Saša Jelenković

ČIGRA
Nikuda ne odlazim: vetar sa Dunavskog
keja još uvek me, kao čigru, okreće.
Ko je govorio o savršenstvu: iskušenje ga
pretvara u nakazu vrline. Gluvo kolo
trupka pod zamračenim prozorima. To je
njihov način. Ti ne odustaješ: sasušeno
cveće čuvaš na vrhu ormana. Uspavljuje te
šuštanje prašine koja se taloži po fotografijama.
I pamtiš samo ono što želiš: mostove Budimpešte,
lavirinte ulica, okićenu jelku u plamenu.
Sever je topliji. Tamo napušteni umiru utešeni
udesom Juga. To je moj način. Da ubrzavam
događaje odustajući od ubeđivanja. I čekam,
da se moja rana razlista, kao bačena knjiga.

POSLEDNJI KONTINENT
Toliko je tiho da paučina pucketa
kao ženska čarapa brižljivo skinuta
i prebačena preko naslona stolice.
Sve do jutra, nad usnulim licem,
svetli zaboravljena lampa. I niko je
ne gasi: sve dok svitanje ne nadjača
druge izvore svetlosti, sve dok u mukloj
praznini letnjeg praskozorja ne odjekne
zvon budilnika. Nije mi dovoljna tvoja
ljubav. Hoću da na mrežnjači oka sačuvaš
sliku mog pada. I da tvoje uho bude katakomba
gde ću se, u časovima očaja i nesanice,
skrivati od zlatnih zvekira. Ti si poslednji
živi kontinent: ljiljan u sasušenoj travi.

POŽUDA
Ti si samo komad raspukle zemlje,
tebe se klone šumske zveri, ptice
i zalutali lovci. Prisutan si kao ćutanje,
kao svileni konac provučen kroz resicu
uha. Često te, u mislima, dodirujem.
Čežnja mi para utrobu: skrivam se, kao golub
pod razlupanim krovom. I osluškujem jecaje
trube. I ne menjam mesto počinka, sve dok me
iznenadna svetlost ili dečiji plač ne uplaše.
I ne mislim o mrtvima pred spavanje:
samo se, ponekad, drvenim stepeništem,
uputim do gradskog parka. Da udišem
miris udaljenih kiša, i zamišljam
da si stub u središtu sunčanog sata.

LJUBAV JE KATAPULT
Dolazim po zečijem tragu: uhoda:
ne gaseći voštanicu, patrljak svetlosti.
I pergamente, prašnjave, razvijam,
podozriv prema usnulim glasnicima.
Stražim nad užarenom posteljom:
pozvao bih, ali se neće odazvati
potamnela, prećutkivana, princeza: Umiru,
umesto mene, taoci bratstva savršenih:
kamen sam: ljubav je katapult. Anđeo
kalemi voćke, ogleda se, u kapi rose,
na somotnoj koži breskve: tiho, tiho,
lupka srce, pamukom obložen čekić: ostaje mi
samo glava: vrh čiode na mapi beskraja.

PUSTA ZEMLJA
Već dugo pokušavam da napišem pesmu
o pustoj zemlji: sve sam usamljeniji,
gnezdi se pustoš u meni. Čini mi se
da ova zemlja nije dovoljno pusta
za potrebe pesme: i pored toga nisam
odustao: zurim u patuljste kaktuse.
Kažeš: vežbaj posmatranje nepostojećeg.
Grize me osećaj promašenosti: retoričke
figure ne spasavaju me pomisli da moram
napraviti raspored vremena, labav plan,
koji ću napustiti kad se ukaže mogućnost
gubitka. Kažeš: poljubi ove plodove
pustoši, i lezi: pokriću te peskom
i zalivati, jer ovde još dugo neće biti kiše.

