Erotska bomba najslavnijih Srba!

Kako je Klara Mandić iza kulisa vrhunske politike, tajne diplomatije i velikog kapitala uticala na istoriju Srbije


Dete moje, Vaš problem je što svega imate u višku. Imate i tri muke: lepi ste, pametni i Jevrejka. A i samo jedno bi bilo dovoljno da budete nesrećni! - prijateljski je gospođu Klaru Mandić upozorio dugogodišnji upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Miloš Hadžić.
Te 1992. godine svima se, uključujući i samu gospođu Mandić, činilo da je njen prijatelj, govoreći o nesreći, pre svega imao na umu priče koje kod nas neminovno prate svaku lepu ili pametnu ženu, pogotovo ako se nađe na javnoj sceni. A priča o Klari Mandić stvarno sam se naslušala u to vreme – kaže Ljiljana Habjanović-Đurović, u knjizi “Srbija pred ogledalom”. Sve su se svodile na opštu konstataciju: Ona je, muza srpske opozicije i nacionalnog pokreta. Ali, nisu izostali ni pikantni detalji: Vojvoda Voja Šešelj je nikada nije zaboravio. Kapetan Dragan je zbog nje stavio Davidovu zvezdu. Videli su je kako se u razorenom Vukovaru drži za ruke sa Goranom Hadžićem.
Džon Kenedi i princ Vladimir Karađorđević sve češće navraćaju u Beograd, samo da bi bili s njom.
Da bi ovekovečio njihovu vezu, Ljuba Tadić je osnovao Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva. Ona je, sa još nekoliko Jevreja, bila stvarni gazda `Dafiment` banke, a gospođa Dafina Milanović te knjigovođa. Ona je glavna veza za raznorazne, uglavnom nedozvoljene, pa zato tajanstvene transakcije sa srpskim vladama u Krajini i BiH. Neki zaljubljeni izdavač je zbog nje menjao sopstveni izdavački plan i počeo da štampa jevrejske knjige. Njena tiha žudnja bio je zapravo Slobodan Milošević. Radovan Karadžić je bio toliko pesnički zacopan da bez Klare niije mogao ni na državničke pregovore. Čuveni srpski intelektualac, koji je zbog nje napustio porodicu, nazvao je `pravom ženom` jer, kad god je noću ustajao, a imao je za tim česte potrebe, ona se odmah budila i okretala mu jastuk vlažan od znoja na drugu, svežu stranu. Spremala se i da objavi malu studiiju na temu `Kakvi su ljubavnici srpski intelektualci`, ali je, kad je bolje razmislila o sadržaju, odustala, jer ih - voli. Jedan časopis stavio je na listu `Dvadeset najkvalitetnijih Srba po metodologiji Ostoje Sibinčića`, a u drugom je objavljen impozantan spisak njenih ljubavnika.
Bilo je s njom i ovakvih scena: U poluvremenu utakmice Vojvodina - Crvena zvezda među novosadskim igračima koji se tuširaju stoji, Klara Mandić i potpuno koncentrisana na temu objašnjava im pobedničku strategiju napada. Ili ovakvih: U komzmetičkom salonu, među ženama koje dokono čavrljaju o modi, razmenjuju tračeve i prelistavaju ženske novine, Klara Mandić, sa piling maskom na licu, prilazi telefonu, diktira važnu poruku za međunarodnog posrednika u Bosni Kutlijera i potpisuje hladno i bez ikakvog razmišljanja Radovana Karadžića.
“Ta kad uhvati, ne pušta”! - govorilo se o zaista važnoj i uticajnoj ženi koja je iza kulisa vukla konce moći u igri vrhunske politike, tajne diplomatije i velikog kapitala. Naravno, na balkanski način. Žena koja je posredno možda i presudno uticala na istoriju Srbije.

U tašni je uvek nosila mali damski pištolj. Živela je u porodičnoj kući na svetosavskom platou. Čuvala su je obična trojica miliocionera, koji su danonoćno, na smenu bili u njenoj kući, kao i dva rasna psa. Njen dom bio je tipičan jevrejski dom. Na ragastovu ulaznih vrata bila je mezuza - mesingana pločica sa svetim zapisom na hebrejskom, koja tradicionalno stoji na ulazu u svaku jevrejsku kuću. U dnevnoj sobi, obavezni `Talmud`, jevrejski sedmokraki svećnjaci menore, portret u ulju svetački blagog i uzvišenog rabina, molitvene kapice. Na klaviru minijaturni Zid plača i mesingani Haj, jevrejski sveti znak za dobro u kući. A kao uspomena na srpska prijateljstva uz njih je stajala i mala ikona Bogorodice sa detetom, dar patrijarha Pavla i stakleni slon - politički simbol kongresmenke Helen Delić Bentli i njen lični poklon.
