Ekspoze predugovora ukrajinskih bajki

Тања Гаев


Народна бајка је увек на страни моралне правде, и по њеном чврстом
убеђењу победа увек треба да остане са простодушношћу, незлобом и страдањем
најмлађег брата, добре девојке-пасторке, храброг јунака. Ова епска поезија
истински паметним признаје само добро, а зло, иако је као такво на гласу код људи,
уводи своје поклонике у безизлазне грешке и често их доводи до неизбежне
пропасти. У основи приповедања бајке налази се вековима стварана народна
представа о томе, шта у животу представља правду, а шта неправду. Детаљно
изучавање становишта народа, уметнички је исказано у бајци, и то је један од
најважнијих задатака фолклора. Било који читалац или слушалац, препуштајући се
чарима бајке, која нам осликава ликове старца и старице, Ивана-глупака, Ивана-
царевића, маћехе и пасторке, вештице, злог старца-чаробњака (Кощея), змаја,
прелепе принцезе, зле царице и многих других осећа дубоку животну и уметничку
правду бајке.
Украјинске бајке можемо поделити на следеће врсте: бајке о животињама, у
којима су јунаци шумске животиње, шумске и домаће, човек и шумске животиње,
саме домаће животиње, птице, рибе, друге животиње („О Ивану Богатоме“,
„Славујеви савети“, „Бедни вук“, „Како се вук пожелео јарића“, „Вук, пас и
мачак“); чудесне бајке, у којима се срећемо са натприродним противницима,
натприродним или зачараним, мужем или женом, или другим мушкарцима,
натприродним задацима, натприродним помоћником, натприродним предметима,
натприродном снагом или знањима, другим натприродним моментима
(натприродни пород, девојка без руку, златна деца, итд) («Чаробно лонче»,
«Чудотворна вода», «Како је девојачка љубав спасила уклетог краљевића-Маску»,
«Летећи брод», «О момку који је људима вратио Сунце, Месец и звезде»); бајке
легендарног карактера, где се појављује Бог, свеци, ђаволи (овде спадају мотиви
као што су натприродни сведоци злочина: чудесна фрула, кости које певају, итд.)
(«Јевдохија-светица»; «Како жена није хтела да преде»; «Фрула од калине», «О
беди»); бајке-новеле (просидба принцезе, девојка се удаје за царевића, верност и
невиност, поуке злим женама, мудри момци и девојке, бајке о судбини, спретни
зликовци и разбојници) („Како је војник цара надмудрио“, „Милосрдна госпођа“,
„Поп и његов слуга“, „Случајна несрећа“, „Соломонов суд“, „Како је Иван цара
надмудрио“, „Мудра девојка“); бајке о глупом ђаволу или диву («Баба и ђаво»,
«Авај»).
Такође их можемо поделити на следеће групе: бајке о животињама; бајке о
космичкој снази; бајке о натприродним догађајима («о срећи»); приче о подвизима
које су људи остварили својим способностима; демонске приче. Све ове групе се
као и све у природи тесно међусобно преплићу: предност неког мотива даје место
одређеној групи бајки у еволуцији ове приче.
Често се основно место придаје магијско-фантастичним бајкама. То се
објашњава тиме што је фолклористика средине XIX века посебно место придавала
фантастичним бајкама, сматрајући их најстаријим и због тога и посебно вредним.
Фантастичне бајке су сачувале остатке неких старих паганских представа, као што
је на пример, веровање у господаре шума, мора, планина, сила (вештица - баба-яга,

