Zapisi iz drevnih knjiga o Potopu

Poznati arapski naučnik Abu Balki (IX-X vek n.e) pisao je da su mudraci,
predvidevši katastrofu, uoči potopa "sagradili u donjem Egiptu mnogo
piramida od kamena, kako bi se u njima na vreme spasli od predstojeće
pogibije". Dve od tih piramida prevazilazile su ostale, imale su 400 lakata
u visinu i po isto toliko u dužinu i širinu. One su bile napravljene od velikih
uglačanih mermernih blokova pribijenih jedan uz drugi tako čvrsto da su
se mesta spojeva jedva videla. Po unutrašnjim zidovima tih piramida,
kako je pisao Abu Balki, bile su ispisane razne informacije o zadivljujućim
znanjima koja su mudraci hteli da sačuvaju.
Drugi arapski istoričar, Masudi je pisao:
"Surid, jedan od careva koji su vladali pre potopa, sagradio je dve velike
piramide i naredio žrecima da u njih smeste svoje zapise o znanju i o
onome što su postigli u umetnosti i nauci, kako bi oni koji će kasnije doći
mogli da ih prouče i shvate. On je takođe zapisao položaje zvezda i
njihove cikluse..".
Drevnoegipatski istoričar Manefon izveštava da je polulegendarna ličnost,
mudrac Tothom pred katastrofu zapisao važna znanja. Kasnije je Tothom
ušao u panteon egipatskih bogova, kao bog znanja koji je ljudima dao
pismenost. Prema Manefonovim zapisima, tekstovi koje je "na svetom
jeziku i svetim znacima zapisao Tothom, prvi Hermes, prevedeni su posle
potopa... (nedostaje u rukopisu)... i zapisani su hijeroglifima".
Starogrčki istoričar Strabon saopštava da su u njegovo doba na
Pirinejskom poluostrvu postojali neki tekstovi zapisani još pre potopa.
Keltski žreci, druidi, pozivali su se na neke knjige Ferilta, anale, navodno
napisane pre katastrofe.
U indijskim svetim knjigama Agni-Purana i Bhagavata-Purana govori se o
knjigama nazvanim Vede, spasenim od katastrofe.
I vavilonski istoričar i žrec Beros iz III veka pre Hristove ere priča da su
ljudi uoči katastrofe nastojali da sačuvaju zapise o svojim dostignućima.
Kada je car Ksisutros, piše Beros, bio upozoren da predstoji potop, on je
zapovedio da se napiše "istorija početka, toka i završetka svih stvari i da
se ta istorija zakopa u gradu Sunca Siparu". Posle potopa Ksisutros i
njegovi saputnici su "otkopali knjige u Siparu, napisali mnoge nove knjige,
podigli su hramove i ponovo osnovali Vavilon".
U jednom od Sumerskih tekstova ispisanih klinastim pismom, jedan car
kaže kako voli da čita tekstove "napisane u doba pre potopa". Moguće je
pretpostaviti da je neki deo tih znanja sačuvan i da je kasnije došao u
ruke onih koji su se spasli. "Ah, Solone, Solone!", govorili su Solonu
egipatski žreci. "Vi Heleni večno ostajete deca i nema među Helenima
staraca..". Žreci su pričali Solonu da je katastrofa uništila naseljene
gradove na obalama mora i reka i da su ostala samo stada i stočari u
planinama, samo nepismeni i neuki. "Budući da ne znate ništa o tome što
se zbilo u drevna vremena, vi, bukvalno, kao da ste se tek rodili, opet
počinjete sve ispočetka".
Mitovi, legende, predanja, pradavni tekstovi - kao da su glas prošlosti koji
do nas dopire iz dalekih milenijuma. Ta prošlost priča nam svoju priču
najčešće uslovnim jezikom umetnosti.
Istraživači neprekidno "čitaju" prošlost, uprkos njenoj složenosti i
višeznačnosti. Nauka sve više ovladava činjenicama o kojima smo ranije
saznavali samo iz predanja ili iz "svetih tekstova".