Jedina fotografija koju je držala bila je ona koja je prikazuje u društvu sa gospođom Bentli, a ne sa nekim važnim srpskim muškarcem.
- Helen je žena koju obožavam! - rekla je o ovoj američkoj kongresmenki srpskog porekla, koja se pred prve i druge višestranačke izbore (1990. i 1992) često pojavljivala u Srbiji, posebno među članovima Demokratske stranke, i prootivnicima Slobodana Miloševića, čiju je ostavku tražila za dobro Srbije.
Na Osnivačkoj skupštini, održanoj u kući gospođe Klare Mandić, Mihiz je egzaltirano predložio da naziv organizacije bude Društvo jevrejskog-srpskog prijateljstva, što su prisutni Jevreji skromno odbili, dajući prednost većinskom narodu.
Za početak rada Društva i njegove kasnije aktivnosti vezano je i poznanastvo doktorke Mandić sa tadašnijim neprikosnovenim gazdom Srbije Slobodanom Miloševićem:
- Ja sam zauvek zahvalna Slobodanu Miloševiću, jer on ne samo da mi je pružio podršku u osnivanju Društva, već mi je pomogao i u realizaciji svega onoga što smo mi ispisali u svom programu. Počelo je tako što smo se Ljuba Tadić i ja javili njegovoj sekretarici i zatražili prijem. On nas je odmah sutradan primio, imali smo jedan predivan razgovor. U trenutku je shvatio našu ideju i rekao mi: `Klaro, blanko vam potpisujem, radite, tu što god hoćete, ako budete imali probleme javite mi se - stojim uz Vas.`
Kasnije sam često s njim kontaktirala u ime Društva. On spada u one retke ljude sa kojima ja imam šta da razgovaram. Šarmantan, duhovit, brzomisleći, brzoodlučujući, autoritaran čovek, a sve to slaže u jedan crnogorski mentalitet koji osim čojstva i junaštva podrazumeva dosta nepomirljivosti u svemu. Jedna harizmatična ličnost. Ja sam imala prilike da vidim i njegove najveće neprijatelje, koji posle ulaska u njegov kabinet, i razgovora s njim, prestaju da mu budu neprijatelji, počinju čak sa simpatijama da gledaju na njega.

U februaru 1990. godine, Klara je organizovala jedan istorijski susret sa dalekosežnim posledicama. U poseti Beogradu, prvi put, posle dvadeset pet godina, boravila je delegacija iz Izraela. Ispunjavajući obećanje dato gospođi Klari, predsednik Milošević je lično primio goste, a gospođa je iskoristila taj prijatni prepodnevni susret da pozove predsednika na večeru koju je gostima priredio Dušan Mihajlović, tada potpredsednik republičke vlade, docnije demokratski ministar policije.
Sedeli su tako srpski i jevrejski prijatelji u Vili Srbije u Botićevoj ulici, kada se, na opšte iznenađenje, pojavio predsednik Milošević sa sinom Markom. Pozdravio se sa svima, a onda je prišao Dobrici Ćosiću, pružio mu ruku i rekao: “Marko, dođi da upoznaš najvećeg srpskog pisca”!
- Bila sam presrećna! - prisećala se posle Klara sa ushićenjem ovog istorijskog trenutka. - Uspela sam da spojim prvog čoveka vlasti i prvog čoveka opozicije!
Odlazeći, Milošević je ponovo prišao Ćosiću:
`Mi smo, gospodine Ćosiću, komšije.`
`Da, deli nas samo zid`, odgovorio je Dobrica.
`Ali, on nije tako visok, da se ne može preskočiti`, otvoreno mu je Sloba ponudio saradnju.
