Saša Jelenković

BUĐENJE
Nemam kuda: obilazim opasne predele,
očaran tužnim ponorima i neprohodnim
drumovima. Skrivene, čuvam ključeve
napuštenog legla. Odolevam vetru
što mrtve venčava sa živima. U rascvetanim
vrtovima slepi ljubavnici čame isklesani
od providnog kamena. Odolevam, povijen
kao trska, uspomenama na doba tišine.
Pod nogama obesnih pozemljara drobe se
ogledala, dijamanti, krčazi s mlekom;
nestaju terazije, česme i klepsidre:
sprema se bolest zaborava. Glasnici se
bude, vezuju kaiševe sandala i, zavađeni
među sobom, na različite odlaze strane.

UTEHA
O čemu govore pergamenti: o užasu
slučajnosti, zamornoj marljivosti čuvara
pečata, o mehanizmu istorije: smenjivanju
odustajanja i prećutkivanja? U mehove
i bačve vino se nije lilo: svetlost je
menjala granice. (I nebo je, ponekad,
bilo puno tajni.) Predugo sam živeo
u senci trijumfa da bi se neka druga,
osim podrumskih, predamnom raskrilila
vrata. Pod jastukom čuvam skicu zvona.
Koje me brujanjem uspavljuje i budi.
Čitam o čudu koje spasava i tajni
koja zavodi. Tonem u ćutanje:
otkinut od svoje neponovljivosti.

PRAZNE MAPE
Kornjače napuštaju oklope: u pozno veče
kad na drumove izlaze lutke od slame,
kad grad nestaje sa mapa, kad ovim
jezikom više niko ne progovara: tutnje
na njemu, potmulo, vode što se valjaju
s planina. Sabila me, u tačku, u središte
iz kojeg bih mogao da pomerim svet,
ova polusatna tišina: puste domove čuvaju
strašila. Ovde nema ponovnog rađanja: bezuba
usta, mlohave ruke, pečat na svakom čelu.
U zatrovanoj vodi ogledam svoj lik:
ne štedim sebe, ali opstajem uspavljujući
neman. Ovo je moja završna povelja:
sluzavi očaj, gola, mrtva kornjača.

PISMO
Krotak sam, klonim se napora, lagano
koračam nabadajući list po list:
ponavljam reči iz sna. Pod prstima kurvi
mrvi se moj lik. Modrim noktima grebem
drveni okvir kreveta, i svu moju snagu
upija noć. Izopšten, veličam ljubav,
tavorim, smerno, okružen dosadom i prašinom.
Sve vidljivo je nepostojano i traje
koliko i vazduh u probijenim plućima.
Pelcovan od proročanstava zurim u vodu:
kao na poslužavniku, nudi se Večnost.
Okrećem leđa svetu. Na jednoj fotografiji:
pogled, od progonilaca skriven,
vodu ne može pretvoriti u vino.

IZMEĐU RATOVA (2)
Spustio sam torbu na pod. Voda se slivala
niz zidove. Nisam imao nikakvih namera.
Nekoliko časova, nekoliko dana, osluškivao
sam rast mahovine i korova. Kalendar je
kaskao za vremenom. Da govorim, da pišem –
nisam mogao. Bilo mi je suđeno da čistim
zarđalo posuđe, da podižem i spuštam rampu.
(Zaboravio sam na žene, muziku i filmove.)
Nisam trčao. Znao sam da, sklupčan, spavaš
pod smokvama. Da si zamka namenjena meni,
jama u pamćenju prekrivena snom. Za jednu
noć sve se dogodilo: niz reku je doplovila
prazna kolevka, svetlost je potrošila sebe
i nije ostao ni zid pred kojim bih plakao.

UTVARE
Na odsečan znak prestaje promukla pesma:
poslednji ton zvecka u buketu kristala.
Tišina je puna svečanog strujanja. Utvare su
stvarnije od ljudi, od njihovih reči:
ljubavi nema, postoji samo zamena za ljubav.
Čega se sećam? Svoje sebičnosti. Tvoje siluete
iščezle u plamenu novogodišnje sveće.
Groznice u kojoj sam slušao stihove iz ove knjige.
Anđeo je šaputao. Sa raštimanog klavira oglasio se
rondo. Sve je, priznajem, ponavljanje: olovno doba,
čudovište iz Loh Nesa, hici u potiljak, šahovske
enigme u novinama, prozori bez zavesa, ledene oči
bez kapaka. Neće biti suza, jecaja, grča: ko zaspi,
usniće stepenište. Meni ostaju reči, reči, reči.

HERUVIMSKE TAJNE

ISTO
Dosta sam pisao po zidovima.
Fragmente, poruke, citate. Sricao
slučajnu azbuku.Pevao na dosuđenom
jeziku. Sledio tragove u tekstu.
Bol koji osećam deo je hronike
urušavanja. Deo straha od zapisanog.