Jedan od klasičnih primera je naučni podvig nemačkog arheologa Hajnriha
Šlimana. Prateći jedva primetnu naznaku u stihovima "Ilijade", on je
otkrio Troju i njeni ostaci ponovo su se pojavili na svetlu dana.
Sledeći taj princip, poznati indijski arheolog V. Lal je odlučio da iskopava
na mestima koja se pominju u Mahabharati, najvećem drevnoindijskom
mitu, i šta je otkrio? Ispostavilo se da su u "svetim tekstovima" prikazana
istinita katastrofalna zbivanja koja su se dogodila pre gotovo 3.000
godina.

Tako, idući po tragovima maglovitih sećanja i poluzaboravljenih mitova,
istraživači "oživljavaju" izgubljene gradove, pa čak i cele civilizacije.
Na sumerskim glinenim tablicama je zapisano da su do potopa postojali
gradovi Eridu, Bab-tir, Larak, Sipar i Šurupak. Ako se sve što se odnosi na
potop smatra izmišljenim, onda bi morali biti izmišljeni i ovi gradovi koji se
pominju u vezi s potopom. No, arheolozi nisu bili takvi skeptici. Od pet
pomenutih, nađena su tri grada - Eridu, Sipar i Šurupak.
Štaviše, u toku iskopavanja otkriveno je da su tu oblast zaista pogodile
velike poplave. Otkriće je bilo povod za pretpostavku da su priče o potopu,
o kojima govore sumerski i biblijski tekstovi, zasnovane na nekom
realnom događaju.
"Drugog meseca, sedamnaestog dana u mesecu", piše u Bibliji, "odjednom
su se razjarili svi izvori velikog bezdana i otvorila su se okna nebeska. I
lila je kiša na zemlju 40 dana i noći".
Hiljadu godina pre nego što su zapisani ti biblijski stihovi, istorija potopa
bila je već zapisana na glinenim sumerskim tablicama:
"Ujutro je šiknula provala oblaka, a svojim očima sam noću video hlebnu
kišu. Pogledao sam u lice vremena - bilo je strašno gledati vreme...
Prvog dana besneo je olujni južni vetar, bukvalno je odnosio ljude i rušio
gore. Čovek čoveka ne vidi..".
Saopštenja o potopu postoje i u egipatskim svetim knjigama i u indijskim
sanskritskim tekstovima i kod naroda Tihog okeana i u predanjima obe
Amerike.
Govoreći o sveopštoj rasprostranjenosti saopštenja o katastrofi, engleski
naučnik Dž. Frejzer primećuje da mnogobrojna predanja o potopu postoje
u Južnoj, Centralnoj i Severnoj Americi, od Ognjene zemlje na jugu, do
Aljaske na severu. Nema ni jednog indijanskog plemena u čijem se mitu
ne pominje potop.
Do našeg doba sačuvani su čak i crteži tog događaja. Jedan je u astečkom
kodeksu, a drugi je drevnovavilonski.
U jednom od drevnih meksikanskih tekstova, u Kodeksu Čimalpopoka,
sačuvanom do naših dana, piše:
"Nebo se približilo zemlji i u jednom danu sve je izginulo. Voda je prekrila
čak i planine..".
Evo kako su o toj katastrofi u kodeksu Popol Vuh pisali žreci Indijanaca
plemena Kiče čiji potomci danas žive na teritoriji Gvatemale:
"Lice Zemlje je potamnelo i počelo je da pada crna kiša. Prolom danju i
prolom noću"... Gusta smola se prolila s neba"... "LJudi su bežali u
očajanju. Pokušavali su da se popnu na krovove kuća koje su se rušile i
bacale ih na tle. Pokušavali su da se uspužu do vrhova drveća, ali ih je
zbacivalo. Ljudi su tražili spas po pećinama, ali su se pećine zatvarale".