GRANICA
Ushićen plamenom, u kaminu, obrisaću
granicu između snova: vremena ima tek
da raščistim rukopise sa stola. Ko proguta
pilulu, vinuće se visoko, čak do božjih
tabana. Ko je pod jezik skrije, gusle će mu
ujedati sluh. I tihi će ga, nazalni napev
onesvešćivati. Na međi severa i juga, vetar
puni kosti peskom, a utrobu strahom.
Na dosuđenom jeziku izgovaram: meru, zaricanje,
odustajanje, pad. Ne ostavljam tragove prstiju.
Otiske duše umnožavam nakon svakog buđenja.
Znam da su putovanja uzaludna: povratak budi
novu čežnju. Ipak, žurim: to nije mudro,
jer gubim dragocene trenutke sažimanja.

BROJALICA
Bio sam: nestrpljivi putnik na slepom koloseku,
pouzdani savetnik izvršitelja naloga, znalac smrti,
gospodar beznadežnih, knez i gubitnik. Bio sam:
žiška u senu, plamen, ugarak, potom grudva snega,
barica, paprat u jarku, zaboravljeno jaje u pletenoj
korpi, zrno kukuruza pod blatnjavom čizmom. Bio sam,
i ostao: pustara, nad pustarom soko i priviđenje
oaze. Vazda isto, okrutno, kao kad daviš, krticu,
ne čoveka: u šiblje sam bacio plug, užgao
vinograde, olovo izlio na vodenični kamen,
i ostao, na straži: vrtačama, klancima, virovima
zaštićen. Podozriv prema došljacima i njihovim
kćerima. Koje mirišu na kesten, na tamnu strast.
Na vreme što me je odavno učinilo suvišnim.

UJED
Sve sam prihvatao: prezir, sablazan, licemerje.
Unedogled, svako mi je bio drag. Ipak, ne beše
mnogo vladara što milostivo držahu skiptar
ponad moje glave: to ne znači da sam nepokoran.
Sa balkona, loman, gledam panoramu: nemi filmovi,
gluva muzika, iskrzana sedišta. Da li osećaš:
vreme nas ujeda, do besnila. Kakve bih novosti
mogao još da čujem? Da sam oboleo od dugotrajnog
kretanje među siluetama? Ništa mi se ne može
dogoditi: malo je mesta gde bi se stvari isprečile
između mene i vremena: prepušten sam teskobi.
Ponekad prislanjam lice na staklo: godi mi osećaj
drhtavice. Koja nagoveštava pomeranje podzemnih
ploča. I samo je Pompeja večna. Zaustavljena.

DOVOLJNO VELIKA REČ
Iako drhtim, iako padam, izmišljam
reč, dovoljno veliku za sebe:
ona nema nijedno slovo, ona nema nijedan
glas, nemoguća je sa njom svaka rima.
Teška je kao nadgrobna ploča, konačna
kao pečatni prsten na ruci Smrti.
Kad je izgovorim – procvetam kao rana.
Kad je prećutim – izlije se iz mene
svetlost: glatka sam površina jezera
u kome anđeo ogleda lice. Iako drhtim,
iako padam, izgovaram reč, pokrov za sva
moja rastrojstva. Nije li oholost davno
zapostavljena istina, nije li pad pokoravanje
jeziku koji drhtanje sabija u reč.

ONO ŠTO OSTAJE
Was bleibt aber
Stiften Die Dichter
F. Holderlin: ''Andanken''
Ponovo treba proći pored istih stvari:
otkriti kuću, ribnjak, verandu i trem.
Izmisliti zagonetke, beskrajne oblike
preokreta. Zatisnuti ključaonice,
iznova se snaći u rečima. Ne zaboraviti
da nakon povratka neizbežno sledi zaborav.
Skratiti put do istine: kroz predele sećanja:
zauvek se raspršiti izvan okvira slike.
Ključeve nositi o pojasu. Prepariranu sovu
držati na ramenu. Ne nuditi rime koje učvršćuju
hladnoću i pustoš sveta. Biti patetičan.
Vreme je da se tišina spusti na zemlju:
mrvicama s trpeze da napunim šake.
I da moja melanholija bude večna kao pesak.