PRIVREMENO

Sakrio sam se. Da negde daleko, umesto mene,
produžiš put. Nedostaje ti smisao
za prolaznost, sklonost neobjašnjivim
bolestima. I sećanje na pričest .
Koju si otplakao milujući vrat
i bedra. I trzao se uplašen kricima
žena pod čijim su veslima ginule ribe.
Sačuvao sam film o groznici i košulju
koja miriše na drhtanje. Posle velikog
straha stvari dolaze na svoje mesto.
Pritajen sam. Ništa nije suvišno.
Nisam ni ravnodušan, ni ushićen. To je
uobičajeno ponašanje. Na zamagljenom
oknu nacrtao sam jedrenjak ranjen
januarskim vetrom. I prvih dvesta godina
pod ledom. Paperjem sam ukrašavao
rukopis za obnovljenu biblioteku.
U kojoj će ogledalima umnožavati knjige.
U kojoj ću sedeti s bradom do pojasa.
Tužan kao opšte mesto. Kao citat smrti.
Ne plaši se. Niko ne umire. Još ne.
Iza tebe ostaju zvuci ravnice.
Niko nije zaboravljen. Tiha je noć
Rekom klizi mrlja nafte. Velika kao
pokrov za hiljadu mrtvih. Rame na koje si
naslonjen, toplo je. Tvoj pogled počiva
na mom čelu. Sjajnom od znoja. Koji nije
znak straha. Grad tutnji. Svako odlazi
za svojom smrću. Uveren da beži od nje.
Priznaću ti da je sve reči upila tišina.
Koju sam pustio u sobu raskrilivši
prozore. I tako ne bih uspeo da pronađem
tačne reči za setu. Za beznađe.
Nikakva te magija ne može pokrenuti.
Ni molitva, ni proročanstvo. Nekada si
znao da razapneš šator i živiš od
šumskih plodova. I stub, i krošnja,
bili su ti stan. Emisare si, prezrivo,
odbijao. Zlatna je bila tvoja supa
od kornjače. Rukopis čitljiv, a pesma
mila. Evo već se i glina steže.
I sve je, vidiš, doživljeno.
Prolaze darodavci pored tebe, pronose
istočno stablo. Ne možeš se odupreti.
Zaboravljaš da sam jedan od izbavljenih.
Da nije žuriti. Ni fijuk biča
više ne podseća na bol. U fragmente,
u citate, utrnuo, tonem. Kroz gusti me
vazduh nešto doziva. A ko je slutio
utvare? Ko raznosio mistifikacije?
Ko čistio valjano pozlaćenu rampu?
Pripalo ti je predsmrtno udivljenje.
Ovo su tvoji zemni ostaci. Podsticajni
glasovi. Iglice. Zaboravljam da
nije pomoćnika. Svih oko mene.
Pridigao sam se. Kroz sito moje kože
prosejano je brašno iz ranog perioda
zavere. Glagoli se raspadaju
od užurbanosti. In the name of love.
A spas, a uteha, a pravedno suđenje?
Ništa se ne nastavlja. Nikome nisu
potrebne ove reči. Ove krhotine,
ova umorna lakrdija. Ćutim, jer me
napušta pribranost. Ako sam suvišan sebi,
jesam li tebi potreban? Koji si retuširao
živo lice, prokazanu kožu.
Srce otkucava poslednje taktove tanga.
Nema razloga za povratak.
U uglu sobe crtaš posmrtnu masku.
Nivo reke opada.
Preko ruže koju sam stezao do krvi,
prelazi kamionski točak. I boce mleka
zveckaju pred zaključanim vratima.
I lestve naslonjene na oguljen zid
čekaju Heruvima. Vazduh je mlak
od suza. Od reprodukcija flamanskih
majstora. Koji su oslepeli od tišine.
Ćutati. Jer priča ne menja ništa.