Sećanje na tu nevolju sačuvali su i Indijanci u basenu Amazona. Njihova
predanja pričaju da se iznenada razlegla strašna rika i tutnjava, da je
mrak sve pritisnuo, da se na Zemlju obrušio prolom koji je sprao sve i
potopio ceo svet.
"... Voda se podigla do velike visine", glasi jedno od brazilskih predanja, "i
sva zemlja je potonula u vodu. Mrak i prolom nisu prestajali. Ljudi su
bežali ne znajući gde da se sakriju i penjali su se na najviše drveće i
planine".
Indijanci Ostrva kraljice Šarlote kazuju u svojim mitovima da Zemlja do
katastrofe nije bila takva kakva je danas i da do tada uopšte nije bilo
planina.
Kodeks Čimalpopoka govori o "crvenim planinama koje su se dimile,
očigledno rastopljene ili pokrivene užarenom lavom".
Slična sećanja na katastrofu, koju su, osim potopa, pratili uragani,
zemljotresi i vulkanska aktivnost, sačuvali su i afrički narodi.
Radi se, očigledno, o nekakvoj katastrofi koja se dogodila blizu tih
regiona, negde između Amerike i Afrike.
Na primer, u predanju Indijanaca Aljaske (pleme Tlingit) govori se
isključivo o potopu. Malobrojni ljudi koji su se spasli plovili su u kanuima
do vrhova planina kako bi pobegli od pobesnelih voda. Medvedi i vukovi,
zahvaćeni strujom, bez ikakvog straha doplivali su do čamaca i ljudi su
morali da ih gone veslima i kopljima.

U epovima Južne Amerike postoji ista slika: govori se prvenstveno o
potopu od kojeg su se ljudi spasli popevši se na vrhove planina.
Ako se od pretpostavljenog centra katastrofe uputimo na istok kroz
Sredozemno more, u Persiju i dalje do Kine, videćemo da se karakter
predanja postepeno menja. Grčki epos saopštava da je tlo drhtalo u
vreme potopa:
"Jedni su bežali u brda, drugi su sedali u čamce i veslali tamo gde su
nedavno orali, treći su skidali ribe sa vrhova brestova..". Kako se vidi, do
tog dela sveta dospeli su samo - pomeranje tla i talasi poplave koja nije
potopila brežuljke i nije prekrila vrhove visokog drveća.
U svetoj knjizi drevnih Iranaca Zend Avesta govori se da je u vreme
potopa "voda na celoj Zemlji dopirala do visine čovečijeg rasta.
Na jugoistoku Azije, u Kini, more je prvo prekrilo kopno, zatim se povuklo
od obale daleko, na jugoistok.
U sumerskom epu bog Ea upozorio je ljude da dolazi katastrofa:
"Sine Ubar-Tutu, ostavi kuću, sagradi brod, ostavi izobilje, pobrini se o
životu, prezri bogatstvo, spasavaj svoju dušu! Na svoj brod utovari sve
živo, Taj brod, koji ti sagradiš, oblikom da bude četvorougao. Jednake da
mu budu širina i dužina".
Približno iste reči obraćanja ljudima navedene su i u actečkom kodeksu:
"Ne pravi više vina od agave, već počni da dubiš stablo velikog kiparisa i
uđi u njega kada u mesecu tozontlu vode dostignu nebesa".
Izaslanik koji je, prema Bibliji, predložio Noju da sagradi kovčeg takođe
nastupa u liku boga. Indijski sveti tekstovi sličnu ulogu pripisuju bogu
Višni.
Mnogobrojna predanja o izaslanicima koji upozoravaju na nesreću
sačuvala su se i na ostrvima Tihog okeana. Predanja kažu da su se spasli
oni koji su na vreme napravili splav.
Druga zajednička crta: u nizu upozorenih i spasenih od pogibije stalno
figuriraju dve osobe - muškarac i žena, a ponekad je sa njima i dete.
U biblijskim tekstovima to su Noje i njegova žena, u grčkim legendama
Deukalion i Pira, u Velsu Diejven i Diejvič u Irskom epu Bit i Biren, a muž i
žena su praroditelji Baska.