GOZBA
Gozba je rasturena. Niko ne spava:
kao nikada ranije, svetlost se uvlači
kroz pukotine, kroz mišje rupe.
Odrekao sam se molitve, odrekao sna,
samo u čudo verujem, i još sam živ.
I to je čudo: disanjem se razlikujem
od kamenja, inače sam nepomičan i leden.
Kao zgrušana krv, kao slomljena grančica –
savršen sam, dubok sam: baci kamen
u mene, nećeš čuti odjek. Testo sam
koje narasta u katakombama.
Od prskanja, od loma, bisere čuvam
pod jezikom. Reči su so koja ostaje,
na obrazima, posle suza.

NISAM
Kulise su postavljene, crvena staza teče
preko scene, glasovi, jedva čujno, silaze
niz zastor: odlazi olovni vek. Srebri se,
za njim, tišina. Sećanje postaje varka,
a nežnost izdaja. Daleke su, daleke, obale:
ni brodovi, ni mostovi, ne spajaju naše jalove
ljubavi. Uzaludne su nade da će razvaline
svedočiti o snazi, opiranju, promeni i ponosu.
Niko neće ostati izvan užasa, i biti pošteđen
kajanja: smrznutu krv prekriće tišina. Zamisli,
da brzinom smrti prestižeš grabljivicu,
u sunovratu. Zamisli, da svi odu, a ti ostaneš:
zdrobljenom mesu jedni krivac. Kažnjen, da
izvlačiš pouku zbog prokockanog hleba i vina.

IZMEĐU RATOVA (1)
Miris baruta omamljuje, nagoveštava
prizor uzvišenog mira: kad sve bljesne
i kad sve prođe. Pomišljam na gubitak
pamćenja: ravnodušno odvajanje
od prolaznosti. Koje mogu odglumiti
zatajivši svetlucanje očiju, zatajivši
plimu sećanja. U daljini plamte logorske
vatre. Na kojima cvrče sveže meso,
pečurke i jaja. I čini se beznačajnim
strah od promena, kad je kraj tako blizu:
pre nego uđem u tunel izvući ću traku
iz kasete. Nakon toga ostaće nejasan
život: priča o dosadi i bolesti,
suvišna objašnjenja i melanholija.

VARVARI
Varvari su moja prethodnica: jer kad praštam,
ljubim čelo i napuštam zidine od kojih će
sazdati nužnike i domove za gubavce.
I kazaće: lep grad stajaše ovde, zar ne?
Sva su pitanja postavljena, sva ćutanja
iskorišćena: ničeg nema, osim gladi za vazduhom,
za prostorom, za pučinom. Jer varvari su moja
prethodnica, a ja više od svedoka: odmetnik.
Evo oholog naroda: ne veruje skrušenim
pogledima, grozi se raspadanja. Odustani:
kažu plameni žreci praštanja: krv je suza
anđeoska. Povratka nema, žedni sine, zabludeli
zatočeniče. Napij se lepote, i kreni: slaviće se
povratak varvara. Aleluja! Bolji sam i gori.

SPISAK:
Reči koje nisam izgovorio, karte koje nisu
podeljene, sablasni zvuci ispod daščanog
poda, privrženost crno-belim filmovima,
lavež sa udaljenih majura, srebrni pehari
iz kojih pijemo vino hvaleći zidine što nas
štite od spoljašnjih poraza i unutrašnjih pobeda.
Dani prolaze, vonjaju: na paljevinu
i znoj begunaca, maglu koja izvire iz jama,
na sunovrat. Uzimam mač, na mojim leđima
iskovan, da po nuždi budem zaklon mlakima.
Lakoveran, obmanut, sluđen, slab, suvišan:
sva su stepeništa moja. Pašću kao slap:
raspašće se vergl i verglaševa dvokolica:
''kad bude pokolj veliki, kad popadaju kule''*

SEVER
Pod iznenadnom kišom podrhtava telo:
jezera se bude. Nestrpljivo očekujem
novosti. Čujem prodavce ribe. Koji neće
moći nahraniti gladne, jer će gladnih
biti sve manje: množiće se željini tišine.
Vrtoglavica najavljuje doba parenja lososa.
Zaslepljuju me jarke boje suncokreta i žita:
žudim za hladnim, somotnim dodirom mahovine.
I ne obazirem se na trube. Kao da mi ništa
ne mogu uglačane limene vrtače, kao da sam
gluv za sve osim za damare požude. Časovnici
zastaju kad se masivni oblaci valjaju iznad
crkvenih tornjeva. Pred san, svaka je misao
epitaf. Koji nije ni lozinka niti oproštaj.

