Johan Volfgang Gete: Iz ljubavne lirike

DNEVNIK

- aliam tenui; sed jam njuum gaudia adirem, admonuit dominae deseruitnjue Venus.

Tib. 1,5. v. 39, 40.

Poverujemo po slusanju dugom:
ljudsko je srce vecno neprozirno;
i hriscanin je, priznajmo to s tugom,
ko svaki neznabozac gresan silno.
Najbolje: dajmo ruke jedno drugom
i ogresenja prihvatajmo mirno:
jer nesto vlada kad nas zli duh kusa,
pa spaseni su vrlina i dusa.

Od moje drage dugo vec daleko,
posle sve dnevne zaposlene jave,
i ma sta da naucih ili stekoh,
ona mi ne izbijase iz glave;
spomen na daljnu ljubav sine meko
ko nocu zvezda roj kroz tamnu plavet,
te pero, pisuc sto se obdan zbilo,
oblicje njeno docarava milo.

Pohitah natrag. Al' u tome casu
slomi se tocak; - jos noc zakasnjenja!
Vec sanjah: kola domu prispela su, -
a sada treba rada i strpljenja.
Kovac i kolar, koje grdnjom zasuh,
kuckahu mirno i bez objasnjenja.
Bubica svaki zanat ima dosta.
Da cekam i da gundjam - to mi osta.
Kud cu sad? - Spaziv prvo konaciste,
udjoh; izgledalo je kako-tako.
Cura sa svecom zapita: "Sta iste
gospodin?" Odmah osetih se lako.
Prijatnim nadjoh trem i stepeniste,
ucini mi se divnim sopce svako.
Coveka gresnog sto slobodno lece
lepota svojim nitima uplece.

Sedoh tad za svoj dnevnik, koji krije
podrobno sto se tokom dna zbilo,
da kao i pre, dok sve zivo spije,
na radost sebi i dragani miloj
pisem; al' ne znam, mastilo se nije,
ko pre, zbog svake tricarije lilo:
devojce mi se uz pozdrav pridruzi,
veceru dostojanstveno posluzi.

Obratih joj se, ona odgovori;
sa svakom recju sve krasnija biva.
Pa kako lako i vesto sve tvori
krecuci rukom na nacin predivan -
ma sta da ludost u nama razgori -
tek, spopade me ludi zanos silan,
stolicu na pod srusih iznenada,
skocih i zagrlih je; ona tada

prosapta: "Pusti! Dole slusa stara tetka ko zmaj i svaki tren mi broji; kad zakasnim, i siba me i kara, jer dok sam ovde za cast mi se boji. Ali ti bdi i vrata ne zatvaraj, pa ce nas ponoc ljubazno da spoji." Brzo se ote iz narucja moga, ode, pa sluzec dodje posle toga;

ali i gledajuci! Pogled svaki nebeske slasti meni obecava. Ne sputava nijedan uzdah laki sto lepse grudi joj uoblicava. Kraj uha i po vratu joj se bakri cvet mnogi sto ga ljubav rascvetava; sve obavivsi, sa sluzenjem presta, podje, pa stade, obazre se, nesta. Ponocni cas se na sokake sveo; ceka me prostran lezaj da me njise, al' da na njemu uzmem manji deo, u ljubavnome pravilu to pise. Taman sam svece ugasiti hteo, kad zacuh nju gde ide ponajtise; pogledom zudnim pih je, a kad leze, ruka u cvrsti zagrljaj je steze. Al' otrze se: "Dozvoli da zborim, ne zelim da se ko neznanka dajem. Privid je protiv mene; pre se borih i stideh se pred muskim nasrtajem. Ko nepristupacnu sav svet me kori; al' srca strast sad prvi put saznajem: cim spazih te, zavoleh te; da dam se tebi - taj isti tren zaklela sam se. Cistu me imas; da je sto u mene i bolje, sve to dala bih ti sada." Na grudi tad me privi razarene, ko da je samo mom grljenju rada. Dok ljubih oci i usne medene, cudno me nesto skoli iznenada: onaj sto majstor vatren je inace bio, sad hladan uzmice ko djace.

Ko poljupcem il' slatkom reci jednom da sve sto srce iste dobila je. Kako li krotko, potcinjeno, cedno pogledu mome bujno telo daje! Vesela, ushicena, pa najednom spokojna, ko da zadovoljna sva je. Pocivah i ja, na nju gledajuci, jos u svog majstora se uzdajuci.