Kao ledena ploča plutam. Od ušća
do ušća. Moj mir je nenarušiv.
Čeznem da istrajem u čežnji.
Da sve prepustim tišini zdenaca.
Mestu gde zastaje vek. Gde je duša
smerna. Kao i noć, pritisnuta
kajanjem i krivicom. Mogu birati
između patnje i patnje. Smrti i smrti.
Mogu otputovati, ne dalje od sebe.
I biti spreman. Pomiren.
Svedočanstva me izdaju. Beskrajni su
trenuci hladnoće. Kada strepim
od nepoznatog lica. Kad nit tišine
spaja nebo s prašinom na drumu.
Suđeno je da ne bude odlaganja.
Pokušavam da pridobijem prazninu.
Znane su mi stvari nedohvatne.
Ali me pogađaju svojom okrutnošću.
Rado bih postao tragač za opsenama.
Filigranska zagonetka. Reč što drhti
pred poentom. Kao pesma uminuloga.
Nije ovo privid kao svaki drugi.
Sedeo sam i pisao poslanice.
A jezik se opirao rodnoj praznini.
Ispod svetlosti sam sedeo, ispovedao
radosne glasove. Oglušen o zapovesti
pokolenja. Tada sam za lepom smrću
žudeo. Tada sam se u čisti vazduh
odevao. A sada mi kažu da nema hrabrosti
pred varvarima. Nema pogađanja sa
oholima. Izgovaram monologe u lavirintu.
Opisi traju dok nestaju stvari.
Ali grad je bio lonac, smiren,
na tihoj vatri iščekivanja.
tu bi, možda, bilo mesta za ustupke.
Tu bi se, sigurno, snašao sagovornik
s druge strane okeana. Povratak je
umiranje tajne. Koja je, skrivena,
preživela teskobu i otpor. Disanje je
poslednji oslonac srubljenog tela.
I nema zadatka koji nije postavljen.
Opraštam se, bez odlaganja.
Svako priča svoju priču.
Opravdao sam i gnev, i propast,
i kaznu. Oprostio pohvale.
Nisam brinuo o ravnoteži.
Da se ne učaurim, strepeo sam.
Sada sam bezbedan. Bez povratka
i utehe. Isceljen. Nek utonu u međuvreme,
u propadljivost, u opijenost, nek utonu
svedoci. Svako na svom krovu.
Svako usporen kao dnevni san. Smiren.
Nedostaju imena, gradovi i ljudi.
Nebo je i dalje tiho. Prazno.
Odgovarao sam na pitanja. Dok je
bilo reči, dok je bilo vida. Zatim su,
kaligrafski, ispisana saopštenja, potom
poslanice. I brižljivo je podeljena
hrana. Samo si ti mogao rukom
da odagnaš vrelinu sa čela.
Pljusak je razdražio isušenu zemlju.
Negde je zaškripalo pero, hitajući
ka poenti. Balon se vinuo u nebo.
To je najviše što mogu.
Otići u vazduh. Ne pamtiti.
Spokojno sam posmatrao otapanje
glečera. Čekala su me nova mora.
Tek oživele školjke i meduze. Koje su se
ogledale na nebu. Velike kao sazvežđa.
Kao ravnoteža gladnih ogledala. Sada sam
razotkriven i srećan. Glas koji čujem
nije slušao niko pre mene. U svetu koji je
zaustavljen i preveden na zataškane
jezike. Neumoran sam. Mogao bih
sastaviti antologiju odustajanja.
I biti ravnodušan.
Izvrnuo sam svoju dušu kao rasporenog,
odranog zeca. Oprao sam je mlazom
ledene vode. Samo su bele kapi
ostale na pločniku. Mrlje sukrvice
na stranama knjige, Biblije.
Učila me je da plivam, duša. Pratio
sam je nepromišljeno kroz sreću
i žalost. Ispovedao sam stvari koje se
nikada nisu dogodile. A mogao sam biti
postojan. Bez potreba. Sablasan
kao refren u pustinji. Duša.

Veliki dlan tišine spušta se
na moje teme. Sve je neobično.
Priznajem grešku za greškom. Čeznem
za dovršenom pričom. Miris prašnjavih
novina je anestetik za moju žudnju.
U savršenoj jasnoći svih stvari
nestaju objašnjenja. Tvoje oči su
negativ neba. Oslobođena svetlost.
Obeležen sam. Neću tragati za tobom.
Istrajaću ispisujući hroniku prašine.
Ne remeteći sklad. Začuđen.
Potreban sam ti kao prepreka. Ako me
savladaš, ući ćeš u tišinu. Gde su znaci
sveta kratkotrajni, a oblici smrti meki
kao opna plača. Puštam da se talože
čađ, mahovina i odjeci nedosežnog.
I da me obrubi filigran elegije.
I da prestane bol u pogrešno sraslim
kostima. I da me dozivaš kao pastir
izgubljeno blago. Sve dok ne upijem
svoje ime. Jer traju samo bezimene
stvari. Opšivene srmom suza.
Žariš me, koprivo. A ja, bez želja,
bacam novčiće u zdenac. Vidik tamni
od jeke bubnjeva. I miriše na plimu,
na trag komete, na gazu koja štiti
sakrivenu ranu. Žariš me, gorčino.
Kao pred pljusak, drhti paprat, cepte
damari, i neko se oprezan prikrada
po tragu. Savijaš me, pričo.
Ulazim u tebe slaveći svaki delić
tela. I nestajem u zgusnutoj melanholiji.
Kao šapat zahvalnosti za mrvu ljubavi.
Pokrij me tamom. Da se vratim sebi.
Zalutalom i rušnom. Da obuhvatim
vrelim rukama vrat. Da sastavim psalam.
Neprijatelja ne ubijaj jer drugoga nemaš.
I njegova pisma iz rata čuvaj na ledu.
Daleko, na Severu, tihotapci sanjaju
ždralove. Zaboravljeni od ukućana,
još uvek žive veterani. Njihova lica
na reljefu nisu izbegla osvetu ponavljanja.
Čitaću ti o vulkanima. A kada se probudiš,
svet će biti samo sećanje na bitku.
Utihnule su trube. Reski zvuci
eksperimenta. Tajac je nebeska tema.
Pristanište u larmu otisnutom. Otkuda
dolaze blage vesti. Tamo ge podmlađuje
plač. Izmišljam priču o žrtvi.
Elegiju za prebeglog Heruvima.
Koji je ruho zaveštao usnulima.
Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi.
U ovom klancu niko te ne poznaje.
Nećeš čuti gavrana. Niti druge pesme.
Ni živi zvuk u tebi neće pitati za dom.
Kao da si pao u zagrljaj. Meni
ili nekome kome se na slici vide
samo leđa. Kosa ti je meka
i duga. Cvokoćeš. Zar nije
moguće da ovo prestane?
Da ne strahuješ od sećanja
na vrt. Pre kušanja. Pisaću ti
da sam pao na kolena. Pred tobom
ili pred nekim ko je nevidljiv.
Kad sve mine, biću onaj koji
od krhotina sklapa tišinu.
Nisam pravdao opori ton. Tako je
kako je kazano. Dosta je iščekivanja.
Dosta zaletanja u nedosežno.
Ćutanjem nas iscrpljuju pukotine.
Zvecka srebrno posuđe, puši se mirisni
biljni čaj. Ko je otišao na počinak,
otišao je nepoznat i lud. Nisam posumnjao
u sebe. Niti u tvoju netruležnost.
Dosta je i tišine, ipak.
Opis smrti je nedovoljan za strah.
Budan si i ošinut čežnjom plačeš. Dosta je.
Na licu varljivog beskraja
sećanje je ožiljak samo. Varljivo i ono.
I tužan, i slomljen, i neutešan je onaj
koji u kratkom snu svome ne pronađe
dovoljno svetlosti da je donese
na javu. Da leđa svog blizanca,
kao rođena, ogreje. Da mu kao mleko
iz tople dojke dani poteku glatko.
U čemu je tajna neprimetnog otkrivanja?
U dubokom, ćutljivom blaženstvu tame?
Sećanje je iznova snimljen film, samo.
Neću još dugo biti ovde. Nisam
toliko izdržljiv. Lakše mi je kad
ovo izgovorim. Kad mogu da ti priznam
da sam se pripremao. Da sve prepustim
zaboravu. Čini ti se da sve manje govorim
u zagonetkama. Da sam anđele iz svojih
pesama pretvorio u vrtne patuljke.
Da se plašim tautologije baš kao
da se plašim tautologije. Otkačio sam se
iz zahuktale kompozicije. Tonem nekuda
između negde i nigde. Čist i neprimetan.
Pala su velika carstva. Na pola
puta zaustavljena pisma. Ni ratovi
ništa nisu promenili. I dalje si isti.
Usamljen i umoran od kajanja treperiš
kao paučina na vodi. Siguran
da je beznađe srž svega. Topiš se
pod palacavim jezicima zvezda.