Ista je slika i na drugoj strani Atlantika. Kod Acteka, kod brazilskih
Indijanaca, kod severnoameričkih Indijanaca - svuda se ponavlja jedna
ista tema: dve osobe, muškarac i žena spasli su se od potopa.
Sledeća zajednička crta: spasavajući se od nadolazeće nesreće - upozoreni
vode sa sobom razne životinje. Tako postupaju biblijski Noje i
drevnomeksikanski Nata, kanadski Indijanac Etsi i Indijac Manu, Trou na
Borneu i heroj sumerskog epa o potopu Ksisutros.
Kada vode potopa počnu da se povlače, spaseni se iskrcavaju na one
planinske vrhove koji su se prvi pojavili iz vode.
"... Brod se zaustavio na planini Nacir. Planina Nacir je zaustavila brod, ne
da mu da se ljulja..".. Kod Noja tu funkciju ima planina Ararat, kod heroja
grčkog potopa Deukaliona - planina Ofis (ili Parnas), kod predaka žitelja
Tahitija vrh planine Pihotiho, itd.
Ovim navodima nije iscrpljena lista neobjašnjivih analogija.
Biblijski Noje je, s vremena na vreme, iz svog kovčega puštao ptice da bi
saznao da li se potop završio. Uradio je to tri puta. Kada se golub vratio sa
maslinovim listom u kljunu, to je bio znak da su vode počele da se
povlače.
I heroj znatno starije sumerske legende o potopu, koji se takođe spasao u
kovčegu, puštao je ptice da bi saznao da li se negde pojavila zemlja.
Ispostavilo se da su na potpuno isti način postupali i junaci američkih
predanja o potopu, oni o kojima pričaju Indijanci Karipskih ostrva,
Centralne i Severne Amerike. Kada su vode počele da se povlače ptica je
spasenima u kljunu donela zelenu grančicu.
Čitajući Bibliju više od dve hiljade godina ljudi su u njoj nailazili na
pominjanje duge koja se pojavila na nebu i označila kraj potopa. Kada su
iskopavanjima otkrivene glinene tablice sa tekstom drevnog sumerskog
epa o Gilgamešu, postalo je jasno da je to sećanje na dugu uzeto iz njega.
Ali, zašto to isto saopštenje nalazimo u svetim knjigama i predanjima
Amerike i u polinezijskim mitovima? Slično hrišćanskom predanju i
predanju drevnog Sumera, kraj potopa u mitovima Amerike i Tihog
okeana takođe je obeležen dugom koja se pojavljuje na nebu.
Ne manje začuđuju i druge neobjašnjive analogije.
Kod Asteka koji su živeli u Meksiku sačuvan je sledeći zapis. Bog
Titlakahuan je upozorio čoveka po imenu Nata na očekivanu katastrofu,
slično hrišćanskom bogu, posavetovao ga je da napravi kovčeg.
Drugi bogovi su bili uvereni da su svi ljudi izginuli. Kada su se vode
smirile, Nata i njegova žena su dobili vatru i počeli su da peku ribu. Miris
vatre se popeo do neba i bogovima je bilo jasno da se neko od ljudi
spasao.
Kao što je poznato, biblijski tekstovi potiču od mnogo starijih, vavilonskih
izvora. Podudarnost među njima je iznenađujuća. Posle potopa, privučeni
mirisom žrtve, "bogovi su se okupili kao muve". Po tom mirisu oni su
saznali da se spasao neki čovek sa svojom ženom, pa su se, kao i
meksikanski bogovi, strašno razgnevili i odlučili da ih unište. U
vavilonskom epu jedan bog je zaštitio ljude od drugih, razgnevljenih
bogova, kao što je u meksikanskim predanjima bog Ea upozorio ljude na
katastrofu i bio zaštitnik od gneva ostalih bogova.
Govoreći o uzrocima katastrofe koja je pogodila Zemlju, drevnoindijske
svete knjige kažu da ju je izazvao "bog Hajagriva koji živi u bezdanu".
