Goran Marković - Govorna mana

Pozorišni komad u četiri čina

Sonji i Goranu, u ova teška vremena

LICA:
MIŠEL
PETAR
SLAVICA

PRVI ČIN

Odigrava se u velikoj, luksuznoj garderobi za prvake nacionalnog pozorišta. Pored pulta za šminku, tu je stalak za kostime, paravan i velika, stilska fotelja za odmaranje.

SCENA 1.

Za pultom sedi Mišel. Još uvek u nekom šekspirijanskom kostimu, umornim pokretima skida šminku sa lica. Čuje se tiho a zatim energičnije kucanje na vratima Garderobe.
MIŠEL: Da...
Vrata Garderobe se polako otvaraju i na njima se pojavljuje Petar.
PETAR: Dobro veče. Izvinite što ja ovako...
Mišel ga pogleda za trenutak u ogledalu. Ne odgovara na pozdrav. Petar stoji nekoliko trenutaka a onda se nasmeši.
PETAR: Čestitke. Bili ste izvanredni.
Mišel nastavi da skida šminku.
MIŠEL: Ljubinka! Garderoba!...
Hukćući, Mišel počinje da skida teški kostim.
PETAR: Stvarno ste bili super. Ja sam...
MIŠEL: Da li bi ste bili ljubazni i pogledali da li je u hodniku neka od garderoberki.
PETAR: Molim?... Da, naravno.
Izlazi iz Garderobe. Mišel završava svlačenje kostima i počinje da oblači privatne stvari: košulju, pantalone, cipele. Pažljivo stavlja veselu, „umetničku" maramu oko vrata. U garderobu nečujno uđe ponovo Petar. Posmatra ga. Osetivši Petrov pogled na sebi Mišel se trgne.
MIŠEL: Šta radite vi ovde?
PETAR: U hodniku nema ni jedne garderoberke...
MIŠEL: Ko ste uopšte vi?
PETAR: Ja? Ja sam došao... U stvari, hteo sam da vas zamolim da mi nešto pomognete.
MIŠEL: Nemam para!
PETAR: Ma, ne! Nisam ni mislio... Što se toga tiče, to nije problem. Platiću koliko treba. Mislim, koliko košta...
MIŠEL: Košta šta?
PETAR: Pa to, ta stvar za koju želim da vas zamolim.
Mišel ga ovoga puta pogleda pažljivo.
MIŠEL: Nikada, ni za kakvo blago ovoga sveta ne bih učinio protekciju! To smatram zločinom. Primiti na glumu nekog ko nema talenta isto je što i upropastiti mu život.
PETAR: Samo me saslušajte...
MIŠEL: A ako ste me procenili kao nekog ko za to prima mito, onda ću vas iz ovih stopa prijaviti policiji!
PETAR: A, ne! Niste me razumeli.
MIŠEL: Koliko imate godina?
PETAR: Trideset.
MIŠEL: Da ste suvi genije, da ste Lorens Olivije, niko vas u vašim godinama ne bi primio na studije glume. Zaboravite.
PETAR: Znam. Naravno. Ja ni nemam nameru da konkurišem na vašoj Akademiji.
MIŠEL: Pa šta onda hoćete?
PETAR: Da radite malo sa mnom.
MIŠEL: Da radim? Šta?
PETAR: U stvari, imam neku vrstu govorne mane, ili kako se već to zove. Primetili ste?
MIŠEL: Jesam. Za to postoje logopedi. Idite kod doktora.
PETAR: Bio sam, naravno. Ne vredi, vučem to od detinjstva...
MIŠEL: Vi ste, mladiću, nešto pogrešili. Ja predajem glumu a ne tehniku govora.
PETAR: Da vam kažem: pare stvarno nisu nikakav problem. Mislio sam, kad bi ste radili sa mnom izvesno vreme...
MIŠEL: Zašto baš ja?
PETAR: Raspitivao sam se ko je ono... najbolji. I nekoliko njih mi je reklo da misli da ste vi car za te stvari.
MIŠEL: Ne razumem zašto se ne obratite psihologu ili nekom...
PETAR: Ne treba meni psiholog nego neko ko bi sa mnom radio na... meni.
Pauza. Mišel je nervozan, krenuo bi.
MIŠEL: Moram priznati da još uvek ne shvatam ništa.
PETAR: To mi je važno zbog posla.
MIŠEL: Čime se bavite?
PETAR: Nastupam javno. Pred ljudima.
Ponovo se začuje kucanje na vratima. Ovoga puta, međutim, vrata se odmah otvore i na njima se pojavi Slavica.
SLAVICA: Mišel! Čekamo te.
MIŠEL: Evo me odmah. Izvinite, nisam u mogućnosti. Stvarno. Žao mi je, možda vam može pomoći neko drugi, neki spiker možda...
Neprijatna situacija. Petar najzad shvati šta se od njega očekuje i izađe iz garderobe. Slavica ga pri tom udostoji samo ovlašnim pogledom.
SLAVICA: Nisi gotov?
MIŠEL: Za pet minuta. Uđi.
SLAVICA: Biću u bifeu.
MIŠEL: Znaš da ne volim da svraćam u taj brlog. Sve sami pijanci i kriminalci.
SLAVICA: Buba i Svetozar te čekaju.
MIŠEL: Pozdravi ih mnogo i reci da sam...
SLAVICA: Reci im sam! Nisam ja tvoj kurir.
MIŠEL: U redu, mila, popićemo jedno piće sa njima...
SLAVICA: Neću. Ne osećam se dobro.
MIŠEL: Dobro, idemo kući onda.
SLAVICA: Baš super! Ljudi došli da te gledaju a ti posle predstave pravo kući.
MIŠEL: Ne razumem. Rekla si da se ne osećaš dobro...
SLAVICA: Osećam se grozno!
MIŠEL: Hoćeš da ti uzmeš taksi i odeš a da ja ostanem sa njima pola sata?
SLAVICA: Šta bi ti sa njima, majke ti, pričao? To su moji prijatelji, ne tvoji.
MIŠEL: Ne znam onda...
Pauza, ispunjena Mišelovim ćutanjem. Slavica mu priđe i pomiluje ga po vratu.
SLAVICA: Izvini, ponašam se kao skot. To je zato što sam bolesna.
MIŠEL:Šta ti je?
Umesto odgovora, Slavica teško uzdahne.

SLAVICA: Hajde, čekamo te.
Slavica izađe. Čim je ostao sam, Mišel počne da prikriva ćelu prebacujući kosu sa temena unapred.

SCENA 2.

Mišel ulazi u garderobu. Skine sako i umorno sedne na stolicu za pultom za šminkanje. Sedi tako nekoliko trenutaka a onda upali sijalice na ogledalu pulta. Počne da se priprema za šminkanje ali se u jednom trenutku trgne kao oparen. Uvelikoj fotelji sedi miran i pripijen Petar.
MIŠEL: Kako ste ušli?
PETAR: Rekao sam portiru da imam poslovni sastanak sa vama.
MIŠEL: Garderoba!
PETAR: Ljubica sedi sa električarima u onoj sobici ispod scene.
Pauza. Glas sa ozvučenja: „Dajem prvi znak za početak pretstave." Mišel počne nervozno da se šminka. Petar ustane i spusti na pult kovertu. Mišel pogleda kovertu a onda Petra.
MIŠEL: Šta bi ovo trebalo da predstavlja?
PETAR: Honorar. Za prvi čas.
Mišel otvori kovertu i sa iznenaćenjem izvuče nekoliko novčanica.
MIŠEL:Pa, ovo je...
PETAR: Nije dovoljno?
MIŠEL: Ne, mnogo je. Preterano. Besmisleno mnogo para za...
PETAR: Stvarno? Imao sam utisak da ste plaćeni mnogo bolje. Mislim, vi profesori. Svejedno. Neka to bude za nekoliko časova unapred. Za koliko, odredite vi.
Mišel završava sa šminkanjem, čineći šo sa mnogo nervoze. Petar stoji i čeka odgovor.
MIŠEL: Ne razumem, kako to zamišljate... Da vam zadam vežbe za govorne radnje, ili...
Glas sa ozvučenja: „Drugi znak za početak predstave. Jelena, Mišel, Đole i Dobrivoje, izvolite na scenu." Mišel počne žurno da oblači nekakav Belle epoque kostim, ne obraćajući mnogo pažnju na to što se skida pred strancem. Petar se uviđavno ukloni malo u stranu, okrenuvši Mišelu leđa.
MIŠEL: Ne znam. Sve to mi izgleda prilično čudno. Nisam nikada ranije radio... po kućama.
PETAR: Možemo kod mene na poslu. Imam pravu binu!
Glas sa ozvučenja: „Mišel! Mišel, izvolite na scenu! Počinjemo."
PETAR: Videćete, mesto je izuzetno.
Mišel krene iz garderobe. Na vratima se zaustavi i pogleda Petra neodlučno.
MIŠEL: Znate šta: mislim da svoj problem ipak treba da rešavate kod lekara.
PETAR: Ali, profesore, makar da probamo...
MIŠEL: U svakom slučaju, uzmite vaše pare.
PETAR: A ne! To je već određeno za tu namenu! Ne dolazi u obzir...
Mišel slegne ramenima i izađe napolje. Sa ozvučenja se začuje vesela muzika koja najavljuje početak komada koji se izvodi na sceš. Petar krene ali zastane jer se na vratima Garderobe pojavi Slavica, takođe obučena u raskošan Belle epoque kostim.
SLAVICA: Mišel nije tu?
PETAR: Upravo je krenuo na scenu.
SLAVICA: Vi ste?
PETAR: Prijatelj.
SLAVICA: To nije istina. Ja znam sve Mišelove prijatelje.
PETAR: Dobro: novi prijatelj.
SLAVICA: Stvarno? A od kada to?
PETAR: Od pre neki dan.
Slavica ga posmatra sa nepoverenjem i, u isto vreme, sa radoznalošću. Petar se nasmeši, ne bi li je malo odobrovoljio.
PETAR: Nećete zakasniti na scenu?
SLAVICA: Imam tek drugi čin.
Duga pauza, ispunjena obostranim osmatranjem. Slavica naglo sedne na fotelju.
SLAVICA: A od kada to? To vaše iznenadno prijateljstvo?
PETAR: U stvari, mi smo nešto kao poznanici ili ono... poslovni partneri.
SLAVICA: Vi ste filmadžija? Producent?
PETAR: A, ne! Nemam veze sa...
SLAVICA: Kakav je to onda posao koji Mišel i vi imate?
PETAR: Nešto privatno.
SLAVICA: Neka trgovina, prodaja?
PETAR: Pa, moglo bi i tako da se nazove... Da! Šta da radimo sa ovim? Pretpostavljam da u pozorištu ima lopova.
Pokaže na kovertu koja je ostala na Mišelovom pultu za šminku. Ona brzo ustane i baci letimičan pogled na kovertu sa novcem. Taj prizor na nju ostavi duboki utisak. Posmatra Petra pažljivo nekoliko trenutaka.
SLAVICA: Ja vas znam od negde.
PETAR: Nemoguće. Nemam veze sa... to, vašim svetom.
SLAVICA: Ne, ne, sigurna sam da sam vas videla... Na televiziji?
PETAR: Možda iz škole? Išao sam u Petu.
SLAVICA: Ja sam srednju školu završila u Novom Sadu. Koje si godište?
PETAR: U decembru ću napuniti trideset i jednu....
SLAVICA: Pa, da. Nismo mogli da se sretnemo čak ni na ekskurziji.
PETAR: Na žalost.
SLAVICA: Šta na žalost?
PETAR: Pa, to. Što se nismo sreli na ekskurziji...
Nasmeju se oboje, malo opušteniji.
SLAVICA: A gde radiš?
PETAR: U Privrednoj komori.
SLAVICA: Kakve, onda, imaš veze sa Mišelom?
PETAR: Da kažemo ovako: radi se o maloj, kozmetičkoj prepravci u mome govoru. Primećuješ nešto?
SLAVICA: Ne. Šta bi trebalo da primetim?
PETAR: Kako izgovaram slovo „š". Šuškam.
Namerno karikira svoju manu, smejući se pri tom simpatično. Slavica, međutim, oseća daje malo preterala u predusretljivosti. Prestane da se smeje i pogleda još jednom kovertu sa novcem.
SLAVICA: Ne verujem da će Mišel pristati. On suviše drži do svog profesorskog autoriteta da bi se zezao sa ispravljanjem nečijeg „šprahfelera".
PETAR: Slavice, nešto bih te zamolio...
SLAVICA: Otkud znaš kako se zovem?
PETAR: Pa, ti si glumica.
SLAVICA: A gde si me to gledao?
PETAR: Pa, gledao sam te.
SLAVICA: Gde, baš me zanima.
PETAR: Pre četiri ili pet godina... u... „Gospođici Juliji"... u Srpskom Narodnom Pozorištu! Je l tako?
SLAVICA: Neverovatno! Da nisi učestvovao u nekom kvizu?
PETAR: Ne, nego sam boravio službeno u Novom Sadu. Uveče nisu znali šta će sa nama pa su nas vodili u pozorište.
Nasmeje se simpatično, očigledno ostavljajući značajan utisak na Slavicu.
SLAVICA: I kako si to preživeo?
PETAR: Mislio sam da ću da umrem od dosade, kad ono: i nije ispalo tako loše. Ti si mi se naročito svidela, keve mi. Mislim, odigrala si strava tu, to... gospođicu Juliju.
SLAVICA: I od onda, kad god si na službenom putu, ti tup! pa u pozorište?
PETAR: Šta me zezaš! Gledam stvarno skoro sve pretstave... Dobro, palim ja.
Ona slegne ramenima na način koji pokazuje da ne insistira na njegovom odlasku. Petar se zaustavi pa se vrati nekoliko koraka. Pogleda „urokljivo"u Slavicu.
PETAR: E, kad bi rekla koju reč ćaletu, ovaj Mišelu...
Slavica se nasmeje. Kao ljuti se.
SLAVICA: Stvarno si skot!
PETAR: Tebi neće moći da odbije. Molim te.
SLAVICA: Ma, pali bre!
PETAR: Nećeš sigurno?
SLAVICA: Naravno da neću! Ko si, bre, ti da Mišel Antonijević troši vreme na tebe?
Petar se zamisli nad ovim pitanjem.
PETAR: Ko sam ja?... Niko. Imaš prava.

