Branko Miljković

Za one koje volimo

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

Obreh se u nekoj mračnoj šumi
DANTE

To je bila šuma koja je pojela nebo
šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao da su me zveri pojele
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam
video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh
iz te šume što je zelenim čeljustima
pojela svoje staze i izgubila se u sebi
postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna
Beatriča
ali su tri čeljusti tri makaze i tri noža
da voleo bih povratak
išao sam ispred sebe po isplakanom
putu i pesak je ujedao za stopala
ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju
videh grešnike kako ih vitla zli vetar
nebo što laje i kišu prokletstva tešku
i večitu
videh slepe vode Stiksa i blato mržnje
videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije
videh zid plača bez zvezda
i čuh reči bola u vrtlogu
onih koji su postali drvo ili kamen
i ne mogu se smrti nadati
onih jadnih koji se nikada nisu rodili
videh videh videh i čuh i zaplakah
svirala od zemlje od šume
od krvi
dozivala drugu obalu
na kobnom žalu stajo narod i plako
o jao jao vama duše uklete
s balsamovanim rukama i usnama od krvi
videh videh videh čuh i padoh mrtav
o Aheronte Aheronte
sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.

Ti prostori me užasavaju
PASKAL

Prostor koji ničim ne podseća na sebe,
pticama pomeran, vetrovima sličan,
sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan
večiti početak užasan, bez potrebe.
Prostor jezikom trajanja prepričan
i pretvoren u večnost koja nikom ne treba,
večnost za prokletstvo, koje budno treba
pod svežom humkom plen svoj nepomičan.
Zaboravimo mračno poverenje
sebe sa sobom, u strašno podozrenje
prostori se ruše i crna nailazi plima.
U škrtosti tišine bez sebe i imetka
mi smo poslednji zatočnici početka
pod kamenom što ime ima.

Triptihon za Euridiku

I

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji
Noć s ove strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.
Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.
Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.

II

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.
O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.
Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu
gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

III

Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće
ptica.
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu
kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.
Izgubio sam te noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.
Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.
Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.

Orfej u podzemlju

M. P.
Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.
Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju
ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.

Slepi pesnik

Filipu Višnjiću
O čelo moje od sna i vetra mapo
čudnih otkrića vidu ispod kože
u izmišljenoj senci cvete i lampo
umesto reči koja se ponoviti ne može.
O čelo moje od sna i vetra mapo!
Odajem se mrtav suncu posle mene
jer nesreća i posle smrti traje.
Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene
predeli nebesni satvoreni od izdaje.
Odajem se mrtav suncu posle mene.
To je sve što je ostalo od moga glasa,
taj odjek u kome su zatočeni svi dani.
Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa
predeo koji ću zauvek da nastanim.
I to je sve što je ostalo od moga glasa.
U tihom se cvetu neke vatre pale.
Izgubljene u svetu varke mi oko snuju.
O tužne noći preko sna mog pale!
Nek nebo usni oganj i oluju!
U tihom se cvetu neke vatre pale.
O čelo moje od sna i vetra mapo
čudnih otkrića vidu ispod kože,
u izmišljenoj senci cvete i lampo
umesto reči koja se ponoviti ne može.
O čelo moje o moja slepa mapo!

Građenje pesme

Stanislavu Vinaveru
Zimska muzika svira
Osobino praha i kremena
Oproštaj sna iza temena
Kada me pokojem dirala
To vreme uzme i ostavi
Tu gorku šumu da se plavi
Usred večnosti na domaku
Nestvarnosti ptici i oblaku
Prahptico sunčevog uroka
Skok od pepela i let
Nek budu jedini putokaz
Za napor smisla i rast
Suštine u vrlet
Kada joj osvanu glas

Raspored reči

Plod neumoljen vidom slep
Dozivanje zdravca pokoj i san
Vek njiše se peskom i sen
Padom i harfom probuđen slap
Isceljen zabludom pretvoren u kip
Javu kad zbuni pesnik i mag
Krije početak tajnu i mig
Od jezera dublja stoji kap
Poverene boli dostojan stih
Marljivim zaboravom izmenjen lik
Veni u gromu kasna za lek
Prognane šume gde nogom stah

Rondel

M. D.
Slepi hod da te od prostora skloni, posustalog,
od noći osvetljene pozajmljenim zvezdama, i tu
da zaboraviš, zaboraviš svakog dana po malo,
ako je ime uzrok tome snu.
Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu
gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo.
Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo.
Jedno je ime uzrok tome snu.
Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo
na pomerljivoj liniji između dva vremena,
gde mru
dva glasna kamena i otvoren je put,
neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo,
da je jedno ime uzrok tome snu.