Sumerski mitovi pominju nekog "arhanđela bezdana".
Šta je bilo to nešto što je, došavši iz bezdana, uzdrmalo planetu i
milenijumima ostalo u sećanju čovečanstva?
Među grčkim mitovima postoji i predanje o Faetonu (grčki "vatreni").
Legenda kaže da je sin Heliosa (Sunca) Faeton izmolio oca da mu dozvoli
da jedan dan upravlja sunčanim kočijama koje idu po nebu. Ali sin nije
umeo da usmeri kočije na uobičajeni put, pa su se one suviše približile
Zemlji i opržile je svojom vatrom. Tada je Zevs pogodio junošu munjom i
Faeton je pao na Zemlju.

Drevni mitološki sistemi naveliko su koristili razne oblike alegorija i
simbola u kojima se nazire izvorna realnost. Imajući to na umu, pojedini
istraživači pretpostavljaju da je legenda o Faetonu odraz nekog realnog
događaja, možda pada ogromnog meteorita na Zemlju.
Niz i danas sačuvanih svedočanstava o katastrofi pominje da su se na
nebu pojavila nekakva tela koja su zatim pala na Zemlju ili su se udaljila
od nje. Tako Sibilinske knjige (Libri SibÚllini) govore da se na istočnom
horizontu pojavilo ognjeno telo koje je svojom svetlošću zasenilo sjaj
Sunca, a zatim je palo u okean.
Uskršnja ostrva su više hiljada kilometara udaljena od Rima u kojem su
nastale Sibilinske knjige. Pismo otkriveno na Uskršnjim ostrvima nije
potpuno dešifrovano. Učinjeni su brojni pokušaji da se taj posao uradi do
kraja. Brazilski naučnik lingvista Vaz di Melo smatra da je u tome uspeo. O
čemu, prema njegovoj verziji, govore ti tekstovi? Oni kazuju o "ogromnoj
ognjenoj lopti" koja se pojavila na nebu i zatim obrušila u okean. Kao
posledica katastrofe i zemljotresa, arhipelag koji je tamo postojao, kažu ti
rukopisi, potonuo je u vodu.
Kod drugih naroda takođe je sačuvana uspomena na nekakva tela koja su
se srušila s neba i izazvala razaranja i pogibije. O kakvom to nebeskom
Velikom Zmaju, koji se pojavio na nebu i tresnuo o Zemlju, piše peta
knjiga kodeksa Maja "Čilam Balam"?
"Padala je ognjena kiša" - glasi kodeks - "zemlju je prekrio pepeo, a
drveće se savijalo do zemlje. Pucalo je kamenje, lomila su se stabla. S
neba se srušio Velik Zmaj... Nebo je zajedno sa Velikim Zmajem palo na
Zemlju i istopilo je".
Deset sunaca izašlo je na nebu, glasi kinesko predanje, i veliki oganj
spalio je Zemlju. Zatim je devet sunaca palo.
I jedno od indijskih predanja tvrdi da je posle potopa na nebu izašlo
sedam sunaca, a zatim je jedno sunce proždrlo ostalih šest. Prema
indijskoj tradiciji, svaka epoha (juga) završava se kosmičkom
katastrofom: "Na kraju juge, odbivši se od Sunca, velika zvezda pada s
neba".
Maje iz Centralne Amerike verovale da se „četiristo sinova“ koji su
preživeli Potop (u njihovom slučaju pretvorivši se u ribe) latilo pečenja
pulkea; tako su se opili da su se uzdigli na nebo i postali sazvežđe Vlašići.
Što je još čudnije, Vlašići se opet pojavljuju u vanbiblijskoj hebrejskoj
tradiciji: jedan srednjovekovni rabinski tekst kaže da je Potop nastao kada
je Bog skinuo dve zvezde iz sazvežđa Vlašića, načinivši rupe kroz koje su
pokuljale vode nebeskog svoda.