Tvoje suze su vreli vosak. Koji tvrdne
na teškim somotskim zavesama palim
preko nagih tela. Izliven si iz tajanstvene
ilovače. Muklo, elegično zvono.
Neko je otišao. Nestao je stazom čiji
nisam otkrio početak. Priznanje je
gorka granica. Zauvek. Izveštaj
o ukrcavanju narušava prazninu.
Ako spas postoji, odustajem. Samo bih
posmatrao. Kolone. Vatre. Naviknut
na dozrevanje mastila u pismima iz logora.
Rastem ukopan na rubu odgovora.
Ničiji saputnik. O udarcima bih, o zvonima
da govorim. Kuda odlaze, pod maskama?
Izgubljeni u svetlucavom snu. Raspršene kapi.
Posmatram dolinu. Tamo je duša.
Koja me zaklanja od svega što sam
pročitao, što boli i pritiska.
Što ne dopušta da pogled miruje
na lišću. Da li sam pronašao ritam?
Iščupao sam tišinu iz temelja i
prevazišao fragmente. Više neću biti
samo pažljiv čitalac. Zamesiću testo.
Od brašna urote, od vode melanholije.
Posmatraću dolinu. Posmatraću ponovo.
Narašću. Ogromna stena. Pesma.
Ovo je običan bol. Zvucima gitare
pokrenuto talasanje ispod čeone kosti.
Liči na susret tocila i noža. Liči na
pritisak kolena o slabinu. Ne budi me.
Prati me kroz san. Spreman sam.
Iskačem iz iskrenosti. Bez znanja
o stvarima oko sebe, o posustalim oblicima
žudnje. Budim se. I to je običan bol.
Kao kada ruke prvi put umiju ustrašeno
lice, uzdrhtali stomak. I podseku pupčanu
vrpcu. Kao san o izlasku.
U zaglavljenom svetu Heruvim je upalio
voštanicu. I novi, opori zvuci zasekli su
tanku kožu tišine. Svako je ostao u svom
klancu. Grizući tvrd, obredni hleb.
Kockajući se u dušu. Rasterujući vojske
lažnih heruvima. Dugo je trajala bitka
koju zvezdoznanci nisu predvideli. Ne mogu
odoleti mistifikaciji. I mirno sklapati
slagalicu. Krhotine svojih odlaganja.
Dok se tajne pretvaraju u proverene vesti
s poprišta. Dok se u sebe urušava vek.
Mogao sam verovati u bilo šta. Moga sam
biti preobraćenik. Inicijant. Tvrdi spavač.
Koji je menjao čistu sliku za pregršt
raspršenih odsjaja sumnje. Za sablazan.
Strpljiv sam. Neće skoro doći koga čekam.
Neće remetiti ovaj sablasni sklad. Ravnotežu
hladnoće i zavere. Ili – ili. Bestelesan
kao ponovljena rečenica, neće doći.
Imaće novo lice. Oči kojima se veruje.
Kad otkine poslednju stranicu kalendara,
ono što ostaje tumačiće suvišni znalci.
Osluškivanje me iscrpljuje. Ne skrivati se.
Ali biti oprezan. Otvoren toliko
da pukotina izgleda kao mesto spajanja.
Mesto gde se crno mleko uliva u crveno
mleko. Gde Heruvim gasi žeđ. Gde ćute
stvari. Uporno kao stene pred morem
koje navaljuje. Neko zna pouku. Neko će
odati šifru. Pa će pohrliti istrajni,
milosrdni, strpljivi. Doneće svoje navike.
Svoju nepotrebnu istinu. Opsesiju. Groznicu.
Ćute stvari. Dok se ne setim lozinke.
Znam. I to mesto ćeš pronaći. Nestali
kontinent. Skrivenu ranu svetlosti. I reći
da su trošne reči utehe. Za one koje nije
žarila kopriva. Koji su poverovali
u povratak kućama. I da je tužno biti
kralj. Izmučena krpena luda. Pomenućeš
dolaske, odlaske, odlaganja. Meni, koji sam
prostrana luka svojim brodovima.
Afrodizijak tvoje slutnje. Vreme je.
Budi pribran. Misli na neko novo jutro.
Tvoj svet je samo tvoj. I to znam.
Poslednju reč imaju oni koji dolaze.
Bez ključeva, sa mačem u ruci.
Jednostavni kao ukrštene daske koje
čine krst. Ti samo čuvaj svoje blago,
svoju rasturenu slagalicu. I budi dubok.
Kao stopa pustinjaka, kao kladenac
bez odjeka. Budi mukla, ledena tišina.
Reka što je nebo poplavljenom gradu.
Budi zvezda-riba, Sunce-rak. Budi.
Nemoj ličiti na sebe. Beži. Buđenje je
opšte mesto. Zatočeništvo praznine.
U neizlečenom svetu svetu ja sam uljez.
Koji se odmara od ratova. Hteo bih
da zabeležim poslednje reči. Stanice
na putu ka smrti. Odvojene od sveta,
od stvari. I da budem tek zarasla rana,
s tragom tvojih usana kao šavom.
Umirući, okružen ljudima, kao vlat trave
među kamenjem. Kao vino u amforama,
na dnu okeana. Ne lovi me, ne prati moj trag.
Mene je tišina pokrenula.
Darujem da mi ne bude oteto. Sabijen.
Ovo je praznina. Ovo je skok preko okvira.
Kao da sam pao, kao da sam se smanjio,
kao da sam poslednjim kresivom prvu
vatru upalio. Sve je lako. Podnošljivo.
Čak i lekcije tumaranja kroz istoriju.
Usporavam, usporavam. Ne znam šta bih
sa ovim jezikom. Ja, bezdomni. Kornjača
koja traži novi oklop. Ovo je nečitko
pismo, rukopis vetra po pesku. Sve je
nepoznato. A ipak istrošeno, nedovoljno.
Da se iskuje prsten, da se dovrši krug.

