Branko Miljković

Osećanje sveta

Prošlost vatre


Ona uči zvezde da budu jetke
Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti
Spanđala se sa vremenom
Mešajući svoj pepeo sa svežinom zore

Ona svetli: to svetli njena praznina
Njena će nemoć osvetliti naše puteve
Sunce je ime njenog nasilja
Njena izdajstva skriva ljudsko srce

Ona je priznala sever
Ona je pod starost blagosiljala ciču
Ptica koja sebe stvara iz svoje nemaštine
Čita led iz njinog uma

Na način umiljat i strašan
Dani su različiti al svetlost zore je ista
Zagađena vatra u glavi, bivša reč
Buduću zoru uči surovosti

Budućnost vatre


Sakriću te u moju zimu
Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto
Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet

Osećanje sveta


Pronicljiva vatro ne iskušavaj me toliko
Dok me ne shvate pevalju neometen
U mome srcu sunce i noć postaju ljubavnici
Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana

Miris je zgusnuta praznina u biću
Koje se udaljava od sebe kao u molitvi
I tako starimo ja i moj plamen
I tako se opijamo svojim životom i pepelom

Miris cveta je miris njegove buduće smrti
To miriše njegova senka njegovo ime
Toliko proslavljeno u vazduhu
Toliko traženo u rečnicima

Taj iskren miris nežna magla u glavi
Kaže da je osećanje sveta u jeziku
Al nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao
A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi

Kritika poezije

Radni cvet


To nije cvet ispod nule,
niti cvet vatre,
niti cvet koji je spokojno sličan
svome ispražnjenom imenu.

To nije zemlja na stolu: cvet za žvakanje,
mičurinsko obeščašćivanje vrtova,
ali to nije ni cvet koji odbija
oslepljen u plod da se pretvori.

To nije napušten cvet,
ali to nije ni cvet koji se može presaditi,
to je prazan cvet
za sve koji nemaju hrabrosti.

To je cvet u ispruženoj ruci,
to je cvet koji se približava.
to je cvet koji priznaje pravo
oku i uhu da prisvoje istinu.

To je cvet iza uha
bučni cvet,
cvet što raste na nakovnju
i na radnikovom dlanu.

to je cvet govora,
cvet reči
manje očiglednih, manje nepravednih.

To je iskren cvet,
cvet koji pomera istok
ne odvajajući ga od sunca.

Orfička pesma


Telo prostire svoju uzaludnost.
Velika noć
ispunjava vreme do pesme
kojoj slušaoci potrebni nisu.
Smrt je
podivljalo ništa, prohodala praznina.
Pun je noći kako da uspavam tu reč budnog mraka
koju ne može urazumiti nikakva pesma
koju ne može ni zemlja upiti
ni vatra izmeniti ni voda odneti!

Ja imam svoju noć, ali u kakvom
mutnom kamenu ja sam
zamenio svoje srce za tešku varnicu? Zar novim
telom osvežiti lomnu krv? Kako se usuditi
zameniti put putovanjem, biće vatrom
miris umesto senke izdan iznutra!

Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze
protiv vetra, smrti, zime.
Ljubio sam sramno, nežno, časno,
to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti.

Zar pesma? zavera protiv srca to je!
Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen,
jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,
koju ne možeš ni izdati,
reč suviše budna za naše blago srce.

Pesnik


on poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.

Beda poezije


Reci mi nesto što je šuma
Reci mi nešto što je more
Ko zna šta je to što treba reći
Bos i gorak potucaš se od reči do reči

Vatra gorča od dima
Pod čelom ti gori
Ona će ti pribaviti mnoge počasti
Ako ne sagoriš pre vremena

Ali ako budeš hteo
Da učiniš stvarnim tuđe reči
Da pohvališ tuđe srce
Onda ćeš zažaliti što si pesnik

Jer pesma se ne piše ona se živi
Pesma nije pesma ako nije radosna
Ko nikad nije pohvalio tuđe srce
Taj se predao na milost i nemilost rečima

More za radnike


Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči
beznadežne i na smrt osuđene,
ovo je more poema koja se ne ustručava.
Njene su metafore plovne, opasne,
urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.
Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih
bljutavim
ali pred morem ti si nedostojan.
More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
rimuje se čime god stigne,
iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.
Njegove su dubine mudrije
od svih tvojih aforizama.
More voli ribare koji ga potkradaju puni
ljubavi
i mornare koji koriste opasnosti što im pruža
dok ne zalutaju i posle.
More ne voli one koji mu se udvaraju
kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
a kad dođu, kažu: "lepo je naše more",
požure da pocrne i da se vrate kućama.