морски цар - морский цар, змај - змiй Горинич, Мразић – Морозко), култа предака
(умрли отац поклања коња), веровања у преобраћивања, итд. Али вредност и снага
фантастичне бајке није у томе. Такво веровање у народу је одавно нестало. Бајка се
никада не приказује као стварност: бајка по садржају је добра управо као
измишљотина. Без обзира на своју фантастичност, бајка исказује високе животне
идеале народа. У фантастичним бајкама народ је изградио ликове јунака –
представника унесрећених, бораца за истину и правду, богатих свешћу о томе да су
у праву, прелепих у својој смелости која не познаје границе.
Фантастична бајка је онај извор из кога тече фантастични елемент, који се
претаче, полако се осиромашујући и исцрпљујући – у бајкама или причама о
подвизима, у јуначкој поеми, у сагама. Натприродни елемент у њима је још увек јак
и испољава тесну генетску блискост са фантастиком бајке; али се он обрачунава са
одређеним захтевима рационализма, реалне праведности у историјским сагама и у
жељи друштва да се из натприродних, фантастичних сфера спусти на људски,
реални основ – у јуначкој поеми.
Јунак фантастичне бајке је царевић. Али не увек. Најчешће је он син сељака,
у коме на први поглед нема ничег интересантног. Он спава на пећи, и браћа га
сматрају глупаком. Али то је само спољашњи изглед који нестаје, када живот
захтева одлучне радње. Када умре отац или када се деси нека несрећа, када зову у
помоћ или траже да их спасе, или се тражи да се изведе необично тежак подвиг,
тада тобоже глупак одједном постаје особа која има изузетно високе моралне
квалитете, велику душевну снагу. Судбина му шаље различите, понекад обичне,
понекад веома необичне сусрете: он среће старицу или старца који га питају куда
он иде, животиње, које су несрећне, безобразну вештицу у колиби у шуми, итд. Од
тога, како ће се јунак понашати у том тренутку зависи читава његова даља судбина.
Јунак и његова браћа се понашају на различите начине. Сви ти сусрети су управо
искушења. Умишљени јунаци, старија браћа, не истрајавају ни у једном искушењу,
бивају поражени и ништа не постижу, јунак увек излази као победник и постаје
власник чаробног талисмана или свемогућег помоћника у лику чаробног коња или
друге животиње. Од тада га прати успех, све потешкоће се решавају успешно. Али
тај успех није случајан: јунак га је заслужио својим поступцима. Он постаје
господар своје судбине и ослонац онима које спашава. Умишљени паметњаковићи,
његова браћа, мисле само на себе, показују своју ништавост и бивају губитници у
свим својим покушајима. Фантастична бајка се увек завршава слављењем истине и
кажњавањем лажи, преваре и подлости.
Огромна већина задатака усмерена је на слање јунака у тридесето царство.
Јунак је дужан да докаже да је он био тамо, да је у стању да оде тамо и да се врати,
или да погине. На пример, од њега се тражи да донесе предмете, чудновате ствари,
који се могу наћи само тамо. Ови предмети увек имају златну боју. Од јунака се
тражи да проведе седам година у тамном царству, да донесе воду која лечи и
оживљава.
Овде јунак треба да издржи борбу са својим противником. Најизразитији
његов облик је борба са змајем. Мотив борбе са змајем је међународни, али
украјинска бајка га садржи у веома изразитом и релативно развијеном облику.
Победа над змајем такође не би била могућа без помоћника или чаробног оружја.