SCENA 3.

Mišel skida šminku a Slavica, još uvek u kostimu, sedi zavaljena u fotelju. Usred su vrlo žučne prepirke.
MIŠEL: Nisam mu obećao ništa, kad ti kažem! Odmah sam video da se radi o najobičnijem teatromanu.
SLAVICA:A šta je ovo?
Pokaže na kovertu sa novcem.
MIŠEL: Kakve to ima veze? Ja taj novac nisam ni tražio ni uzeo. On ga je...
SLAVICA: Ostavio? Pa, šta? On zna da nemamo ni kinte i da nećeš moći da odoliš.
MIŠEL: Kako to misliš?
SLAVICA: Mislim da se pravi malo više blesav nego što to zapravo jeste.
MIŠEL: Možda. Pa, šta? Ostavićemo pare na portirnici i reći obezbeđenju da ga više ne pušta.
SLAVICA: Da li je i tebi poznat od nekuda?
MIŠEL: Ne. Nikada ranije ga nisam video.
SLAVICA: Kaže da radi u Privrednoj komori. Ili nešto tako.
MIŠEL: Sigurno si ga videla na nekoj reklami ili te ve dnevniku...
SLAVICA: Znaš da nikada ne gledam te ve dnevnik!
MIŠEL: Dobro: nisi ga videla. Zašto se uopšte raspravljamo?
Mišel se presvlačiu civilno odelo. Ovoga puta ne pravi„ikebanu " na Glavi.
SLAVICA: Šta te briga, ako plaća.
MIŠEL: Molim?
SLAVICA: Što ne prihvatiš? Čovek očigledno pliva u milionima.
MIŠEL: Neću! Radije ću da prodam mamin sekreter nego da se ponižavam sa novokomponovanim biznismenima. Je men fiche pour neuveau riche!
Ovo je Mišel izgovorio na perfektnom francuskom. Nastane pauza. Mišel ustane i počne da skida kostim. Ona deprimirano ćuti.
SLAVICA: Jesi li razgovarao sa Stojanom?
MIŠEL: Sa Stojanom?
SLAVICA: Obećao si da ćeš razgovarati sa njim o „Pigmalionu".
MIŠEL: Ah, da... Nisam. Nije bilo prilike.
SLAV.ICA: Nije bilo prilike??? A o čemu ste, onda, molim te, pričali celo pre podne?
MIŠEL: Kada?
SLAVICA: Danas, posle probe koja je otkazana.
MIŠEL: A, to? Ne znam. O svačemu.
SLAVICA: A zašto nisi pričao o meni?
MIŠEL: Zato... što za to nema potrebe. Ako je rekao da igraš Lizu Dulitl onda to znači da si dobila ulogu i tačka.
Slavica naglo ustane i, prikrivajući nevešto bes, krene iz Garderobe. Mišel stoji u gaćama kao krivac.
SLAVICA: Šta pričaš ti, čoveče! Celo pozorište bruji kako će za Lizu dovesti onu Violetu iz Ateljea, dakle najobičniju šmirantkinju i klasičnu kurveštiju, samo zato što njen muž, gangster, nudi da plati opremu predstave!
MIŠEL: Nije istina! Stojan nije osoba koja će podlegati pritiscima.
SLAVICA: Ko tebi garantuje da se nije predomislio? U ostalom, podela nije zvanično objavljena!
MIŠEL: Ne budi provincijalna! Ako je Stojan javno rekao da ti igraš tu ulogu onda je stvar završena, bez obzira da li je podela okačena na oglasnoj tabli ili nije.
SLAVICA: Možda sam provincijalna ali predosećam da tu ulogu neću dobiti. Meni je jasno da u ovom pozorištu neću odigrati ništa što valja. Odavno mi je puklo pred očima da sam napravila životnu grešku što sam iz Novog Sada dolazila ovamo u Beograd.
MIŠEL: To „provincijalna" sam rekao tek tako. Znaš i sama šta mislim o tvome talentu.
SLAVICA: Tamo sam nosila repertoar a ovde unosim i iznosim poslužavnike. Tamo sam igrala „Gospođicu Juliju" a ovde vrckam dupetom kao sobarica u Fejdou. Tamo su me ljudi znali i poštovali a ovde, u ovom sranju od grada, niko me ni ne primećuje.
MIŠEL: Slavice, užasno mi smeta kada se tako izražavaš...
SLAVICA: Boli me što ti smeta! Jutros mi ona sa prvog sprata kaže: A čime se vi, gospođice, bavite? Ja joj odgovorim: Glumom, gospođo, glumom! Znaš šta mi ona na to kaže? A što vas onda nema u seriji „Novi život"? Ima žena pravo! Zašto me nema?
MIŠEL: U tom užasu, u toj bljuvotini?
SLAVICA: Bez obzira! Zašto me nema bilo gde, pa makar iutoj„bljuvotini"?!
Slavica počinje da plače. Još uvek u gaćama, ponašajući se i dalje kao krivac, Mišel je zagrli.
MIŠEL: Mir, smiri se, ljubavi moja. Sve će doći u svoje vreme...
SLAVICA: Jeste, kad budem matora, kad mi prođe život. Lako je tebi, ti si svoje...
MIŠEL: Odživeo?
SLAVICA: Odigrao, budalo jedna! Odigrao, to sam htela da kažem... I još igraš.
MIŠEL: Sve manje i manje...
SLAVICA: A ko će da igra profesora Higinsa? Možda Đole? Ili onaj diletant Dobrivoje?
MIŠEL: Mila moja, podela još nije gotova.
SLAVICA: Eto vidiš! A pričaš kako sam dobila Lizu!
Slavica briše suze. Mišel sedne na stolicu ćutećki.
SLAVICA: Ja bih to igrala... Liza Dulitl, to sam ja.
MIŠEL: Misliš, u prenosnom smislu?
SLAVICA: Naravno. Sem ako se ti privatno ne osećaš kao profesor Higins?
MIŠEL: Zašto se stalno hvataš za reči?
SLAVICA: A za šta da se hvatam?!
Mišel ućuti. Gleda uvređeno u zemlju. Slavica teško diše.
SLAVICA: Samo da se onaj usranko ne predomisli...
MIŠEL: On nije nikakav usranko nego najcenjeniji reditelj u ovoj zemlji!
SLAVICA: Jebaću mu majku ako me zezne! Napraviću takvo sranje da će pamtiti...
MIŠEL: Slavice!
SLAVICA: Šta je?! Zgražaš se nad mojim rečnikom?! Nisam dovoljno fina, blamiram te?
MIŠEL: Šta ti je? Molim te, objasni mi šta se događa?

DRUGI ČIN

Odigrava se u Petrovoj privatnoj firmi. Prostor je uređen tako da zaseni prostotu: luksuzni, crni nameštaj, velika, direktorska fotelja i elektronika koja više služi kao dekor nego što ima neku praktičnu namenu. Prostor koji služi za posebne sastanke predstavlja neku vrstu bine.

SCENA 4.

Mišel sedi u fotelji. Petar stoji na bini i bulji u papir koji drži u ruci.

