Prikaz knjige Miloša Kneževića „Pad na Pamet“

Knjigu autora Miloša Kneževića «Pad na pamet» možemo sagledati iz nekoliko aspekata,
bilo da je prvo pročitamo i steknemo utiske ili u hodu u jednom dahu sagledamo i
projurimo je kao na reliju. Savremeni reli koji prikazuje ova knjiga daće nam izobilje
izazova koji se javljaju na tom putu, ali krajnja destinacija je nešto izmenjena u vihoru
globalizacije i neoliberalizma koja se zove opstanak.
Ova knjiga podstiče čitaoca na razmišljanje, ali ključni odgovor daje kroz hronološki
prikaz događaja jednog puta u toku protekle decenije i nudi sintezu bolnih i dobrih
iskustava za nas i na taj način ukazuje na našu stvarnost, prilike i ciljeve u savremenoj
geopolitici.
Jedna od ključnih reči u ovoj knjizi u figurativnom značenju jeste telo ili nacionalni
korpus sa pitanjem gde smo, ko smo, šta i kako radimo? Mnogi će reći da je to dobro
poznata stvar, ali pod jednim uslovom, a to je da za sinonim „ali“ u srpskom jeziku
uzmemo reč „ako“! S tim u vezi, moramo sa nekom novom jezičkom praksom menjati i
ono što neke institucije i njihove neoliberalne vođe zovu podaničkim mentalitetom.
Znam da je teško čuti nešto o sebi, ali da li bih bio kritičar neke vrste ako ne bih nešto
primetio i to mi itekako zasmeta verujući u duh, pravdoljubivost i hrabrost svog naroda.
Jedan narod postaje onog momenta narod kada na originalni način pomeri standarde,
odnosno praksu tokova civilizacije i kada se njegovo originalno delo ogleda u jeziku,
kulturi, običajima i tradiciji.
Autor u knjizi ne daje niti ističe veličinu svog naroda već sa istorijske, kultorološke i
geopolitičke distance upućuje i nudi nam naslućeni značaj prostora u kome živimo, sa
pitanjima koja su u nama ili ih mi sami kroz geopolitičku praksu dajemo ostatku
civilizacije.
Lično, po prvi put vidim, čujem i sagledavam novu prizmu odnosa najvećeg balkanskog
naroda sa novom terminološkom odrednicom pod nazivom Evro-Amerika, odnosno reč
je o tituli globalnog prosvetitelja i podređenoj staroj dami, a ostali su neprosvećeni.
Ne bih pisao ovaj prikaz knjige ako ne upotrebim reč «ako», i ako ne damo metodiku
pisane reči i rečenice sa ciljem pogađanja stvarne budućnosti. Arhimed je rekao: „Dajte
mi oslonac i ja ću polugom pomeriti zemlju“, naš autor kaže: «Misliti geopolitički, znači
usredsrediti se na motivacionu srž sukobljenih interesa na osnovama teritorijalnog
dinamizma i prostorne morfogeneze». Slobodan sam da izrazim misao i ekonomskim
rečnikom, poput onoga što nas činim stvarnim u današnjem svetu - u pitanju je
budućnost demografije na našem prostoru.
Iako knjiga ima formu zbornika, njen sadržaj je baziran na prizmatičnom pogledu
egzaktnih događaja u bliskoj prošlosti, kao i na naučnim činjenicama koje su prethodile
samom pisanju, dok posebnu autentičnost tekstovima daju novoizabrani pojmovi koji su
do juče samo bili žargonskog karaktera. Do sada, po mom saznanju, u oblasti društvenih i
političkih nauka, osim autora, niko nije standardizovao pojmove kao što su:
«Južnoslovenski rat 1991-1995», «pseudoelita», «geopolitički šakali» i slično, te se
knjiga može slobodno koristiti i kao podloga u udžbeničke svrhe novije istorije, koju
autor kao učiteljicu života vidi kroz smesu racionalnog i iracionalnog, očekivanog i
neočekivanog, poznatog i nepoznatog.
Ne mogu a da ne napomenem, čitajući knjigu konstantno mi se javljaju asocijacije
poput Ustav – građanin - nacionalni interes – ključ - teorija društva - stoičko načelo -
Platon i na kraju gde sam ja kao građanin - a slučajno sam Srbin, parafrazirajući tom
prilikom jednog francuskog velikana koji je to rekao za svoju pripadnost narodu, slučajno
sam Francuz.
Šta mi još sve pada na pamet?
Izvinjavam se autoditorijumu zbog mog stepenastog stila izražavanja pisane reči, a to je
generacijski prilaz stvarima i pojavama, što je ujedno i ubedljiv dokaz da je knjiga
ostavila snažan utisak na mene - generaciji koja vodi današnji svet. Da je pisana kao
priručnik dotakla bi se i onog dogmatskog što vlada u prosvećenim knjigama, ali je
svejedno dala i osećaj slobode na kulturološkim osnovama, što me opredeljuje ka jednoj
vinčanskoj, antičkoj i vizantijskoj mitskoj strukturi, a autoru dala svakako jednu višu
dimenziju i pokazala fleksibilnost i zrelost jedne političko-kulturološke misli za kojom
vape i stari i mladi.

U očekivanju neke nove inercije - nove generacije koja se nalazi sada već u
standardizovanom pojmu «geopolitika malih naroda», mora se pod uticajima knjige
uočiti i podsetiti na Andrićevo načelo «Most kao spona, a ne kao nepremostiva granica»
i pritom se misli na celokupni geopolitički identitet Balkanskog poluostrva.