Moravska elegija


Gledaj visoka ptica gorama vrhove mami.
Okružena nekim večito bludnim sjajem zru brda
uokolo.
dan će da me zaboravi, tajno dovršena u sebi
kaži se.
Kada prelazim iz jedne tišine u drugu pod
veliku senku sunca
je li to drveće na tvojim obalama okoštali
mlaz gorkoga soka,
vodoskoci koji se bude izvan moga sna?
Duž tebe kasnimo duž tebe smo izdani,
duž tebe u našem odlasku rastu omorike
prokazane vazduhom kolebljivih ždralova.
To dole je li mržnja? Ili ja koji svojim
poreklom
učestvujem u svim prizorima?
Ah, kakva užasna svetlost
probuđena prvi put nad sklopljenim očima.
Eto to je ono što se naziva
pesnikom: biti licem u lice svetu
preko puta pustinje i neke zvezde naopake
i videti sve gde drugi vide samo noć.
Vezo fina između pepela i oka i kamena čarolije
ne prepirem se
sa sličnostima, ali jedan je vaj,
i nema druge smrti osim smrti.
To svemiri se začinju u mojoj nesvesti
u raskoraku čiji je odjek ovo videlo
sa izmišljenim vremenom i suncem
pola u zemlji pola na nebu
O pesnici svuda i uvek
okrenuti licem prema prividu
sa zvezdom umesto iščupanog srca pred
nepojatnim.
kada je pred nama samo jedan dan, nepomešan,
kao cvet koji se u snu našem budi.

Nizvodno


Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka
gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen
ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči
pošao sam negde a udaljavam se o vodo

Ti si glas ptice posle ponoći vremena
anđeo s dvostrukim licem i potaja
daleko iza svetlosti daleko iza časova
kada je smrt velika maska sunca

Izmenih se pevajući kasnim te reko
u noći zasađenoj najlepšim baštama
duh mi valovlju sličan al istrošen na bizarne
cvetove
što cvetaju u našem oskudnom znanju

Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći
veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi
snuješ
u sluhu kad mi prostore pomešaš
reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš
Možda bi trebalo da pevam tako
da se ne razlikujem od drugih koji silaze po
vodu
ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest
smeštena između sunca i meseca

Ljubav poezije


Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
Ušumi negoli u telu

Kap mastila


šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su

Kritika metafore


Dve reči tek da se kažu dodirnu se
I ispare u nepoznato značenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina reč
A pesma se piše samo zato
Da ta reč ne bi morala da se kaže
Tako reči jedna drugu uče
Tako reči jedna drugu izmišljaju
Tako reči jedna drugu na zlo navode
I pesma je niz oslepljenih reči
Ali je ljubav njihova sasvim očigledna
One žive na račun tvoje komotnosti
Sve su lepše što si nemoćniji
A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš
Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao
I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao

Pripremanje pesme


Da nema tvoje srdžbe ostario bi set
Prave reke teku mutne uzvodno
Hoćeš li zagristi tamni vrt
U plodu koji te lažnom gozbom kinji

(Sat otkucava
Sunce zaverenicima
Nečitke ptice
Tvoga rukopisa)

Rečima se završava pustinja
Slepoća je bela i okrugla, suprotna noći
Pred bezbožnom gomilom
Mudrost i čednost beže u metaforu

(Lažna zvona -
velika zvonjava
Vatra sišla s uma
Računa na tebe)

Reči koje se sele i reči nepokretne
Hoće li se sresti u prezdraveloj rečenici
Ili će ih usred pesme, nasred druma,
Usred šume u tuđoj glavi zateći noć

(Nož naježen u srcu
Niz dve oštrice peva
Nadošle slavuje nasi#a
I sunce bez svedoka)

Reč po reč primoravaš sebe na pesmu
Izabrao si put i putuješ ga u sebi
Kao reči koje ne izgovaraš
Kao pesmu koju ne umeš da prepešačiš

(Ptice uleću u ključaonice
Otvaraju se teške kapije
Potomci imitiraju tvoj krvotok
Zgražavanje je sveopšte)

Još jedna slepa reč i pesma će progledati
Na mestu gde se to najmanje očekuje
Još jedan prazan dan
I radovaćemo se prazniku

Provetravanje pesme


Ceo jedan narod
Izmišlja reči za pesmu
Koju će se usuditi da napiše
Jedan čovek posle sto godina

Ne boj se reči
Nije to ništa
Al ipak pazi
ne ljubi prošlost u ruku

Pevaj kao da ništa nije bilo
Juče ili pre sto godina
Nemamo vremena za rimu
Zvezdi sa severa ptici s juga