Zanimljivo je da neki mitovi koji su se sačuvali do naših dana, navode
Mesec kao uzrok kosmičke katastrofe. Takve indikacije se mogu naći
naročito u finskom epu "Kalevala" i u južnoafričkim predanjima.
Magloviti odjeci tog vremena kada na noćnom nebu Zemlje možda nije
bilo Meseca, postoje u predanjima raznih naroda. Možda i nije slučajno što
Maje u svojim hronikama koje beleže tradiciju pre potopa uopšte ne
pominju Mesec. Njihovo noćno nebo nije osvetljavao Mesec, već Venera.
Mitovi Bušmana u Južnoj Africi takođe tvrde da pre potopa Mesec nije bio
na nebu.
Na jugu Grčke, na Peloponezu, nekada je postojala legendarna zemlja
Arkadija, čiji žitelji nisu znali ni za brigu niti za tugu. Prema predanjima
Arkadijaca, takva je bila njihova domovina pre potopa. "Potop se zbio vrlo
davno", govorili su Arkadijci, "još onda kad Mesec, koji se pojavio posle
katastrofe, nije sijao na nebu". Kasnije su Heleni tako nazivali Arkadijce -
"domesečari".
O tome da na Zemljinom nebu nekada nije bilo Meseca pisao je u III veku
h.e (hrišćanske ere) i Apolon Rodoski, glavni nadzornik Aleksandrijske
biblioteke. On se, pri tom, pozivao na drevne rukopise i tekstove koji su
kasnije izgubljeni i nisu stigli do nas.
Grčki matematičar i astronom Anaksagor (V vek p.h.e - pre hrišćanske
ere) takođe je koristio izvore koji nisu stigli do nas. On je tvrdio da se
Mesec pojavio na nebu posle nastanka Zemlje.
Drevnim narodima, uzdrmanim katastrofom, pa čak i njihovim potomcima
mnogo hiljada godina kasnije, zemlja pod nogama nije se činila nimalo
stabilnom.
Ariji, došavši u Indiju iz svoje danas nepoznate pradomovine, molili su
boga u svojim himnama da "tvrdo drži zemlju".
Očekivanjem nove katastrofe obeležen je sav život Maja. Tim istim
uznemirujućim iščekivanjem obeležena su i mnoga mesta u biblijskim
tekstovima: "Sunce će se pomračiti, a Mesec neće davati svetlost. I
zvezda će pasti s neba, a sile nebeske će se poremetiti... O danu tom i
času niko ne zna".
Očekivanjem katastrofe prožeti su i tekstovi vavilonskih proroka. O
cikličnosti katastrofe piše i u Talmudu.

Svete knjige Indijaca "Purane"takođe su tvrdile da su slične nesreće,
praćene potapanjem celih kontinenata, ciklične i da mogu biti na vreme
predskazane. S budućnošću dolazi dan kada će ustalasane vode novog
potopa progutati kopno, govori Mahabharata.
"Vi pamtite samo jedan potop", govorili su egipatski žreci filozofu Solonu u
VI veku PHE, "a bilo ih je mnogo do tada. S vremena na vreme našu
civilizaciju, kao i druge narode, uništava voda koja se obrušava s neba...
Čovečanstvo su u prošlosti pogađale mnogobrojne katastrofe, a pogađaće
ga i ubuduće".
Pominjući takve katastrofe Platon je pisao da je posle njih "ostajao samo
neznatan deo ljudskog roda".
Pojedini drevni autori navode čak i periodičnost tih katastrofa. Tako je
rimski istoričar Cenzorinus pisao u III veku PHE da Zemlja, prema Orfeju,
prolazi kroz kataklizmu svakih 10.800 ili 13.384 godine, odnosno svakih
120.000 godina, ili svakih 136.000, prema Kasandri.
U XVII veku u Kini je boravio jezuitski misionar Martinijus. Proveo je tamo
nekoliko godina, naučio jezik i vrativši se, napisao je obimnu knjigu
"Istorija Kine".