PETAR: Stala mala Mara na kraj stara hana sama...
MIŠEL: Slobodno, slobodno. Ne stidite se.
PETAR: Okolo dođoh, vođo, potokom topovskom rovu. Ludu bulu u tu gustu šumu vuku...
MIŠEL: Pokušajte malo tečnije.
PETAR: Mire li Mirini mirisni i divni šimšiširi... Čujete kako izgovaram š?
MIŠEL: Čujem. Sve u svoje vreme. Nastavite. Ako možete malo brže.
PETAR: Da probam... Gra bijeli, gra žuti, gra žu...ća...čić... Ne mogu. Ne razumem ni reč. Ne umem...
MIŠEL: Možete. Sada lomite jezik, ali za dan, dva, pošto pročitate to sto, hiljadu puta, odjednom ćete početi da izgovarate sasvim tečno.
PETAR: Klupči...ćem ću te, kalem...čićem ćeš me. Na livadi konj ućus.tučen i rasćustučen. Upletoste li kajiš...či...će u opančiće.
MIŠEL: Brže!
Stvar polako prerasta u torturu koju Mišel elegantno sprovodi nad Petrom.
PETAR: Četiri čav...čića na čunčiću ču...čeći cijuču. Čokančićem ću te, čokanjči...ćem ćeš me. Prokicošio li si mi se, sine.
MIŠEL: Još brže!
PETAR:Prođe pop kroz prokop i provede rta pod pokrovcem. Prokapa kap kroz pokrovac te ode u lonac. Jesi ti to tu. Jesi to ti tu. Jesi to tu ti. Jesi tu ti to... Ne mogu više. Puko sam.
Skrhan, Petar sedne na stolicu na bini. Mišel ustane iz fotelje i priđe mu.
MIŠEL: Dosta je za danas. Uostalom, dobili ste ono što ste tražili...
PETAR: A, ne! Strava je ovo.
MIŠEL: Molim???
PETAR: Kažem, odlično je.
Pomalo zgađen Petrovim rečnikom, Mišel klimne glavom i počne da se priprema za odlazak.
MIŠEL: Vežbajte ove brzalice kad god vam se ukaže pauza od makar pet minuta. Pokušajte da ih izgovarate što glasnije. Ne obraćajte pažnju na njihov sadržaj, tretirajte ih kao melodiju.
PETAR: Aha. Super. Nego, profesore... Da vas pitam još nešto.
MIŠEL: Da?
PETAR: Kada završimo sa ovim, možete li da nešto uradite sa mojim nastupom?
MIŠEL: Kako to mislite?
PETAR: Nesiguran je. Neuverljiv. To mi je mnogo ljudi reklo. Kao, izgledaš strava, oblačiš se žešće, ali nastup ti je nekako mlak. Ne delujem...
MIŠEL: Sugestivno?
PETAR: Da. Jednostavno, kad nešto govorim ispada, ono, bez veze.
MIŠEL: A zašto je to toliko važno? Gde vi nastupate?
PETAR: Pa, svuda. U Privrednoj komori, onda...
MIŠEL: Na televiziji?
PETAR: Retko. U stvari, bio sam gost na „Okruglom stolu" povodom privatizacije.
MIŠEL: A da li verujete rečima koje izgovarate?
PETAR: Ja? Pa, verujem. Što da ne?
MIŠEL: O čemu govorite u tim vašim javnim istupima?
PETAR: Pa, o raznim stvarima. Ono, privreda, politika, zadaci koji stoje pred nama, i tako...
MIŠEL: Opšta mesta, šabloni. Zar ne?
PETAR: Da, možda...
MIŠEL: Da bi vam se verovalo, tekst koji izgovarate mora se učiniti konkretnim. Potrebno je da slušalac stekne utisak kako rečenice izlaze iz vaše a ne neke tuđe glave.
PETAR: Aha. Znači, u tome je fora.
MIŠEL: O tome ćemo kasnije, dajte da načnemo stvar od početka. Dakle, brzalice. Za idući čas da se to savlada, da ide kao voda! Onda, sutra u tri?
PETAR: Kako vama odgovara. Meni je ovo sada najvažnije...
Mišel se nasmeši skoro prijateljski i krene ka izlazu. Petar ga prati pokretima punim snishodljivosti.
PETAR: Profesore, mogu li da vas pitam nešto... lično?
Mišel odjednom ponovo zauzme odbrambeni, zvanični gard.
MIŠEL: Da?
PETAR: Da li vam je Mišel pravo ime ili nadimak?
MIŠEL: Pravo. Majka mi je Francuskinja.
PETAR: Stvarno? Nisam znao. Vi ste, znači, polufrancuz?
MIŠEL: Da. Imam dvojno državljanstvo.
PETAR: Imate francuski pasoš? A zašto onda... Ne razumem.
MIŠEL: Zašto nisam tamo nego živim u ovoj zemlji?
PETAR: Da, s obzirom na situaciju ovde...
MIŠEL: Zato što glumci žive tamo gde im je jezik. Moja majka nikada nije ljudski naučila srpski ali zato ja, koji sam odrastao ovde, ne govorim dovoljno dobro francuski da bih na tom jeziku mogao da glumim. Imam akcent.
PETAR: Aha, kapiram. To je toliko važno, ta nijansa...
MIŠEL: Ta nijansa je u glumi velika kao Mon Blanc. Idem, doviđenja do sutra.
PETAR: Doviđenja. Hvala, profesore...
Mišel se najednom naglo okrene i vrati u prostoriju.
MIŠEL: Mogu li ja sada vas da pitam nešto lično?
PETAR: Naravno, samo izvolite.
MIŠEL: Zašto ovo radite?
PETAR: Pa, rekao sam vam.
MIŠEL: Da bi smo uopšte mogli da sarađujemo, morate biti iskreni. Do kraja.
Pauza. Mišel prodorno gleda u Petra koji se, očito, lomi.
PETAR: Ne, pa nema tu šta da se priča. Ja sam, kažem, privatno okej. Mislim, ribe se pale na mene.
MIŠEL: Da. Šuškanje može da deluje čak i vrlo simpatično.
PETAR: Omiljen sam u društvu, što se kaže. Međutim, javni nastup mi je truba. To me kolje.
MIŠEL: Zašto ne odete u neku marketinšku agenciju? Da vam naprave novi imidž.
PETAR: Oni vam smisle novu frizuru, obuku vas u drugo odelo i zaspu podacima iz anketa. Odredi se ciljna grupa na koju se ide i na tome se sve završava. Ali, to nije suština. Kapiram da postoji nešto kao...
MIŠEL: Harizma?
PETAR: Na primer: znam nekoliko ljudi koji su privatno totalno nezanimljivi. Ono smarači i gušitelji bez granica. Ali, kad ih čovek vidi na televiziji oni najednom postaju super interesantni.
MIŠEL: To je zato što to, zapravo, nisu oni.
PETAR: Nego ko?
MIŠEL: NJihovi likovi.
PETAR: Čekajte, kako to da ti isti ljudi, koji su do malopre bili totalno bezvezni, najednom postaju super face?
MIŠEL: Dobri su glumci. To je sve.
PETAR: Nisu uopšte glumci!
MIŠEL: Bez obzira. Znaju kako se pravi lik. Idete li često u pozorište?
PETAR: Ne... To jest, kako ne! Stalno.
MIŠEL: Posmatrajte šta rade glumci. Utvrdićete da ni jedan pokret koji oni načine na sceni nije slučajan, proizvoljan. Sve je rezultat dugotrajne studije lika i transformacije, uživljavanja u novi identitet... Doviđenja.
Izađe iz prostorije.

SCENA5.