Samo tri meseca potom, u maju, krenulo je u Izrael 440 Srba i desetak Jevreja, privrednika, kulturnjaka, novinara. Ovaj osmodnevni turistički aranžman, poznat kao Nedelja Srbije u Izraelu, završen je bez nekih privrednih efekata, ali sa zakletvama na večno prijateljstvo i podršku dva nebeska naroda. Ili su bar Srbi to tako shvatili, što će se uskoro i pokazati.
Izrael se, međutim, priduržio, kompletnoj svetskoj medijskoj halabuci protiv srpskog naroda i sankcijama protiv Jugoslavije.
A gospođa Klara, i dalje u prvim borbeni redovima širenja istine o nama i klicanju našoj nepopustiljivosti srbomrzačkom svetu sa Amerikancima na čelu, iako se ljutila kada bi se neko usudio da prizna da smo od Izraela, i jevrejskih zajednica u svetu, očekivali podršku, a sve u skladu sa njenim optimistiki nerealnim izjavama.
- Ne mogu više zaista da podnesem te priče! - rekla je u aprilu 1994. - Izrael je jedna zemlja koja se bori sa nemogućim, koja zavisi od Amerike, i koja je u stalno mislimanskom okruženju. Pitaju me: Šta je Izrael uradio za Srbe? A ja Vas pitam: Šta je pravoslavna Rusija uradila za Srbe?
Na put u Izrael gospođa Mandić je, ispunjavajući veliku želju predsednika Miloševića, povela i njegovog sina Marka:
- Ja sam se puno družila sa Markom tih dana, on je jedan sjajan i pametan dečko. U dva noću nas dvoje smo sedeli na krevetu i pričali o onome što se njemu dopadalo u Izraelu, bežali preko u restorančiće da Marko nešto pojede, ali i da vidi jednu lepu kelnericu koja nas je služila tog jutra.
Uprkos svom nežnom odnosu prema predsedniku Miloševiću i njegovoj porodici, Klara Mandić je aktivno učestvovala na demonstracijama 9. marta 1991. godine.
U to vreme, već je napustila karijeru dentiste, zatvorila ordinaciju i ozbiljno se posvetila diplomatiji i biznisu.
Naime, kada su istekli dani Srbije u Izraelu, u Sava centru je otvorila izraelsko-srpski biznis centar.
Koliko je jevrejskih biznismena prošlo kroz Sava centar ne zna se pouzdano. Ali, u nezaboravnom sećanju su ostala dvojica gospođinih prijatelja - Izrael Kelman i David Dudai, koji će preko poslova sa `Dafiment bankom` opelješiti lakoverne piliće srpske majke, i još će dobiti koncesije za regulisanje sistema parkiranja u Beogradu, i gradu zapretiti finansijskim kolapsom.
- Ja sam lični savetnik gospođe Dafine za pablik rilejšns - hvalila se gospođa Klara. - Povezala sam je sa Hadžićem (tada predsednik Republike Srpske Krajine, magacioner po zanimanju, kockar i švaler po vokaciji) i Karadžićem. Ona je veliki srpski donator, žena koja ogromno pomaže obe srpske države, oba srpska predsedništva.
Ali, učiniće Klara još više! - primećuje književnica Ljiljana Habjanović-Đurović.
Početkom leta 1992. godine jedne noći iz Londona pozvao ju je Džon Kenedi i saopštio joj da se tamo ozbiljno planira invazija na Srbe u roku od 24 časa, ako ne oslobode sarajevski aerodrom. Naravno, odmah se javila Radovanu Karadžiću i upozorila ga na ozbiljnost situacije. Karadžić je shvatio da šale više nema i odobrio da se svim važnim faktorima u svetu pošalju zvanična saopštenja. Sedeći te noći pored faksa Klara Mandić u Beogradu, Džon Kenedi u Londonu, ugovorili su predaju sarajevskog aerodroma i spasili Srbe od međunarodne invazije.
Gospođa Mandić je bila i član srpske delegacije na jednim od prvih pregovora u Londonu, što je izazvalo popriličnu pažnju radoznalog naroda sa obe strane Drine. Izgleda, međutim, da se nije samo dokoni svet pozabavio pitanjem koje su prirode uzroci njenog pojavljivanja uz Karadžića, te ima li idile među njima. Gospođa Ljilja, koja ih je dočekala na aerodromu i tako reći još na stepeništu aviona ščepala supruga pod ruku (što bi učinila svaka žena) od tada ga više nije puštala samog u beli svet, a bogami ni u Beograd. To, međutim, nije bilo dovoljno da se prekine ovo nežno prijateljstvo.
