Branko V. Radičević

Ljubomora

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.
*
I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.
*
Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.
*
I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.
*
Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.
*
Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.
*
I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.
*
I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.
*
I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.
*
I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog
vuka.

Gruba pesma

Ja joj govorim reči pune oštrih zuba
da ćemo nežnost ostaviti deci.
U dvanaestoj godini dobija prve nokte.
Mlečnjacima još može da se odškripi.
A kad se zamomči, nežnost to više nije.
Jer čovek zbog ljubavi može da ubije.
Najvoljenija, kažem, zagledaj malo u sebe.
Jer ti si kao zemlja, sve tamnija
što ideš dublje. Sve ludja. Sva od jeza.
Neka priznaju tvoje oči, neka kažu,
šaljem ti ovaj ujed da te moli,
čemu rogovi moji kada ne bi proboli.

Moji su dlanovi od naoštrena kamenja.
A noge su dva stabla izrasla iz kukova.
Od vetrova je ispucala moja kora.
Kada govorim ljubav, reči dobijaju vilice
i svi su zubi kutnjaci i raskidači.
Kada govorim ljubav, nokti su mi orači.
Nežnost je bila sumnja i jedna nesigurnost.
Otrpi ovaj bol od kog će da vrisnu kosti.
Ona je čak i travkama nepoznata.
Zbog nje nikada ne drhti na topoli
beli list. S nežnošću se oprosti
čim moja ruka počne da te boli.
Tvoje je telo hiljadu divljih mačaka.
A ja znam da imam samo dve ruke.
Tako je malo ruku i tako malo usana.
Pa šta da radim kada znam da imam samo dve ruke.
Zar da im oduzmem jarost pa da tepaju prsti?
Obrasta moja koža u korov i u trnje.
Kada drljačom predjem svaki tvoj deo i teme,
siguran sam: na plodno će da padne svako seme.
Ja joj govorim reči pomalo čudne.
Reči škljocaju i ubedjuju meso.
Ti si postelja od noževa i čudo.
Na tebi ni djavo ne bi pleso.
Jauk ne mogu da izmole moji prsti.
Govorim joj sve što nežnost ne može biti:
grebenje od kose, hej, putena hrastova koro,
najgrdja, nogom ću te poljubiti.
To je velika seča i najgrublje granje.
A ledine su tvrde. Stari vo ne ore.
Neobična je ovo ljubav, ne trpi gugutanje.
Brzo nam zapište kosti i usne naše zagore.
Govorim joj ljubav, umoran od padanja,
vukući njene oštre, zamršene kose:
otrpi još ovaj bol, njivo od sto dana oranja,
a posle – neka nas nose!

Bez mene ne postoje tvoji oblici.
Tvoje grlo ima dva piska,
tvoje čelo četiri bore od moje ljubomore.
I kad si bez mene, telo više nije tvoje telo.
Sa istim pregibima i molbama za šake.
Moj dlan izgubljen na tvom zatiljku
potvrdjuje sve promene.
Krvotok je od mesečine.
Pa su vene do jutra prazne,
a po danu se pune.
Dve ruke bez ramena, bez kukova dve noge.
Dva belutka što leže, dva bela peska.
To je jedno veliko rastajanje
sa uspomenama na bol.
Dve ruke bez ramena, bez kukova dve noge.
Svejedno što je nad tobom nebo.
Ono te ne potvrdjuje.
Pod prstima se mojim izvija tvoje ime.
Tvoja su radjanja kao i prvo, gola.
Nepovijena rasteš do bestida.
Pa moliš brze članke da te pretrče jednom,
da te pretrče dvaput,
milion puta, dok ne ostanu bez vida.
Bez mene ti si kamen, tebe nema.
Odlaziš, a misliš: nosiš svoje telo.
Tvoja zabluda je ovo koračanje bez nogu,
bez ruku ovo mahanje po vazduhu.
I kada obmana postane sasvim bleda,
ti se vraćaš meni –
svome Bogu.