Petar se nervozno šeta po bini vežbajući brzalice.
PETAR: Petar plete Petru plot sa tri pruta po triput. Brzo pleti Petre plot sa tri pruta po triput...
Zastane jer se na vratima sale pojavila Slavica koja tu stoji i posmatra ga nemo.
PETAR: Zdravo. Otkud ti... to tu?
SLAVICA: Šalje me Mišel. Javlja ti da više neće dolaziti.
PETAR: Zašto? Šta se desilo?
SLAVICA: Nije uzeo ništa. Prebroj, molim te.
Pruži mu kovertu sa novcem. Petar siđe žurno sa bine i dođe do Slavice, koja u ruci još uvek drži kovertu, kao kakav kužni predmet.
PETAR: Ne dolazi u obzir. To je njegovo.
SLAVICA: Hoćeš da ga ostavim ovde ili da ga bacim kroz prozor?
PETAR: Bez veze. Mora da me je pogrešno razumeo...
SLAVICA: Ostaviću pare na fotelji.
Ostavi kovertu na fotelji i napravi pokret kao da će krenuti. Petar je ne gleda, kao da nešto važno razmišlja.
PETAR: Da pitam nešto. Ti si bila najbolja na njegovoj klasi?
SLAVICA: Ne razumem pitanje.
PETAR: Interesuje me, ako si već bila toliko talentovana, zašto nikada nisi napravila karijeru?
SLAVICA: Molim???
PETAR: Mislim, osim te „Gospođice Julije", nisi odigrala nešto značajnije. Zar ne?
Ona stoji u mestu i ćuti zbunjeno. Petar odapinje svoju najubojitiju strelu.
PETAR: Jednom je neko u društvu, više se ne sećam ko, kada se pomenula vaša veza, ispričao kako je navodno Mišel, kada te je napravio, postao toliko ljubomoran na svoje delo da od tada nikako da dobiješ neku krupniju ulogu, nešto važnije.
SLAVICA: Kakva stupidarija!
PETAR: Da, bez veze...
Pauza. Ona stoji i teško diše, kao gromom ošinuta.
SLAVICA: I šta, ti si, dovoljno si glup da poveruješ uto?
PETAR: Ma, ne! Kažem, čovek se nalupetao te večeri...
SLAVICA: Veruješ, veruješ! Nasedaš tračevima i na osnovu toga hraniš svoju malu, bolesnu mitomansku maštu!
PETAR: Slavice, šta ti je? Takve stvari me ne zanimaju...
Pauza. Slavica stoji nepomično bez namere da ode.
SLAVICA: I da si u pravu, i da je istina da je moj glavni životni problem to što ne igram, odakle ti ideja da je Mišel odgovoran za to?
PETAR: To nisam rekao ja, nego taj tip...
SLAVICA: Ne možeš da zamisliš šta je sve taj čovek uradio za mene. Ne samo u vreme studija, nego i kasnije, tokom celog našeg života. Niko nikada nije bio bolji, pažljiviji prema meni. Ni majka, ni otac nisu žrtvovali više za moju sreću.
PETAR: Ma, kapiram! Jasno mi je da je Mišel super...
SLAVICA: I jeste! I to na način o kome ti ne možeš ni da sanjaš.
Pauza, Slavica teško diše, još uvek je veoma impresionirana onim što je čula.
SLAVICA: I šta se još o priča?
PETAR: Ništa. U stvari, još samo to... kako ste Mišel i ti počeli da se zabavljate još dok ti je bio profa u Novom Sadu.
SLAVICA: Pa šta onda?
PETAR: Ništa. Za mene to stvarno ne pretstavlja nešto naročito. Mislim, s obzirom da si bila punoletna i da Akademija nije ono... baš običan fakultet. Tu su odnosi malo slobodniji, je li tako?... Onda, to što kažu da je zbog tebe ostavio ženu... Kakav je to brak u kome za trideset godina nisu imali dece? Dobro, jeste da je ona ubrzo posle toga umrla, ali to sa celom stvari ne mora da ima direktne veze...
Pauza. Slavica je uzdrmana rečima koje je Petar izgovorio kao uzgred, ne dajući im poseban značaj.
SLAVICA: Sve to ljudi pričaju?
PETAR: Gluposti, kad ti kažem. Ne treba obraćati pažnju...
Slavica klimne glavom i zamšiljeno krene ka izlazu. Petar je pusti da napravi nekoliko koraka a onda mirno progovori.
PETAR: Stvarno me zanima, u čemu je stvar?
SLAVICA: Molim?
PETAR: Zašto ne igraš?
SLAVICA: Ne znam.
PETAR: Mora da postoji nešto objektivno. Da nemaš neki nedostatak?
SLAVICA: Ne! Sve je u redu.
PETAR: I izgled ti je u redu...
SLAVICA: Govorim ozbiljno.
PETAR: I ja! Obično vi glumice izgledate super na sceni, a u životu... Čoveče, nikad neću zaboraviti kako sam se ložio na onu Violetu iz Ateljea sve dok je nisam jedanput video u „Franšu". Užas! Koji ukus, koji blam. A ti dobro izgledaš i ovako i na bini...
Pauza. Ne može se reći da Slavici ne godi Petrovo laskanje.
SLAVICA: Možda postoji nešto što je važnije od talenta. Nešto što te tera da staneš pred ljude sa osećanjem da si centar sveta.
PETAR: Samopouzdanje?
SLAVICA: Ne baš. Meni samopouzdanja nikada nije nedostajalo. Ali mi fali bestidnost, ako bi se tako moglo reći.
PETAR: Stidljiva si ili...
SLAVICA: Ne, nije u tome stvar. Stid se savladava odmah, još u školi. Kada sam rekla bestidnost mislila sam, u stvari... na neku vrstu slepe vere u sopstveni svet. U njegov značaj.
Đute nekoliko trenutaka. Tišina deluje veoma umirujuće, skoro prisno.
PETAR: Da. Baš je to bez veze...
SLAVICA: Šta?
PETAR: Pa, to... Kako neko ko nema ništa u glavi, kao na primer ta Violeta, dobija uloge?
SLAVICA: Šta je to ona, molim te, odigrala? A da je ostalo kao nešto što vredi, nešto što se pamti.
PETAR: Ne, ja se slažem s tobom. Ali, ipak... Sad će ona kod vas da igra Lizu Dulitl. Na koju foru je ona dobila tu ulogu?
Teška pauza koju Slavica koristi da dođe k sebi. Petar se pravi da ne shvata značaj reči koje je upravo izgovorio.
SLAVICA: Odakle ti ta informacija?
PETAR: Meni? Ne znam. Čuo sam negde, pročitao, šta li...
SLAVICA: Nisi pročitao.
PETAR: Onda sam uobrazio?
SLAVICA: Nisi uobrazio. Ona će stvarno odigrati tu ulogu.
Slavica jako teško podnosi ono što je uiravo saznala. Trese se celim telom.
PETAR: Šta ti je?
SLAVICA: Ništa.
PETAR: Zeznuo sam stvar što sam ti rekao? Nisam znao da ne znaš, keve mi...
SLAVICA: Nema veze. Kadtad bih to morala da saznam.
PETAR: Možda bih ja nekako mogao da pomognem...
SLAVICA: Da narediš da mi dodele Lizu Dulitl? To bi bilo super! Za mene bi to bila velika satisfakcija.
PETAR: Ne da naredim...
SLAVICA: Šta misliš, kako bih se osećala kada bih stala na scenu sa saznanjem da mi je neko mudo iz vlasti obezbedilo ulogu? Da sam najzad dobila šansu života „zahvaljujući intervenciji sa najviših mesta".
PETAR: Pre svega, ja nisam nikakva vlast...
SLAVICA: Ne interesuje me ičija pomoć! Čuješ?!
PETAR: A to što je onaj Violetin mafiozo na tvoje mesto ubacio svoju ženu? To je u redu?
SLAVICA: Otkud znaš da je to bilo „moje mesto"?
Pauza. Slavica se nekako pribira od šoka u kome je bila nekoliko trenutaka.
PETAR: Slavice, ne razumem zašto ja, kao tvoj prijatelj ne bih...
SLAVICA: Kako si ti to, majke ti, najednom postao moj prijatelj?
PETAR: Dobro, nije važno. Ja, kao tvoj poznanik, kao neko iz tvoje generacije...
SLAVICA: Već smo utvrdili da nismo ista generacija.
PETAR: Ma, nemoj! Koliko si starija?
SLAVICA: Pet godina.
PETAR: Pa, šta? Koliko je on stariji od tebe?
SLAVICA: Dvadeset šest...
PETAR: Eto vidiš! I pričaš o razlici u godinama.
Pauza. Slavica naglo ustane i krene odlučno iz prostorije.
PETAR: Ej, Slavice...
Ona zastane i pogleda ga zamišljeno.
PETAR: Kad bi rekla Mišelu koju reč za mene a ja sa svoje strane...
SLAVICA: Ne pada mi na pamet! Ako te zanima, još uvek imam trunku dostojanstva!

SCENA 6.

Petar zastane na vratima od sale jer primeti da u fotelji u prvom redu sedi Mišel. Udubljen je u prelistavanje nekih papira.
MIŠEL: Razmislio sam. Spreman sam da nastavimo sa časovima.
PETAR: Stvarno!
MIŠEL: Ipak, imam jedan uslov.
PETAR: A taj je?
MIŠEL: Da sve bude besplatno.
PETAR: Ali, zašto? Za mene te pare ne predstavljaju ništa a vama trebaju...
MIŠEL: Mene cela stvar zanima kao pedagoško iskustvo i ne bih želeo da je svedem na kućne časove za glumce amatere.
PETAR: Da primite makar nekakav poklon ili nešto tako...
MIŠEL: Ako prihvatate moj uslov, onda možemo da nastavimo. Ako insistirate na novcu, završili smo priču.
PETAR: Dobro, ako mislite da je...
MIŠEL: Mislim. I više ne treba da se vraćamo tome. Da bih vam pokazao koliko je veština lepog govora stara, pročitaću vam jedan primer budističkog besedništva. Znate ko je Buda?
PETAR: Znam, kako ne znam...