SADA
Dok još ima svetlosti, dok se još
nisu povukle reke. Dok još ima
iznad čega da se preleti. Ovo malo.
Koje se rasipa u elegični trag
na horizontu. Srž svega
što iščezava.

KRALJEVSKA OBJAŠNJENJA
Prvu sam ti knjigu napisao

AQUA PASSATA
Odbacio sam te, ni ime ti ne smem pomenuti:
sablasno srce moje dok razbija disanje.
Tanan sloj snega po zvonima: krtim noktom mraza
ispisana molitva. U doba lišavanja ni srdit
ne nadaj se pismu: poljubi čelo Severa,
smrt raskošno diše. Ono što vezuje,
to me oslobađa: glasovi, iznutra, ne pogreše put.
A ova kuća: ni breme, ni košnica:
samovar pristavljen da tavori.
Moji su posedi krotki: svetle na njima masline,
smokve smiruju snove i loza grli strmo stepenište.
Odbacio sam te, sada se igramo skrivanja:
čije oko je limun, koja ruka gnezdo?
Neko ko je dugo plivao u vazduhu poljubi svet i zaspi.

MASLINE
Povukao sam liniju Evropa – Indija
Astralno telo hoda po žici: padam
u sebe, u geometriju, napolju požar
rađa kristale. Da vidim ruku koja
piše istoriju, koja freskama lomi
kosti, smrznuo bih se kao maslina.
Zatim bi došle horde, jer horde uvek
dođu s novim pečatima. Nebo se ne
otvara. Živimo u vremenima sasvim
nežnim. Živimo na dnu mašte.
Mene muči nevidljivo, muči me zemaljsko
voće u rajskom vrtu, mogućnost i razmere
laži u poeziji. Sve što dodirnem uđe
u mene: narastem i čekam da zidovi
postanu mostovi. Greje me legenda.
Izdaleka, kroz stihiju, prilazi anđeo.
Nekome prozor smrti, meni prvi stih.
Zarobljenici su marljivi graditelji.
Neki od njih pišu pisma o divoti pokajanja,
samo jedan vraća ulaznicu za besmrtnost.
Kockari nemaju ništa sa sofistima.
Oni su druga filozofska škola. Gotovo
da su iskušenici. Velike katastrofe su
majke novih zvezda. I have no choice.
Evropa – Indija: moja daljina, moja teskoba.

SRCE
Ja sam zvono, moj san je obećanje.
A ko će biti klatno, kad me zemljani
kalup porodi? Ispod metalnog plašta
ježevi osnivaju teozofsku koloniju.
I sve što se čuje mamac je za surovost.
Ko sledi svetlost izgubi pogled deteta.
Oči mu postanu hlebovi, a ruke rogovi
jelena. Sve što otkrijem boli me duboko
iza srca, a kad srce dodirnem, niz krv
zaplove jarosni anđeli.
U hramovima su tajne, u hramovima je ljubav.
Hramovi su ostrva elegija. Ne mogu da priđem,
prestrašenom se ne otvara. Zato što nema virova,
zato što je more svila, zato što je so kokain.
Moja ljubav je svrdlo. Nema vremena za skok.