Ne boj se pesme
Reci, gde ćeš sutra
Zamka ti u zamci
...varaj vrata, piše na vratima

Poezija zija u svoje glupo p
Pesme sme svako da piše
I onaj koji ne zna kako se pišu
Velika slova od danas nepotrebna

Što je više gluvih
Pesma dobija u vremenu
Pokaži svoje srce i umri
Niko dva puta nije bio pesnik

Kao lekar zaljubljen u bolesti
Ljubavi pitam te čemu si me naučila
Kakvim nepotrebnim znanjima
Pticama zaljubljenim u sonet i ćirilicu

U vatri - noć
Izaći iz sna
Al poneti i blago
Kad sanjaš noć je tvoja sluškinja

I govorim ti kao što ptica leti kroz
lišenost
Ko ljubi opasnost ljubi izgubljeno vreme i
plamen
Slučaj živi u nedostatku strasti
Ja preplivavam da i ne mora uzaludnog

Treba ljubavi moja
Objasniti miris
Definisati vatru
Malo dublje malo visočije zemlja je
nekorisna

Vreme prošlo je vreme stvarnije
Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila
u zemlju
Treba sve ponovo i drugačije reći
Život još nije završen iako je prošao

Zamorena pesma


Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevavane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela mužiku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno
je
Necvet
kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije

Sunce iskorišćeno kao epitaf


Uzeh zmiju i uđoh u vrt
Leševi se raspadaju od posmrtne nežnosti
Trave iza smrti i mokraća
Imitiraju jarost žutih pasa

Zelena boja uma i plava slovenska nežnost
Nagrizaju pluća bubreg i jetru
Crna milovanja umesto uralskih snegova
Opominju nas da je leto na izmaku

Zaluđeni vatrom očarani alhemijom
Precenjujemo pesmu potcenjujemo čast
Bolesti pevaju iz vazduha
Preklinjem da me vežu za jarbol

Ako si postao pesnik tako ti i treba
Sad poštuj nasleđeno blago
Budi tuđa pesma tuđa sreća
Budi grom zarđao u moru

Onima koji svode svet
Na prvu reč nedovoljno odgojenu
I pticu koja nalazi svoje zakone u vetru
Prepustimo sav rizik poezije

Podelimo ovaj mrak između sebe
Spava svet al biju smutljivci
Svojim mirom svojim zlatom svojom čašću
Hoćemo li moći da platimo noć ljubavnika

Ne, mi ćemo se zaustaviti
Pred njihovom pišljivom ružom
Mi ćemo postavljati teška pitanja njihovom
suncu
Ili će odgovoriti ili pasti

Jedna noć drugoj noći put
Dodirnut ciljem svetlosti
Mrak cveta u vrtu - kada naučite
Da govorite biće kraj pesmi

Crna vatra


Noći o noći trostruka vatro
Jedom vatrom ubijaš
Drugom vatrom lečiš
Trećom se vatrom šališ

(Treća vatra je crna)

Glad vari mrak
Priroda avaj još nije stvorena
Pesmo mani se margina
Peva se odozgo nadole

(O radosti brzog perja)

Nežnost je životinjska lenjost
proždiranja
Za vreme ljubavi jedan ludak ždere
dugu
I peva, mladi čuvar zore, kloakom
slavuja
Na nizbrdici pesničkih poređenja

Sudbina pesnika


Sada je to još uvek opasnost koja peva
Plamen koji prozirnost proglašava za
prijateljstvo
Muzikalnije ptice umaknu sudbini
Ali umaknu i rečima

Reči greše pesma se stvara
Drugačije niko nije postao pesnik
Svet s deli na one koji su zapevali
I one koji su ostali robovi

Ali dolazi dan velikog oslobođenja
Pesme će se otvoriti ko tamnice
Pesnici će biti uništeni
Pesme će biti prilagođene

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje
velik
Trgovi će ostati bez spomenika
Nekad samo pesnicama dostupne tajne
Biće proglašene svojinom naroda

Poeziju će svi pisati


san je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj

Smeli cvet

Agon
Dok su obale u svađi
Vode će mirno proticati
Rudari
Siđoše u pakao po nepravdu
Na kojoj se može ogrejati
More bez pesnika
Ti čekaš trenutak da se prilagodiš rečima
Al nema takvog pesnika
Ni imena potpuno slobodnog
O gorko o slepo more
Zaljubljeno u brodolom
Epitaf
Ubi me prejaka reč
Cvet
Evo cveta dovoljno smelog da miriše
Na praznom mestu i u uspomeni
Pesma
Varka prodre u reč
Vatra dostojna proleća
Spavači
Budan ja kradem ono što oni sanjaju