MIŠEL: Ovaj govor se zove „Mnoštvo i manjina". Slušajte pažljivo.
Ustane i popne se na binu.
MIŠEL: Kao što na zemlji, monasi, ima malo prijatnih vrtova i
prijatnih šuma i prijatnih dolina i prijatnih lotosnih bara,
a mnogo više jalove i razrivene zemlje, neprelaznih voda,
žbunjem i korovom obrasle utrine, neprohodnih planina;
Tako ima manje bića, o monasi, koja žive na zemlji, a mnogo više u vodi;
Tako ima, monasi, manje bića rođenih za ljudski život, a mnogo više za neljudski;
Tako ima, monasi, manje bića razumnih, koja nisu luda, gluva i nema, već sposobna da razumeju i shvate misao dobrog i zlog govora, a mnogo više nerazumnih, ludih, gluvih i nemih, nesposobnih da razumeju smisao dobrog i zlog govora;
Tako ima, monasi, manje ljudi obdarenih okom mudrosti, a mnogo više u neznanju ogrezlih;
Tako ima manje bića, monasi, koji učenje shvataju i smisao njegov ispituju, a mnogo više koji shvataju, ali smisao ne ispituju;
Tako ima, monasi, manje onih koje Potreseni potresa, a mnogo više koje ne potresa;
Tako ima, monasi, manje onih koji se potreseni ozbiljno trude, a mnogo više onih koji se, mada potreseni, ne trude;
Tako ima, monasi, samo malo bića koji ukus najboljeg, ukus učenja, ukus spasenja postižu, a mnogo više koji ne postižu.
Zato se, monasi, morate vežbati ovako misleći: „Ukus najboljega, ukus učenja, ukus spasenja, želimo da postignemo!"
Petar zapljeska oduševljeno.
MIŠEL: Ostavite sada to. Popnite se ovde.
Petar se popne na binu pomalo stidljivo.
MIŠEL: Pokušajte da pročitate ovaj tekst ne trudeći se da ga izgovarate nego da ga razumete.
PETAR: Ovo?
MIŠEL: Da. Od istog pisca.
Mišel siđe u gledalište ali ne sedne u fotelju nego okrene leđa bini. Petar počinje da čita prilično nevešto.
PETAR: Korov uništava useve, a mržnja uništava ljude. Samo nežni dar skromnosti priprema veliku nagradu.
Mišel Ga, okrenut leđima, pažljivo sluša.
PETAR: Korov uništava useve, a sujeta uništava ljude. Samo nežni dar smrtnosti...
MIŠEL: Smernosti, ne smrtnosti!
PETAR: Da, smernosti...
MIŠEL: Stanite! Znate li zašto ste napravili ovaj lapsus? Zato što uopšte ne shvatate smisao teksta koji govorite.
PETAR: Da, ali...
MIŠEL: Nastavite. Dalje!
PETAR: O, kako smo srećni koji živimo bez mržnje prema onima koji nas mrze, kako smo srećni... Ne valja, jel da?
MIŠEL: Naravno. Samo što to nije nikakva greška. Pogotovu ne vaša. Svidelo vam se kako sam ja govorio? To nije zato što sam ja neki naročiti govornik, već stoga što sam znao o čemu pričam. Tekst sam pročitao nekoliko puta, razmišljao o njemu, primetio sve njegove vrline, shvatio njegov skriveni smisao.
PETAR: Aha... To znači da nikada ne treba govoriti bez pripreme.
MIŠEL: Tačno! Postoji, doduše, slučaj kada priprema nije neophodna.
PETAR: A to je?
MIŠEL: Trenutak kada izgovarate svoja istinska osećanja koja dopiru iz dubine duše. Ali to se retko dešava.
PETAR: Kako to mislite?
MIŠEL: Ne govorim o vama. Ili meni. Govorim generalno. LJudi su skriveni iza svojih maski kao iza nekog štita i samo u veoma retkim trenucima uklanjaju taj zaklon pokazujući šta stvarno osećaju. Svo ostalo vreme, svako od nas igra nekog drugog: ili pretstavu o sebi, ili ono što misli da ljudi od njega očekuju da bude. Kada tome dodamo vaspitanje, društvene rituale, obaveze i zabrane, onda ispada da smo svi mi besprekidno preobučeni u ličnosti koje su sve osim nas samih... Ali, otišli smo predaleko. Vratimo se času.
PETAR: Čekajte! Hoćete da kažete da je sve laž?
MIŠEL: Ne. Ili da. Odnosno, da je to jedini način da preživimo. Zamislite svet u kome bi svi govorili samo istinu i ponašali se jedino u skladu sa svojim trenutnim osećanjima. To bi bio pakao, zar ne?
PETAR: Nije istina! LJudi i te kako govore istinu.
MIŠEL: Samo kad se ne kontrolišu. U mraku, kada šapuću na uvo ženi sa kojom vode ljubav, ili u panici, ili u velikom bolu.
Pauza. Petar razmišlja, očigledno je uvučen u Mišelovu mrežu.
MIŠEL: Uostalom, počnite od današnjeg dana. Šta ste, od kako ste ustali pa do ovoga trenutka, razgovarali sa svojim ukućanima, susedima, portirom na ulazu u ovu zgradu, sa vašom sekretaricom?
PETAR: Ne znam... Uobičajene stvari. Ništa posebno...
MIŠEL: A da li i jedna rečenica koju ste sa njima razmenili ima bilo kakve veze sa onim što osećate, mislite?
PETAR: Nema direktne...
MIŠEL: Nikakve! U tome je stvar. Vaš život je sastavljen od samih rituala, konvencija, taktičkih varijanti, ko zna od čega sve. Da bi ste opstali u svetu po kome tumarate, morate besprekidno da lažete.
PETAR: Znači, istina ne postoji?
MIŠEL: Postoji. Ali joj dnevna svetlost ne prija baš mnogo. Uostalom, mi se bavimo dikcijom, ne filozofijom. Vi hoćete da naučite da se izražavate lepo, a da pri tom sve bude upečatljivo. Mene golica taj problem i prihvatio sam se zadatka. Zašto bi smo u sve to uplitali problem istine?
Pauza. U Petrovoj glavi, sudeći po njegovom ponašanju, događaju se dramatične stvari.
PETAR: Profesore, da li bih ja mogao da se potpuno... promenim?
MIŠEL: Kako to mislite?
PETAR: Pa, lepo. Da budem neko drugi.
MIŠEL: Koliko drugi?
PETAR: Sasvim drugi. Neko ko... nema nikakakve veze sa mnom.
Mišel ga posmatra nekoliko trenutaka. I u njegovoj Glavi se odigravaju značajne stvari.
MIŠEL: Zašto ne? Svaki put kada pravim lik ja postajem neko drugi. Zašto i vi to ne biste mogli? Samo, potrebno je uraditi nešto na šta ne znam da li ste spremni.
PETAR: Šta to?
MIŠEL: Da izađete iz sopstvene kože.
PETAR: Aha. Interesantno... A kako se to postiže?
MIŠEL: Teško.
PETAR: Ja bih da makar pokušam.
MIŠEL: Kako kažete... Za početak, možete da probate ovu vežbu: pošto legnete i ugasite svetlo, pokušajte da sagledate protekli dan. Krenite od najbližeg, od onoga šta ste večerali, kako ste se pri tome osećali, s kim ste bili u društvu. Što više detalja, to bolje. Onda krenite unazad, prisetite se celog dana, sve do jutra. Pokušajte da rekonstruišete kako ste se osećali kada ste ustali, na šta ste mislili, na koga ste misli. Vežbu zatim protegnite na prethodne dane i udaljenije trenutke života. Pokušajte da se, što je moguće detaljnije, prisetite stanova u kojima ste nekada živeli, rasporeda nameštaja, probajte da se u mislima služite predmetima iz njih. Trudite se da se što jasnije setite svojih bliskih, živih i umrlih. Kada god uspete u tome, kada unazad prispete na neko već zaboravljeno mesto, skriveno u vašoj podsvesti, poređajte ponovo stvari po redosledu. Tako možete stići jako daleko.
PETAR: Stvarno?...
MIŠEL: Ali, sve ovo, ceo naš napor biće potpuno bespredmetan, ako ne ispunite svoje obećanje.
PETAR: Ja? Šta sam obećao?...
MIŠEL: Da ćete biti sa mnom iskreni do kraja.
PETAR: Zar nisam?
MIŠEL: Niste, niste. Zato je neophodno da što pre na svetlost dana izađete sa svojim pravim identitetom.
PETAR: Kako to mislite?
MIŠEL: Petre, pretpostavljam da ste mi prećutali ono glavno.
Pauza. Mišel je postavio zamku iu nju uhvatio nespremnog Petra.
PETAR: Ja? Nisam...
MIŠEL: Odakle vam sve ove silne informacije o meni i Slavici? Kako to da znate i najsitnije detalje iz naših života?
PETAR: Znam zato...
MIŠEL: Zato što ste policajac. Ili radite za policiju. Ili policija radi za vas.
PETAR: Profesore...
MIŠEL: Nije ni bitno. Hoću da kažem, pre nego što se odlučite na transformaciju važno je da obavite ključnu predradnju: da se suočite sa sobom bez ostatka. Ako ste to obavili onda pristupate sledećem, vrlo delikatnom činu: uklanjate pregradni zid između svesti i nesvesnog. Ali, pazite! Ono što za stvaralaštvo pretstavlja prednost, za normalnog čoveka može biti uvod u psihozu sa nesagledivim posledicama. Ako se, uprkos opasnosti, ipak na to rešite, ta će vam operacija odjednom omogućiti da svesno manipulišete onim što je do maločas bilo neosvešćeno i da nekom drugom, tojest vašem liku, udahnete život... Čas je završen.