BALKAN
Odvojio sam se od senke, od pratilaca
prilježnih poput sitnih ptica na plećima
nosoroga. Ova će ih lenja zver stresti u
Jadransko more. Šta su otkrili
osim razređenog vazduha u ravnici,
ovi ježevi, dabrovi i pande? Sunce
ne vidiš: možda ti kad postaneš čisti duh
zauvek dodele jedan od života pesnika.
Biraš. I nadaš se da ćeš izdržati.
Zarobljen dok sunce ne postane bunker.
Ova se zver oslanja na mrtve duše.
Suncokret, kukuruz, ječam. Ako dodirneš
tlo, nema boga koji bi ostao čitav.
Zbogom ostaj, jabuku sam otrovao.

KONTINENT MEDA
Hoću li se udaljiti dovoljno da otkrijem
kontinent meda gde urođenicama nude krv
od baruta i srebra?
Hladne su galije. Korenje je vidovito.
Duga i neshvatljiva pisma pišem. Večnost se
otkida, smrt preplavljuje trgove.
Ko si ti, zastakljeni stranče?
Nebo je više od poligona. Nebo je rudnik zlatan.
Napustio sam poeziju, hipnotišem kornjače
i anđele. Niko me nije pritisnuo, niko
ispraznio kao ti, putniče. Nikoga nisam
zapostavio kao tebe, raspršeni. Svaka trka
s tobom je začaravanje srca.
Širom otvori oči, nadire nedokučiva mudrost.

ITAKA
Sleteo si, glas ti je za leđima. Nikada nisi
sišao pod zemlju, među vetrove, u javu.
Otkuda rasuše seme takvih? Koliko ih samo
čeka na poslednju vatru, pa da se prepuste?
Zaustavljaš se, meto, tako počinje lutanje:
sumnjičav stražar nad oborenim stablom.
A gospodar se ne vraća iz pohoda. Priviđa se
gnevnom: mleko, jagode, disanje košnice.
Hladno žito, hladna mašto: bićeš niko
i poješćeš srce ostrva. Prigušeno, napregnuto.
Kad zavičaja nema, paluba je utočište.
Vezali su te rečima, muzikom, kletvom:
dušo, budiš se uvek u novoj smrti.
Zar nisu rane jedine tvoje oči?
Zar i ovde ne duva vetar sveta?

RELJEF
U dolini je kamenolom, mnoštvo reči je u njemu.
Nema novih stanica, nema novih ritmova.
Trpeza za sve i svakoga. Koji se klone uzdaha
sada zavide: ako se ne uspravi ostaće ni mrtav
ni slobodan. Varljiv je pogled na vreme:
lica koja je protomajstor prevideo ogledaju se
u otisku. Kliznuo je kamen na kamen piramide.
To je, dakle, svet: disanjem uzvraća udarac.
Povorka neka krene, čete slugu i sluškinja,
snahe i sinovi, otkupljeno roblje.
Takav je narod, navaljuje na pokret, potom se
snebiva i osvrće. A niko da postane stub soli.
Ne gore za njima gradovi. Magla ponad polja ne treperi.
Sezona je strepnje: geometrija se preobražava u elegiju.
Bio je čovek, o njemu se govorilo da seje i jedri,
sa palube je nadgledao plantaže svetlosti.
Sa obližnjih brda ništa ne odbacuju: sve je dobro,
predugo čekanje kiša i opsežni pokreti trupa.
O nevidljivom je ovde reč: hlebom i vinom
zapečatili su usta i sišli na ušće.
I kad neko upita dokle ovako: prašina-kal-dim-smola,
izdvojiće se šaman, i ništa lakše: povikaće neka se
primire, potrebnije od hrama sada je telo,
presudnije veslo od zvona.
Kada se zaustave neće označiti mesto.
Zašto da postanu spomen ako uobličavanje
ništi nasladu posmatranja? Opušteni tokom seoba
učvrstiše saglasje duša, a odlazak se lako
uklopio u raspravu o izuzetnim biografijama.
Pomireni sa raspletom nisu nahrupili,
prikrali su se, i od tada, stopljeni s pozadinom,
podsećaju na pometnju.
A onda su objavljeni prvi prevodi posle Vavilona:
opeke za novu kulu. Dvojica: onaj koji je zakucao
poslednji drveni klin u pod, i onaj kome je dopušteno
da opisom nadiranja naroda okonča hroniku i započne
poemu, seli su da razmisle zašto niko ne pristiže.
Što ne požališe, Majko, oprosti: nije vreme za optužbe
kad blagorodni poniru u zakulisno.
Zastave su prostrte umesto postelja: pokorava se
predeo koji ni drvo ne trpi uspravljeno.
I svi ustaju, ali to je opasno pomeranje granice.
Oni ne bi da ih dodirnemo, zato nas navikavaju
na ulogu posmatrača: preteče oživelih iz gline
koje skoli zbunjenost. A nad svima progovara
ono blisko i jednostavno, i svaka je opomena
okrutna i spasonosna. I ne traži prevod.
Svetlosti smrti! Poznajem svaku stazu kroz
skrhana rebra vrbaka gde su u mahovinu,
koru i pruće utisnute boje Postanja. Spreman sam
za slap žive vode, za čistu odoru ušća.
Zar nisu heroji, ispitujući sebe, prezreli
opojnu prolaznost? Čas je da ugledamo potonule
gradove: ime i slavu duha koji mrvi kosti.
Ko će vas tešiti kad isplovim, ko će pričati
o gubitku? I kad bi ove reči bile istinite:
ukrstili bi puteve preko kamenjara koji
razdvaja plodnu ravnicu od sna o proplanku
povoljnih vetrova. Tu, gde dugo netruležno ostane
truplo žrtvovanog bika, podigli bi stan.
A dotad neka počivaju na zidovima zaustavljeni
u kroku i zamahu. Uklesani narasli toliko
da nebo i zemlju odvode sa sobom: u nultu godinu.
I osvrtao sam se u čudu u koji ovo grad,
nakon kakvog raspleta, stupam? Svuda otvorena vrata,
nedirnute postelje, odloženo oružje. Utekao zoograf,
skrio se skulptor: zinula je zamka na obraz i stopalo.
Bučno bi trebalo da je na trgovima, metež u luci
i tiska pred arenom. A ono, raspušten Senat,
bušni kovački mehovi, umotana jedra:
za odluku i naredbu prekasno.
Pa budi sad pobednik i osvajač.
Na dohvat ruke sjaji pismo: čuvaj se uzmicanja,
ne priliči sa odstojanja, bojažljivo, nevidljivom
nuditi strast. Uloge se biraju pred polazak,
uvežbavaju putem, pod hrastovima, u karantinima
(vreme nesklono i rasprava se zahuktava),
pred oluju i u samozaboravu. Noćno ustajanje
i opasnost od pada, zaverenički razgovori
pod krinkama, a sve što zamisliš neizrecivo
i zaledjeno. Sanjam imena bogova, glad me
obnavlja i zmijski otrov na nepcima.
Meni pripadaš, tebe ću pokriti,
i bićeš most nad čistom vodom.