Al' dok se jedih zbog udesa cudna, dok jarosne sam duse sebe kleo i grdio zbog posla uzaludna, jer bolje ne b-, ma koliko hteo: ona mi zaspa, lepsa nego budna; a fitilj skoro dogore vec ceo. Za trudnim danom san spopadne rado, i nikad odvec rano, telo mlado. Pocivala je nebesnicki lako ko da za nju sva postelja je bila, a stisnut zidu, zgnjecen u sam pako, nemocan onaj kom sve je ponudila. Ujeden zmijom, zedan putnik tako srusi se ispred izvora, svog cilja. Ona u susret snu milome spava; on, da je ne prene, dah uzdrzava. Pribran pred tim sto prvi put ga snaslo, on veli sebi: sad iskusi i ti zasto se krsti mladozenja plasno da ne smute ga carolijske niti. Bolje u boju zateci se strasnom nego ovako osramocen biti! Ne bese tako kad prvi put oci videse dragu gde u salu kroci.

Tad planuse ti cula, srce granu, u tebi sve je navrlo od zudi. U hitri ples je smami niz dvoranu, tek sto je tace vec smesti je u grudi, kao da samog sebe zelis; planu stostruko sve cim ona te uzbudi: sve sile sto nam duh i telo drze, a onaj majstor od sveg ponajbrze.

Sve veca naklonost i zudnja raju privedose nas: sa njom, adidjarom, najlepsim cvetom, verih se u maju; kako li strast ovlada mladim parom! Kad je u crkvu uvedoh na kraju - priznacu sad: pred popom i oltarom, pred tvojim krstom, okrvavljen Hriste - Bog nek mi prosti! - probudi se Iste.

O, bracna noci! Vi, jastuci silni, zastori gusti, rublje zlatotkano, pokrivke sto ste krile kril'ma svilnim rvanje strasno dok dan nije svano! Ptice sto n‹s u novu strast umilnim budiste pojem, nikad odvec rano! Za igru beste stit nam kao stvoren: pripravna ona, ja nikada smoren. Dok potom krasmo kao deo plena cesto gde bilo bracna sveta prava, sred zrelog zita, u trsci kraj sena ili sred bujnih mirisavih trava, valjani sluga znade istog trena i vise puta da nas usrecava! Sad, kleti slugo, nepomican gledas! Najlepsu srecu gospodaru ne das!

Al' majstor-Iste ima svoje cudi, naredba nece kod njega pomoci. Najednom tu je, gle, tiho se budi, k staroj se snazi uzdize i moci; sad moze da odluci putnik hudi hoce l' kraj vrela zedan da prenoci. Da usnulu poljubi, k njoj se prize; al' zape, nesto trze ga i dize. Ko ga u celik-snagu opet prenu do onaj lik, taj vecno drag mu znamen, nje koju mlad je uzeo za zenu? Odande blista svez i krepak plamen, pa ko sto malocas nemocan svenu, sada se plasi kad je jak i stamen; drhtec se sklanja, pazljivo, sto tise, iz kruga carobnog, pa seda, pise:

Blizih se domu, ali noc me ova zamalo natrag baci i udalji, no sad na mestu najcudnijem snova za tobom verno srce se zapali. Tajnovita na kraju citaj slova: tek bolest zdravog coveka prekali. Stosta ces lepo u svesci toj zateci, al' nista necu o najlepsem reci.

Tad petao se javi. Sto moze brze zadize ona pokrivac i skoci i odenu se. Ali tad se trze, videvsi gde je, pa obori oci; moje pak htedose da je zadrze kad mi iz sobe poslednji put kroci. Al' rog vozacev odjeknuo bese, pa udjoh, kola dragoj me ponese. A posto dela pesnickoga smera poukom treba da krepe i snaze, tom omiljenom obicaju veran i ja cu da vam nauk pesme kazem: zivotni put je Dzombast i cemeran, ali sred ludog sveta moc pomaze poluga dveju sred zemaljske tisme: duznost veoma, ljubav mnogo vise.

Napomena: Iste (lat: taj, onaj), Majstor Iste = penis.