TREĆI ČIN

Odigrava se u Mišelovoj Garderobi u pozorištu.

SCENA 7.

Mišel i Slavica sede i ćute. On je u kostimu i pod „teškom" maskom, ona u svom mantilu.
MIŠEL: Šta se dešava?
SLAVICA: Kako to misliš?
MIŠEL: Nikada ne dolaziš ovamo kad nemaš predstavu. Stalno govoriš kako ti je ova kuća odvratna.
SLAVICA: Nisam došla zbog „kuće", nego...
MIŠEL: Zbog mene?
SLAVICA: Da. Ne. Da... Htela sam da pričamo o nečemu.
MIŠEL: Izvoli.
SLAVICA: Nije za kratak razgovor.
MIŠEL: Shvatam. A ne može da sačeka da dođemo kući?
Pauza. Slavica se priprema za odlučujuće trenutke.
SLAVICA: Nema više kuće, Mišel.
MIŠEL: Molim? Ne razumem...
SLAVICA: Iselila sam se.
MIŠEL: Kada si se iselila? Pa, ja sam bio u stanu do pola sedam!
SLAVICA: Čim si izašao, došla je Buba i spakovali smo moje stvari. Noćas ću spavati kod njih a od sutra tražim stan.
Teška pauza. Mišel je u šoku.
SLAVICA: Ne mogu više. Jednostavno, dosta mi je. Nemoj sada o tome, moraš na scenu...
MIŠEL: Nego kada ćemo?! Kada se okreneš i odeš zauvek?
Pauza. Mišel duboko diše, očigledno mu ovaj trenutak pada veoma teško. Slavica ćuti, ponašajući se pomalo kao krivac, ali čvrsto rešena da ne popusti.
MIŠEL: Kada si to rešila? Danas?
SLAVICA: Odavno. Mišel, i sam znaš od kada živimo kao skotovi...
MIŠEL: Ne znam! Svi parovi žive tako!
SLAVICA: To nije život...
MIŠEL: To je život udvoje! Kada se dvoje ljudi vole oni prevazilaze ružne stvari i čekaju da dođu one lepe.
SLAVICA: Načekala sam ih se, vala, preko svake mere. Dosta je...
MIŠEL: Slavice, srećo moja, razmisli još malo...
SLAVICA: Razmislila sam! Odavno se spremam na ovo. Nisam imala snage do sada...
MIŠEL: Lažeš! Nešto se dogodilo. Pojavio se neko novi.
SLAVICA: Gluposti! Nema nikog „novog"!
MIŠEL: Ima, ima! Ko je on? Neko iz pozorišta?
SLAVICA: Zašto me vređaš?! Nemam nikakvog muškarca, čuješ! Jednostavno, rešila sam da pokušam...
MIŠEL:Šta?!
SLAVICA: Ne znam tačno ni sama... Ne mogu ovako, ti žuriš...
MIŠEL: Nigde ne žurim!
Pauza. Mišel teško diše i intenzivno razmišlja.
MIŠEL: Znam ko je! Ona mala, policijska gnjida!
SLAVICA: Ko?
MIŠEL: Znao sam! Uočio je da si moja najslabija tačka i odigrao na tu kartu.
SLAVICA: O čemu govoriš?
MIŠEL: Čim sam ga video, shvatio sam da pred sobom imam osobu spremnu na bilo kakvu podlost.
SLAVICA: To nije istina...
MIŠEL: Jeste! Raspitao sam se o njemu. Ne samo da je „debeovac" nego je, izgleda, i veliki Don Žuan. U svakom slučaju, služi se ženama.
SLAVICA: Odakle ti to? Ko ti je to rekao?
MIŠEL: Imam i ja svoje izvore informacija.
Glas sa ozvučenja: „ Pauza je Gotova. Izvolite za drugi deo."
SLAVICA: Mišel...
MIŠEL: Ne idem nikuda dok ne raspravimo ovo!
SLAVICA: Vrlo dobro znaš da ćeš da odeš na scenu!
MIŠEL: Ne pomeram se odavde dok mi ne kažeš sve!
SLAVICA: Jao, ne glumataj, molim te... Sve ovo nema nikakve veze sa Petrom.
MIŠEL: Nego sa čim?
SLAVICA: S tim da sam juče videla Violetu kako ulazi kod upravnika u kancelariju.
Glas sa ozvučenja: „Mišel! Mišel..."
MIŠEL: Pa šta ako je neka Violeta ušla kod upravnika u kancelariju?
SLAVICA: Igra Lizu. Dobila je tu ulogu. Prišla mi je i rekla to.
MIŠEL: I to je razlog da me napustiš?
SLAVICA: Ne, nego... Rešila sam da napravim preokret. Da pokušam da izađem iz ćorsokaka u kome sam se našla...
MIŠEL: Ja te guram u ćorsokak?
SLAVICA: Ne. Ali, i suviše sam se oslanjala na tebe. Osećam da moram da uradim nešto sama.
MIŠEL: Slavice, reci mi šta se deeilo sa nama! Čuješ?! Zahtevam da mi kažeš istinu!
Glas sa ozvučenja: „Mišel! Odmah na scenu!" Mišel napravi neodlučan pokret ka izlazu iz garderobe. Ipak, nastoji da još uvek pretstavlja nekog ko nema nameru da ode.
SLAVICA: Nema razloga da sebi i kolegama kidaš živce.
MIŠEL: Ne idem nikuda!!!
SLAVICA: Baš da vidim.
Izgovorila je ovo vrlo odlučno. Mišel se strašno lomi.
MIŠEL: U redu, idem. Ali, pod jednim uslovom. Da sediš tu i sačekaš kraj pretstave. Da nastavimo ovaj razgovor.
SLAVICA: Nemamo mi, Mišel, šta više da razgovaramo...
MIŠEL: Ako te ne zateknem u garderobi, ubiću se noćas!
SLAVICA: Šta pričaš? Šta lupetaš?!
MIŠEL: Govorim ozbiljno. Ako te ne bude, prekratiću sebi život.
SLAVICA: Zašto me ucenjuješ?!
MIŠEL: Da li ćeš biti tu kada se završi predstava?
SLAVICA: Biću, biću!!!
Mišel se okrene i izjuri iz garderobe.

SCENA 8.