Ostaće zapamćeno da je Klara Mandić bila veoma važan član srpskog pregovaračkog tima. Najvažniji, u stvari, kako je za istoriju zabeležio koordinator pregovora, španski diplomata Žoze Kutiljero. Jer, kako se uverio, Klara se obraćala Radovanu na srpskom i uspevala da ga stiša, posavetuje i usmeri.
A na pregovorima, naravno, nije bilo lako. Sve tri delegacije bile su smeštene u istom hotelu, ali na tri sprata, a na vrhu hotela bio je Kutiljero i kada bi završio razgovor sa jednom delegacijom, pozivao bi drugu, pa treću, bilo da je dan ili noć. Za to vreme, srpska ekipa sedela je u Karadžićevom apartmanu, dolaze im novinari i Srbi, čekaju da budu pozvani i pitaju se šta će im novo biti saopšteno kada izađu pred `Karingtonov i Kutiljerov štab hladnih očiju, koji uporno ponavljaju da ih ne interesuje istorija, već činjenice, a one glase: `Vi imate 75 odsto teritorije, prema tome, vi ste agresori. Vi imate teško naoružanje, oni nemaju čime da se bore sa vama`. A Kutiljero je bio još i sjajan diplomata, ni prijatelj, ali ni neprijatelj Srba.

- Radovan je uspevao sjajno da se s njim izbori. Bio je jedan potpuno nov tip čoveka među našim političarima. Ne zato što je psihijatar, već zato što je pesnik. On je iz crnogorskog mentaliteta poneo sve što se može poneti dobro - lično poštenje, čast, dostojanstvo, ponos, toplinu, pesništvo. Ja njega zovem durmitorski vođa bosanskih Srba. Njegova profesija prihoanalitičara sigurno mu mnogo koristila u razgovorima sa ljudima, a i beskrajno strpljenje da odsluša svaku budalu, mora se pripisati njegovom zanimanju – bila je zadivljena Klara Mandić. Naš odnos je pun poverenja. Osim što sam zadužena za medijske prezentacije, ja sam i generalni sekretar jednog internacionalnog i nacionalnog komiteta, koji je po mojoj ideji i formiran, a koji će se baviti obnovom Srpske Bosne, po ugledu na ono što je urađeno u državi Izrael. O našem bliskom odnosu, možda najbolje govori sledeći primer: Ja sam dala jedan intervju, dok je još Zimerman bio ambasador SAD u Beogradu, i rekla sam da ja tog čoveka potpuno razumem, da je meni jasan njegov `srpski kompleks`, jer je njegov nemački narod sve ratove protiv Srba izgubio, ali da se nadam da će se u ovoj zemlji naći neko dovoljno pametan, ko će mu kupiti kartu u jednom pravcu i isterati ga odavde, jer on je jedan od najvećih uzročnika nesreća koje su nas zadesile. Nekoliko dana kasnije, kada je Karadžić otišao na razgovor u ambasadu SAD, prva Zimermanova rečenica je bila: `Ja, gospodine Karadžiću, znam šta vi o meni mislite - to je gospođa Mandić otvoreno rekla u intervjuu`. Karadžić je potpuno mirno odgovorio: `Da, naravno`. A on moj intervju uopšte nije ni video, niti je imao pojma šta sam ja zapravo rekla. To je to naše potpuno, nepomućeno uzajamno poverenje.
Računajući, valjda, na tu neprimišljenost srpskih knezova, koji na neviđeno prihvataju njene misli i dela kao svoja, Klara se u leto 1993. godine, zajedno sa svojim prijateljem Danijelom Šiferom, javno obratila američkom predsedniku Klintonu:
- Pozvali smo ga da dođe u Guču, da svira saksofon na `Prvoj trubi Dragačeva` – bila je ponosna Klara na svoju dosetku.
Doktor Karadžić je, međutim, bio samo jedan od mnogih važnih, moćnih Srba koji je bezrerezrvno verovao ovoj ženi i kao esencijalnu mudrost istinu primao bukvalno sve njene, često i nerazumne, savete. Čak je i odmereni, oprezni i čestiti Dobrica Ćosić, vođen njenom zamisli i akcijom, pristao da postane prvi predsednik treće Jugoslavije, tek proglašene, a odmah isključene iz međunarodne zajednice. Bio je juni 1992. godine, a sukobi između srpske vlasti i opozicije eskalirali su do neslućenih razmera.
