лепоте
Осим оне коју воли
И која ће му доћи главе
Не види.