Evo kako je on, na osnovu drevnih kineskih letopisa, opisao šta se
dogodilo u vreme potopa:
"... Podupirač neba se srušio. Zemlja se potresla do samih temelja. Nebo
je počelo da pada ka severu. Sunce, Mesec i zvezde promenili su svoje
putanje. Ceo sistem Vasione zapao je u nered. Sunce je potamnelo i
planete su promenile svoje putanje..".
O toj istoj temi, o izmenjenom liku neba, pisao je i "jedan od najmudrijih
Rimljana", poznavalac drevnosti, istoričar Terencij Varon, koji je koristio
neke stare rukopise:
"Zvezda Venera je izmenila boju, razmere, oblik, izgled i pravac, što nije
bilo nikad dotad, niti od tada".
U Judeji je postojala slična verzija. Tamo se smatralo da je potop nastao
"zato što je bog promenio mesta dveju zvezda u sazvežđu".
"Sunce se pomračilo i ne svetli" (egipatski papirus).
U Talmudu takođe čitamo da se posle katastrofe Sunce sakrilo (čovek je
izgubio svoju blagoslovenu prapostojbinu, izgnan je iz raja).
Žitelji ostrva u Tihom okeanu, na raznim dijalektima, označavaju taj
period kao "najdublju tamu", "neprozirni mrak" i "milijardu noći".
"Ne izlazi više sunce, zlatni ne svetli mesec, zahvatio je mraz useve"
(Kalevala).
Mitovi drevnog Meksika i Venecuele pričaju da je ubrzo posle katastrofe
nastala strašna hladnoća i da se more pokrilo ledom. Plemena koja žive u
tropskim šumama Amazona sačuvala su do naših dana uspomenu na
užasnu i dugu zimu koja je usledila posle potopa, kada su se ljudi
smrzavali i umirali od hladnoće.
Knjiga Zend-Avesta takođe pripoveda o caru tame koji je na blagoslovenu
postojbinu drevnih Arija poslao hladnoću i mrazeve. Zend-Avesta priča da
su Ariji bili upozoreni na dolazak hladnoće: "Na zemlju će pasti pogubne
zime, one će doneti ljute mrazeve... one će doneti sneg 14 palaca dubok".
Jedan od vavilonskih tekstova, ispisanih klinastim pismom, godinu kada se
dogodio potop naziva godinom zmaja koji riče.
Bez obzira što istoričari imaju na raspolaganju znatan broj drevnih
tekstova i rukopisa, ipak premalo znamo o najdrevnijoj istoriji
čovečanstva. Jedan od razloga je taj što je drevne tekstove teško
pročitati.
O tome govori sledeći primer. Pri dešifrovanju kritskog pisma kao ključ je
služila samo jedna reč čije je značenje bilo poznato. Ta reč se sastojala od
18 slova, ali naučnici nisu znali kako je zvučao svaki od tih znakova, a baš
je to trebalo razjasniti da bi se saznalo kojoj grupi je pripadao jezik na
kojem su razgovarali stvaraoci čudne kritsko-mikenske kulture. Ako bi
svaki od 18 znakova zamenjivali različitim zvukom, naučnici bi morali da
naprave 200.000 milijardi različitih zvučnih varijanti te reči, a samo jedna
od njih mogla je biti ona prava.
Iz dela drevnih autora (Abu Balki, Manefon, Flavije, Strabon i drugi) jasno
proizlazi da je neki deo znanja spasen. Kako? Očigledno je da su manje,
zatvorene grupe ljudi postale čuvari znanja usred opšteg divljaštva i
varvarstva. Na Britanskim ostrvima to su bili druidi, u Indiji - bramini, u
Egiptu oni koje uslovno nazivamo žrecima.
Razni narodi čuvaju uspomene na neke prosvetitelje koji su se pojavili
neznano otkud i doneli im znanja.
U drevnim zapisima postoje i svedocanstva o o "poreklu" tih prosvetitelja;
Došavši s mora u Južnu Ameriku, prvi Inka, legendarni Manko Kapak
naučio je okolna plemena zemljoradnji i zanatima.