Slavica nervozno hoda garderobom. Posle izvesnog vremena, na vratima se pojavi Petar. Ona zastane i pogleda ga.
SLAVICA: Šta ćeš ti ovde?
PETAR: Hteo sam da porazgovaram sa profesorom.
SLAVICA: Mišel je na sceni.
PETAR: Sačekaću ga.
SLAVICA: Ne možeš. Zauzet je. Posle predstave imamo... idemo na jedno mesto.
PETAR: Aha. Nisam znao. Dobro, i onako nije ništa hitno... Ćao.
SLAVICA: Čekaj! Ostani.
Petar zastane i pogleda je pažljivo. Ona se ponaša krajnje neurotično, kao životinja u kavezu.
SLAVICA: Setila sam se odakle te znam. Videla sam te na kongresu.
PETAR: Na kakvom kongresu?
SLAVICA: Onom u Sava centru. Sedeo si u prvom redu. Pored neke blajhane kurvetine.
PETAR: Aha, to. Tačno, ja sam u njihovom odboru za privredu.
SLAVICA: Znači, ipak si ti neko veliko mudo.
PETAR: A ne, nisam ja njihov član.
SLAVICA: Ne seri! Šta si onda radio tamo?
PETAR: Kažem ti, u tom odboru sam samo zato...
SLAVICA: Zašto, baš me interesuje.
PETAR: Zbog privatizacije.
SLAVICA: Idi! Sediš u prvom redu na njihovom partijskom kongresu da bi ih popravio, izveo na pravi put?
PETAR: Dobro, i zbog love.
SLAVICA: Svi su oni tamo zbog love.
PETAR: Kako ne razumeš? U ovoj zemlji niko ništa ne može da uradi bez njih. U NJu Jorku, čim otvoriš bakalnicu dođe Sicilijanac da ti naplati reket; ovde, čim napraviš firmu dođe neko od njihovih da te učlani u partiju. Ja sam izabrao bezbolniju varijantu: ušao sam u to sranje od odbora da se ne bih učlanjivao u njihovu stranku; postao sam član ekspertskog tima za privatizaciju da bi me ostavili da na miru radim svoj posao.
SLAVICA: I šta tamo kao radite?
PETAR: Smišljamo kako da do privatizacije nikada ne dođe.
SLAVICA: Ili, ako već do toga dođe, kako da za sebe maznete što više.
PETAR: Recimo da je tako.
Pauza ispunjena ogromnom napetošću.
SLAVICA: Imate dosijee o svima nama?
PETAR: Molim?
SLAVICA: Ne pravi se mutav! Misliš da ne znam da izigravaš ljubitelja pozorišta, pandurčino jedna.
Pauza. Petar dobro razmisli pre nego što će progovoriti.
PETAR: Uopšte mi nije jasno zašto se ponašaš tako agresivno.
SLAVICA: A tvoja jebačka aktivnost? Spada li u opis radnog mesta ili je to nadgradnja?
PETAR: Izgleda, boga mi, da je matori „radio" sa tobom...
SLAVICA: A šta ti radiš?! Jebeš preko pendreka, eto šta!
PETAR: Normalno. Čim uhapsim neku od boljih riba u gradu ja je vežem lisicama za luster i onda je krešem.
Ironišući, Petar, u stvari, očajnički nastoji da ostane hladan. Slavica stoji i trese se. Petar naglo prelazi u sasvim drugu intonaciju.
PETAR: Da li se nešto desilo?
Napravi pokret ka njoj.
SLAVICA: Pusti me!
Petar brzo trgne ruku nazad. Sedne u fotelju.
PETAR: Nešto se dogodilo. Jel da?
SLAVICA: Jeste.
PETAR: Šta?
SLAVICA: Ostavila sam Mišela... Rastali smo se.
PETAR: Kada?
SLAVICA: Pre pola sata. Bojim se.
PETAR: Čega?
SLAVICA: Da će učiniti nešto... od sebe.
PETAR: Kako to misliš? Da može...
SLAVICA: Da. Pominjao je to nekoliko puta, kad god smo imali krize. Ali, više onako, kao neku skrivenu pretnju. Ali sada... Izgleda mi kao da stvarno može da izvrši to...
PETAR: Ma, daj! To on tako, sigurno je očajan, pa... Čim se malo pribere, proći će ga.
SLAVICA: Neće. Ne znaš njegovu situaciju.
PETAR: Znam...
SLAVICA: Znam da znaš! Ali, ne znaš suštinu, glupa pandurska tikvo!... Potpuno je sam na celome ovome svetu. Osim par poznanika, koji nisu nikakvi njegovi nego moji prijatelji, on nema nikoga. Kada se večeras vrati u stan...
Odjednom, na oči joj navre bujica suza. Ne kontrolišući se više, ona počinje da rida. Petar skoči sa fotelje i priđe joj. Ne preduzima ništa, isuvišeje oprezan. Ona ga pogleda i najednom mu se baci u zagrljaj. Petar stoji iznenađeno, sa rukama opruženim niz telo. Slavica rida.
PETAR: Ne boj se. Mišel je isuviše mudar da bi napravio takvu besmislicu. To rade samo...
SLAVICA: Hrabri. A on je dovoljno i hrabar i očajan da učini to. Ja ću biti kriva ako...
PETAR: Ma daj! Niko, bre, ne sme da se meša u tuđe živote. Pogotovu ako...
SLAVICA: Ti nekome pričaš o „mešanju u tuđe živote"...
PETAR: ...pogotovu ako je taj neko punoletan, zreo i odgovoran. Mišel je punoletan, je li tako?
Petar pokušava da ovom malom šalom raskravi Slavicu. Ona ga odjednom poljubi. Petar, zatečen njenim iznenadnim izlivom osećanja, stoji kao kip. Poljubac traje dugo. Petar najzad podigne ruke i snažno je zagrli. Slavica ga, međutim, naglo odgurne i rukavom počne da briše usta.
SLAVICA: Izvini, izvini molim te... Ne znam šta mi bi.
PETAR: Slavice...
Napravi pokret ka njoj ali ona ga nervozno odgurne.
SLAVICA: Zaboravi. Nisam malopre bila svesna. Nisam bila normalna. Ništa se nije desilo.
Slavica nervozno sedne za pult i počne da piše nešto na parčetu papira. Petar još uvek stoji nepomično, kao da ga je onaj poljubac uzdrmao iz temelja.
SLAVICA: Predaćeš mu ovo pisamce. Može?
PETAR: Zar ne idete negde posle pretstave?
SLAVICA: Ne idemo. Predomislila sam se.
Slavica piše pismo veoma brzo, nervoznim pokretima. Petar stoji jedno vreme a onda sedne u fotelju. Slavica završi pismo i počne da ga čita. Preko ozvučenja se začuje snažan aplauz iz dvorane. Glas sa ozvučenja: „Predstava je završena. Celom ansamblu se zahvaljujem i želim laku noć."
SLAVICA: Predaj mu pismo, molim te...
Izleti iz garderobe. Petar stoji neodlučno sa parčetom papira u ruci.
PETAR: Slavice! Ja...

SCENA 9.

Posle nekoliko trenutaka, u garderobu uđe zadihani Mišel.
MIŠEL: Otkud vi? Gde je Slavica?
PETAR: Sad je bila tu.
MIŠEL: Vratiće se? Ovde, u garderobu?
PETAR: Da, da. Reče da ima nešto sa vama...
Mišel se umiri malo. Sedne za pult i počne da skida šminku. Petar stoji po strani, još uvek držeći Slavičino pismo u ruci.
MIŠEL: Bili ste na predstavi?
PETAR: Ne. Profesore, nešto me muči... Ova vežba sa prisećanjem, pa onda ono što ste mi rekli, kako niko ne živi u skladu sa svojim osećanjima... U stvari, je l mora toliko da se kopa po sebi?
MIŠEL: Mora. Cela veština moje profesije sastoji se u tome da pokažem kako lik jedno govori a drugo misli. Da toga nema, glumci bi samo izgovarali tekst brže ili sporije, glasnije ili tiše. Uzmimo ovu situaciju. Da smo likovi iz nekakve drame, ja bih, na primer, mogao da budem neko koga mori neka strašna briga, ko je suočen sa sudbonosnom odlukom, a vi, opet, neko ko sa mnom ima nekakav plan, nekakvu delikatnu obavezu. Razumete?
PETAR: Nisam siguran...
Pauza. Petar premesti pismo iz jedne u drugu ruku. Mišel počne da se oblači u civilno odelo, pokretima nekog koje na prisustvo onog drugog odavno navikao.
PETAR: Nego, šta dalje? Može li to nekako da se sažme? Meni treba za prekosutra...
MIŠEL: Za prekosutra? Teško... Vi, pre svega, morate zamisliti lik u koji ćete, kada ispadnete iz svoje kože, uskočiti. Taj lik treba da poseduje biografiju, zatim morate izmisliti okolnosti u kojima je odrastao, formirao se, kao i one u kojima se trenutno nalazi. Onda dolaze karakter, navike, ukus...
Petar ponovo premesti Slavičino pismo iz jedne u drugu ruku. Sedne u fotelju.
PETAR: Imam lik...
MIŠEL: Stvarno? Kad pre?
PETAR: Jedino me muči: koliko on može da se fizički razlikuje od mene? Mislim, s obzirom na moje godište.
MIŠEL: To ne mora da predstavlja naročito ograničenje.
PETAR: Moj problem je što bi lik koji sam zamislio trebalo da bude malo stariji.
MIŠEL: Znam slučaj jednog češkog glumca, zvao se Vladimir Puhold, koji je u svojoj dvadeset četvrtoj godini odigrao starca na zalasku života.
PETAR: Odlično. Dakle, moj lik je iskusni politički radnik, ali iz senke. Neko ko se nije mnogo isticao javno.
MIŠEL: Čekajte. Vi nameravate da taj lik upotrebite u svakodnevnom životu? Za nešto praktično?
PETAR: Ne znam. Možda. Što?
MIŠEL: E, u tom slučaju će biti problema. Teško će vam se verovati, s obzirom da ste mlad čovek, kako ste „iskusni politički radnik".
PETAR: Eto vidite.
MIŠEL: Zašto je to neophodno?
PETAR: Neophodno je.
MIŠEL: Polako, onda. Vratimo se okolnostima. U kakvoj situaciji se nalazi taj vaš lik?
PETAR: On je veoma blizak najužem rukovodstvu partije na vlasti.
Pauza. Mišel nastoji da prikrije snažan utisak koje su Petrove reči ostavile na njega.
MIŠEL: Dobro. Dajte još detalja.
PETAR: On je neko od najvećeg poverenja.
MIŠEL: Šta se sa njim konkretno dešava?
PETAR: Nalazi se u dramatičnoj situaciji.
MIŠEL: To je i suviše uopšteno.
PETAR: Da kažemo... da ima informaciju o nečemu što bi moglo da sve generalno promeni.
MIŠEL: Konkretno, konkretno!
PETAR: Recimo, da je saznao da se on... razboleo.
MIŠEL: Ko?
PETAR: Pa, on...
MIŠEL: On je bolestan? Od čega?
PETAR: Recimo, od onog najgoreg. Da mu daju još nekoliko meseci života.
MIŠEL: Interesantno. I kakve veze to ima sa vama, tj. sa vašim likom?
PETAR: Pa, ima... Postoji izvestan broj članova Izvršnog odbora partije na vlasti koji misle da bih ja, u stvari taj lik mogao... Razumete?
MIŠEL: Ne. Budite precizni do kraja.
PETAR: Da je moj lik pogodna ličnost koja bi mogla da ga...
MIŠEL: Nasledi???
Petar klimne glavom potvrdno. Nastane ogromna pauza. Mišela je ovo saznanje očigledno veoma impresioniralo.
MIŠEL: Tako, dakle... Ja pripremam budućegpredsednika?
PETAR: Rekli ste da treba izmaštati okolnosti...
MIŠEL: Nema tu trunke mašte, mladiću! Diktator se razboleo i lešinari su uzleteli! Sanjana je prilika! Da li, možda, grešim?
Ćutanje koje sa Petrove strane zvuči kao potvrda. Mišel duboko uzdahne i krene ka vratima.
PETAR: Slavica vam je ostavila ovo.
Pruži mu Slavičino pismo. Mišel se vrati, uzme papir, sedne u fotelju i počne da čita. Petar stoji po strani. Čitanje traje dugo. Mišel spusti papir na zemlju pored sebe.
MIŠEL: Molim vas da me ostavite. Videćemo se na sledećem času.
Petar stoji neodlučno.
PETAR: Dobro ste?
MIŠEL: Zašto me to pitate? Izgledam loše?
PETAR: Ne...
MIŠEL: Čitali ste pismo?
PETAR: Ne, nego sam razgovarao sa Slavicom i ona mi je rekla da...
MIŠEL: ...budete samnom jedno vreme?
PETAR: Rekla mi je da se boji da ne uradite nešto nepromišljeno.
MIŠEL: Pa ćete vi sada da sedite ovde i pazite da se ja ne ubijem?
PETAR: Mišel, niko mi nije kazao šta da radim. Brinem se za vas. To je sve.
MIŠEL: Vi se brinete za mene?
PETAR: Da.
Mišel počne da se gorko smeje. Petar stoji uvređeno neko vreme. Onda krene ka vratima.
MIŠEL: Znate li zašto sam nastavio da radim sa vama?
PETAR: Rekli ste nešto u smislu: da je to za vas kao pedagoga izazov...
MIŠEL: Gluposti! Odavno mi je dosta pedagoških izazova. Od prvog časa kada sam vas ugledao osetio sam da pred sobom imam nekog ko je jako, jako zao. Međutim, samim tim ste postali zanimljivi kao fenomen, postali ste mi privlačni.
PETAR: Privlačan!? U kom smislu?
MIŠEL: U svakom. To je tako. Odnos prema zlu je jedno od najjačih osećanja koja imamo.... Dakle, hteli ne hteli, od jednog trenutka, ne samo ja nego i Slavica neprekidno smo vas imali u glavi. Očigledno, postali ste deo našeg života. Da niste zli, ona nikada ne bi obratila pažnju na vas!
PETAR: Ali, zašto ste nastavili časove?
Mišel oćuti ovo pitanje. Petar stoji i gleda ga agresivno.
PETAR: Šta ste hteli time da postignete?
MIŠEL: Da Senku vidim izbliza.
PETAR: Koga?
MIŠEL: Zaboravite. Preklinjem vas, ostavite me samog... Ja sam stariji čovek.
Petar naglo prekine svoje agresivno ponašanje i pogleda potpuno skrhanog Mišela.
PETAR: Oprostite. Nije vam dobro?
MIŠEL: Dobro mi je, dobro. Samo bih želeo da budem sam.
PETAR: Obećavate da nećete...
MIŠEL: Budite sigurni da neću uraditi ništa nepromišljeno.
PETAR: Obećavate?
MIŠEL: Izađite već jednom! Marš napolje!
Petar izađe i ostavi Mišela da sedi u nepomičnoj pozi.