- Meni sve moje sulude ideje obično padaju na pamet između dva i tri ujutro – govorila je. Tako sam zaključila da je Ćosić jedini čovek koji može da pomiri sve posvađane u Srbiji, jedini čovek koji za isti sto može da dovede i levicu i desnicu, i da ga svi moraju slušati s poštovanjem, jer bez obzira što pišu u raznim opozicionim listovima o njemu, oni svi odlično znaju ko je Dobrica Ćosić i da su se na njegovom ognjištu svi oni grejali zadjih dvadeet pet godina. Popodne sam odjurila u Društvo, Ljuba Tadić je, kao i obično, u svojoj kancelariji pisao jednu od svojih knjiga. Rekla sam mu: Hajde da pokušamo da ubedimo Dobricu da prihvati mesto predsednika Republike. Ljuba je bio sumnjičav: `Možemo da razgovaramo, ali ti znaš da on na to neće pristati`, uveravao me je. Ja sam, međutim, bila uporna - osećala sam da ipak treba pokušati. Da vredi. Pozvali smo ga, rekli mu da je jako hitno, i on je već posle pola sata stigao. Zaključali smo vrata i dva i po sata razgovarali - ja sam iznosila argumente zašto bi trebalo da prihvati, a on je sve odbijao sjajnim protivargumentima. Dva dana kasnije, princ Tomislav, Ljuba i ja otišli smo kod Dobrice kući, i tada sam ja obnovila svoju priču i ubeđivanja, opet u jednom dugom razgovoru, tri sata je trajao, a moj poslednji argument bio je da čovek koji je napisao hiljade strana romana upravo o nesreći svog naroda u ovolikoj novoj nesreći nema pravo da ne pokuša da ga barem spasi. Rekla sam mu i ono što njemu uvek najteže pada: da nijedan Jevrejin od ugleda u takvoj situaciji ne bi odbio obavezu ni sa jednim razlogom. Dobrica je na kraju kapitulirao. `U redu`, rekao je. `Pristajem`.
Tada je nastala trka. Jer, Dobrica je pristao, ali Slobodan Milošević o tome nije imao pojma. `Javi mu da hoćeš`, pokušala je gospođa Mandić da zacementira dogovor. `Ne dolazi u obzir`, odbio je Ćosić. (Zaista je teško zamisliti situaciju u kojoj Dobrica zove Miloševića i kaže mu: Slobo, ja bih da budem predsednik Republike).
Zahvaljujući činjenici da je gospođa Mandić žena koja nikad ne odustaje, ali i vešt diplomata, nađeno je solomonsko rešenje. Ona je pozvala Vladislava Jovanovića, i iznela mu zaključke svojih pregovora, a on je preneo dalje. Dobrica je tako izabran. Odahnuli su i svi Beograđani - građanski rat u Srbiji je sprečen. Klara Mandić je još jednom, istina, posredno, ali efikasno uticala na srpsku istoriju.

Čini se da, ipak nije baš sve tako bilo, kako Klara kaže. Bar sudeći po onome što je za list `Student` u oktobru 1992. godine rekla dr Mira Marković:
- Mislila sam da znam kako je Dobrica Čosić došao na mesto predsednika Savezne Republike Jugoslavije! O tom postupku, kao i o čitavoj toj situaciji imala sam svoje mišljenje. Sada bih vam ga i rekla da se u međuvremenu - od njegovog dolaska do danas - nije javilo u štampi mnogo egzibicionista - političkih i endokrinoloških - koji tvrde da su baš oni `doveli` Dobricu Ćosića za predsednika Jugoslavije. Skoro sam, na primer, pročitala kako se neka žena iz jevrejskog društva hvali da joj je jednom prilikom pala na um ideja da bi Ćosić mogao da bude predsednik nove Jugoslavije, pozvala ga odmah da dođe, predložila mu, on se složio, obavestili su ministra Jovanovića, ovaj predsednika Republike Srbije... i tako smo dobili predsednika SRJ. Ne pratim redovno ni dnevnu, a pogotovo periodičnu štampu, i mogu da pretpostavim kakvih sve, i u etičkom i u estetskom smislu, ponižavajućih sadržaja ima. Takve i slične pojave manipulacije ljudima i događajima su bez odgovornosti, velika su degradacija za ugledne ljude, intelektualce i političare, za našu zemlju i za čitav naš narod.