KRALJEVSKA OBJAŠNJENJA
Drugi su rađali bolje: uvek u publici,
nikad na sceni, tuđe je role šaputao.
Okrutnog srca spram lenjih i krutih:
lio je vino iz krčaga što ga sumporom
očisti naložnica. Besneo kad planuše lađe.
Deobu dočeka hladne glave: drevnom veštinom
oborivši razloge gneva. I šta je iščilelo
iz njega da postade ovako slobodan?
Mimo sudbine smrskahu ga konji i kola
kad je iz trećeg talasa uznemirene vode
izronio veliki bik.
On sada poseduje što je obećano nama:
rukavce duž kojih pamuk kopni u čaurama.
Gradovi čije temelje nosi na čeonoj kosti,
gradovi u svetom ratu, gradovi pod besmrtnim
velom: teret koji je izneo na obalu
i zaspao izmožden na gomili sasušenog lišća.
Video je kako se kockom dele haljine i pravda,
i slava štitova plesni pod krovnim gredama,
mahovinu je video po luku i strelama,
sekiru okamenjenu u panju,
koru što se deli od drveća da je raznesu
gladni, sve je to gledao.
Otvori se, Eritrejo, ovu vatru ne pališ
niti gasiš. Na vrhovima prstiju prolaze
koji ne poznaju granicu spokoja i lutanja.
Ne postavljaj pitanja: ako si obećao, zaigraj.
Ako si obećan: vrebaj.
I lice je okrenuo prema ostrvima,
voda je nadolazila i plavila izuzetne domove
nesvakidašnjih ljudi, vazduh izgledao kao
akvarijumsko staklo, a stolovi-stolice-tepisiabažuri-
knjige-kompjuteri-kreveti-časovnici
sevnuli krljuštima: otkucala je njihova ponoć.
Čeznuo je da bude uznemiren: krematorijum je
gutao vazduh, i čega beše manje:
zabrana ili ožiljaka?
Napisao je reč, nikada kraću, napisao još
jednu reč, nimalo proročku ali tačnu:
načini me budnim. Doći će Vildad i doći će Sofar.
I onaj kojeg knjige ne pominju a dovodi knezove u ludilo,
i pamte ga koji streličarima poslužiše za razonodu
pred put u zapuštene krajeve.
Postavio je znak, opeku na opeku, kost na razboj,
otpečatio ambare. A gde se očistio, gde je reč razumeo?
Ne sme u hram, nepostojani Dedal, od njega zavisi prepiska.
Nude mu odlična stada, zveri othranjene za lov,
nude mu zaklonjen vidik, obalsku stražu i meračku užad.
Samo da stane na prag i kaže: trgujte dok naraste
carstvo i pristupe dereglije, dok odvežu skele
i razmile se karavani: moje pleme je probuđeno,
ne prepoznaje jezik u kojem se rodilo.
a razumeš li što čitaš?