Sonet o ptici
Ispili se iz bačenog kamena
i bude zenica neba oslepelog,
malo života zbilja poletelog
s naših beskrilnih pognutih ramena.
O čudna ptica čija namena
da bude let zemlje i pesma opustelog
neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo
udvaranje vetra toj ptici od plamena.
Ptico uzidana u mozak i zid
koju nikad nije upoznao vid
koju je sluh našo u prostorima šumnim,
u našem uhu tvoja se smrt zače.
O kamena ptico nek te noć oplače
zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

Sonet o neporočnoj ljubavi
Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.
Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.
Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.

Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mam.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u
tami?
Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.
Na zvučnim obalama gde drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.

Četiri pesme o snu
Crni jamb sna

Ja posle velikog sna poduzeh put tužan
MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle
gde slepe ptice pevaju u tami.
U svakoj ima jedna šuma. Gle
što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj
i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća
pred čudnim znacima i više nemam ruke
u prostor prognan i u vreme. Veća
sve biva senka moja daleko od huke
gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.
Joj vazduh vene umiru svi oblici!
O milosti za ono što sam bio u snu.
To paklena mi ljubav u nedoumici.
Noć slepih žiljkova me prikova za tlo.
Pod zemljom mračni predeli se mešaju.
Pomeraju se mora užasi se premeštaju
sa jednog mesta na drugo mesto zlo.
O strašni preobražaj moj u srcu sna
gde vasiona počinje mi pticama,
s dva oka varnica da l će da zna
da put mi nađe letom ili klicama.

III

Sam u snu svome - ko će da me spasi!
Od svega malo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta;
da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
za nju što kroz moje užase mirno šeta,
kad zveri beže zle u naše reči noću.

Te zvezde - s njima ko i bez njih noć.
O kulo snage gde je plavi dan
stvar svaka kada ima lekovitu moć
i kad se rađa smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produže
za mirise i anđele da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

IV

Ne, više nije važno šta ću reći.
Već beše sve to nekad ko zna kad
u nekom snu il nekoj čudnoj reči.
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen
zar svedok predela nestvarnih ja
za svet od tople gline umešen!
Kuda da odem posle ovog sna.

# Daktil sna

Stoje izmišljeni bregovi
od zlata gde zvezda sjala je.
Tu smrti nema. Vetrovi
u nebo se vraćaju. Pala je

lobanja niz crne grebene.
U mračne dubine nosi li
to što sam čuo.
Ledene obale senkom rosi li

jezive vode za zakletve
od želje strašne smrznute.
Na putu ostale su kletve
I zvezde spore omrznute.

O nema šumo na obali
noć gde besvesna počinje
da l snaga me slatka obali
ili me san moj opčinje.

Zatvoren je taj predeo
u sebi. Ta mesta nemaju
svoja sunca. Pod zemljom to
oblik sna moga spremaju

# Sonet

To su reči uvek iste koje kasne
gorku ljubav i svet. One su uspešni
prestanak jave, al ne san kad se izjasne
sunca za noć, već nešto treće, neutešni
zbog čega jesmo. Izvod iz čudesne basne
sna. Gorke obale na kojima neumešni
stojimo okrenuti svome početku grešni
zbog gubitka vida kada svetlost zgasne.

U snu smo oni čije zaljubljene usne traže
reči bez cilja, bez izmišljenih predela.
Oh te reči kako mogu da ublaže
ako su od sna. Lepoto neuvela
reči bez senke kada ko čašu sunce
držimo usnu gledajući u crne vrhunce.

# Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti
suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. to trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu
izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne
progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

Smrću protiv smrti

Hronika

Prvoga dana pomreše ptice i zmije nastaniše
gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče
prazna
Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada
nigde
Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja
i škrguta
Petoga dana šuma je skupljala kraj reke
obezglavljene leševe
Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na
sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori

Odbrana zemlje


U srcu ljubav jača od smrti
U glavi misao veća od glave
I to je odbrana zemlje

Strašni su ratnici pod zemljom, vojnici
odbrane
Zaliha snage spremna ako živi klonu
I to je odbrana zemlje

Velika reč ni iz srca ni iz glave
Već iz zemlje ko biljka ili cvet
Raste, i to je odbrana zemlje