Ipak, gospođa Klara Mandić je uvek smatrala da je njena privatna misija izvanredna, njen učinak nesaglediv, a podrška naroda ogromna.
- Srbi su jedan strašno zahvalan narod! Zahvalan svima koji ih vole. Ja sam svuda dobijala komplimente za svoj rad, za ono što sam ostvarila od mnogih poznatih i važnih ljudi. Dobrica Ćosić, je recimo, imao običaj da mi, kada vidi nešto što sam stvorila - kaže: `Klaro, odakle vam snaga? Vi ste neverovatni!` I onda digne ruke i ode dalje. Ali, meni su najdraži komplimenti koje dobijam od običnih, od nepoznatih ljudi, Srba, koji me zaustavljaju na ulici u mnogim mestima u Jugoslaviji i svetu. Zahvaljuju mi za sve što radim, čestitaju mi, kažu kako će, kada stignu kući, pričati svojoj deci da su me sreli.
Za mnoge, koji su pratili pojave i podvige gospođe Mandić ostala je, ipak, dilema kako je ta žena uvek uspevala da nađe put do važnih ljudi i institucija, da se približi svima koji u tom trenutku imaju moć ili su, bar, oči javnosti uprte u njih. Sekretarice u Vladi Srbije pričale su književnici Ljiljana Habjanović-Đurović o šampitama koje je, nenajavljena, Klara donosila potpredsednicima i ministrima, i kako su se ludo zabavljale slušajući njene samoreklamerske ispovesti, dok je čekala da bude primljena. Paki, Daki, Buki, u početku su se hvatali za glavu kad je vide - a posle su se radovali kad dođe i satima ostajali s njom.
Mada je pažljivim i upućenim posmatračima predstava na našoj javnoj sceni jasno da je od 1993. godine gospođa Mandić bila tek epizodista iz senke, koja je samo povremeno utrčavala pod svetlost reflektora, gospođa Klara je lično bila uverena da je ona neponovljiva pojava među uticajnim ženama Srbije:
- Većina tih žena je ili u brakovima sa visokim političarima, pa podržavaju njihovu politiku, ili vode neke druge, neki kažu čak i suprotstavljene stranke. Kada ja kažem da meni muškarci uopšte u životu nisu bili potrebni, ni da me uvode u kafanu, ni da mi pridržavaju mantil, ni da me vode kroz život, ja se uopšte ne šalim. Mogu da učinim sve što i muškarci, pa i još bolje. Ja sam, međutim, morala godinama da se izborim da: Kad ja govorim, oni ćute i slušaju me! Ja uopšte neću i ne prihvatam da me doživljavaju kao fascinantnu ženu. Ja sam, pre svega, čovek koji nešto radi, nešto ostvaruje, pa tek onda žena. Naravno, u to ne uspevam da uverim muškarce, a još manje žene. A moji pojmovi o moralu se prilično razlikuju od onoga što se na Balkanu smatra moralnim. Ovde pojam morala određuje suknja i pantalone i njihove međusobne kombinacije. Moj pojam moralnosti podrazumeva nešto drugo - one ljudske osobine koje velike ljude odvajaju od malih, sitnih čuvara svoje kože i svojih interesa. Odnos prema drugima, iskrenost, korektnost, pomoć u nesreći, pokušaj da u sebi pronađete onu unutrašnju ravnotežu koja vas nikada neće odvesti da učinite ono što nikako ne biste voleli da drugi učine vama - to je moral. A ne broj muškaraca u krevetu – pokušala je da se pred Srbima opravda gospođa Klara Mandić.
Šta li sada o svemu misli onaj blizak saradnik predsednika Miloševića, koji je još 1990. godine, citirajući jednog pesnika, na vreme upozoravao:
- Veza između dva naroda (srpskog i jevrejskog), sigurno ne može biti `jedna žena sumnjivog morala`. Možda mu je vreme dalo za pravo, ali u onim smutnim danima – umalo nije politički stradao.