ŠTA VIDI PESMA?
Pesma gleda u gluvo doba, a vidi praporce i daire, nemušto i tromo;
pesmu teraju da podražava, zato pesma zvecka i klepeće, mumla i mrmori.
Pesma gleda u vatru i krv, a vidi junaštvo i podvig; pesmu teraju da slavi
i opravdava, zato je pesma lažljiva i jalova. Pesma gleda u varljivo i nečitko,
a vidi istinu i mudrost; pesmu nagone na poslušnost, zato je pesma umorna
i posustala. Pesmu boli i zato je pesma ponižena. Ponestaje i hrabrosti i
optimizma, proglašeno je carstvo monotonije.
Šta vidi pesma? Izuzetan je čas, i sve je moguće i dozvoljeno: obmana,
oholost, nerazum, ravnodušnost, golotinja, poniženje. Ne pišu se proročke
knjige, niti poslanice. Niko ne pamti mudrost poniznosti. Elegija je
kapitulirala pred ironijom.
Nesamerljiva smelost poezije iskazuje se kroz kreiranje drugačijeg ideala
harmonije: raskid sa inercijom, zgusnutost, optimizam, heterogenost.
I poverenje u čula, pre svega. Biti elegičan ne znači biti neduhovit. Čula nas
podsećaju na postojanje nepredvidljivog sveta, na nedovoljnost jezika. Čula
podstiču čuđenje.
Svet nije neizreciv. Tako mnogo krivice i takva lepota. Poezija živi od
preobražavanja: neprestanog prožimanja vidljivog i nevidljivog, izrecivog i
neizrecivog. Približiti se svetu znači diviti mu se bez rezerve. Udaljavanje je
ispoljavanje duhovitosti. Priznati vidljivo i čuditi mu se u isti mah, poetička
je antinomija. Budućnost čula, a time i budućnost poezije zavise od
obnavljanja moći čuđenja.
Šta vidi pesma? Pesma gleda u prazno, i vidi Sunce i jedra, vinograd i reku;
pesma ne mora da podražava, zato je pesma otkrivenje i radost. Pesma gleda
stvari i vidi ognjište i kovački alat; pesma nije apologija, zato je pesma
zanosna i elegična. Pesma gleda košnice i vidi hramove; pesmu ne
prepoznaju, a ona se uvek vraća.
Šta vidi pesma?
kako bih mogao ako me ko ne uputi?

BRODSKI DNEVNIK
Kome si poklonjena blaga krvi, topla vasiono?
Čiji um te vodi, kakvim jedrom dišeš? I zvezde
nad tobom: zlatno runo, dar svetkovine.
Nisam blag, pitaš li za mene, plovim
ka sirijskom pesku. Prisno breme vetra:
glas o pomirenju. Podelio sam se divljima
i čistima: onima što izmišljaju svet,
onima koji su ravnodušni.
Majko Božja od pamuka, plamti Tvoja kruna,
kratak je moj dan. Ti što pamtiš, Mati,
daj mi oklop od svetlosti, daj mi strasnu trubu.
Ne vidim sasvim jasno šta mi ti nudiš.
A nikada mi ne donosiš ono malo što želim.

PULA
Telo me ostavlja dok ulazim
u borovu šumu. Grad se savija
ispod čvorova, vapnom boji kapke.
Tamo sam izgubljen, ovde stidan
kružim. Zar nisam, kloneći se
junaštva, prilazio samo tebi,
ranjena smokvo? Nikuda nećeš
otploviti, tajno. Ni odustati,
meduzo: u mekane dlanove utisnućeš
užarenu dušu. I reći onima koji žale:
lavovi sanjaju Arenu.
Gladan sam tvojih glasova,
a ti bi da budeš nevidljiva.
Spokojno sidro, kojem dnu si uzdah?

MOTOVUN
Ovde su nekada živeli divovi,
a ja sam bio slep. Dugo sam isijavao,
ali se nisam uznosio: sinovi su čekali
u podnožju. Krali su automobile,
niz kamen je kliznula krv. Ne istorija,
ne zaborav: poezija te isuši kao pustinja,
pa svemu kažeš: želim. Ne čine ključevi
ključara, slučajni prolaznik
odluči rat. Od gline sam načinio knjigu
da se iz nje može piti mleko i zaboraviti
na izgon. I ko još prstom zavrti globus?
Tamjan iskri pod šlemom, drveni magarci
su natovareni. Borova smola je melem.
U kačicama čuvam devet bratskih glava.

LUNGA PAZZIENZA
Zaboravio sam poruke i nisam više umoran:
moja slika raste i plače. A vatrom je sludela
srca ispovednika. Izbacila iz sebe čistunca
svedoka. I postao sam otvorena glinena posuda:
dišem kroz mleko miropomazanja. Kao obrijani,
prikovani svetac iz čijih se kostiju dozivaju
jeleni. Čekam da se u gnezdo zarije gavran:
crni harpun u belim očima jutra. Moja su mora
nestvarna. Sa dna izvlačim drakare: i lagano,
na dvoje, sečem Janusovu masku.

KAMOV
Tvoja zastava boli. Zenice su upitnici,
varnice gladi. Kažu da je nepristojno
umreti usamljen. Nedostojno domaje.
I nisi li sada dalji od mora i natrulih
brodskih korita, poludivlji drzniče?
Slomi se, treba li i ovo reći: tvoj istorođeni
vraća se na poslednji kontinet. U zvuke
borbene melodije. Poješće ga njegovi mrtvi,
razvejaće ga njegovi mrtvi po užarenom
zavičaju. Tvoj steg nije i njegov plašt:
srdžba vam je podjednako draga.
I Boga, od sebe, ne čujete. Srce anđela,
koji je prevalio svoj najteži put, kuca za vas:
skučeno je napolju: u utrobi beloj.