ČETVRTI ČIN

Odigrava se u Petrovoj kancelariji.

SCENA 10.

Iz fijoka i nekoliko velikih kartonskih kutija Petar vadi gomile papira, pregledava ih na brzinu, većinu cepa a neke od njih i pali. U sali se pojavi Mišel. Posmatra znatiželjno šta Petar radi. Petar ga primeti ali nereaguje; nastavlja da detaljno uništava hrpu dokumenata.
PETAR: Otkud vi, profesore?
MIŠEL: Došao sam da vam se izvinim.
PETAR: Meni? Zašto?
MIŠEL: Zbog onoga što sam se nalupetao o vama. Bio sam u nekoj vrsti ludila.
PETAR: Nema problema...
MIŠEL: Ima. Hteo sam da vam se osvetim. Zato sam, u stvari, nastavio sa časovima.
PETAR: U redu je, shvatio sam to odmah.
MIŠEL: Niko nema prava da se obračunava sa drugima pre nego što se suoči sa sopstvenim monstrumom.
PETAR: Stvarno? Ja moga i te kako gajim.
Mišel pogleda Petra, zapanjen njegovom iznenadnom otvorenošću.
MIŠEL: Bez obzira da li me zavitlavate ili ne, morate nešto znati. Ima ljudi koji su u tome uspeli.
PETAR: Ko, na primer?
MIŠEL: Nije važno, ima ih...
PETAR: Jedan od takvih je, recimo, onaj vaš reditelj?
MIŠEL: Stojan? Taj čovek je častan.
PETAR: E, pa, na vašem mestu ne bih se u to kladio!
MIŠEL: Kako to mislite?!
PETAR: Prvo, kako je Slavica izgubila ulogu...
MIŠEL: To nema veze sa njim! Intervencija za tu malu Violetu išla je preko uprave! Vi ne znate našu situaciju, ljudi mesecima nisu primili plate. On je to uradio u interesu ansambla, da bi pozorište preživelo...
PETAR: Nemam ništa protiv. Ali, zanimljivo je kako se taj „časni čovek" ponašao kasnije.
MIŠEL: Kad kasnije?
PETAR: U pregovorima sa mnom.
MIŠEL: U pregovorima sa vama???
PETAR: Zašto je to tako čudno?
MIŠEL: Šta bi on imao...
PETAR: Sa nama ima uvek o čemu da se priča.
Mišel je impresioniran ovim saznanjem. Ćuti.
PETAR: Drugo, ta vaša opsednutost poštenjem, vrlinom. To mi nekako smrdi.
MIŠEL: Ovim poslom je nemoguće baviti se ukoliko napravite i najmanji moralni prekršaj! To se na sceni odmah vidi. Neki su pokušali; posle rata, jedan glumac je sa partizanima ušao u ovo pozorište, streljao nekoliko talentovanih kolega koji su igrali pod Nemcima i od tada se nije skidao sa scene, godinama je nosio repertoar. Ali ono što je uradio nije vredelo ni koliko crno ispod nokta! Iza njega je ostalo samo jedno ogromno ništa! I, dakako, duboki prezir.
PETAR: U redu. A šta ćemo sa slučajem „Razglednice sa ostrva"?
MIŠEL: Ne razumem.
PETAR: U toj predstavi se po prvi put otvoreno progovorilo o Golom otoku ili nešto tako?
MIŠEL: Tačno.
PETAR: Koliko znam, skidanje te pretstave na dan premijere je pozorište koštalo jako, jako mnogo.
MIŠEL: Da. I?
PETAR: Vi ste, kao mladi glumac, u tom komadu igrali glavnu ulogu.
MIŠEL: I do poslednjeg časa se sa svojim kolegama borio da predstavu spasemo! Nije tada propalo samo jedno dobro pozorište, propali su mnogi! Stojan, najbolji reditelj koga smo ikada imali, deset godina nije režirao u Beogradu...
PETAR: ... jedan glumac se neposredno posle tih događaja ubio, a vi ste postali profesor na Akademiji i prešli u novo pozorište, mnogo veće i značajnije od prethodnog! Ono, baš vas je krenulo.
MIŠEL: Stidite se takvih insinuacija, mladiću!
PETAR: Mišel, sve mi je rekao.
MIŠEL: Ko?...
PETAR: Vaš Stojan. Uopšte nije tako tvrd kamen, kao što to vi pretpostavljate.
Teška pauza. Mišel deluje potpuno uzdrmano. Zazvoni mobilni telefon.
PETAR: Da?... Aha... Da...
MIŠEL: Saslušajte me! Mi smo se dogovorili da ipak odigramo premijeru „Razglednice", pozorište je bilo puno, a Stojan i ja smo bili određeni da pregovaramo sa njima, u komitetu.
PETAR: Važi... krećem.
MIŠEL: Nisu otvoreno pretili, ali su bili sasvim jasni. Obećali da će skidanje predstave biti samo privremeno. „Dok stvar ne legne malo" tako su rekli. „Kad se smire duhovi, onda možete da nastavite sa radom" baš tako je bilo rečeno.
Petar zaklopi telefon i pogleda u potpuno izbezumljenog Mišela.
PETAR: Izvinite, ja moram da krenem...
Mišel ga najednom uhvati za ruku, bez namere da ga lako pusti.
MIŠEL: Stojan se nije slagao ali ja sam mislio da je tako najbolje. Bio sam mlad, nisam shvatao...
Mišel najednom padne na kolena, grčevito stiskajući Petrovu ruku.
PETAR: Profesore, stvarno nemam vremena...
MIŠEL: Nisam imao izbora, kako ne shvatate!
Petar se otrgne, brzo otvori mali neseser i histeričnim pokretima počne da u njega trpa lične stvari. Mišel dopuzi do njega na kolenima, kao prosjak.
MIŠEL: Petre, šta će vam ona? Vi ste mlad, privlačan čovek pred kojim je brilijantna karijera! Možete imati svaku. Slavica nije za vas. Vi ne znate šta znači živeti sa glumicom, to je pakao! Od jutra do mraka samo njen ego i ništa drugo...
Petar uopšte ne obraća pažnju na njega. Iz „ bunkera " u fotelji izvadi veliku količinu para, baci letimičan pogleda na njih i ubaci ih u neseser.
MIŠEL: Ona je meni sve, ako je izgubim ja sam gotov! Petre, ja vas preklinjem...
Obojica se trgnu jer se na vratima pojavila Slavica. Mišel skoči sa kolena, brišući pantalone. Slavica, međutim, gleda šta Petar radi. Ovaj zatvori neseser.
SLAVICA: Gde si krenuo?
Mišel napravi teatralan pokret ka vratima.
MIŠEL: Ne bih želeo da smetam.
Na njega, međutim, niko ne obraća pažnju. Slavica priđe Petru.
SLAVICA: Šta radiš to?
PETAR: Idem na put.
SLAVICA: Gde ćeš?
PETAR: Iskrslo mi nešto važno.
SLAVICA: Kad se vraćaš?
PETAR: Ne znam.
SLAVICA: Kako to misliš?!
PETAR: Kažem: ne znam!!!
Petar je po prvi put izgubio nerve i urliknuo. Slavica i Mišel ga posmatraju zapanjeno.
PETAR: Izvini, užasno žurim.
SLAVICA: Brišeš, eto šta radiš!
PETAR: Slavice, dešavaju se veoma ozbiljne stvari o kojima stvarno ne bih sada...
SLAVICA: Nego kada?! Nađi, bre, neku drugu pečurku da joj prodaješ tu žvaku!
Petar za trenutak skine sako, izjedne od fijoka izvadi ogromnu pištoljčinu i stavi je u futrolu opasanu ispod pazuha.
SLAVICA: Šta će ti to?
PETAR: Treba mi.
SLAVICA: Ideš da ubiješ nekoga?
PETAR: To je za svaki slučaj.
SLAVICA: Neko hoće da te skenja?
PETAR: Ne. Nego da me vodi na pecanje... Oprosti, stvarno nemam više vremena.
SLAVICA: Ko te juri? Mafija?
MIŠEL: Petre, ako ste uradili nešto protivzakonito, imamo pravo da znamo o čemu se radi!
PETAR: Ne bojte se, vama se ništa neće dogoditi.
Najednom zazvoni telefon na pisaćem stolu. Petar mirno priđe aparatu i otkine gajtan iz zida. Zatim iz džepa izvadi mobilni telefon, baci ga na zemlju i zgazi ga, razmazavši mehanizam nogom?! Slavica i Mišel ga gledaju zapanjeno.
SLAVICA: Uvalio si nas u nešto i sada bežiš kao poslednja kurva!
PETAR: Ako se neko uvalio, to sam samo ja.
MIŠEL: Šta ste uradili?
Petar opet potpuno nekontrolisano urlikne.
PETAR: Uspavao sam se!
MIŠEL: Kako?
PETAR: Prespavao sam sastanak na kome se odlučivalo o mojoj kandidaturi, eto šta sam uradio!
Petar počne odjednom da traži nešto po džepovima.
SLAVICA: Pa šta onda?
PETAR: Kada su videli da me nema, verovatno su pomislili da se odigrava nešto što ne kontrolišu pa je nekolicina otišla kod njega, na konsultacije. Gde mi je sada, u božju mater...
Petar isprazni sadržaj džepova na sto i panično počne da otvara fijoke po stolovima.
SLAVICA: I to je razlog da bežiš?
Mišel, koji je bio do sada potpuno slomljen, shvativši da Petar odlazi odjedared živne.
MIŠEL: Ko zna šta su mu ti drugi napričali o Petru.
SLAVICA: Ne razumem. Ko je kome pričao šta???
MIŠEL: Pa oni, protivnici, konkurencija bili su kod njega i napričali su mu šta ja znam šta sve. Kako Petar kuje zaveru, kako se sprema da ga smakne, ko zna kako su nakitili celu stvar. Tako se pobeđuje u toj igri. E, onda oni koji su izgubili treba da se povuku sami, uz što manje buke.
SLAVICA: Zašto?
MIŠEL: U tom slučaju ima nade da će ga ostaviti na miru. Je li tako, Petre?
SLAVICA: Šta to znači na miru?
MIŠEL: To znači da je shvatio poruku i da se više nikada neće mešati u stvari. U protivnom, svakog časa može da očekuje da mu neko ovde bane i da ga...
Napravi pokret kao da puca iz „heklera", dopunjujući stvar onomatopejom rafala. Pauza. Slavica polako shvata.
SLAVICA: Kao što je bilo sa onim?...
Mišel klimne glavom potvrdno. Slavica se zapanjeno okrene ka Petru koji panično pretražuje kutije, izručujući njihov sadržaj na zemlju.
SLAVICA: Znači gotov je?
MIŠEL: Ne mora da znači. Treba samo da se skloni i čeka da ga on ili neko iz vrha ubaci jednog dana nazad u igru.
SLAVICA: Dobro, onda nije gotov?
MIŠEL: Jeste. Mislim, mora da ide, da nestane za izvesno vreme.
SLAVICA: Gluposti! Zašto bi neko nekoga ukokao samo zato što se taj uspavao...
MIŠEL: Zato što je ulog u igri ogroman.
SLAVICA: Kakav ulog?
MIŠEL: Novac! Uvek se sve vrti oko toga. Shavataš, mila moja?
Petar najzad nađe ono što je tražio nekoliko pasoša. Brzo ih pregledava, izabere jedan a ostale pocepa. Zatim zaklopi neseser, izvadi crne naočari i stavi ih, spreman da krene. Mišel i Slavica ga posmatraju zapanjeno.
MIŠEL: Čekajte! Ne možete tako napolje.
Petar zastane. Mišel mu priđe i iz novčanika izvadi veštačke brkove.
MIŠEL: Ovo imam uvek sa sobom. Moj vojvoda Putnik još uvek ide jako dobro kod publike. Naročito u provinciji...
Jednim potezom mu zalepi brkove. Petar prihvati to bez komentara i krene.
SLAVICA: Petre!
Petar, koji je već bio jednom nogom napolju, zastane.
SLAVICA: A ja?
MIŠEL: Šta, ti?
SLAVICA: Ništa.
PETAR: Imaš pasoš?
SLAVICA: Zašto?
Velika pauza od koje se očekuje preokret. Petar se vrati korak nazad.
PETAR: Idemo. Vodim te na jedno super mesto.
Mišel, koji se u međuvremenu malo pribrao, ponovo potone. Slavica je zbunjena. Petar nervozno pogleda na sat.
PETAR: Hajde, moramo odmah da krenemo.
SLAVICA: Ne mogu...
PETAR: Zašto? Nisi dobro?
SLAVICA: Sve je u redu.
PETAR: Ne boli te?
SLAVICA: Kažem da sam u redu! I ne seri više!
MIŠEL: Šta te boli?
Mišel pogleda zapanjeno u Slavicu.
MIŠEL: Šta si to uradila?
Umesto odgovora, Slavica priđe Petru i pogleda ga sa gađenjem.
SLAVICA: Govno jedno policijsko...
Mišel priđe Slavici i pogledaje iz blizine.
MIŠEL: Kada se to desilo?
Ona ćuti.
MIŠEL: Zbog uloge si to uradila? Je li tako?
SLAVICA: To je samo moja stvar.
MIŠEL: Nisi pomislila da bih možda i ja mogao nešto da se pitam?
SLAVICA: Da nije bilo ovoga ovde, nikada ne bi ni saznao.
Pokaže na Petra koji stoji na vratima i čeka.
PETAR: Ideš ili ne?
SLAVICA: Ne mogu, imam probu!
Slavica je ovo skoro urliknula. Okrene se agresivno ka Mišelu.
SLAVICA: Ako si već toliko želeo decu, mogao si da ih imaš sa zakonitom ženom. Pretpostavljam, međutim, da si tada imao važnijih poslova od porodice i sličnih gluposti.
MIŠEL: Šta ti znaš o mojoj ženi?
SLAVICA: Evo ga! Zabranjena tema.
MIŠEL: Ko ti daje pravo da je pominješ?!
SLAVICA: Ma, boli me, bre, za nju! Neka joj je laka zemlja.
MIŠEL: Ona je...
SLAVICA: Ajde, kaži. Slobodno.
MIŠEL: Ona je bila neko tako...
SLAVICA: Prevali to preko usta! Reci da je još voliš!
Kako su njih dvoje u sred prepirke, Petar se odluči da krene bez zbogom. Izađe neopaženo.
SLAVICA: U tome je poenta, Mišel! Nikada je nisi preboleo. Lagao si i mene i sebe!
Mučna pauza koja označava potvrdu Slavičinih reči.
SLAVICA: Nisam dužna da bilo kome spašavam život tako što ću mu pod stare dane rađati decu! I da pri tom izgubim poslednji voz za ono što predstavlja moj život!
MIŠEL: Samo što se na kraju u taj voz ukrcala izvesna Violeta!
SLAVICA: Zamisli, ne. Jutros je izašla podela za „Pigmaliona".
MIŠEL: Stvarno? I?
SLAVICA: Pa, ništa. Dobila sam Lizu.
MIŠEL: Kako to?
SLAVICA: Pretpostavljam da si ti slomio Stojana.
MIŠEL: Nisam ni prstom mrdnuo.
SLAVICA: Siguran si? Ponašao se vrlo čudno. Bio je sav nekako uštogljen, izražavao se u frazama. Kao, rešio je da mi „pruži šansu", oseća kako sam „sazrela za tu ulogu" i sve tako...
MIŠEL: Šta ima u tome čudnog?
SLAVICA: Ne znam, imala sam utisak kao da je to uradio pod pritiskom.
MIŠEL: Znaš i sama da je Stojan častan čovek.
Pauza. Mišel se osvrne oko sebe i shvati da u prostoriji više nema Petra.
SLAVICA: A i podela je bez veze. Higinsa igra Dobrivoje.
MIŠEL: Aha. Pa, dobro, ne mora to da bude tako loše...
SLAVICA: Žao ti je što ti ne igraš?
MIŠEL: Meni? Ne. Ne naročito.
MIŠEL: Kad ti počinju probe?
SLAVICA: Sutra.
MIŠEL: Super...
Odjednom, u prostoriji se ponovo nađe Petar. Brzo prođe pored njih i izađe na drugi izlaz. Slavica gleda za njim.
SLAVICA: Da nije on?
MIŠEL: Šta?
SLAVICA: Nešto muvao oko toga?
MIŠEL: Ma, daj! Imao je čovek sigurno mnogo, mnogo preča posla.
SLAVICA: Sigurno? Hoću da mi kažeš ako je intervenisao.
MIŠEL: Šta ti je...
SLAVICA: Reci mi ako je neko... Moram da znam.
Mišel do kraja izdrži njen ispitivački pogled.
MIŠEL: Šta ćeš sa stanom?
SLAVICA: Iznajmiću neku sobu. Ili garsonjeru.
MIŠEL: Odakle ti novac? Hoćeš da ti dam za prvo vreme?
SLAVICA: Neću! Neću da za mene činiš više bilo šta!
MIŠEL: Zašto vičeš?
SLAVICA: Izvini.
MIŠEL: Šta sam ti, mila moja, učinio? Zašto me mrziš?
SLAVICA: Šta izvodiš?! Od čega da mi daš? Nema kuče zašta da te ujede, a tu mi izigravaš milionera!
MIŠEL: Imam Petrove pare...
SLAVICA: Ipak si ih uzeo?
MIŠEL: Da.
SLAVICA: Zašto?
MIŠEL: Ne znam. Bilo mi je glupo da radim tek tako, besplatno...
Kroz prostoriju protrči ponovo Petar. Izađe na treću stranu. Mišel i Slavica više ne obraćaju pažnju na njega.
SLAVICA: Kako si?
MIŠEL: Dobro. Odnosno, grozno. Ali, sa tendencijom da se stvar poboljša.
SLAVICA: Šta ćeš da radiš sada?
MIŠEL: Ne znam. Treba da završim masu tehničkih poslova koje nikako nisam stizao da obavim.
SLAVICA: Kakvih poslova?
MIŠEL: Kad si već pomenula moju ženu, treba da odem na groblje. I tako... Kako si ti?
SLAVICA: Dobro. Skoro dobro. Mnogo mi znači uloga.
Mišel je pogleda.
SLAVICA: Važno je što sam do nje došla sama, što niko nije zalegao za mene. Je li tako?
MIŠEL: Da, to je važno...