CRVENO MLEKO JAVE
Želim da se probudim slep i gluv. Za sada
samo škrgućem: obdaren zlim darom: gipkim
crnilom što privlači smrt i odbija nežnost.
Spavam na jastuku od mutnog stakla, zato su
moji snovi poput vate koja upija crveno
mleko iz kamenih dojki jave. Zatočenik sam
rajskih pastorala iznad kojih svakog jutra
osvane sunce hrapavo kao orah. I nema
teže zablude od vere u otpornost kostiju
i kože: zar me ne slamaju topli vetrovi
proleća, zar me ne rastače strast prema
otisku usana na čaši? Padam na hladno
zgarište postelje: krst mi dotiče čelo,
dišem: to je jedina istina o meni.

DNEVNIK ZAVODNIKA
Oživi: prva sliko obilja i punoće.
Utamničen, drhtim u pustoj palati:
vreme je da pročitam ''Dnevnik zavodnika'',
vreme je da sebi postelju istešem,
i stan, u kamenu, isklešem. Bez tuge
ništa ne biva, izjutra, kad ogolele
grane kuckaju po prozoru, kao starački
prsti po praznoj staklenci od vina.
Veran sam tvojoj neporecivoj čvrstini.
Pred mestima gde istorija gubi pamćenje
nezadrživo raste vrtoglavica, i svaki je
trenutak kap meda koja pada na samlevene
orahe. Nismo ispunili nijednu zapovest:
iza nas ostaje postelja puna sedih vlasi.

MERA
Namećem sebi obavezu: pisati: staloženo,
stilom otmenim, u formi klasičnoj:
sonet: o stvarima ugodnim, rečima blagim.
Negovati uzdržan pristup strastima, bolu,
mržnji. Međutim, ne propuštam priliku
da iskažem cinizam: godina imam dovoljno
da budem mrtav pesnik (Trakl, Silvija Plat,
oba Branka), samo mi antologijske pesme
nedostaju. Sklon sam naglim promenama:
nekada unajmitelj, sada najamnik:
podjarmljen, stešnjen, uobručen. Gubim
prepoznatljiv lik. Imao sam i ja dnevnik,
to skladište plača. Sada lutam, nespokojan
i razdražljiv. Upisan, u katalog: krhotina.

JEDNOSTAVNOST
Neoprostivo, traju stvari: ništa im ne mogu
tihe vode, mišji zubi, arlekinske vilice
i dahtanje praznine. Ono što je zaboravljeno
pronašlo je utočište u ogledalu. Ne postoje
prepreke na stazi pokornosti: toliko je snažna
želja za napredovanjem. Rastuži me pogled
na prazne, osvetljene kuće: rasulo je sudbina.
Nigde nema mesta za mene, nigde nisam siguran.
Dugo nisam dodirivao uglačane komade nameštaja,
premeštao slike i fotelje, dugo nisam bio sam,
među stvarima: kao prvi čovek, u prvim danima.
Čeznem za ostrvljem, za dugim, toplim noćima:
poslednji put da osetim jednostavnost. Uljem da
namažem telo, i kliznem, među nevažne ljude.

SREĆAN SAM
S onu stranu vode: neispavan, načet,
gledam trsku, šumu, šikaru. Mami me
zelenilo: mutna, u magli udavljena senka,
izmileo gušter: opruga iz groba, hladna
tempirana mina. Strahujem da si se vratio,
ali da te neću zateći. Na zakrčenoj granici
osmatraš oaze, tragaš za jezerima, za snegovima.
Umara me topot gizdavih konja, kolona što peskom
zasipa decu kraj druma. Zakopao sam barjak,
perjanicu, oklop, mač i koplje. Palim sveće
izlivene iz našeg znoja, našeg mesa.
Prah sam moje pobede nad sobom, pepeo si
tvojih žudnji za daljinom. Kad iščezneš,
reći ću: srećan sam jer nisam bio srećan.