Namučeno zrno misli cvet
Dan misli sunce
I to je odbrana zemlje

Koliko je zemlje iza nas
Toliko je snage u nama
I to je odbrana zemlje

Requiem


I

Moja je krv moj put do tebe

preludijum

To je zemlja avaj ponekad često
ponekad isuviše, baština vetrova
i onih što imaju manje nego ništa
velika urna sa pepelom jedne
i zajedničke smrti koja se ponavlja
ali ne pregoreva sa vremenom nikad
zemlja na koju ćete pasti čelom
vi i ja i moje čelo moj obračun
sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje
svetlosti, to su predeli preslikani
sa očiju mrtvaca čije reči
zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje
sve smo zaboravili osim svoje
vlastite smrti koju živimo

molitva

treba se moliti smrti za svoj život
a tišina će sačuvati skamenjene lobanje
za kišu lica i neba za vrata
od peska i crne će ruže procvetati
duž puteva otvorenih za sve vetrove
kojim odlaze nerođeni po svoju smrt

II

Gledali smo kako umiru stojeći
oni koje volimo sada vidimo
mrak koji ne vide slepi sklopite
oči da vidite one koji su
dali večnoj noći dan svojih očiju
oni drže zemlju na leđima i nepokretne
nikada iz stići nećemo o nikada
nikada se neće izjednačiti vreme
naše smrti i njihove večito
bićemo razdvojeni i mrtvi

post scriptum

Crvene ptice piće nam s usana
videti ih nećemo
vrištaće trave u oblacima kržljavim
čuti nećemo

III

Krv otkucava korake i smrt
i jedne večeri posle života
krv prestane da bude ptica postane
zmija u travi pa svu noć deca plaču
mrtvi su na levoj strani uzalud
upaljene vatre čekaju njihov povratak
njihova noć sa našim danom meša se
ne zaboravite da to deci kažete

uspavanka

To više dan nije niti noć snom treba
dočekati razbojnike ptice su nebo
na jug odnele spavaj oni neće
doći njihovi koraci su teški
spavaj ljubav ide gradom na štakama
spavaj al im glas ne sanjaj

IV

Noć je puna mračnih anđela
ukleta lađa
nosi teret izgubljenog vremena
i naše mrtve prijatelje
u šumu bez ptica

trebalo je preći more
vreme i prostor koji su se pomešali
sada su za jednu smrt daleko od svake
obale

svetlost i senka
igraju na vodi
igru života i smrti
daleko protiče reka
večita i uzaludna
ptice lete za vetrom
i žene plaču na obali

čovek pada na svoju senku
oni su bez senke sišli u dubinu
i bez imena

za istoriju

od slepog lica brodoloma u njihovim
poslednjim očima stvorena je istorija

pouka za ostale

ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će
proći i kroz naše oči neizmenjeno

V

Uzidali vas u zid nevidljivi
i svi ste bili spremni da umrete
jedni u drugima i bilo je tako
zdravo čudna reko spasa
tražili vas zalud u mračnome spletu
onesvešćenih čula na granici
vas i iznenađenja nisu vas našli
zbogom grade gde se prekida moje sećanje
sada ste mrtvi i vaše je telo
neopipljivo sećanje i topla
pregršt zemlje pregršt Srbije i nas

refren:

Usta su bila ispunjena peskom i svi su
ćutali
zbogom grade gde se prekida moje sećanje
zdravo čudna reko spasa

VI

Zvezdo crvena rano oblaka
maramico krvi u noći zaključanoj
crnim ključevima gde su mrtvaci
sahranjeni jedni drugima pod čelom
smrti pomnožena sa hiljadu grobova
joj na kordunu oblaci su uzeli
cvet vatre iz njihovih ruku koje su
poslednjim pokretom podelile predeo
na dve tišine gde plaču ptice od pepela

post scriptum

U zemlji gde se poštuju suncokreti
pali su licem prema istoku
čini mi se da sam i ja pao s njima
različit od onoga što ću reći

VII

Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime
zelengoro začeta u trbuhu vetra
zelena goro neba i zvezdo moje krvi
strane sveta su se otimale za njihovu
smrt koja je bila početak
a ne kraj putevi su ih tražili
po celom svetu nema ih
profil njihovog odsustva čuva
noć zelengore njihove su smrti
najdivnija sazvežđa na jugu neba
zemlja miriše na mrtve zelengoro
čujem te ušima svoga srca i njih
tu niko nije umro ko je umro
zvezdo moje krvi i njihove zelengore

VIII

Za one koji su iskoristili smelo
mogućnost umiranja za one koji
su prekoračili preko svoga leša za
njihovu
smrt tako potrebnu protiv smrti
za one koji su sada jedno
jer svet je podeljen ljudskom možom
na dva dela a dva i dva su
jedan kad padne poslednja noć
za one koji su se utopili
u vodama večitog sna kao što umre
sunce udunu dalekih pejzaža
zakopano za one čije su reči
nikle iz zemlje ko lek i buna
neka pognu glave daleki suncokreti.