A, o našoj geopolitičkoj prednosti sledi......
Ko je žrtva? Imamo li činioce ili pokazatelje koji se reflektuju u našoj zemlji, a koji
govore o identičnosti raspada bivših jugoslovenskih republika? Koji su to džepovi i
koliko ih ima u živom pesku Balkana? Koji su to oblici neosmišljene disproporcije gde se
pažnja mora usmeriti na paritet manjeg od dominacije većeg i obratno? Koji su to okviri
ekonomske moći i sposobnosti samoodržanja, samo su neka od pitanja i predviđanja koja
su se obistinila do današnjih dana.
Prilog gore pomenutim činjenicama jeste č lanak iz «Politike» od maja meseca 2002.
godine, gde za oko tri stotine najbogatijih porodica dilema izbora između levice i desnice
gotovo nema nikakvu važnost, dok na medijima kritika sistema ili neke vrste
reformatorstva ne postoji i to u času svetske finansijske krize i pored već ogoljenog
životnog standarda.
S vremenom i procenama koje je dala ova knjiga stiže se i do odbrambene moći jedne
zemlje, države. Istrajnošću, mudrošću i, pre svega, otporom pojednih snaga došlo se do
nedoumice oko smislenosti Međunarodne krizne grupe (MKG), jer je strategija apriornog
sumnjičenja Srbije polako utihnula.
Promene na političkoj sceni Srbije u prethodnim godinama autor vidi kao izopačenost
koja se srodila u glomaznu oligarhiju, i tu smo sada po meni lično, a moje mišljenje sam
podelio s drugima čitajući pojedine medije, da smo u prva dva kruga posle izlaska iz
monizma imali indeks i eksponent propadanja, u svakom slučaju propadanja, gde je
stradalo ono što je najbolnije tj. prokockana je demokratska energija naroda, a samim tim
i nestanak samosvesnih nacionalnih snaga.
U uslovima globalizacije, odnosno neoliberalizma koji ruši granice države i nacije,
očekujemo ovdašnji politički moral kada prođe i treći krug postmiloševićevskog perioda,
ali u ovom slučaju nećemo zanemariti ni sinonim u ovom prikazu knjige, i kažemo da će
će politički ovdašnji moral dospeti na zelenije grane, ako i samo ako kapitalizam koji
neće propasti postane moralni kapitalizam, odnosno potreba da se javi i transformiše u
nacionalni, odnosno državni kapitalizam, po rečima jednog od vodećih autora iz te
oblasti, a koji je naše gore list i dolazi direktno sa Wall Street-a. Ovom rečenicom se,
zapravo, ograđujem od pesimizma stvarnosti s obzirom da mi je knjiga dala jednu
prosvetljenost i na taj način asocirala na jedan beogradski grafit koji kaže: «Pesimista je
školovani optimista».
Reformski kapaciteti u vršenju vlasti podrazumevaju i korenitu političku reformu. Za
kada je organizovano veliko spremanje, usklađivanje sa mogućnostima, i to počev od
javne potrošnje do usklađivanja broja poslanika u parlamentu, u licu i naličju zaostalih
feudalnih sistema i rente, a ne parlamentarne demokratije - pitanje je koje se nameće pred
kraj knjige, i to uz već uzburkalu svetsku ekonomsku krizu za koju važi samo jedan jedini
postulat: «Vreme izobilja je završeno»!
Osim u kandžama političkih lidera kao i međunarodnih pritisaka, novih lidera nema, a za
Srbiju i srpski narod je važna organizacija, dakle opet se vraćamo na nekog lidera. S tim
u vezi, reč je o političkim tehnolozima, a ne o državnicima koje moramo imati.
O poštovanju demokratskih procedura imamo svakodnevnih primera na pretek, bilo da su
ona važeća ili ilegalna, ali da li će se političke partije okuputi oko nacionalnog interesa ili
će se kohabitacijom nekih stranaka učvrstiti pozicije u političkom životu pojedinih partija
ostaje da se vidi.
Pozicija ove knjige utoliko je veća što prati jedan prirodan ritam, a to je da kada stignete
do kraja slobodno se možete vratiti na početak i ponovo razmatrati sve činjenice i
događaje.
Početak ili nastavak knjige bilo bi definisanje uloga i zadataka u neopolitičkom sistemu
Srbije, ma kako ga vremenski delili, uz jasno definisanje nacionalnog strateškog intresa.
Ciklično dešavanje pojava koje su analogne u hronološkoj lestivici knjige jasno utvrđuju
naučnu zakonitost, koja govori da nešto mnogo ne valja i da nije u redu, da ne ide u
prilog reformi i demokratiji. Ako u obzir uzmemo statistiku i ako je obradimo za sve
postojeće kapacitete (političke, ekonomske, infrastrukturne..) uvidećemo da je od
hronoloških događaja u knjizi najveća žrtva bila srpska privreda, samim tim i
morfogeneza srpskog naroda, države i svih onih koji žive sa njim.
Bilo, ne ponovilo se......
P.S. Da ne bih kršio princip privrženosti, izvinjavam se naslovljenoj Staroj Dami s
početka prikaza, ubuduće ću je zvati kako i dolikuje - Stari kontinet, moja Evropa.
Zoran Zeković
slobodni novinar