KATALOG KRHOTINA
Utrni sveću, udahni dim: nek' spokojno otpočinu
mornari. Ludost je, preko palube, razgovarati
s pučinom. Prelistaj knjigu, potraži nepoznate
reči, nedoživljena stanja: neće te radovati
pisma iz predela gde stvari govore svojom
odsutnošću. Prećutaću da nema razlike između
mržnje i požude, da je reč svetlost neprevodiva
u oblik, da jetkost uporno rastače toplinu.
Zaboravljaš ukus jagoda izniklih iz zemlje
gde trune anđelovo srce. Mnogo je pogleda
izgubljenih na nebu: nijedan nije tvoj,
nijedan me ne traži. Monotono trube brodovi:
plašiš se da nećeš zaspati, da će te, kao puzavica,
obrasti tišina, da ćeš večno biti budan.

SMRT JE ČISTA RADOST
Kao globus, kao kost u grlu vasione,
kao nezvan gost: prašnjavih cipela,
u kartonskom koferu krijući zapise
na kesi od brašna, okrećem se,
premeštam iz sobe u kuhinju,
gde na gomili rasparene obuće spava
princeza paradoksa, dok se u sebe urušava
trulo jaje, na postavljenom stolu
za kojim sedi nasmejani anđeo,
kose vezane na potiljku, i kaže:
smrt je čista radost kad udari kašičicom
o ljusku jajeta i kaže: ja sam samo prolaznik
kojeg treba nahraniti, zar nije divan dan:
da se iskuje prsten, da se dovrši krug.

: POTOP
Radostan očekujem potop: jer sam zazidan,
jer sam žedan, jer ne mogu izdržati sopstveni
pogled u ogledalu: dug je put koji povodanj
prevaljuje od suznih očiju do krletke
ods krhkih kostiju. Toliko sam usamljen da mi
zastaje dah kad pogledam oštre ivice predmeta:
pobožno se odričem uzvišenih ciljeva.
Moje odustajanje nije pobuna, niti je moje
protivljenje jeres: žaoka, kad bol nanese cvetu,
ne traži da joj pohvalu spevam za slatkoću.
Kuća je prostrana, sigurna, čvrsta: daždi
po lađama, vinogradima, raskršćima, košnicama,
po pećinama, pepelu, po trošnim lestvama nebeskim.
Drhtim i pijem poslednje kapi mleka.

ČUVAR
Rado bih zaspao: dok ne stignu čudotvorci,
riblji majstori, hranitelji gomile, slepci
blagosloveni sveznanjem. Dok svoje odore
ne razgrnu, strahove dok ne rasteraju:
meni je žudnja potraga za pribežištem,
meni je sumnja mudrost izbavljenja. Stid
me neće nadživeti – možda će to biti tuga.
Svedočim o metežu: o savršenim prstima
palikuće, o negovanoj koži glavoseče,
o zlaćanoj fruli drumskog razbojnika:
meke usne celivale hladno čelo.
Stariji sam za opasnost iskušenja,
za opreznost čuvara zaboravljenog na krovu
palate: mirno more uzvraća mi misli.

BUĐENJE
Nemam kuda: obilazim opasne predele,
očaran tužnim ponorima i neprohodnim
drumovima. Skrivene, čuvam ključeve
napuštenog legla. Odolevam vetru
što mrtve venčava sa živima. U rascvetanim
vrtovima slepi ljubavnici čame isklesani
od providnog kamena. Odolevam, povijen
kao trska, uspomenama na doba tišine.
Pod nogama obesnih pozemljara drobe se
ogledala, dijamanti, krčazi s mlekom;
nestaju terazije, česme i klepsidre:
sprema se bolest zaborava. Glasnici se
bude, vezuju kaiševe sandala i, zavađeni
među sobom, na različite odlaze strane.