Bog Bočika došao je sa istoka kao bradati starac i doneo je ljudima
kalendar.
Icamna je u Jukatan (u Južnoj Americi nazvan je Same) takođe došao "iz
okeana sa istoka" i naučio je stanovništvo da se bavi poljoprivredom i
stočarstvom, da seče drva i da pravi mostove. On je, prema predanjima,
doneo i pismenost.
Među svim tim likovima prosvetitelja izdvaja se heroj meksikanskog epa
Kecalkoati koji je došao sa istoka i doneo znanje o metalurgiji i
poljoprivredi...
Svedočanstva o sličnim prosvetiteljima nalazimo i kod naroda južne i
istočne Azije. Vavilonski istoričar Beros fantastičnim crtama opisuje neko
biće po imenu Oanes i kaže da se ono periodično pokazivalo ljudima i
prenosilo im mnoge korisne informacije. Po rečima Berosa, Oanes je
naučio ljude da "shvate pismo i naučio ih je raznim umetnostima. On ih je
naučio da podižu gradove i da grade hramove, da sastavljaju zakone i
objasnio im je zakone geometrijskih znanja".
Nekoliko zanimljivih detalja. Oanes je došao odnekud iza mora, on nije
mogao da jede hranu kojom su se hranili žitelji Vavilona. Dan je provodio
na obali, a noću se vraćao u morske dubine, jer je bio pola čovek, a pola
riba i mogao je da diše pod vodom.
Slična predanja o došljacima-prosvetiteljima postojala su i u Evropi.
Jednom se, kaže predanje, u dolini Nila pojavio neko visok i pocrneo od
sunca. One koji su tamo živeli on je naučio poljoprivredi, navodnjavanju,
građevinarstvu, kalendaru, muzici i lečenju. Njegovo ime je bilo Oziris.
Prema predanju, tamo gde se on prvi put pojavio sa svojom ženom Izidom
podignut je grad Fivi.
Ranohrišćanski apokrif "Knjiga Enohova" takođe sadrži podatke o bićima
koja su ljudima donela znanja. Autor tih zapisa naziva ih anđelima.
"Azazel je ljude naučio da prave mačeve, i noževe, i štitove, i oklope i
naučio ih je da vide iza sebe, i Barakel ih je naučio da posmatraju zvezde,
i Kokabel znamenju, i Tempel posmatranju zvezda i Asradel ih je naučio
kretanju Meseca".
Takve prosvetitelje, "sinove neba", pominju i drevnokineski tekstovi -
daoski kanon Daoczin i Zapisi o pokolenjima vladara i careva. Jedna žena
među njima se bavila proučavanjem Sunca "zasnovanim na dugim
senkama", druga se bavila proučavanjem "Meseca na zalasku i izlasku
njegovih četvrti i polovina", treći je posmatrao kretanje zvezda, a jedan je
sve to svodio u jedno, sastavljajući kalendar.
Među žiteljima Uskršnjih ostrva postoji legenda o velikom boguprosvetitelju
Make-Make, koji je bio kralj ostrva Motu-Mario-Hiva
potonulog na dno okeana.
Prema predanju i bogovi Samoe stigli su do ovog ostrvlja došavši iz nekih
dalekih mesta. Vrlo značajan detalj učvršćuje tu tvrdnju. Putujući bogoviprosvetitelji
su videli nebeski svod sa drugačije raspoređenim zvezdama
nego što se one vide iznad Samoe. Druga sazvežđa se vide samo ako se
pređe iz jedne na drugu Zemljinu poluloptu.
Ne bi trebalo da nas čudi ako su neki zaista stvarni ljudi proizvedeni u
rang bogova. Istoriji su poznate činjenice sličnog obožavanja herojaprosvetitelja.
Na primer, moreplovac Kadm je u Grčku doneo pismenost i
zbog toga je zvanično proizveden u rang poluboga.
Frensis Bekon je pisao da su Egipćani izumitelje stvari nazivali bogovima i
svecima.