ALEKSIS I DORA

Ah, nezadrzivo stremi kroz penu valova ladja,
dalje i dalje sve svaki je odnosi tren!
Za sobom kobilica dugacak trag brazda, u koji -
ko da im bezi plen - skace delfina roj.
Sve na povoljnu voznju ukazuje: spokojno brodar
daje jedrima smer, koja se trude za sve;
duhom putnici teze unapred, ko zastave brodske;
jedan okrenut tek stoji uz jarbola stub,
gleda vec plava brda, sve dalja, kako u more tonu,
i radost sva potanja tako pred njim.
Nesta i za te, o Doro, taj brod sto druga ti ote,
tvog Aleksisa, ah, milog mladozenju tvog!
I ti izgledas za mnom uzalud. Biju jos srca
jedno za drugo, al' sad jedno uz drugo vec ne.
Trene jedinstven, u kojem sam ziveo! Vise mi znacis
nego sav hladni niz dana sto tonu u noc.
Nenadno mi se u tebi, ah, obrete zivot, ko da ga
tek u poslednji cas bogovi salju na dar.
Uzalud svetloscu svojom, o Febe, prozracujes eter;
mrzak je meni tvoj sveobasjavajuc dan.
Dusi se svojoj vracam, da tiho ponavljam ono doba
kad svaki dan njezin sam vidjao lik.
Mogoh li zar da gledam lepotu ne osetiv nista?
Zar da mi nebeska car tupi ne uzbudi duh?
Jadnice, nemoj da sebe optuzujes! - Pesnik ovako
cesto zagoneta, vest reci da splice u cvor:
retkome spletu slika se tananih svako veseli,
al' jos nedostaje rec cuvarka znacenja sveg;
otkrije li se najzad, tad svaka se razvedri dusa,
dvostruko radostan tad smisao pokaze spev.
Zasto ovako kasno, o Amore, prevez mi skide
kojim me zaslepi, sto prekasno skide ga ti!
Dugo vec nakrcan brod na povoljan cekase vetar;
najzad u srecan cas k pucini podunu cuv.
Pusta mladosti doba! I pusti buducnosti snovi!
Cilite, onaj mi tek ostaje jedini tren!
Ostaje, jeste, sreca mi ostaje! Drzim te, Doro!
Nada mi, Doro, tvoj samo pokazuje lik.
Pocesce gledah kako, dok majka te svecano prati,
okicena kroz grad uljudno ides u hram.
Hitro i bodro ti si na trznicu nosila voce,
s cesme na glavi, gle! smelo si njihala sud.
Prelep ti gledah vrat, pre svega potiljak gledah,
vise od svega ti lep bejase pokreta sklad.
Cesto se bojah da ti sa glave ne padne krcag,
al' se on drzao, cvrst, oprt na marame krug.
Susetko lepa, jeste, ja svikoh da gledam te ko sto
motrimo zvezda roj, Mesecev gledamo luk,
radujemo se njima, a nema u grudima mirnim
zelje ni najmanji trag za se da imamo njih.
Tako ste, godine, prosle! Do njene kuce dva'estak
koraka bese, no ja nikad ne predjoh joj prag.
Al' nas sad grozna voda razdvojila! Talase, lazes
da si ko nebo plav, za me si crn kao noc!
Svi su se kretali vec; tad neki dotrca decak
pred moj ocinski dom, pozva da sidjem na zal:
rece da raspeto jedro leprsa na vetru, uz silan
napor da sidro se vec dize sa pescanog dna;
dodji, Aleksise, dodji! Na kovrDze otac mi tada
dostojanstveno svoj stavi za blagoslov dlan;
majka mi brizljivo pruzi zavezljaj spremljeni:
srecan, srecan i bogat u svoj, viknuse, vrati se dom!
Potrcah, nosec pod miskom smotuljak, sve pored zida
a na kapiji svog vrta si stajala ti.
Rekla si, smesec se na mene: Aleksise! Zar ce
bucna gomila ta drustvo ti biti uz put?
Ides na obale strane i predivnu kupices robu,
bogatim gospama ti doneces nakit u grad.
Ali i meni lancic donesi; zahvalno cu ga
platiti: otkad vec ukras sam zelela taj!