Svest o pesmi

*
Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.**


Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.***


Verujem da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade ući mora
u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba
sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leđima mi cveta.

Ariljski anđeo

Anđele gorki praznine i snage,
Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde nevoljan jače ću voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije
Ako namere dobre srcu voću
Podari, kakvom vatrom vođeni idu,
Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću
Za smisao leta na iskusnom zidu.

O, opija me vatra tako trezna
Oko tvoje glave ko proleće!
Ko tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj neće
Nikuda stići, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.
Nepomičan si, zato te ne mogu stići;
Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
Dok silazak u dubinu obećava sve više
Zvezda na koju treba se tek navići.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.

O sretna mladost koja proći neće!
Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa večitim prolećem.
Prah ružama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Budućnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.
Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh,
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja čula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
U čudno poimanje tvog duha u Broju.
Sričem fosil tvoga imena u suši
Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.

Da nisi anđeo koga strah moj krotki
Čudovište bi bio u svojoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.

Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,
Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena butki baršun
Ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav

Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih
Misli u meni, dok bivam sve luđi,
Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,
Čiji je rast odjek budućnosti prazne,
Što podatno traži načine prolazne
Da bujalost svoju neprolazno slika.

Još malo i zaćutaću pred tobom,
Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mrmor večne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.

Sve što postoji teži nejasnosti,
Galeb oponaša litice plahosti,
Što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene
Čulom u nebiće koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?

Oh naše srce kog dostojni nismo
Ni onda kada najmudriji mi smo,
Dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog čije ime posta nada.

O anđele blagi uprkos svojoj moći,
Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,
Kako se zbi divno da biće ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.

Naše ime neće berbu doživeti
Svega što može sebe da seti
Pojedinačno nas, joj, unerazumi;
Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost.
Moje lice tone u čudnu bezličnost
Koja mermerom svoje oči umi.

Ah, nado koju vrisak zna izreći,
Teskoba i griža, pre no mir u sreći,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usuđujemo se da budemo drukčiji.
Preselili smo cveće pod rep zmiji.
A ipak nam je duša nade puna.

Daj lobanju za preživale laži;
Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraža.
Vlastito me srce porazi. O, krah.
Kad krv svoju buri podmećem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.

Vratiće te vreme. Klečaće i vlati
Ko u Matejči, na gori što pati,
Dok te u dubini preuređuju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez čari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.

Moja te ljubav pretvori u nešto
Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.
Ko će preživeti Plod, ako ga bude,
Sićušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleđe.

Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojamne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajući trule lobanje i zid.
Prazno je dublje. Jao vreme, gde te
Plamen preseca. Osporeni svete!
Nije li strašan let koji je dokaz
Praznine u stvarima. Cvet umesto oka
Isto sunce vide. Slepo slepim samo
Videti možeš. Zaleđeni plam
Ogledalo posta onome što sanja.
Oblik je vrline strela ugledanja
Što svetlost raskopča orlu ispod grla:
Zapamćena zimo bit je neumrla.
Jao, vreme, ustah, al se ne probudih:
Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,
Asketska ružo, seni oplođena
Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.
Tu nema sunca, jer sve sobom zrači
Mesto uzalud pokušano. Jači
Postaje koji svoju slabost spozna,
Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna
Sviralo koja presađuješ vlati
Iz pitome doline na liticu što plamti!
Gluv da čuje nemoć kako vešto svira
Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira
Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu
Prepriča rosu i nevericu usnu
Mameći sene iz svirale prazne
Iščezlim danom. Jao, reči razne
Isto znače. Nikad cvet ne mogu reći
Ako ne mirisah necvet mnogo veći.
Najbliži dan je koji prođe davno,
Smirenost seni primaknuta slavno.
Jao, vreme strmo izraslo iza lažnog
Susreta čula u umu. Nevažno
Sprema u svemu viđenom poraze
Oku i uhu dok sazvežđa silaze
Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo
Štivo korenju. Tu sam iznemogo,
I višak vatre posta suncem zlobe,
Zlatni početak otrova i teskobe.
Sve je nestvarno dok traje i diše;
Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
I cveta, a cveta već odavno nema:
Bespućem do nade pesmu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
Uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presađenog otrova dan raste i sprema
Početak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi,
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta čije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najslađi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošću, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, o žestino daha
Onog čega nema, primedbo mog praha,
Što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojača prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
Gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo - nema nas, već gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima;
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvećene ruke
Sjajem nove zvezde za prastare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zločinačkom srcu i na gori.

Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode
Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
Al pristani na svet koji zvezde vode
Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.
Srce rodi ponoć glave, al izbavi
Sebe anđelom kada vreme stade.
I oplođen prahom mutni cvet objavi
Pomeranje porekla, dan veći od nade.

Biljka te misli; moj um se iseli
Smelo u cvet koji ironično gleda
Lobanju praznu. Ko pticom isceli
Ponor proleću bezazlenost preda.

Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,
Proleće prođe i niko se ne stidi da preostale dane kao budućnost vidi,
Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.

Preporađanjem ispiraj sjaj svetu
I zvezdi koja ponore zataji;
Neka se trulež otrezni u cvetu
Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.

Držiš u ruci vatru kao da je
To nešto stvarno, anđele sa zida.
Na ulasku u zavičaj koji daje
Lobanju trulu za zlato mog vida.

Primi i cvet koga preziru ljiljani
Zapamćene mudrosti u susret mom prahu.
Istinske su reči tužne; pravi dani
Prazni. U prašini trag nađi uzdahu!

Kao oni što se oslobodiše ljubavi
Ljubeći silno, sići ću jednom prazan
U svet polutame, gde zaborav plavi
Polja, a zvezde tamani zaraza.

Trešnjo neverice bez oblika srca
Ljudskog, zvezdane padavice vruće,
U poljupcu se ništavnost koprca,
A put je samo upoznato bespuće.

Iz srca mi slavuje izmami gora,
Pa prazan klečim pred onim što pade,
Sred nepokretnih vetrova i mora
Praznih: pakao - predeo bez nade!

Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,
Prazno što traje; ne čuje se što jeste.
Dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice
Vatrom se zveri i zvezde pričeste.

Čista reč koja kaže sebe manom
Izbeže tvom biću, ali upozna zoru;
Dovrši ti nebo u neiskazanom,
da ti ime čeznu ostrva u moru.

Da umesto mene pati, pesme eto!
Ispražnjeno srce još je uvek živo.
Za veliko sunce u kamenu sažeto
Kristal isturi prozirnost ko sečivo.

Kamen je potčinjen govoru i zimi.
O reči koje rečeno potkupi!
Zvezdo, moj pakao i moje srce primi
Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.

Oslepljenom rosom u nadanje i veče
Vara me azur poklonom tebi sličnim
I strah stvarniji od onih što kleče
U strahu od promena pred zlom nepomičnim.

Ogovaraju vode odraženo
I dan pronađen pre nego što sine;
Početak sveta vide poraženo
Ime svetlosti koja svetom mine.

A tvoja milost puteve odvodi
U ružičnjake jasne, sestro krina.
Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi
Nad kojom lebdi njezina dubina.

Pjan od udaraca srca još teturam
Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,
Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura
Na moru kog nema, a huči i đipa.

Zvonke ruke pružam gradu koji spava
Pometenih jezika, sa suncem u bari,
Uzidanih majki u zid muških glava,
S anđelom u voću i oku što stražari

Lukavstvo pozajmljenih događaja,
Neizrecivo a naučeno ko vreme,
Varko, u tebi udes i slučaj spaja,
Gde preraste sliku i sjaj uspomene.

Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,
Anđele, i pesma koja mesto mene
Pati, jer pakao i moje srce primi,
Da bela iznutra crnim tragom krene.

Pomeranje porekla dan veći od nade
U kalemljenom plodu reči slutim,
Ponor u ruci anđela što stade
S vatrom na ulasku u zavičaj mutni,

Da dan pronađe pre nego što sine,
U oku i voću tamni obris raja,
Nestvarnost punu volje i žestine
Koja u nama kob i slučaj spaja.

Glavo sve dalja od srca mom prahu
Trulež u cvetu otrezni i celu
Noć kroz predele bez nade, u strahu,
Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.