Посебно нам се интересантно представља улога најмлађег од тројице браће
који учествује у бајци. Велики део народних бајки, пратећи обичан епски пријем,
почиње тако да је отац имао три сина: два паметна, а трећег глупака. Испоставиће
се да је он несебичан јунак, он ће ослободити принцезу, он ће доживети највећу
срећу. Али све је то тек у будућности. Ако се јунак роди на чудноват начин, он
брзо расте, „не из дана у дан, већ из сата у сат“. Три брата понекад расправљају о
праву првог, испробавају своју снагу. Право првог увек добија најмлађи брат.
Старија браћа су названа паметнима у значењу које се даје тој речи на вашару
животне таштине, где свако мисли само на своје личне интересе, а најмлађи
глупаком у смислу непостојања у њему те практичне мудрости: он је простодушан,
није зао, саосећа са туђим несрећама тако да заборавља личну сигурност и сваку
корист. Сходно томе речи лукав и зао у украјинским говорима значе: мудар,
искусан, паметан, проницљив. Старија браћа, паметњаковићи, никада не пролазе
искушења, они увек бивају поражени, што произилази из њихове унутрашње,
моралне неспособности: они мисле само на себе, о награди. То се односи и на
рођене ћерке старице, које се супростављају пасторци. Оне одлазе у шуму за њеним
траговима, надају се да ће добити исту такву награду као и она, али не пролазе
искушења и уместо награде заслужују жестоку и праведну казну. („Три брата“,
„Дриги отац“)
У посебну врсту издвајају се бајке о свакодневном животу или новелистичке
бајке. За XIX век може се тврдити да бајке о свакодневном животу чине 60%
читавог репертоара бајки, чаробне – 30%, а бајке о животињама – 10%.
Реалистична бајка о свакодневном животу је најпопуларнија врста бајке у народу.
Њен стил и поетика се суштински разликују од стила чаробних бајки. У њима нема
фантастике, која води порекло од древних митолошких представа. Оне црпу свој
материјал из свакодневног живота. Јунак тих бајки више није царевић, већ
несрећни отпуштени војник, сељак, сеоски момак или надничар. Лукавством,
смелошћу и досетљивошћу он прави будалом свог лакомог господара, попа или
господина, глупу попадију или госпођу-спахиницу. Већина бајки о свакодневном
животу има сатиричан карактер. Са изузетном способношћу опажања и великом
уметношћу приповедања у њима се приказују сукоби који се завршавају
посрамљивањем и кажњавањем, а понекад уништавањем или пропашћу онога ко
вређа и код подјармљивача.
У новелистичкој бајци велики и свестран одраз налазе свакодневица и рад
сељака. Посебно је много бајки посвећено породичним односима. Лукава жена,
која искусно припрема превару мужа сама упада у невољу и бива посрамљена. Још
више бивају посрамљени ђакон, поп или архијереј који се намећу лепотици; она их
преводи жедне преко воде. Овим бајкама је увек својствена изузетна досетљивост,
захваљујући чему су се оне користиле у лепој књижевности.
Најпопуларнија група мотива је зла маћеха и њена ћерка, њена злоба према
деци од претходне, умрле жене, посебно према девојци од прве супруге: «старчева
ћерка», коју осуђују, истерују из куће или се на сваки начин труде да убију
«старица» и «старичина ћерка». «Старац» притом наравно не показује никакав труд
да заштити окривљене. Али њена покорност, добродушност, доброта и љубазност
према свима које са њом искушава судбина, добијају помоћ од ње и наклоност
свих: домаћих и дивљих животиња, предмета живе и мртве природе, чак разних

демонских бића, и она је на крају крајева обасута различитим поклонима среће, у
исто време док завидна и злобна старичина ћерка коју хоће да пусте стопама
старчеве ћерке да на исти начин стекне иста та богатства, напротив бескорисно
страда због своје злобе и нечовечности. Помоћници старчеве ћерке имају више или
мање фантастичан карактер; богатство и срећну судбину она добија различитим
натприродним путевима. («Фрула од калине»)
Ван круга родбинских односа налазе се следеће теме, као што су:
немилосрдни и поносити цар и његова казна; спретни злочинци који краду у
немогућим условима; мудар и снажан или нечовечанском снагом обдарени радник,
кога узима, полакомивши се због ниске плате, шкрт и завидан домаћин и страда од
њега; разбојници – претежно глупи (тема се пореди са глупим дивовима, од којих
се спашавају украдена деца, девојке, и слично); глупи народи и глупаци уопште.
Ове теме имају мање фантастичних елемената и прелазе у новелу и шаљиву причу
(анегдоту).
Када је реч о стилу бајке, онда обавезно треба истаћи питање утројавања. У
бајци се све утројава. Родитељи имају три сина, цар три ћерке, принцеза поставља
три задатка, трипут се одиграва борба са змајем, три змаја имају по 3, 6, 0, 12 глава,
итд. Исконски утројавање је карактеристично за најстарији од свих жанрова, за
бајку. Оно само је обележје далеке прошлости. Његово објашњење треба тражити у
историји бројчаног система, бројања и рачуна.
Проучавајући бајку можемо да приметима да се неке функције (поступци
учесника) лако разврставају у пару. На пример: задавање тешког задатка захтева
његово решавање, потера води ка спасу од ње, борба води ка победи, несрећа или
невоља, са којом почиње бајка на крају нестаје. Парне функције обављају
различите особе. Тежак задатак задаје једна особа, а решава је друга. Друга
половина парне функције може бити позитивна или негативна. У бајци постоји
прави и лажни јунак: прави јунак решава задатак и бива награђен, лажни јунак не
може то да уради и бива кажњен.
Свет бајке је бескрајно разнолик. Бајка кроз уметнички вредне ликове
изражава најбоље квалитете народа и самим тим развија те квалитете код оних који
воле да слушају или да читају бајку. Она и данас одушевљава уметничком
вредношћу својих ликова, богатством измишљотина и неисцрпношћу фантазије