Zastadoh, pa te upitah za oblik i za tezinu, onako kako vec to trgovac mora da zna. Dok si skromno o ceni promisljala, gledah te: bese vredan da nosi tvoj vrat kraljevskog nakita sjaj. Zesce tad dopre buka od broda; ti ljubazno rece. Udji, da nesto jos voca poneses na put! Uzmi naranDze zrele i bele smokve; na moru ne radja takav plod, strano ne gaji ih tle. Tako i udjoh Ti poce da marljivo plodove beres, zlatan ti teret taj zateze suknjice skut. Molih te: dosta je! Ali sve lepsi u saku bi tebi padao novi plod, jedva i dodirnut tek. Najzad do senice dodje; a tu je kosara bila, mirta se cvetna tu nadvila bese nad nas. Poce tad cutke i vesto da plodove redjas: ponajpre zlacanih lopti red, naranDze teske, pri dnu, onda mekane smokve sto lako se nagnjece; najzad mirtinog lisca sloj pokri i ukrasi dar. Al' ga ja ne digoh; stajah. U oci jedno smo drugom gledali, u taj mah pogled se smutio moj. Osetih tvoje grudi uz moje! Potiljak divni obgrlih rukom, sto puta poljubih ti vrat; tvoja mi glava klonu na rame, srecnoga mene preljupke ruke su dve stegle u zagrljaj cvrst. Amora ruke nas snazno priljubile, triput iz vedra neba se prolomi grom; meni iz ociju slap suza se proli tada, mom placu se pridruzi i tvoj, s jada i srece za nas kao da iscile svet. S obale zvahu sve jace; al' ne htese noge onamo; Doro, uzviknuh, zar meni ne pripadas ti? Navek! rekla si tiho. I tada ko da nam suze neki bozanski dah s ociju odagna sve. Cuh: Aleksise! - Decak sto mene je trazio sada provire amo u vrt. Kosaru uze za tren! Kako me potera! Kako jos jednom ruku ti stiskoh! - Kako stigoh na brod? Pijan izgledah, to znam. Stog su me stedeli moji drugari ko bolesnika; tmurna daljina skri vec za to vreme sav grad. Navek! To prosapta, Doro; a mome to odjeknu uhu kao da zagrme Zevs! njegova stajase kci, Afrodita, uz presto, a gracije stajahu kraj nje! Boginja su i bog savez osnazili nas! O, pa pohitaj, brode, niz svaki povoljan vetar! Neka ti presnazni kljun raseca zapenjen val! Stranoj me luci dovedi, kujunDzija nek mi u radnji skuje od zlata za tren nebeskog zaloga dar. Vaistinu, taj lancic, o Doro, postace lanac! Devet cu puta u krug obviti njime tvoj vrat! Nabavicu i drugi raznolik nakit: na ruci grivni bogati sjaj zlatom da krasi ti zglob: nek se takmici smaragd s rubinom, ljupki nek safir stane uz hijacint, zlata pak prelepi spoj nek u celinu sazme dragulje. Mladozenja jedva ceka da nakitom tim nevestin ukrasi stas! Vidim li bisere, mislim na tebe; kad prstenje gledam tanan tvoj duguljast prst odmah mi pada na um Trampicu, kupovacu; a najlepse ti izaberi; tebi bih bio rad ceo taj tovar da dam. Ali donecu tebi ne samo dragulje i nakit: nego i svaki dar sto je domacici drag. Finu vunenu cebad sa pervazom purpurnorujnim, pa da lezaj za nas udoban bude i mek; uz to skupoceno platno: da sijes, da odeva mene, sebe, a valjda i jos trece sto doci ce tu. Srce mi, slike nade, obmanjujte! Stisajte, visnji, ogromnog pozara bes koji mi sazize grud! Ali i bolnu radost prizeljkujem kada me briga, grozno spokojna, stud sireci, spopadne sveg. Niti furija baklja nit' lajanje paklenih pasa tol'ki ne uliva strah ocajnom krivcu u duh koliko meni avet sto nju mi pokazuje onde: doista, vratnice jos njen ne zatvaraju vrt! Doci ce neko drugi! I za nj ce padati voce! Pa ce okrepni med smokva i njemu da d‹! Hoce l' ga pozvati ona? Oslepite, bogovi, mene, njen utrnite lik, zbrisite spomen na nju! Jeste, zensko je ona, pa kad se brzo d‹ jednom, ona za tili ce cas naci i drugoga kog. Ne smej se ovoga puta zbog zaveta skrsenih, Zevse! Strasniji poslji joj grom! - Munje zadrzi i gnev! Upravi oblake burne ka meni! Po nocnome mraku munje nek pogodi sev nesrecne katarke vrh! Rasturi daske po moru i predaj pobesnelom valu svu ovu robu, a ja nek sam delfinima plen! -

Dosta sad, muze! Slabo opisati mozete kako dusom sto ljubavlju vri vlada cas sreca, cas jad. Amorom nanete rane izleciti necete, ali stisati, dobre, bol mozete jedino vi.

Noćne misli

Žao mi je vas, o jadne zvijezde,
Koje divno tako jasno sjate,
Nevoljenome svijetleći brodaru,
Bez nagrade od boga i ljudi,
Jer ne znate jadne, što je ljubav,
Niti ste za ljubav ikad znale!
Bez prekida vode vječni sati
Nebesima povorke vam sjajne.
Kakve li ste prevalile pute,
Dok ja bijah u naručju drage,
Ne misleći na vas ni na ponoć!